Poezija

Debelim slovima

 

Kad se prejužno raste

 

Od svih ptica koje jugu doleću

jedino ja ne znam gde sam zaturio krila

Kada pronađem nova

raskošnija no ikad

Razglasiću selicama

ima ovde dobrih visokoletača

Koji umeju snovima

uzleteti više od ruža vetrova

sa krošnji paprati

i stabala mahovina.

 

 

Buvljak

 

U pijačnu subotu

spusti čovek sa tavana

necenjeno

posloži sve u istu košaru

i na buvljaku

raširi šatorsko krilo preko očeve zemlje

da položi suvišno

na kartonu nadenu sitne cene

i oglas

napisan flomasterom

debelim slovima:

prodajem bagatelno

obraz

veru

časnu reč

ko pazari sve odjednom

akcija

duša gratis

još malo pa nestalo

 

 

U pogledu sumnjivih lica

 

Traži me u odbačenim krilima svilenih moljaca

Poslednjem dahu septembra

Zaostaloj kapi ispijenog Bermeta

Kocki leda na dlanu

U okrenutoj šoljici jutarnje kafe

Dok zabadaš prstom želju

Možda me opet bude u nekom pabu

U pogledu sumnjivih lica

Kada sunce zakrvavi decembarsko nebo

Ili dok usisavaš prošlost i ribaš uspomene iz spavaće sobe

Osmehu prijatelja kada pitaju za mene

Usnama onih koji nikada nisu mogli biti ja

jer nisu umeli putovati kroz svetove sa praznim rancem na leđima

A ti…

Ti nastavi tragati dok zaborav ne pobedi

Da li ćeš uspeti

Ne znam

Seti se šta sam šaputao

Umem isčeznuti kao pahulja na vrhu kažiprsta

Ove jeseni mnogi na mene likuju

dok ja

samo na sebe podsećam

 

 

Dečak odvojen od snova

 

Bio sam kap prosuta iz sivog bokala što preliva Dunav

I uplakani klovn čiji cirkus je rastrgao lav

ispaljivali su me umesto topovskog đula

i lovili mrežom kao smuđa.

odskakao sa obe strane pozornice

preformans bez scenarija

i publika bez karte

Crv koji se trikom pretvara u leptira iz

prašine daski koje život znače

Dolazio nepozvan na oči

i odlazio sebi za vrat.

Nemi paradoks podsvesti

Prekidan kroz spuštene kapke poput niti svile

nastavljan uz nagli trzaj.

Bio sam večito zagovaran košmar

koji je oduvek

sanjao postati san.

 

 

 

Čopor

 

Noću psi laju na pun mesec

ja na nepravdu

rđavo vezani lancima oko vrata režimo

izbačenim očnjacima po asfaltu

lajemo

kad onjušimo laži

protinjući

glavu kroz ogradu

tako nekako

pa i pošteno

na zvezdano nebo i pun mesec u čoporu zajedno

na one koji reči ne razumeju

za one koje volimo branimo

pa nek jedni i drugi u spokoju spavaju

kome je kako po volji u svojoj ili tuđoj jazbini

drugačije ne umemo

 

 

 

Poreklo

 

Od oca nasledio sebe

Kao trošnu kuću

Po prezimenu može se govoriti da sam dedovina

Mada majci dugujem život

lelek iz kestenja

diskurs jezika

veštinu ujaka

te ne mogu biti prosto očevina

Verujem da sam nasleđe što se obračunava suštinskim

Brinem da bi praktičnije bilo da sam

nauštrb korena dobio

Temelj nad grudom

Jer slutnjama svi tumače sumnjičavo

Šta ću potomcima zaveštati

Kada nasleđeno

Nesebično delim sa ljudima

 

 

author-avatar

O autoru Igor Marković

Rođen 15.5.1988. u Leskovcu. Pesnik je i kolumnista; svoje radove objavljivao u ,,Slovoslovlju", ,,Suštini poetike" , ,,Poeziji SRB" kao i na portalima ,,Kvaka" I ,,bookche’’