Zoran Ž. Paunović

Zimska priča

.

.

.

…….Starac je stajao kraj prozora. Jednom rukom je pridržavao zavesu a drugom pozivao blizance da uđu u kuću. Kada su ga ugledali, mahnuli su mu i viknuli jošsamomalo! Nije ih čuo. Nasmešio im se i zavrteo glavom. Posmatrao je Sneška Belića. Deca iz komšiluka su ga napravila i igrala se oko njega. Navukao je zavesu, spustio roletne, došao do svoje fotelje, seo i pripalio duvan u luli. Povukao je dim, duvan se zarumeneo, pa potamneo. Osetio je snagu duvana kako mu struji kroz telo. Iz usta su mu izlazili kolutovi dima. Zagledao se u vrhove svojih kariranih sobnih papuča i pomislio da bi uskoro trebalo da kupi nove. Sklopio je oči.

            Tresak vrata ga je prenuo. Blizanci su otresali sneg sa svojih jakni. Čuo je dečije glasove. Smejali su se. Razbacali su mokru odeću i čizme po hodniku kuće. Utrčali su u dedinu sobu. Rumenih noseva i obraza dotrčali su mu u naručje. Prekrili su starca i fotelju. Ruke i nosevi su im bili hladni.

            – Goluždravci dedini, pa napolju je četrnaest stepeni – kazao je i po navici istog trenutka u sebi izračunao koliko je to celzijusa. – Smrzli ste se k’o p… – ugrizao se za usnu i dodao – … khm… ptičice.

            – Nismo! – kikotali su se blizanci.

            Ustao je i doneo ćebe, a potom i dve šolje čaja. Rekao im je da se premeste na trosed. Poslušali su ga, vukli su jedno drugo za rukave džempera i smejali se. Seo je između njih i pokrio ih ćebetom. Pogladio ih je po oznojenim čelima i sklonio im vlažne šiške koje su im upadale u oči. Počeo je da ih golica. Koprcali su se i kikotali. Lica su im postala još rumenija. Kada su pali sa troseda, podigao ih je i ozbiljno pogledao.

            – Da ste odmah popili taj čaj!

            Blizanci su nastavili da se smeju. Namunjio je obrve. Zasuzile su im se oči.

            – Nemoj… deda, bre… nemoj da nas zasmejavaš, upiškićemo se… bolje nam nešto ispričaj… neku priču… nešto… kad si bio mali… Ali nemoj opet o ratu!

            – A o čemu da vam pričam? O…

            – Pričaj nam kako si upoznao baku!

            – Ne, bre Petre! To će kasnije da nam priča, bolje nam ispričaj… hmmm… hmmm… Kako si upoznao baku.

            – Prvo popijte čaj, pa ću vam ispričati.

            Počeli su da srču.

            – Vreo je!

            – To je dobro za grlo, da se ne prehladite.

            – ’Ajde, deda, pričaj nam o baki!

            – Dooobro… Da li znate zašto vaša baka ne čuje dobro?

            Blizanci su razrogačenih očiju pogledali jedno drugo.

            – Vidim da ne znate! Eeeee… ona ne čuje dobro jer je stalno slušala muziku. I to glasno. Nikada nije isključivala vokmen i uvek je imala rezervne baterije. Vokmen… to je ono što vaša baka drži na glavi pre spavanja.

            Dve glave su se pomerile gore pa dole, pa opet gore.

            – Nije ga skidala ni za vreme demonstracija. Muzika je treštala, duvali smo u pištaljke, u trube, oni koji su imali doboše ili bubnjeve, udarali su u njih… Buka u modi na sve strane, a ona sa slušalicama vokmena na ušima! Moš’ misliti. Još tada sam je ja primetio, grivu od njene kose i slušalice vokmena. Bili smo klinci, a zvanično smo se upoznali tek kasnije, na jednoj žurci. Na žurci nije imala slušalice na ušima, ali su joj bile oko vrata. Posle smo završili nekakve škole i mislili biće bolje za neko vreme… Uskoro, mislili smo… Ali to vreme nikako da dođe, pa smo se lepo spakovali i tako smo došli ovde…

            – Šta je to zvanično? – skoro nečujno prošaputao je Petar.

            – A je l’ i tamo ima snega kao i ovde?

            – Crna Aleksandra, ima ga i tamo, naravno da ga ima. Doduše, tamo je malo toplije… i ima mnogo više sunca i plavog neba… Sećam se te prve godine rata, baš je napadao kao lud… Išao sam svuda pešice jer nisam mogao da podnesem gužve po prevozu… te godine sam bio zdraviji nego ikada… Sećam se, jednom, kada sam ipak ušao u tramvaj, i naravno – gledao sam kroz prozor – video sam dve mršave bake kako se koškaju pored šina… pokazivale su prstima ka zemlji, vukle su jedna drugu za kosu i nešto vikale… najpre mi je bilo smešno, mislio sam da su pošandrcale, a onda sam shvatio da se prepiru oko toga čije su grane koje su se polomile od snega i pale pored šina. Izašao sam iz tramvaja i do kraja rata sam svugde išao pešice.

            – Opet je počeo o ratu – ćušnuo je Petar sestru i prošaputao, a potom glasno rekao: – Deda, hajde nam pričaj nešto kad si ti bio mali! Kakav si tada bio… i šta si voleo da radiš?!

            – Pa, bio sam… mlad. A najviše sam voleo da se smejem. Mnogo sam se smejao. Ponekad sam mislio da se više smejem nego što dišem. Smejao sam se i u snu. Onda sam lagano prestao da se smejem…

            – A zašto?

            – Počeo je rat… ali nećemo sada o tome… Kasnije sam se opet smejao, ali nekako drugačije, valjda sam se uozbiljio… odrastao… Šta li ga ja znam…

            – Ti se baš lepo smeješ. A je l’ se sećaš one naše rođake iz Nemačke kad je bila mala?! Ona što uvek kasni i stalno nešto lomi po kući. Ona je baš smešna, je l’ da?!

            – Jeste, ona mi je bila kao rođena sestra… onda je počeo rat i nije se ni jednom javila ni da pita kako smo a kamoli nešto drugo… a kada se to završilo odmah je došla u goste… Oprostio sam joj, mada sam se zarekao da više ni reč neću sa njom da progovorim.

            – Baš si bio neki loš čika.

            Samo im se nasmešio. Nije im ništa odgovorio.

            – A što ti pušiš lulu, a ne cigarete k’o druge dede?

            – Pušio sam i ja cigarete k’o druge dede, ali jedno vreme nije bilo cigareta, ili nije bilo para, pa sam počeo da pušim lulu… duvan je bio jeftin… prvo sam motao rizle, pa je moja majka – pokoj joj duši – mislila da je to nešto drugo…

            – A šta je mislila?

            – Ma, otkud ja to znam!!! Zato sam počeo da lulim, i kada već pomenuste…

            Ispraznio je lulu, očistio je, ponovo napunio i pripalio. Blizanci su sa zanimanjem posmatrali kolutove koje je njihov deda puštao u sobu.

            – A je l’ tvoja mama znala da pravi kolutove?

            Zagrcnuo se i glasno nasmejao.

            – Ona?! Pa ona je jedva znala da uvuče dim… Kada je prvi put zapalila… barem je tako rekla… uzela je jednu cigaretu od mene, bila je jako nervozna, ruke su joj se tresle a nije htela da mi kaže zašto. Kasnije mi je rekla da je bila u prodavnici i da na kasi nije znala koliko para ima kod sebe. Nije više mogla da pamti te cifre ni da vidi koliko nula imaju, pa ih je pamtila po sličicama. Valjda joj se zbog godina sve pobrkalo u glavi, zaboravila je i ko je ko i koliko vredi… Kasnije sam je nekoliko puta video kako krišom pućka i kašlje, ali sam se pravio da ništa ne primećujem…

            Blizanci su ga zbunjeno gledali. Nisu ga ništa pitali, znali su da je i to bilo za vreme rata.

            – A je l’ onda bilo nešto dobro? – upitao ga je Petar, budući cinik.

            – Naravno, bile su odlične žurke svugde po gradu, svaki se dan slavio kao da je poslednji… Mada se onih iz devedeset četvrte uopšte ne sećam, ma cele te godine se ne sećam… možda je tako i bolje! … u to vreme sam naučio i da umesim hleb – nije ga bilo u prodavnicama… a i da kuvam… Još je bilo dobro što si tada mogao da vidiš ko su ti pravi prijatelji…

            – Kako to: pravi?! Zar nisu svi prijatelji – prijatelji?!

            – Nisu Aleksandra, videćeš već…

            – A je l’ Kolin nama pravi prijatelj? I Den i Dag…

            – Jesu sada, a kada porastete videćete da li su vam oni pravi prijatelji ili oni drugi…

            – A koji su to drugi?

            – Pa… imaćete još i druge prijatelje sem njih…

            – Aaaaa… deda?! A je l’ ste vi to onda ratovali sa Nemcima kao na filmu?

            – Neee, to je bilo mnogo pre nego što sam se ja rodio. Ovo je bilo drugačije… – kazao je i setio se svog dede kako mu priča kako je bilo u ratu sa Nemcima. – Kod nas nije bilo takvog rata, mislim, nije se pucalo, ali…

            – Ali… ali… Kako? Rekao si! Stalno pričaš o ratu….

            Kiselo se nasmešio.

            – Kod nas tada nije uopšte ni bilo zvaničnog rata, a i kasnije su govorili da kao država nismo… iako…

            – Kako sad to?

            – Šta je to zvanično?

            – ’Ajde, tutanj! U krpe, pa na spavanje! Vidi ti njih! Žutokljunci jedni, tek ste se ispilili a već bi da se bavite politikom. Takav smo mi narod!

            – Šta je to politika? – upitao je budući cinik.

            – Kušuj tamo!!! U krevet!!! – viknuo je smešeći se sebi u brk.

            Blizanci su nevoljno poslušali, gunđali su sve vreme dok su napuštali dedinu sobu i vukli jedno drugo za rukave džempera.

            Nakon pola sata je otišao do njihove sobe. Ušuškao je dva usnula deteta i ugasio svetlo. Pitao se da li će moći sve to da razumeju kada odrastu i da li će neko moći da im objasni. A možda ih tada to više neće ni zanimati.

            Otišao je do spavaće sobe.

            – Babac, klinci su zaspali. ’Oćemo i mi na spavanjac? – kazao je prilično glasno.

            Ležala je na krevetu i čitala. Telo joj je bilo pokriveno jorganom. Posmatrao joj je lice. Uši su joj bile skrivene ispod slušalica vokmena. Spustila je knjigu na noćni stočić kraj kreveta.

            – Kome, bre, ti babac?! A, dedac jedan!!! I kako da spavam kad su mi baterije pri kraju, a, dedac?! I šta se kog đavola dernjaš, nisam gluva! Sačuvaj me bože, ti k’o da si na demonstracijama…

            Pogled mu je pao na pramen kovrdžave sede kose koji joj je pao preko lica. Legao je pored nje i pokrio se jorganom. Prsti su mu se spustili na njeno lice, sklonili su pramen kose i pomilovali joj obraz. Pogledao ju je u oči. Približio je glavu njenoj i prošaputao: – Srećan Božić.

            Spustio je svoje usne na njene. Sklopila je oči i sklonila slušalice sa ušiju.

                                                                                              (1997, 2017)

.

.

.

.

.


Zoran Ž. Paunović

Živi i radi u Beogradu. Studirao je engleski, makedonski, srpski i staroslovenski jezik na univerzitetu u Skoplju, kao i engleski i bugarski jezik na univerzitetu u Beogradu, gde je i diplomirao. Radio je kao prevodilac i veb-novinar za tada nezavisni internet portal i radio stanicu B92 kao i za pokret Otpor!. Od 2001. godine je frilenser a od 2012. ima status slobodnog umetnika/književnog prevodioca. U autore koje je do sada preveo spadaju: Patriša Hajsmit, Tibor Fišer, Sebastijan Foks, Toni Parsons, Dilan Tomas i Tomislav Osmanli. Prvu pesmu i kratku priču objavio je kada je imao devet godina. Objavljivao je kratke priče u književnim časopisima i na veb-portalima.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)