Lica:
Marko
Irena
Mirko
Irina
Scena I
(Marko i Irina sede u dnevnoj sobi. Ona je njemu u krilu. Maze se.)
Irina: Nešto sam razmišljala…Jel’ bi mogao ti da kažeš da ideš na neki službeni put, pa da
odemo negde ti i ja? Nekoliko dana, samo ti i ja.
Marko: Pa ne mogu dušo, znaš da nemam posao.
Irina: Jao Marko, pa zašto već jednom ne nađeš posao?
Marko: Kad bih našao posao onda ne bismo mogli da se viđamo ovako svakog
prepodneva. Zar bi ti to više odgovaralo?
Irina: Pa ne bi, ali…
Marko: (zavodnički) A uostalom, ovako je i lepše. Zabranjeno voće.
Irina: Ma,malo mi je sve to…Odrastam Marko, treba mi više.
Marko: Kako si ti opasna!(Poljubi je strasno u vrat, zatim se nasmeje.) A stvarno Irina, zar
te nekad ne grize savest?
Irina: (Oštro.) Savest? Šta? Tebe grize?
Marko:Pa ne, ali ipak…Tebi je sestra.
Irina: A tebi je žena, pa šta sa tim
Marko: Da, ali tebi je ipak sestra…
Irina: Tim pre! Ti si joj potpisao, ja ništa nisam. Ti si mogao da biraš, a ja i nisam imala
baš neku mogućnost izbora, zar ne? Uostalom, što me gnjaviš sa tim? Zar moramo
uvek da pričamo o njoj? (Ona ustane. Malo je namrštena. Zapali cigaretu.)
Marko: Ugasi! Osetiće!
Irina: Baš me briga! Čistunica! Uostalom, imaš vremena da izvetriš.
Marko: (Priđe joj s’ leđa i obuhvati je rukama oko struka.) Kako ti samo stoji
cigareta…Tako si sexy kad pušiš. Znaš li ti koliko sam dugo pokušavao da
nagovorim Irenu da počne da puši? Ma nema šanse!
Irina: (Otrgne mu se.) Opet ti o njoj!
Marko: Šta da radim, žena mi je, navikao sam. Što se odmah ljutiš?
Irina: Uopšte se ne ljutim, nije stvar u tome. Takve gluposti ljute samo iskompleksirane
ljude što ja, je li, nisam. Mene jedino nervira što je sve nekako u žurbi. Nema tu
komfora.
Marko: Ma kakva žurba!Sad je došlo proleće,nema žurbe. Bogami zimus smo uvek morali
da ostavimo bonus pola sata za obuvanje hulahopki. Glupog li izuma, ljudi moji!
Irina: Ili se uvrnu ili krene žica, moraju pažljivo i polako da se oblače, nisam to ja
izmislila.
Marko: (Smejuljeći se.) Ali se zato skidaju mnogo lakše nego što se oblače.
Irina: (Takođe smejuljeći se.) To je vidiš tačno. (Praveći naivnu facu.) A otkud ti to znaš?
Marko: Mama mi je radila u kombinatu čarapa. (Ona se zasmeje.) Najbitnije da je sad
toplo. (Virne kroz prozor.) Vidi kako je lep dan! (Zaprepasti se.) U jebote, evo je ide!
Irina: Ko to ide?
Marko: Irena!Evo, parkira se!
Irina: (Mirno.) Šta će ona u ovo vreme kod kuće?
Marko: (Uspaničeno.) Nemam pojma! Daj! Brzo! (Gura je ispred sebe.) Jao! Moraš da se
sakriješ!
Irina: Čekaj malo.Zar ja kao sestra i svastika nemam prava da dođem u posetu?
Marko: Imaš, al’ samo da ja nisam tu! Ne znam da lažem u prisustvu dve žene, pa da me
ubiješ. Inače će i Irena da mi bude svastika, ali ona kukasta. (Gura je iz sobe.) Evo
budi u špajzu, tu Irena nikad ne ulazi. Samo pazi, nemoj da oboriš neku
šerpu. Sigurno će ona brzo. Verovatno je došla samo nešto da uzme.
Irina: (Dovikuje iz špajza.) Ako nešto slučajno oborim ti joj reci da je mačka. (Kraća
pauza.) I to dobra.
Marko: Dobro, dobro! I ugasi tu cigaru! Jao! Gotovo! (Maše rukama da rastera dim, prska
dezodorans. Trudi se da se namesti i sedne što ležernije. Posle nekoliko trenutaka u
sobu uđe Irena ,namrštena još s’ vrata.) O, dušo, otkud ti?
Irena: Šta ovo smrdi?
Marko: Moj dezodorans.
Irena: Šta si se kog đavola sad špricao toliko?
Marko: Video sam da ideš, pa reko’ da te iznenadim. Mislim, probudiće ti se hormoni kad osetiš miris pravog muškarca jer tako si bila lepa onako obasjana suncem…
Irena: (Prekine ga.) Miris pravog muškarca? Ovo miris pravog muškarca?
Marko: (Uzme dezodorans u ruke i zagleda ga.) Jebem li ga, tako piše na flašici. Kažu da žene imaju to čulo u nosu i odmah im polude hormoni…
Irena: (Prekine ga.) Od ovoga? Od ovoga može da mi poludi eventualno parasimpatikus, a samim tim me i izvesna mučnina spopadne.
Marko: Pa šta znam…To je možda nuspojava, nisu napisali.
Irena: (Njuška i dalje.) Ma ovde kao da se oseća i neki duvan.
Marko: Ma kakav duvan! Šta ti pada na pamet! Otkud to u našoj kući?
Irena: Jel’ bio neko?
Marko: (Uspaničeno.) Dobro, dobro! Evo, da ti priznam…Šta da radim… (Dramska pauza.)
Irena: Šta je bilo?
Marko: Ja sam…Počeo sam da pušim.
Irena: Počeo si da pušiš?
Marko: (Zabrza.) Pa da, al’ samo ovako kad sam sam. Gledam se tako u ogledalu i nekako
delujem sebi ozbiljno. Valjda mi je to nedostajalo od detinjstva. To je valjda taj
nedostatak samopouzdanja…
Irena: (Prekine ga.) Ne lupetaj, molim te! Savršeno ti je jasno da se u ovoj kući ne
puši! Takođe ti je savršeno jasno da će ti bilo koja stvar koja ti se bude osećala na
duvan leteti kroz prozor! Uključujući i tebe samog! A ti ako možeš drugačije da
izvedeš, puši slobodno. Nikada nisam želela da ugrožavam tvoju slobodu izbora.
Marko: Ma jok! Šta ti je? Odmah ću ja to da ostavim, karakter sam ja. Kad ja kažem ne, onda
je to ne. (Irena krene iz sobe.) Gde ćeš? Mislim, otkud ti sad kod kuće?
Irena: (Dovikuje.) Da se istuširam i idem na sahranu…
Marko: Kakvu sad opet sahranu?
Irena: Šefu je umrla baka…
Marko: (Kao odlučno.) More znaš šta…Da daš ti otkaz! U toj firmi bre stalno umiru
ljudi! Da nije ukleta? Možda je sagrađena iznad neke jame sa krečom u koju su
bacali… Ma probada me u poslednje vreme nešto u grudima, nisam hteo da ti
pričam da te ne sekiram, ali… Pravo da ti kažem, stanje se iz dana u dan
pogoršava… (Osluškuje da li će ona nešto reći.) Aman Irena! Sahrana je to, nije sistematski pregled.
Irena: (Dovikuje iz kupatila.) Higijena Marko, higijena…
Marko: Ja ti najozbiljnije kažem da treba da daš otkaz. Sa tom firmom nešto definitivno nije u redu.
Irena: (Promoli glavu kroz vrata.) Da dam otkaz? Što? Da nisi ti odlučio da se zaposliš?
Marko: (Ne da se zbuniti.) E, nemoj sad da skrećeš temu… I šta mi viriš kroz ta vrata?
Irena: (Dovikuje.) Gola sam!
Marko: Gola si?Pa šta ako si gola?Ja sam tvoj muž! (Teatralno.) Eh zaboga u šta se
pretvaramo… Gde je tu bliskost, gde intima, pa… U stvari šta mi, ti se pretvaraš…U
stvari šta pretvaraš, kad bolje razmislim uvek si i bila takva. Ili nisi… Ne znam
više… E, živote!
Irena: (Uđe. Još uvek namešta odeću.) Marko, ‘ajde ućuti! Brak nije Ibica-party. Zar je malo
to što te izdržavam i trpim?
Marko: Ti to ne moraš da radiš…
Irena: Ma nemoj! A od čega bismo onda živeli?
Marko: Ja sam hteo da putujemo auto-stopom po svetu i budemo kradljivci dijamanata. Ti
nisi htela…
Irena: Znaš šta je najgore od svega?
Marko: (Blentavo.) Šta?
Irena: Najgore je to što znam da se ti uopšte ne šališ kad pričaš takve nebuloze.
Marko: Pa ne šalim se.
Irena: Pa znam!Ali ono što takođe znam, a što ti ne znaš je to da bi ti, kad bih ja kojim
slučajem bila dovoljno luda da pristanem na tako nešto, ti bi sam kukao da se vratiš
kući pre pređenog stotog kilometra.
Marko: (Neubedljivo.) Nije tako…
Irena: Naravno da je tako. To me i dovodi do ludila!
Marko: (Približi joj se.) E pa drago mi je da mogu da te dovedem do ludila još
uvek… (Nagne se da je poljubi.)
Irena: (Pomeri se.) Daj pusti me sad, vidiš da sam namazala karmin, a to je onaj što ne
ostavlja tragove. Ali ne na čaši, nego na usnama ako bilo šta drugo dodirnu.
Marko: (Ispravi se.) Kao što rekoh, probada me u grudima u poslednje vreme… Ali ti
naravno ne slušaš šta ja pričam… Ti ni najmanje nisi zabrinuta za moje zdravstveno
stanje.
Irena: (Stavlja minđuše.) E da, da ne zaboravim…Sutra idemo kod Rajke i Peđe.
Marko: Ma to ne dolazi u obzir! Ja moram u banju!
Irena: U kakvu, zaboga,banju?!
Marko: Ne mislim baš sutra, ali u najskorije vreme bih morao. Bar jedno deset dana. Zbog
pogoršanja mog zdravstvenog stanja mislim…
Irena: Idemo sutra tamo i tačka. Slave godišnjicu braka.
Marko: Oni slave…Šta tu ima da se slavi? Peđa svaki put ima neku novu društvenu
igru. Taman naučim domine, on se pojavi sa šahom, taman naučim šah, on se pojavi
sa micama, taman… Ma ja to više ne mogu da podnesem! Sa kakvim se mi to
ljudima družimo!
Irena: (Parfimiše se.) Oni su baš fini, umeju da se zabave.
Marko: Ma umeju… A šta se ti toliko lickaš za sahranu? Svugde moraš da budeš glavna, pa i
na tuđoj sahrani, oprosti me Bože. (Krsti se.)
Irena: Znaš, stvarno bi mogao nešto da uradiš sa svojim životom. Od silnog sedenja u kući
počinješ da se ponašaš kao autistično dete. Još samo da počneš da cupkaš i da se
grebeš po licu…
Marko: (Indisponirano.) I cupkam ja i grebem se, i to odavno,al’ neprimetno,više onako u
sebi.
Irena: E dobro,baš smo se ispričali, a ja sad moram da idem.
Marko: I, kad ćeš da se vratiš?
Irena: Ne znam Marko. Možda će se odužiti, šta ja znam…
Marko: (Klimne glavom kao sa razumevanjem.) Kad budeš sigurna da baka više nikako
neće moći da se izvuče odande. Pa dobro.
Irena: ‘Ajde ćao! (Ona izađe. On je gleda kroz prozor da se uveri da odlazi. Irina mu priđe
s’ leđa i zagrli ga.)
Irina: (Počne da se kikoće. Kroz kikot.) Malo mi je falilo da izađem, čisto da vidim kako
ćeš da se snađeš.
Marko: (Okrene se.) Jesi normalna?
Irina: Pa što? Ionako dugo nisam videla sestru. Smaraju me te zvanične posete. (Uvija se
oko njega.) Više volim ove nezvanične.
Marko: Nisi videla sestru… Pa ako ti je baš toliko stalo da je vidiš, eno ti ogledalo u
kupatilu.
Irina: (Namršti se.) Zar ti misliš da ja u ogledalu vidim nju? Šta ti pada na pamet! (Obrne
se oko sebe. Graciozno hoda ispred njega.) Razlika između nas dve je više nego očigledna, zar ne?
Marko: Naravno dušo, naravno.
Irina: (Kao da se nečega seti. Radosno se okrene.) A ono za banju si se super setio! Znala
sam da ćeš nešto smisliti! Šta misliš, kad bismo mogli da krenemo?
Marko: Čekaj… Polako… Tek ćemo da vidimo da li je moj slučaj prošao zdravstvenu
komisiju.
Irina: (Približi mu se.) Zamisli… Ti i ja u toploj vodi među svim onim babama i
dedama… Nije li to sexy?
Marko: (Napravi malo kiselo lice.) Pa sad… Ovaj poslednji deo… Može i bez toga.
Irina: Što? Zar nije dobar osećaj znati da ti možeš nešto što drugi ne mogu?
Marko: Što si nevaljala…
Irina: Jako! A onaj sumpor smrdi svuda oko nas… Kao u paklu… Leglo bluda i
nemorala! (Zakikoće se izazivački.)
Marko: Jao,kako si nevaljala! (Privuče je sebi,počne da je ljubi po vratu.
Irina: (Kroz kikot.) Da ti pokažem koliko?
Marko: (Naloženo.) Pokaži mi dušo!
Irina: (Odgurme ga od sebe, malo se udalji, raširi ruke najviše što može.) Evo
ovoliko! (Prsne u smeh.)
Marko: (Povuče je za ruku i privuče je sebi.) Zezaš me, je li? E pa, sad ćeš da vidiš!
.
Scena II
(Mirko i Irena stoje u strasnom zagrljaju u otprilike istoj pozi u
kojoj su ostali Marko i Irina. Kada se svetlo upali Mirko pusti Irenu iz naručja .On
prebire po džepovima, vadi cigaretu i pali je. Irena se namešta, popravlja garderobu, frizuru.)
Irena: (Pomalo snebivljivo.) Moraću uskoro da krenem.
Mirko: (Zagledajući žar od cigarete i duvajući u njega.) Čekaj! Pravi mi društvo dok
popušim cigaretu.Volim da mi neko pravi društvo dok pušim.
Irena: Ma bolje da krenem, umirisaću se na duvan, Marko će da oseti.
Mirko: Čekaj!(Kraća pauza. Osmehne se.) A šta, ti se kao plašiš Marka?
Irena: Naravno da ne, ali ne želim da išta podriva moj autoritet.
Mirko: Uostalom, na groblju se uvek puši. Koliko znam, tamo još nisu napravili nepušačke
departmane.
Irena: Pa dobro, hajde, ostaću još koji minut. (Sedne.)
Mirko: Sedi, opusti se. I nemoj to takvim tonom kao da mi činiš uslugu. (Kraća pauza.) I, šta
mi radi brat?
Irena: Ma, šta radi! Priča neke gluposti po ceo dan,ponaša se kao malo dete.
Mirko: E! Nemoj ti tako o mom bratu, jel’ ti jasno! To je moj brat!
Irena: (Smerno, ali prekovoljno.) Dobro, izvini.
Mirko: Muž treba da se poštuje pre svega! Mi smo patrijarhalno vaspitani.
Irena: Da, vi ste patrijarhalno vaspitani… A jel’ to patrijarhalno vaspitanje podrazumeva i
to da žena treba da izdržava muža?
Mirko: (Kao malo razmisli.Ozbiljno.) Pa otprilike u istoj onoj meri u kojoj podrazumeva i
to da treba da ga vara. (Iskezi se.) Draga moja, počinješ da se otimaš kontroli.
Irena: Zašto si sad takav?
Mirko: Kakav?
Irena: Pokušavaš da mi nabaciš osećaj griže savesti ili šta već… Pa ti i ja smo zajedno u
ovome.
Mirko: Ali duuušo, ti zaboravljaš da ću ja njemu uvek biti brat. Misliš da bi se on ljutio na
mene zbog ovakve sitnice? Delili smo jednu matericu, šta posle toga još može biti
problem?
Irena: (Indisponirano.) Cigareta ti dogoreva, vreme je da krenem. (Hoće da ustane, on je
vrati na stolicu.)
Mirko: (S’ osmehom.) Još nije dogorelo do nokata. (Kraća pauza.) Kad radiš stvar, uradi je
do kraja. (Kraća pauza. Kao u nekom pesničkom zanosu.) Ti si Irena lepa žena, ali
krajnje nemaštovita. Od svega što ovaj svet pruža, ti ponovo biraš isto. (Naglo se
okrene ka njoj.) Čemu to?
Irena: Ne, to nije isto. Ti si nešto drugo.
Mirko: Ja sam samo brat moga brata, ništa drugo.
Irena: Ma…(Kraća pauza.) Ti samo voliš da kontriraš sopstvenim načelima.
Mirko: Grešiš! Ja načela nemam. Držim da se stvari previše brzo menjaju da bih ja postizao
da im smišljam nove definicije. A i ne zanima me to.
Irena: Zaista ne mogu sa tobom da razgovaram.
Mirko: Zašto si onda ovde?
Irena: (Zbuni se, ali brzo povrati prividnu hladnokrvnost.) A zašto sam uvek ja ta koja
mora da odgovara na pitanja?
Mirko: (Veselo. Sa osmehom.) Zato što ja uvek prvi stignem da ih postavim.
Irena: Šta sam ja tebi?
Mirko: Šta si ti meni? (Kratka pauza.) Ti si meni snaha.
Irena: Neverovatno je kako ti uvek uspevaš da se ponašaš kao de se ništa ne dešava. Čak
i… Čak i neposredno posle… (Ona naglo zaćuti.)
Mirko: Posle čega?
Irena: Znaš ti…
Mirko: Znam ja, ali ne znam zašto ti ne možeš da izgovoriš. (Posmatra je neko vreme.) Pa ja
sam samo tu da u tvoj život unesem malo radosti, ako mogu, naravno.
Irena: Tako je trebalo da bude, ali…
Mirko: Ali?
Irena: Ali ti nekad previše komplikuješ celu stvar, činiš je nemogućom!
Mirko: Nije, draga moja, stvar u tome. Sve je moglo biti jednostavno, ali ti… Ti naprosto ne
umeš da se raduješ. Taj talenat tebi nije dat.
Irena: (Ljutne se.) To nije tačno!
Mirko: Zar te to vređa?
Irena: Ne vređa me. Naprosto, ti me ne poznaješ dobro i ne možeš da sudiš o takvim
stvarima.
Mirko: Poznajem te sasvim dovoljno. Ja sam čuvar tvoje tajne. Ima li išta intimnije od
toga?
Irena: Uostalom, nema razloga da se sa tobom svađam.
Mirko: Zašto? Zato što ti nisam muž? Ili zato što ti do mene nije stalo?
Irena: (Okrene se ka njemu. Po prvi put dozvoli da joj se osećanje vidi na licu.) Znaš da
mi je stalo.
Mirko: (Priđe joj s’ leđa i obgrli je oko struka. Nasloni svoji glavu na njeni i govori tik do
njenog uveta.) Znam, nisi ti hladnokrvna preljubnica. Mada… Znam da bi volela da
jesi, to se više uklapa u tvoj cyber-japi profil. (Kraća pauza.) Šta misliš o naftnim
platformama?
Irena: (Iznenađeno se okrene.) Kako to misliš?
Mirko: Pa mislim, tvoja firma je trgovala naftom… Jel’ to stvarno tako isplativo kao što se
priča?
Irena: (Već pomalo uznemireno.) Zašto me to pitaš?
Mirko: Kako zašto? Zato što hoću da zaradim lovu, naravno. Ja sam spreman da se
potrudim, ali ako je neka sića, zbog toga se ne bih cimao, pa te zato pitam…
Irena: Ali, to je strašno opasno!
Mirko: Jebiga srce, ništa u životu nije za džabe.
Irena: Ne, ti ne shvataš! Kako… Kako bi ti mogao da odeš? Pa šta… (Kraća pauza.) Šta bih ja
bez tebe?
Mirko: E, nemoj sad to, to mi nije u opisu radnog mesta, tako se nismo dogovorili.
Irena: Ne može sve da bude po pravilima Mirko, ti to dobro znaš…
Mirko: Ja to dobro znam, ali ti ne znaš.
Irena: Ne možeš tek tako da odeš!
Mirko: I neću tek tako otići. Prvo ću dobro da se raspitam da li uopšte imam interesa da se
upuštam u tako nešto.
Irena: Ali…
Mirko: (Prekine je.) Nema ali! Šta je sa tobom?
Irena: Zašto si ti sa mnom?
Mirko: Zašto? (Zamisli se za kratko.) Zato što mogu. (On je pogleda u oči, ona mu odvrati
pogled u isto vreme otrovan i besom i bolom. On je pomazi po bradi.) I zato što
hoću, naravno. Razvedri se! Šta ti je? Pa nisi na sahrani!
Irena: Zvanično jesam i upravo moram da krenem.
Mirko: E sad stvarno treba da kreneš, vreme ti je. Ja ionako moram da završim još neka
posla. (Ona ustane i polako krene ka vratima.) Rekao bih ti da pozdraviš Marka, ali
ti to svejedno nećeš učiniti, tako da ništa. (On je otprati do vrata, ona se okrene, baci
mu se u naručje i stegne ga u zagrljaju jako, najjače.) Polako dušo, tako bi trebalo da
grliš samo nekoga koga voliš. Za nas ostale, prikladni su, u najboljem slučaju, samo
bludni nagoveštaji.
Scena III
(Veče. Marko i Irena u dnevnoj sobi. Irena radi jogu na podu. Marko
sedi na sofi malo dalje od nje.)
Marko: I? Kako je bilo na sahrani?
Irena: Odlično! (Ispravi se.) Mislim, kako je bilo, na sahrani k’o na sahrani.
Marko: Nešto si nervozna…
Irena: Ma, imamo sutra užasno bitan sastanak, pa…(Pauza.) Šta si ti danas radio?
Marko: Pa…Oprao sam one sudove što su ostali od sinoć. Ona šerpa od mleka me baš
namučila. Stvarno bismo mogli da počnemo da kupujemo dugotrajno mleko.
Irena: Sto puta sam ti rekla da je ono puno aditiva.
Marko: Uštedećeš par sekundi života, mada ja u to čisto sumnjam, ali zato pola sata mog
života ode svakodnevno bespovratno na ribanje masne šerpe.
Irena: (Pogleda ga oštro.) Ti se to žališ?
Marko: (Ojađeno.) Ma ne žalim se, ali to niko ne ume da ceni. Eto…
Irena: (Prekine ga.) Marko, sad zvučiš kao žena!
Marko: Pa dobro, šta je tu tako strašno? I žene su ljudi.
Irena: Ja ne volim žene! Nesposobne su i samosažaljive!
Marko: Kako možeš to da kažeš? Pa i ti si žena.
Irena: Ja sam nešto drugo. Ja sam svesna sebe. Misliš li da bih inače uspela u
životu. (Marko prođe pored nje i ode da sebi sipa vode.) Nemoj da mi se približavaš
toliko! Taman sam postigla koncentraciju, a ti mi narušavaš bio-polje!
Marko: (Vraća se zaobilaznim putem i seda.) Bilo polje, više nije. (Kraća pauza. On
uzdahne.) Ti Irena oko sebe obrazuješ električno polje.
Irena: Pa struja može da bude i biološka. Bio-struja, energija koju odaje telo.
Marko: (Više za sebe.) Možda ne znam fiziku toliko dobro, ali jedno sigurno znam. Drvo
nije provodnik, drvo je izolator.
Irena: Šta? Šta si time hteo da kažeš?
Marko: (Smoreno.) Ma ništa… (Zevne.) Idem ja da spavam.
Irena: Nemoj da ideš još! Meni se ne spava.
Marko: Ali meni se spava…
Irena: Ako se meni ne spava, a ceo dan sam jurcala tamo-ovamo, ne vidim zašto bi se tebi
spavalo.
Marko: Pa šta ću ti ja? Ionako… (Pokaže rukom na nju i njen lotos-položaj.)
Irena: Evo, završila sam. (Ustaje.) Ma nisi ti Marko tako loš, samo što me veći deo
vremena užasno nerviraš.
Marko: (Bezizražajno.) Hvala ti lepo.
Irena: ‘Ajde ispričaj mi nešto!
Marko: Šta da ti ispričam?
Irena: Pa ne znam… Nešto zanimljivo.
Marko: (Malo se oraspoloži.) Nešto zanimljivo… Jesam ti pričao kad smo pokušavali Mileta
da spakujemo u kofer? (Smeje se.)
Irena: (Mrko.) Jesi, bar jedno pet puta. By the way, ja tu ne vidim ništa zanimljivo, a kamoli
smešno.
Marko: A jesam ti pričao kad… (Napravi neki pokret rukama.)
Irena: (Prekine ga.) Jesi!
Marko: A kad… (Sada napravi neki drugi pokret rukama ili telom i tako nekoliko puta, a
Irena ga svaki put prekine i pre nego što izgovori prepoznavši priču kroz mimiku
kratkim i oštrim: »Jesi!«.)
Irena: Jesi! Jesi! Jesi! Sve si mi ispričao! Zašto si bio toliko brbljiv? Zašto si morao sve da
mi ispričaš?
Marko: Pa dogovorili smo se da jedno drugom uvek sve govorimo. Zar nije tako?
Irena: (Nervira se.) Ali ti si morao baš sve odjednom!
Marko: (Bledo gledajući.) Pa… Pa ne znam šta da ti kažem.
Irena: (Više umorno nego iznervirano.) Ja ne mogu da spavam, a mrzim da gledam
televiziju.
Marko: Pa možemo nešto drugo da radimo…
Irena: Šta? Da brojimo ovce do ujutru?
Marko: Možemo i to.
Irena: (Sa negodovanjem.) Jao Marko!
Marko: (Pomalo ga izdaje strpljenje.) Dobro! Reci mi onda, šta bi ti htela da radiš?
Irena: (Zbuni je ovo pitanje.) Ja? Ja bih… (Razmisli par trenutaka.) Trenutno bih najradije
da nestanem.
Marko: Pa nestani…
Irena: Molim?
Marko: Mislim, ako znaš kako se to radi. Ja se neću ljutiti.
Irena: (Osorno.) Tako znači!
Marko: Kako to tako?
Irena: (Besno.) Jel’ ti to mene zajebavaš?
Marko: Sad vičeš i džabe si radila sat vremena tu jogu. Ponovo si se naelektrisala i zeznula
si celu meditaciju.
Irena: (Za trenutak razmisli o onome što je on rekao.) Jel’ vidiš?
Marko: (Ustane.) Da ti ne smetam, odoh ja da brojim ovce. To ti je zen na seoski način. (On
izađe,ona vikne za njim.)
Irena: Marko!
Marko: (Proviri u sobu. Malaksalo.) Molim Irena.
Irena: Zaboravio si da opereš zube.
Marko: Spava mi se, sutra ću…
Irena: (Otrovno ga pogleda.) Marko!
Marko: (Pomirljivo.) Dobro, dobro. (On se odgega do kupatila. Ona othukne, pa počne iznova
sa joga-vežbama.)
Scena IV
(Irina u dnevnoj sobi razmešta stolice i ostali nameštaj koji može
da pomeri. Zagleda, nije zadovoljna, pa ponovo premešta. Pali lampu, pa je ugasi i
sve u tom stilu. Marko uđe u sobu brišući peškirom lice, još uvek pospan.)
Marko: (Pospano.) Danas si baš poranila…
Irina: (I dalje poslujući.) Danas idem ranije na posao, a morala sam da te vidim. A
i… Volim da te probudim
Marko: (U šali.) Sadisto!
Irina: Nisam sadista nego… Tako si mi sladak onako natečen od spavanja, k’o krofnica.
Marko: (Tek sad primeti šta ona radi.) Šta radiš ti to?
Irina: Pravim malo razmeštaj. Kako ti ne dosadi da sve stalno bude na istom mestu?
Marko: Ali Irena je tako namestila i izričito naglasila da ništa ne pomeram. Kaže da je to
idealan feng-šui položaj.
Irina: Ma ona nema pojma! Ne vidim da je išta kod nje idealno. Ona jadna ceo život trči
za nekom idealnošću, a ova joj neutešno beži. Ovo je idealan feng-fuj položaj, ako
mene pitaš. Pogledaj! Veštačko svetlo dopire sa potpuno pogrešne strane.
Marko: (Priđe joj s’ leđa i uhvati je oko struka.) Ma dobro, pusti to sada. Kad si me već
probudila, da iskoristimo jutro…
Irina: (Skine njegove ruke sa sebe i ode da pomeri jednu stolicu.) Sačekaj malo!
Marko: (Zbunjeno.) Zašto sad da čekam?
Irina: (Energično.) Uvek se može otići u krevet. To je na kraju krajeva i epilog većine
situacija, zar ne? (On joj se približi, ona se izmakne jedan korak poigravajući
se.) Ali, ponekad treba malo sačekati.
Marko: Ali zašto zaboga? Nema potrebe za tim, pa ti mi nisi žena!
Irina: (Malo se namrgodi, ali nastavi pređašnjim tonom.) Nećeš izmisliti toplu vodi niti
novi način kako se prave deca, ali iako svi putevi vode u Rim, ti putevi su uvek
različiti. (On joj se ponovo približi jedan korak, ona ponovo uzmakne.)
Marko: Zašto me zezaš mala?
Irina: Pogledaj me! (Kraća pauza.) Dobro me pogledaj.
Marko: (Blentavo.) Pa gledam te.
Irina: Poželi me Marko!
Marko: Pa želim te, naravno da te želim.
Irina: Poželi me jače! Jače, jače, jače… (Posmatra ga.) Približi ruku mojim grudima, ali
nemoj da ih dotakneš. (Odmahuje prstom.) Ne odmah. Oseti uzbuđenje kao da je
prvi put. (On je gleda kao hipnotisan. Uzbuđenje raste. Izazivački.) ‘Ajde
Marko, samokontrola!
Marko: Ja više ne mogu da izdržim. I ovo je mnogo. (On je zgrabi, odigne je od zemlje. Ona
mu savije noge oko struka cerekajući se.) Smešno, a? E, sad ćeš ti da vidiš! (On je
iznese iz sobe. Čuju se glasovi iz spavaće sobe.)
Irina: (Kroz cerekanje.) Ej! Polako!
Marko: Ma šta polako! Nema tu polako!
Irina: Imaš sreće što sam danas velikodušna. Sledeći put ti neće biti tako
lako, obećavam! (Čuje se nedefinisano komešanje.) Ček, ček. (Ona pusti neku
senzualnu muziku.) Posle nekog vremena u sobu uđe Irena, namrštena i stroga.)
Irena: (Stropošta se na sofu.) Marko! (Kraća pauza.) Marko! Zamisli, danas ne radimo zbog
prokletog osmog marta. To jest samo žene ne rade. Kao, učinili su nam neku
uslugu. Zgodno im je došlo, taman danas kad treba da se odlučuje o nekim bitnim
stvarima nas su isključili. Kao, idite, posvetite se danas sebi. Osmi
mart! Glupi, šovinistički praznik! Marko, jesi li tu uopšte? Šta si kog đavola pojačao
toliko tu muziku? (Ustane.) Marko! (Pošto se niko ne odaziva ona ode do spavaće
sobe. Trenutak zatim začuje se njen vrisak poput groma svetog Ilije.) Marko! Ja
ću, ja ću…Ubiću te! Čuješ li me, ubiću te! (Uđe. Manično traži neki predmet koji bi
poslužio kao oružje. Uzme vazu, odmeri je, shvati da je ipak previše skupocena, pa je
spusti nazad. Uzme stolicu, podigne je. U tom trenutku utrčava Marko sa licem na
kome se ogleda panika, strah, snishodljivost i sva moguća osećanja niže vrste.)
Marko: Čekaj dušo! Sačekaj! Mogu…
Irena: Ništa ti ne možeš da objasniš! (Baci stolicu na njega, on se izmakne, stolica sa
treskom padne na pod.)
Marko: Ali ti nisi…
Irena: (Gromovito.) Odlično sam videla, a još bolje shvatila!
Marko: Ja sam mislio…
Irena: Nisi ti mislio! Sunđeri ne umeju da misle!
Marko: Ti ne razumeš! Ona me je prevarila! Mislio sam da si to ti!
Irena: (Kao da se namah smiri. podigne bačenu stolicu i tek sada primeti novi
raspored. Grmne.) Šta je ovo?
Marko: Ja sam malo…
Irena: (Prekine ga. Hladno, vraćajući svaku stvar na svoje mesto.) Ti si Marko bezvredni
talog prljave močvare u kojoj trule gmizavci. (Oštro ga pogleda.) Misliš da
zavređuješ da se ja zbog tebe nerviram? Ne…
Marko: Ali ja nisam…Molim te… (Padne na kolena.)
Irena: (Gadljivo ga pogleda.) Ti me moliš? Šta me moliš? Pogledaj se!
Marko: Irena,ja ću…Ja sam…Mislio sam…A ona…
Irena: Ona?Ko je ona? Uvek je želela samo ono što je moje i nikada to nije mogla da ima
i nikada neće. Odavno ti nisi moj. Moje je smao ono što želim, a ti… Tebe ne
želim. (Okrene se, lagano krene ka vratima.)
Marko: Irena! Irena, gde ćeš? Moram da ti kažem…
Irena: (Okrene se. Sevajući, ali bez grmljavine.) Kako se usuđuješ da me bilo šta
pitaš? (Okrene se i izađe. Marko ostane potpuno skrhan, izgubljen, jednom rečju
jadan sedeći na podu i razmišljajući šta bi mogao da učini. Posle nekog vremena u
sobu sasvim mirno uđe Irina.)
Irina: Eto vidiš,i to se desilo. Moralo je jednom da se desi. Vidiš da nije bilo tako
strašno. Čak nas je ostavila na miru.
Marko: Jesi li ti normalna? Tebe ovo zabavlja? Pa ovo je čisti užas! Kraj! Nikada mi neće
oprostit, razumeš? A ni tebi.
Irina: Meni? Meni njen oproštaj nije potreban. Uvek sam mrzela njenu krutu opednutost
samom sobom.
Marko: Ali, shvataš li ti da je ovo kraj?
Irina: (Poigravajući se.) Kraj ili početak, sve zavisi od ugla gledanja na stvari. (Spusti se
iza njega i nasloni svoju glavu na njegovo rame.) Marko, Marko… Tu se više ništa
ne može uraditi, a nema ni razloga za to. Pomogla ti je, oslobodila te je sama. Kad je
sledeći put vidiš, reci joj: »Hvala!«. (Dok ona priča Marko sve vreme izbezumljeno
gleda oko sebe i vrti glavom, zatim mu glava klone u šake.)
.
Scena V
(Mirkov stan. Irena van sebe sedi i priča. Mirko se mirno šetka oko
nje pušeći i povremeno klimne iskosivši glavu u stranu.)
Irena: Da li shvataš šta ti pričam?
Mirko: (Potpuno mirno.) Moram priznati da ne shvatam.
Irena: Ne mogu da verujem da je mogao tako nešto da mi uradi!
Mirko: A možeš li da veruješ da upravo istu stvar ti radiš njemu ili ti je i to podjednako
neverovatno?
Irena: To nije isto… On nije mogao znati…
Mirko: (Uz osmeh.) A nisi mogla ni ti. Što ne znam, nije se ni desilo, je li?
Irena: On nema prava… On mene ne poštuje!
Mirko: A ti njega poštuješ, je li? Mislim… Šta je uopšte nepoštovanje? Nepoštovanje je
samo ono što prihvatiš.
Irena: Ne prihvatam!
Mirko: Eto vidiš! Znači, problema ni nema.
Irena: Ja sam iznad toga!
Mirko: Odlično! Ako jesi, onda budi.
Irena: Ali ti i dalje ne shvataš… On to meni da uradi… On! Meni!
Mirko: Draga moja, sediš tu već više od sata i besniš…
Irena: (Besno.) Ne besnim!
Mirko: (Kao da je nije čuo.) I besniš… I to zašto? Zato što je trunčica prašine pala na tvoju
kristalnu sujetu. Hajde razmisli… Nije li to malo besmisleno?
Irena: Ponekad si tako zajedljiv i…
Mirko: (Prekine je.) Misam zajedljiv, samo mislim… Pa ti treba da se raduješ!
Irena: (Na ivici živaca.) Da se radujem?
Mirko: Pa da! Pogledaj, pa on je otkupio tvoj greh. Naravno, ako veruješ da gresi
postoje. Irena, veruješ li ti u greh?
Irena: Ti me u stvari savršeno dobro razumeš, ali nećeš to da priznaš.
Mirko: Ne znam odakle ti takva ideja. (Kraća pauza. On kao da razmišlja.) Ti si došla da te
utešim, ali tebi uteha, nije potrebna, zar ne?
Irena: (Iznervirano.) Nisam došla da me utešiš!
Mirko: I mislio sam da ćeš to reći. Došla si da ti skuvam kafu, jel’ tako? (Irena ga mrko
pogleda.) Ne, ozbiljno te pitam, hoćeš kafu?
Irena: (Kratko razmisli. Ravno.) Skuvaj mi kafu. (Mirko krene ka izlazu iz sobe, utom se
začuje zvono na ulaznim vratima.) Ko ti je sad to? Ko god da je, nemoj da
otvaraš. Nisam sad raspoložena da pričam sa nepoznatim ljudima.
Mirko: (Kao prekorno.) Irena, ne valja ti to što si tako nedruželjubiva. (On izađe da otvori
vrata. Ona nervozno cupka. Spolja se čuju glasovi.) Ej burazeru, otkud ti?
Marko: Ma pusti, ništa me ne pitaj! (Kada čuje Markov glas Irena se skameni.)
Mirko: Šta je? Nešto si mi pokisao?
Marko: Uvalio sam se u teško sranje. Ne znam šta da radim.
Mirko: (Kroz smeh.) Ti kod mene samo kad je sranje…
Marko: Daj, nemoj me i ti…
Mirko: Zezam se bre, šta ti je? ‘Ajde upadaj tamo. Idem ja da skuvam neku kafu, pa
dolazim. (Marko uđe u sobu i prenerazi se kad tamo vidi Irenu. Ona se nađe u
nebranom grožđu. Neko vreme zblanuto posmatraju jedno drugo.)
Marko: Šta ćeš ti ovde?
Irena: To se tebe ne tiče! Od sad, pa nadalje, sve što radim je samo moja stvar.
Marko: Irena, odgovori mi šta ti radiš ovde.
Irena: (Pomalo uplašena, a više zbunjena spušta loptu.) Ja sam…Eto…Došla sam da kažem
tvom bratu čime se ti baviš.
Marko: Njemu si došla da kažeš? Pa ti njega ne možeš očima da vidiš!
Irena: Nisi ti ovde u poziciji da postavljaš pitanja. A ni da ogovaraš na njih jer te ja ništa
neću pitati. Jednostavno, neću da razgovaram sa tobom. (Ona se okrene od njega.)
Marko: Irena, objasni mi šta se ovde dešava. Mi se jesmo posvađali, ali…
Irena: Posvađali? Ne, mi se nismo posvađali! Odakle ti takva ideja? Ja se ne svađam!
Marko: Znam da ti je ono teško palo, ali…
Irena: Kome je teško? Meni uopšte nije teško! Zašto bi mi bilo? Ja imam savršeno
kompletan život, ti si ionako bio samo višak.
Marko: Ja sam bio višak? Tako znači! Koliko ja vidim neko se tu uklopio tačno onoliko
koliko je trebalo. I to ni manje ni više nego… Gle čuda! Moj brat.
Irena: (Ne više onako samouverena, ali sada u ogorčenoj borbi za odbranu svoje
sujete.) To se tebe ne tiče!
Marko: (Sada on prelazi u dominaciju.) Ne tiče me se, ali je tačno! Jel’ tako?
Irena: Rekla sam ti da neću da razgovaram sa tobom.
Marko: Hoćeš Irena! Zašto samo ja da nosim grižu savesti?
Irena: O kakvoj ti griži savesti pričaš? Ne zove se griža savesti ono što se iz straha
rodi. To je najniži kukavičluk.
Marko: Kako možeš ti meni da sudiš? Ako smo grešili, grešili smo isto.
Irena: Ti i ja nikada ne možemo da budemo isto! Ti na duši nosiš i svoju i moju grešku!
Marko: Hoćeš da kažeš da sam te ja oterao od sebe?
Irena: Hoću da kažem da ništa nisi učinio da me zadržiš.
Marko: A šta si učinila ti?
Irena: Učinila sam sve što je trebalo.
Marko: Ništa nije trebalo. Ne postoji ono što treba i što ne treba, postoji samo ono što želiš
da daš.
Irena: Zašto baš ona?
Marko: Zato što me želi onako kako sam mislio da si me ti nekada želela. (Kratka
pauza.) Zašto baš on?
Irena: Zato što te jesam nekada tako želela.
Marko: Zašto si se ti, Irena, udala za mene?
Irena: Zašto si ti, Marko, mene zaprosio? (Stanu oboje, zaćute. Gledaju se neko vreme tako
ćuteći. Vreme prolazi, neodgovorena pitanja tonu u tišinu.) Vidiš… Ovaj razgovor ne
vodi ničemu i najbolje da ga sada okončamo.
Marko: Uradili smo istu stvar, jednaki smo. Sada smo ponovo na početku.
Irena: Ne, sada smo na kraju. Neke stvari se ne zaboravljaju, osim uz pomoć Alchajmera, a
tada zaista više nije bitno.
Marko: Ako smo i pošli jedno od drugog, nismo bliže mogli otići od ovoga što jesmo.
Irena: Na neki način to je tačno, ali, sa druge strane, nismo mogli otići dalje. Telo ne
zaslužuje nikakvo poštovanje.
Marko: Ali i dalje je to tvoje telo i moje telo.
Irena: Telo je samo telo,prazan stan naših bivših iluzija. (Trenutak tišine i ona namah
vrati svoje pređašnje kruto držanje.) Kakav si ti to čovek Marko? Ne bi valjda bio u
stanju da mi oprostiš?
Marko: Ako sam ja uradio isto, nemam šta ja tebi da opraštam.
Irena: Hoćeš da kažeš ako si uhvaćen na delu? Preciznije se izražavaj. Zar si odjednom
postao tako razuman? Misliš greška za grešku i to se potire. Ne potire se to…Zar ne
vidiš da je to još mnogo više od prostog zbira dve greške? Oprostio bi mi i bio u
stanju da se ponašaš kao da se ništa nije dogodilo?
Marko: Ja bih mogao da…
Irena: (Prekine ga. Besno, gotovo histerično.) Ali ja tebi nikada ne bih mogla da oprostim
tvoj oproštaj! Nikada!
Marko: Šta pričaš!?
Irena: Šta za tebe ima značaja? Znači da ja tebe ne mogu ni da povredim! Pa zašto onda
još stojiš tu? Odlazi! Odlazi!
Marko: (Sada i on pobesni.) Odlazi ti! Ja sam došao kod svog brata.
Irena: (Otrovno.)To nije tvoj brat već ljubavnik tvoje žene!
Marko: (Uzvraća otrovno.) Ti nisi moja žena već sestra moje ljubavnice!
Irena: To nije tvoja ljubavnica već moja sestra! (Ona stane i sama zatečena onim što je
rekla. Par trenutaka tišine.)
Marko: Sada je tvoja sestra…Pa što onda ne ideš kod nje ako ti je sestra?
Irena: (Pokuša da se izvadi.) Ona je makar uvek bila dosledna. Nas dve se nismo volele
nikada. To osećanje je čisto, iskreno i uzajamno.
Marko: I šta je sad sve ovo? Na kraju, kad se obrne čitav krug, pa ma koliko hoćeš puta sve
se opet svede na isto…
Irena: Ne ponavljaj više tu glupu i besmislenu rečenicu! Nije isto! Ni u vremenu ni u
prostoru nikada ne može biti isto. I ne treba da bude. (Kratka pauza. Spusti loptu. Sa
izvesnom dozom melanholije.) Samo ti to nikako da ukapiraš. A to nije više stvar
izbora…Ni tvog, ni mog. Pre će biti, mera zajedničke nemoći. (Pauza. Oboje ćute i
kao da su zagledani u »proliveno mleko«. Ona duboko udahne.) Kafa je
gotova. Treba da kreneš.
Marko: Samo tako?
Irena: Samo tako. (On je gleda još par trenutaka, pa se bez reči okrene i zakorači prema
vratima.) Vidiš…(Ona se gorko nasmeje.On se okrene,ali ne sasvim.)Nismo se čak
ni potukli…Da jesmo…Možda bi još i bilo neke nade za nas.
.
Scena VI
(Železnička stanica. Irina sedi na klupi,pomalo je rastrešena. Ona
vadi cigaretu, stavlja je u usta i drži je neko vreme tako nezapaljenu, gleda oko
sebe. Utom se pojavljuje Mirko sa koferom u ruci. Ona ga ne opazi. On prvi primeti
nju i priđe joj.)
Irina: (Primeti ga. Zatrese glavom.) Odlazi sad. I otkud ti uopšte ovde? Idi.
Mirko: (Sa urođenom hladnokrvnošću. Očima pokaže na kofer.) Idem, vidiš da sam
krenuo. Ali, polako…Voz mi polazi tek za pola sata. (Sedne pored nje na klupu.)
Irina: Bežiš…To je sve što si uspeo da smisliš.
Mirko: Ne bežim, nemam razloga za to. Putujem. (Pogleda je.) Mislio sam da ne postoji ta
katastrofa koja bi tebe naterala da počneš da pušiš.
Irina: (Začuđeno ga pogleda.) Šta pričaš!? (Analitično ga osmotri. Iznenada
shvati.) Znam! Ti nisi… Marko.
Mirko: Bože Irena…
Irina: (Prekine ga. Odmahne kažiprstom.) A-a! Ja nisam Irena!
Mirko: (Sada on nju osmotri. Zasmeje se.) Stvarno nisi. Kako nisam odmah primetio tu
ljupku drskost?
Irina: Kako to misliš?
Mirko: Irena je nema.
Irina: Ima. Samo, bez ljupkosti. Znači, ti si famozni brat?
Mirko: Nisam famozan, ja sam samo brat. (Doda uz osmeh.) A i to, kako kome. (Ona se tek
sad seti da zapali cigaretu.) I cigareta, naravno. Trebalo je da mi odmah bude
jasno. (I on izvadi iz džepa cigaretu i zapali je. Neko vreme tako puše u tišini.)
Irina: (Prebaci nogu preko noge,zabaci kosu.) Čudno je…Ti i ja se nikada nismo sreli,a…
Mirko: A šta?
Irina: A vodili smo ljubav.
Mirko: (Kratko razmisli.) Da, zapravo jesmo. (Kraća pauza. Uz osmeh.) Jesam li bio dobar?
Irina: (Zamisli se, kao da se priseća.) Pa…Kako kad. Bilo je svetlih
trenutaka.(Pauza.Provokativno.) A ja?
Mirko: (Na provokaciju joj odgovori provokativnim pogledom.) Jedna dama obično ne
pita takve stvari. (Osmeh.)
Irina: (I dalje ga gledajući pravo u oči.) Jedna dama poput mene obično ne pita, tu si u
pravu. Obično ne pita zato što zna odgovor. Ali, pošto je ovo neobična situacija, ja
eto pitam.
Mirko: Pa dobro. U tom slučaju,moram reći da nije bilo ništa posebno. (Osmeh.)
Irina: (Ljutito ga pogleda, a onda kao da se seti o čemu se zapravo radi. Sa dozom
superiornosti.) Ah, pa naravno, nisam ni sumnjala.
Mirko: Putuješ negde?
Irina: Putujem… Negde…
Mirko: A kuda ćeš? Ako ne pitam previše…
Irina: Pitaš previše. Ali, ja ću ti ipak odgovoriti. Ponekad mi se dopada kad ljudi
preteruju. Vidiš… Krenula sam da vidim neke nove… (Kao da traži reč.) Ljude.
Mirko: (Zainteresovano.) Neke nove ljude?
Irina: Pa…Da.
Mirko: A kakvi su to novi ljudi?
Irina: Pa… Novi ljudi su… (Pokaže rukom na njega.) Neki koji ne izgledaju tako, neki koji
se ne zovu tako nekako, neki…
Mirko: (Nasmeje se.) Ali nešto ti baš i nije krenulo kako treba još od početka?
Irina: (Lagano uzdahne.) Uopšte. (Kratka pauza.) Verovatno će me i na stanici na kojoj
budem sišla čekati još jedan takav. (Okrene se ka njemu.) Imate li još kojeg batu u
šteku? Čisto da znam, da budem pripremljena…
Mirko: (Kroz osmeh.) Ne. Bar ne, koliko ja znam.
Irina: Vaš ili tuđ, sasvim svejedno… Moj nije sigurno, a ipak će se diskutovati po toj tački
dnevnog reda.
Mirko: A misliš da se i sada diskutuje po toj tački dnevnog reda?
Irina: Ne mislim. Čvrsto sam odlučila da se time više ne bavim.
Mirko: (Klimne glavom sa istinskim odobravanjem.) To si dobro uradila! Ne vidim ništa
pametnije što je moglo da ti padne na pamet.
Irina: Hvala, hvala! Hvala kolega!
Mirko: (Nasmeje se.) Zašto kolega?
Irina: Pa čini mi se da ni ti nisi u nešto preterano mislećem fazonu u poslednje vreme.
Mirko: (Kroz smeh.) Može biti… Ponekad volim da nosim glavu u torbi i kad nema potrebe
za tim.
Irina: Pa to ti kažem…(Uhvati se za njegov kofer,pokušava da ga otvori.)Jel’ lepa?Mogu
da vidim?
Mirko: (Uhvati je za ruku.) Šta to radiš? Šta da vidiš?
Irina: (Glumeći naivnost.) Pa tvoju glavu.
Mirko: Nemoj da mi čeprkaš po koferu.ne mogu da ti dozvolim tek tako da vidiš moje
gaće.Mada su čiste…Ipak…Nismo dovoljno bliski za tako nešto.
Irina: A gde ti putuješ?
Mirko: Ja? Idem da radim na nekoj naftnoj platformi.
Irina: (Malo se zamisli.) Tamo nema žena, jel’ da?
Mirko: Zašto to pitaš?
Irina: I to je samo pitanje kao svako drugo.
Mirko: Hoćeš sa mnom?
Irina: Sa tobom? Na takvom putu ti ne treba nikakva žena…
Mirko: Nisam te zvao da mi budeš žena. (Kroz smeh.) Ako pođeš sa mnom možda
izbegneš zlu sreću da sretneš onog trećeg. Dakle, ideš li?
Irina: Zašto želiš da pođem?
Mirko: Ko je rekao da želim? Kako si rekla? I to je samo pitanje kao svako drugo. (Čuje se
pisak lokomotive.) Evo ga! Voz je stigao! (On ustane, ispravlja odelo, uzima kofer i
krene nekoliko koraka. Ona gleda za njim. Čuje se i drugi pisak lokomotive. On se
zatim okrene i pogleda je.) Onda? Ideš li?
Scena VII
(On (u isto vreme i Marko i Mirko) i ona (u isto vreme i Irena i Irina
stoje jedno naspram drugog i gledaju se izgubljeno kao kroz neku koprenu. Govore
polako i tiho, gotovo šaputavo.)
On: Ko si ti? (Ona ga gleda sa blagim nerazumevanjem.) Koja si od njih dve sada?
Ona: Ne znam. Šta ti misliš?
On: Ne znam.
Ona: Onda ne znaš ni ko si ti…
On: (Odmahne glavom. Zagleda se u nju. Neko vreme je zapitano zamišljen.) Treba li
sada da te pitam hoćeš li da se udaš za mene?
Ona: (Gotovo uplašeno.) Ne! Samo to nemoj da me pitaš! Na to pitanje ne znam tačan
odgovor. (Kraća pauza. Nesigurno, između konstatacije i pitanja.) Mi jesmo u
braku…
On: Nismo. Nemamo venčani list.
Ona: Imamo. Ali zašto… Papir je zapaljiv.
On: (Približi joj se jedan korak.) Sve ovo… Je li bolelo?
Ona: (Sa smeškom, skoro stidljivo.) Malo… Je li moralo?
On: Mislim da je moralo. Ali, to je dobro,zar ne misliš tako?
Ona: (Približi mu se jedan korak.) Ne mislim… Sigurna sam da je tako. Znaš da ne volim
laka rešenja.
On: Znači… Igra što smo je odigrali… Vredela je?
Ona: Ova igra je bila jako opasna.
On: Bez velikog uloga nema velikog dobitka. Ipak… Ova igra je na kraju sačuvala ono
najveće…
Ona: Je li zaista moguće da jeste?
On: Zar ne osećaš to?
Ona: Osećam… (Pauza.) Ali… Plašim se da će prestati.
On: Neće prestati.Zašto bi prestalo?
Ona: Zašto i drugima nije uspelo?
On: Drugi nisu pokušali.
Ona: Zašto nisu pokušali? Da nisam pokušala sve, pre nego što je sve otišlo
dođavola, mrzela bih te do kraja života. Svakog dana malo više nego
prethodnog. Tvoje bi lice ostalo bez crta i ja ne bih mogla ni da se setim kako si
nekada izgledao i zašto sam mogla da te posmatram satima. (Sa čudnom
tugom.) Zašto drugi nisu pokušali?
On: Šta ja znam…Zato što su se plašili. Zato što su bili lenji da se
potrude. Najverovatnije zato što ne znaju da postoji način…
Ona: Kako je to tužno…Hoćemo li im reći?
On: Neće nam verovati.
Ona: Ja sam mislila da mi se ovako nešto može dogoditi jedino ako bi ti umro. Šta nam
se još drugo novo može dogoditi? Kroz sve ostalo smo zajedno prošli.
On: Mislila si da bi jedino tada mogla ponovo da me zavo…
Ona: (Prekine ga.) Ne koristi tu reč! Koriste je samo deca, izneverene žene i loši pisci i
svako od njih je koristi pogrešno. Ubijenog smisla zvuči ružno i glupo. Ne
izgovaraj je da ne pokvariš sve što smo uspeli zajedno.
On: Nikakve velike reči…Samo male, za početak i kraj.
Ona: Kada me pitaš obične stvari,pitaj samo onda kada zaista želiš da znaš.
On: Kada odgovaraš, odgovaraj istinito i kad nije lepo. (Neko vreme ćute i gledaju se u
tišini, a onda polako priđu jedno drugom sasvim, savim blizu, ali tako da se ipak ne
dodiruju. Za to vreme njihove pojave, njihovi izrazi lica i čitav utisak koji odaju se
polako preobraze od avetinjskog u punokrvno ljudski. On progovori dosta glasnije
nego do sada,pravim ljudskim glasom.) Kako si dušo?
Ona: (Zvonko i jasno.) Malo me boli glava, ali sam dobro.
On: (Uhvati je za ruku.) Hajdemo kući! Malo ćeš da legneš i glava će te brzo proći.
Ona: (Kratko razmisli zagledana u njega. Uz blagi, jedva primetni osmeh.) Da. Hajdemo
kući!
