Milica Ćuković rođena je 1987. godine u Pančevu. Osnovne i master studije srpske književnosti i jezika završila je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gde je trenutno na doktorskim studijama. Od 2014. godine zaposlena je u Institutu za književnost i umetnost u Beogradu, na projektu specijalizovanom za proučavanje (književne) periodike. Bavi se istorijom srpske književnosti i srpskom književnom periodikom. Književnoistorijske studije, eseje i književnu kritiku objavljuje u periodici. Priredila knjigu: Jovan Jovanović Zmaj, Pesme, Kairos, Sremski Karlovci, 2016.
.
Zašto poezija?
Ne samo poezija, već celokupna književnost i sve umetnosti zato da bi opstalo zrnce humanosti i lepote u svetu progresivno narastajućeg nasilja, zla i mržnje. Zato da bi se život načinio bogatijim i smislenim.
.
Čemu služe pisci?
Pisci ne treba da služe nikakvim ideologijama, kao ni političarima i prolaznim političkim ciljevima, ili, pak, aktuelnoj književnoj modi. Ako ičemu pisci treba da služe, onda je najsvrsishodnije da služe vlastitom unutrašnjem porivu za stvaranjem, za iznalaženjem svog autentičnog izraza i forme najpodesnije za taj izraz.
.
Čemu služe kritičari?
Za dobru književnu kritiku neophodan je talenat, kao i mašta i smisao za igru (po čemu se kritika ne razlikuje bitno od same književnosti). Takođe, kritičar mora da poseduje veliku književnu i opštu kulturu, ali i čvrstinu i postojanost karaktera. Iznad svega, za kritiku je važno (a za polemiku neizbežno) poznavanje osnovnih principa logike – valjanog izvođenja zaključaka, načina dokazivanja tvrdnji ili pak njihovog pobijanja; od velikog je značaja za kritičara da pročita „Prirodu kritike“ Svetozara Petrovića, knjigu koja je u osnovi jedna grandiozna logička konstrukcija.
Kao takav, dobar kritičar (čiji su atributi nepotkupljivost, samosvojnost i hrabrost) jeste onaj ko književna dela ne prosuđuje po (ne)prijateljskim, ličnim razlozima, odnosno onaj ko ne služi trenutku (istorijskom, političkom, književnom), već ko vrednosti samerava prema vrhunskim i neprolaznim dometima srpske i svetske književnosti. Ne bi zgoreg bilo za kritičara da ima na umu onu pomalo ironičnu i predivnu rečenicu Dušana Radovića „Mislim i govorim ono što mislim, iz uverenja ili zablude da je to prirodno i dozvoljeno.“
.
Kakva je uloga neizrečenih ideja?
Provokativna, podsticajna, stvaralački stimulativna, kako za pisca tako i za čitaoca, koji sve više postaje (sa)učesnik u dopunjavanju neizrečenih mesta (belina u tekstu) i piščev saradnik u formulisanju smisla umetničkog dela.
.
Šta je hibridno u savremenom čitaocu?
Savremeni čitalac tačka je preseka najrazličitijih diskurzivnih praksi. Stoga, doživljaj teksta književnih dela savremenih čitalaca, način čitanja i razumevanja tekst(ov)a i stvarnosti kao mnogostrukog teksta polivalentan je i u sebi baštini iskustvo hibridnosti kao iskustvo post-postmodernog čoveka-čitaoca.
.
Kome zahvaljujete?
Roditeljima, koji su me naučili pravim vrednostima i koji su uvek uz mene. Hirurzima iz Fjodorove klinike u Moskvi, koji su mi omogućili da vidim i da normalno živim. Onim profesorima i kolegama koji me podržavaju u bavljenju naukom. Prijateljima, posebno Jeleni Marićević i Tomašu Evertovskom, koji su pokazali da pametni ljudi mogu ujedno biti dobri, pošteni i plemeniti. Svima za koje sam sigurna da će uvek biti u mom životu.
.
Od čega se treba osloboditi?
Zavisti, mržnje, straha, svih negativnih emocija koje nas neće načiniti ni boljim ni srećnijim. Okružiti se dobrim knjigama i dobrim ljudima i što intenzivnije čitati, živeti i uživati.
.
Šta treba prećutati?
Sve ono što bi bilo ko mogao upotrebiti protiv nas i time nam nauditi. Ko svoju tajnu poveri drugome ili ko izbrblja (usled lakovernosti, preterane govorljivosti, sujete, nepromišljenosti…) više nego što je potrebno ili pametno, postaje podređen osobi kojoj je određenu stvar poverio. Toga su bili svesni italijanski renesansni pisac i političar Frančesko Gvičardini. Kao i njegov prevodilac na srpski jezik, Ivo Andrić, veliki pisac i diplomata.
.
Zašto ima sve manje ljubavnih pesama?
Ljubav je jedna od povlašćenih tema književnosti, a posebno lirike, tako da ukoliko danas i postoji utisak o manjem broju ljubavnih pesama, možda tu situaciju treba sagledati kao odraz postljubavnog doba i njemu prikladnog izraza pomenute emocije. Forma i sredstva izražavanja unekoliko su izmenjeni, ali potreba za ljubavlju u/prema poeziji uvek će ostati.
.
Vaš najveći strah?
Strah od ideološkog mraka i rata, koji ugrožavaju ljudske i umetničke slobode i poništavaju vrednosti za koje se zalaže sva prava umetnost – ljudsko dostojanstvo i pravo na odlučivanje o svim aspektima vlastite egzistencije.
.
Knjiga kojoj se vraćate?
Uvek mi prijaju i često se vraćam Pismima Gistava Flobera, koja otkrivaju velikog pisca (segmenti obeleženi eksplicitnom autopoetikom) i velikog čoveka (lepo prijateljstvo između Flobera i Turgenjeva). Lepa su, beskrajno duhovita i prava umetnička dela u malom i pisma Jovana Jovanovića Zmaja i Laze Kostića, primeri kako se komunikacija sa prijateljima može pretvoriti u veliki praznik duha i mašte, za razliku od savremene svakodnevne komunikacije putem sms-a, koja ukida potrebu za mišljenjem, automatizuje jezik i bitno ga osiromašuje.
.
Rimovani ili slobodni Raičković?
Predstava koja se o jednom piscu formira u istorijama književnosti mahom je okamenjena, opus jednog autora uglavnom se svodi na nekoliko najpoznatijih ostvarenja, ili se pak favorizuje jedna književna vrsta u kojoj je pisac postigao najveći stepen umetničke vrednosti. Zato, sada se neću opredeliti za Raičkovića pesnika već za Raičkovića pisca za decu, autora „Malih bajki“ i „Gurija“.
.
Ko Vam je bliži – pesnik Borhes ili pripovedač Borhes?
Između pesnika Borhesa i Borhesa proznog pisca izabrala bih Borhesa zanimljivog esejistu i Borhesa „junaka“ eseja i proze lucidnog pisca i naučnika – Umberta Eka.
.
Koji jezik naučiti?
Naučiti dobro svoj jezik. Posle i ostale.
.
Trebaju li deci uspavanke?
Uspavankama su potrebna deca, književnim delima čitaoci, muzičkim kompozicijama slušaoci, itd. Bez recipijenata sva umetnička dela su nesvrsishodna i mrtva.
.
Kada je Jokasta saznala?
Kada je logika sižea mitološkog narativa to dozvolila. „Znanje“ junakâ književnih dela i svih pripovednih struktura koje funkcionišu po principu fikcionalnog narativa instrumentalizovano je, uvek u funkciji sižejne matrice i logike narativnog uma, koji je po pravilu konstruktivan i teleološki um.
.
Šta pitati Brehta?
U čemu bi se danas sastojao angažman u dramskoj formi?
.
Kuda bežati?
Gde god otišao, od sebe i svoje senke čovek ne može pobeći. Dakle, ne bežati, već pronaći svoje mesto u svetu i iz te pozicije uvek iznova sebi objašnjavati svet i sebe samog.
.
Gde se sakriti?
Nigde.
.
Da li je sonet iscrpljen kao forma?
U umetnosti nijedna forma nikada nije do kraja iscrpljena. Ukoliko u jednom trenutku književnog razvoja određena forma izgubi moć stvaralačke provokacije, ukoliko se ona percipira kao do krajnosti automatizovana, to ipak ne znači da u nekoj narednoj etapi književne evolucije ona neće ponovo zadobiti privlačnu snagu obnove mogućnosti literarnog izraza. Sonet nije forma današnje poezije, ali možda će postati aktuelan u narednim decenijama.
.
Da li svoje snove tumačite kao literaturu?
Tumačim tuđe „snove“, isključivo one koji su zadobili (ob)lik književnog dela.
.
.
Razgovarao Enes Halilović.
.
.
.
