Žure. Smenjuju se jedni za drugima kao na pokretnoj traci: sredovečan muškarac u plavom kaputu, žena u farmerkama i beloj košulji, tinejdžerka u cvetnoj haljini, devojka u prugastom kombinezonu…
Postaje mi jasno zašto kažu da ,,ne živi onaj koji nije u pokretu.” Ako je pokret, ma kakav bio, refleksija života, šta sam onda ja? Neka je to korak, poskakivanje s noge na nogu, podizanje ruke. Je li pogled pokret? Pomeranje zenica s leve na desnu stranu, poneko kolutanje očima kad mi dojadi tuđa znatiželja? Ovde gde sam sada zavisim od tuđe želje i volje: skrivena sam kada neko drugi odluči da ugasi svetlo; postavi rešetke i katance (obično u isto vreme – oko osam sati uveče). Ovaj prostor mogao bi da se okarakteriše kao kavez, iako ga, dok sam bila u pokretu, nikada nisam doživljavala na takav način. Kada je čovek u pokretu, onda je on uveren da to kretanje znači slobodu. Ne vidi, međutim, da niz pogrešnih odluka jednako zarobljava kao što to čini i ovo staklo iza kog se nalazim i kroz koje posmatram sav taj užurbani svet omađijan idejom o slobodi. Misao može da bude kavez; ustaljeni kalup u koji svrstavamo ljude; nesposobnost za raspoznavanje nijansi.
Ipak, i pored sve te užurbanosti, reke ljudi koja protiče, čije samo profile uspevam da sagledam, povremeno iskrsne lice – par očiju, usne, nos, obrve, trepavice – sve to jasno mogu da razaznam kada se potpuno približi staklu. Posmatra me. I ja njega posmatram. Kuda se kreće pogled tog ženskog lica? Odmerava mi šešir, platnenu torbu koja mi je prebačena preko ramena, mornarsko plavu suknju i laku belu košulju čiji su krajevi uvezani u čvor po sredini mog stomaka.
Jesam li lepa i dalje? Donosi li sud o meni zasnovan na ovim krpama koje nosim? Ona je lepa. Urezane bore na visokom čelu poput godova drveta svedoče o starenju. Pogled joj je, međutim, rasterećen, kao da joj uopšte nije važno što godine prolaze. Da joj je važno, posegla bi za zatezanjem i ispeglala svoje naborano čelo. U tom se pogledu nazire odvažnost , spremnost da se postoji u skladu sa godinama i da se izbegne zavaravanje koje ne donosi sreću. Zrak sunca pada preko njenog lica; obrazi su joj rumeni; ten ujednačen, boje cimeta…
**
[Potreba za promenom proističe iz želje da budemo vidljivi]
Anđelijini uvojci sežu do polovine leđa. Niža je od mene i tako uspevam da vidim samo gornju polovinu table. Kada se nagne da bi u svesci dopisala ono što nastavnica zapisuje belom kredom, sačekam da upamtim nekoliko ispisanih redova na tabli. Onda se Anđelija uspravi, a ja se naginjem iznad svoje sveske prisećajući se redova koje sam pamtila. Kasnije ću saznati da se ta zamrznuta slika koju beležim fokusiranim pogledom, a zatim je prenosim na list papira zove ,,fotografsko pamćenje”.
Ponekad Anđelija vezuje kosu u pletenice sa dve crvene mašne pri dnu. Tada se pitam da li ume sama da isplete potpuno simetrične kike ili ih plete njena majka. Ruke koje pletu kike su vešte i shvatam da su moje suviše nespretne za to. Kada sam je jednom pitala ko ih plete, odgovorila je da ni ona ne ume sama. Laknulo mi je. Činilo mi se da Anđeliji već sve tako dobro ide da bi još sposobnost da samoj sebi isplete te pravilne pletenice bila previše za mene. Anđelija se, kao i Saška, pripremala za opštinsko takmičenje iz matematike u svojoj generaciji. Anđeliji je, kao i Saški, majka posvećivala dovoljno pažnje. Možda baš zbog naklonjenosti prema matematici. Mojih par radova iz likovnog u okviru svetosavskog konkursa bilo je te godine izloženo u gradskoj galeriji. Na izložbu sam otišla sa tatom. Majka je nezainteresovano rekla: ,,Lepo, bravo” i nastavila da pere sudove. Užasavala se pobacanih tempera, slikarskih paleta, blokova za crtanje i malog štafelaja koji sam dobila od drugova iz razreda za prošli rođendan. Za nju je to bio običan nered.
Pomislila sam da bi trebalo da predložim svojoj majci da mi napravi dve pletenice pre škole. Dobro sam upamtila gde je Anđelijin razdeljak i kako su uvezane mašne crvenom trakom. Ulazim u kuću i za trpezarijskim stolom ugledam Sašku i mamu kako rešavaju zadatke. Sto je prekriven zbirkama zadataka, sveskama u kvadratićima, olovkama, lenjirima, rezačima, šestarima… Ne bih mogla ni da zamislim kako bi bilo da svoj pribor iz likovnog postavim duž čitavog stola, čak ni pod uslovom da sa njega prethodno skinem stolnjak, onaj koji nam je baba poklonila prošlog Vaskrsa. Sav moj pribor je na podu u dečjoj sobi. Pribor za matematiku ne stvara nered.
,,Navedi pravilo po kome su grupisani članovi niza, a onda odredi zbir onih članova koji pripadaju drugoj i trećoj desetici”, čujem mamu kako čita naglas. Saška počinje da zapisuje postupak. Majka pažljivo posmatra šaku kojom Saška isuviše čvrsto steže drvenu olovku. Možda bi trebalo da joj skrenem pažnju na to da se olovka drži lako poput četkice za bojenje koja otiskuje akvarel na platnu. Onaj ko posmatra sliku može da oseti je li umetnik bio nervozan tokom stvaranja. Nemir se prenosi – to znaju oni koji su posećivali izložbe i pažljivo posmatrali izložene radove. Premda Saškini profesori možda ne pridaju tome značaj, valjalo bi uputiti je, makar bila i sasvim nespremna za takvu jednu dobronamernu kritiku.
Pletenice ću, sva je prilika, morati da napravim sama. Ali ću prvo pustiti kosu da poraste do vrhova lakovanih cipela. Kike lepše padaju niz leđa kada je kosa duga. Koliko vremena je uopšte potrebno kosi da poraste? Pitaću Sašku, ona će sigurno znati to da izračuna. Za nju je to tako lako.
**
[Potreba za promenom proističe iz želje da budemo prihvaćeni]
,,Šta to čitaš?”, pita Saška ulazeći u našu dečju sobu.
Zatvorim knjigu da je odložim, a ona mi je uzme iz ruku.
,,Zlatokosa”, progunđa gnušajući se. ,,Da nisi prerasla to?”
Mrko je pogledam i zatražim da mi vrati knjigu. Zašto stalno ima potrebu da bude zajedljiva? Kako iko može da preraste bajke?
Ostajala sam zadivljena nad Zlatokosom koja je spuštala kroz prozor kule svoje zlatne pletenice. Posebno me je doticala ta slika na kojoj devojka rumenih obraza, nestvarno duge plave kose, posmatra sa vrha kule zlu vešticu. Bilo je u toj priči nečeg što me je više privlačilo od sve lektire koju sam do tada pročitala. Po uzoru na slike koje su se nalazile u toj knjizi bajki, crtala sam Zlatokosu poigravajući se nijansama njene plave kose. Isprva bih joj vrhove ofarbala u zeleno ili bih ubacila crvene pramenove. Promena boje kose menjala je nešto u njenom izrazu lica – čas je ličila na devojčicu, čas na zrelu ženu. Poput domino efekta promene su podsticale jedna drugu sve dok se najzad nad njenom glavom ne bi raspršio šareni akvarel u kojem je kosu postalo gotovo nemoguće raspoznati. Kako je surova bila ta veštica koja je mogla da joj odseče te dve pletenice.
,,Baš si ponekad čudna, Srna”, čujem Sašku kako mi govori.
,,Zato što čitam bajke?”, pitam.
,,Ne znam”, odgovori i napravi pauzu. Zatim doda: ,,Možda zato što čitaš bajke.”
Već sam se navikla na to da se taj pridev odveć nehajno veže uz moje ime. Čudna.
Iz rečnika:
//Neobičan. Nekonvencionalan. Netipičan. Nesvakidašnji. Nesvakodnevan.
**
[Potreba za promenom proističe iz želje da se dopadnemo]
Saška je imala plave oči. Omiljena boja očiju naše majke. Moje su bile obične, smeđe, kao tatine. Posmatra prodorno, skenira čitavo telo onda kada se čini da je nekoga makar samo i okrznula pogledom. Ništa joj ne promiče. Mora da se taj dar stiče izučavanjem matematike.
,,Gle šta sam našla”, kaže mi jednom i ja prekinem sa tumaranjem po sobi tražeći svoju kremu za ruke.
,,Šta ti je to?”, pitam zbunjeno.
,,Sočiva u boji”.
Piljim u nju zabezeknuto. Šta su, kog đavola, sočiva u boji.
,,Vidiš, uzela sam boju kestena”.
Buljim u onu malu kutiju sa naslikanom ogromnom zenicom. Saška, zašto si tako glupa, pomislim, ali je ne pitam. Majka je očarana tvojim plavim očima.Glupa si, nemam drugog pojašnjenja. Džaba ti ona takmičenja iz matematike kad ne vidiš ono što je očigledno. Ili samo teraš inat.
,,Probaj, imam još jedno pakovanje”, nudi mi držeći kutiju u ruci.
Odbijem.
,,Šta je bilo, pa ti voliš promene”, zajedljivo dobacuje.
Poželim da je gađam tom kutijom. Menja ono što majka najviše voli na njenom licu.
**
[Potreba za promenom proističe iz želje da pripadamo]
Osećam poglede na sebi. Od stopala sve do vrha glave na kojoj se samo nalazi skup vlasi drugačije boje od njihovih. Neki bi to nazvali hrabrošću, a drugi ludošću. No, tako je kako je. Sve sam to ja. Čak i da je ovakav izgled samo ljuštura mog pravog identiteta sa kojim se plašim da se suočim (kako je jednom nagovestila profesorka psihologije, doduše manje suptilno nego što je želela da zvuči) i dalje je to moja ljuštura i odbaciću je kad mi se tako bude htelo.
Sad više nisam čudna kao u osnovnoj školi. Sad sam, kažu, svojeglava. A nego čija ću biti do ishod svoje glave? Neću valjda biti proizvod koji priželjkuje nečija tuđa glava – ona koja određuje šta odstupa od tipičnog, običnog, svakidašnjeg, svakodnevnog i konvencionalnog?
Gurkaju se među sobom. Došaptavaju se. Govore o meni. Drski, uobraženi srednjoškolci. Ko je rekao da sve žene moraju čitavog svog života da nose istu boju kose? Ko je odredio boje u koje je prihvatljivo ofarbati svoju kosu? Valjda ja mogu da radim šta hoću sa sopstvenom glavom.
,,Čemu to, Srna?”, pita me Saška kada konačno izađe iz škole.
,,Moja glava”, pokušam da zvučim samouvereno.
Saška zakoluta očima. Ostatak puta do kuće ćutimo. Sve i da sam želela da joj se poverim, njeno kolutanje očima me je odvratilo od te ideje. Mislila sam da ćemo biti bliže kako budemo odrastale, kao da će samo to proticanje vremena biti dovoljno da sve daljine između nas nestanu. Vreme jeste prolazilo i ništa više sem toga se nije dogodilo. Možda jeste nekim drugim ljudima. Nama nije ama baš ništa.
**
[Potreba za promenom proističe iz želje da budemo voljeni]
,,Naučiću te kako da odrediš dobar ugao za fotografiju”, kaže Aleksa.
Nasmejem se kad pomislim šta bi Saška rekla na njegovo: ,,dobar ugao”. Ne postoje dobri i loši uglovi, već samo dobri i loši ljudi – mada je i to generalizacija i suviše naivna kategorizacija u koju samo lakomisleni veruju. Uglovi se mere stepenima i mogu da budu pravi, tupi, oštri, ali dobri sigurno ne. Zamišljam kako on i Saška ulaze u polemiku i dobacuju se argumentima. Zabavlja me ta pomisao. Iako greši po pitanju uglova, mislim da bi se njegov karakter dopao Saški.
Prećutim sve to kako ne bi pomislio da sam čudna. Nije me pogađalo kada me drugi tako okarakterišu, ali ne bih volela da on stekne takav utisak. Volela bih da o meni ima dobro mišljenje.
,,Fotografisaćemo knjige”, kaže mi.
,,Knjige?”
,,Da, zvao me je Nemanja , dobili su neka nova izdanja. Kaže da je dizajner uradio odlične korice.”
Korice su veoma važne – na osnovu njih neko može doneti odluku da posmatrajući desetine knjiga u izlogu odabere baš tu oko koje se dizajner najviše potrudio. Dizajner odlično zna da tinejdžeri pa čak i odrasli imaju sve slabiji fokus; pažnju im još jedino mogu zadržati video klipovi od po sedam sekundi koje žustro prelistavaju na ekranima svojih mobilnih telefona. Koliko je sekundi potrebno da neko stekne utisak o nama? Sedam? Sedamnaest? Sedamdeset? Prvi utisak je, kažu, najvažniji i donosi se pre nego što ijedna reč bude izgovorena. Utisak se donosi na osnovu boje očiju ili kose, simetrije lica, držanja, položaja ramena, ruku, na osnovu načina na koji hodamo. Mi smo, dakle, te korice knjiga. Svakog dana u izlogu, izloženi tuđim pogledima koji sude o nama dok ćutimo, prepušteni njihovim nemilosrdnim zaključcima. Samostalni dizajneri svog izgleda koji može opredeliti tok naših života.
Ulazimo u knjižaru i Aleksa odlazi da se pozdravi sa Nemanjom. Vadi fotoaparat i obilazi police sa knjigama. Zastajem ispred jedne na čijem vrhu stoji natpis: ,,Top lista”. Bila sam ovde i ranije. Smenjuju se jedna za drugom knjige na toj top listi. Ona koja je prošlog meseca bila pri samom vrhu sada je završila na dnu neke od polica. Čini se kao da joj ova sa vrha ,,pobedničkog” izbora nadmoćno preti prekorevajući je zbog neuspeha. Kako se određuju te top liste, pitam se. Ili bi bolje bilo pitati ko ih određuje. Možda je to još važnije. Jesu li to čitaoci, anonimni korisnici društvenih mreža koji šakom i kapom dele preporuke u koje uglavnom ni sami ne veruju? Je li ta pozicija određena brojem prodatih knjiga, makar one otišle u stotine ruku čije oči nikad neće preći preko njihovih redova? Delimo sudbinu tih knjiga brojem lajkova prikupljenim na slici koju okačimo na Instagramu, brojem komentara od ljudi koje i ne poznajemo i do čijeg mišljenja nam nije ni stalo.
Aleksa fotografiše knjige koje Nemanja postavlja na sto. Pokušava da pronađe onaj dobar ugao. Prilično sam sigurna da uspeva u tome.
,,Lepa si”, kaže mi na putu do stana.
Obrazi mi se zarumene. Kao na onoj slici iz bajke o Zlatokosi koju sam čitala kao dete.
,,Stani da te slikam.”
U trenutku zaustavim korak. Osećam se kao kip. Aleksa priđe i jedan zeleni pramen moje kose prebaci sa leve na desnu stranu. Uvojak koji sam stavila iza uva prebaci napred.
Odmakne se par koraka od mene hodajući unazad i u sledećem trenu fotoaparat mu prekrije lice. Posmatra me kroz objektiv i nisam sigurna šta zapaža, čemu pridaje pažnju, gde duže zadržava pogled. Nekoliko puta škljocne. Traži one dobre uglove. Ne postoji dobar ugao za moje telo. Ono u tom kadru neće zadovoljiti njegovu estetsku potrebu, jer ja njime nisam zadovoljna. Ruke su mi mlitavo spuštene pored tela, a noge pribijene jedna uz drugu.
,,Kao lutka”, kaže i odmakne fotoaparat od lica.
Kao voštana figura, pomislim i ispravim ga u sebi. Kao da me je istrgao iz stiska stvarnosti i bacio na fotografiju na kojoj sam ostala zaleđena poput neke od onih knjiga iz oblasti beletristike čije je korice dizajner vrhunski uradio. Nedostajala je suština tim knjigama i u to će se, vrlo brzo, pažljivi čitalac uveriti. Ostaće razočaran i osetiće se prevareno. Sebi će dati obećanje da knjigu više nikada neće birati na osnovu korica. Ostaviće je i više joj se neće vraćati.
**
Zatišje. Takvo je nedeljno popodne u Beogradu – tromo, neobično, pospano, lenjo. Dve prolaznice koje kao da su se stvorile niotkuda stoje pored izloga i odmeravaju me.
,,Što je lepa lutka. Uvek je s ukusom odevena. A pogledaj joj samo te pletenice…”, kaže jedna od njih.
,,De, priđi da mi kažeš koja je cena te haljine, piše li na etiketi?”
Druga žena priđe i napreže se suženih očiju da vidi cenu.
,,Dve hiljade!”, najzad pobedonosno uzviknu.
,,Danas je nedelja, ne rade. Proći ćemo sutra da mi skinu sa lutke haljinu. Hoću da je probam.”
,,Proći ćemo”, složi se ona druga.
Kad su nestale iz mog vidokruga, ostala sam da posmatram usnuli bulevar kroz koji bi samo povremeno na šinama projurio crveni tramvaj.
