Jedan je Muhamed Ali

 

HIC LOCUS EST, UBI MORS GAUDET SUCCURRERE VITAE 

 

 

(Ovo je mjesto gdje se smrt raduje da pomogne životu.)

Anatomski institut u Parizu

 

DRAMATIS PERSONAE

 

IBRAHIM

OTAC

MAJKA

SIN

MARIJA

NERMIN

 

 

 

1. SABAH

GLAS off (na arapskom)

O, čuj me!

Već je blizu čas,

Gdje u muke se ognja sumpornog

Povratit moram.

O, ne žali me, nego ozbiljnim

Sad slušaj uhom, što ću da ti kažem.

Ja sam duh tvog oca, osuđen

Obilaziti noću neko vrijeme,

A danju postit, zatvoren u ognju,

Dok plamen taj me sveg ne očisti

Od gadnih grijeha, koje za života

Počinih. Da mi nije zabranjeno

Kazivat tajne moga zatvora,

Ispričati bih štošta mogao,

Od čega bi i ponajblaža riječ

Strahotom tebi dušu prožela

I mladu tvoju krv zaledila

I oči ti, ko zvijezde iz putanja,

Izbacila iz duplja njihovih,

A kudrave i guste uvojke

Razmrsila, te svaka bi se vlas

Za sebe sama nakostriješila

Ko bodljike u ljutog dikobraza.

Al otkrivenje takvih vječnih stvari

Ne dolikuje ušima od mesa

I krvi. Slušaj me, o slušaj

Zbogom sad –

Jer krijesnice mi već pokazuju,

Da primiče se jutro. Njihov plam

Već gubi moć i počinje da blijedi.

Sad zbogom, zbogom, zbogom! Sjećaj me se!

 

 

IBRAHIM

Dobro veče. Ja sam Ibrahim… i ja sam musliman. …Moj otac je jednom  parafrazirao Wudi Alena… koji je parafrazirao Gručo Marksa…koji je parafrazirao Frojda…On je, oni su jednom rekli – Ja ne bih pripadao ni jednoj religiji koja pristaje da joj ja budem sljedbenik. Razumijete? Ni ja, malo je…jeste… Sve oko religije je obično komplikovano. Uglavnom, ja sam musliman. Sigurno se pitate kako se to postaje? Ovako, ima pet faza. Negiranje, ljutnja, pregovaranje, depresija, i na kraju – prihvatanje. Ali dopustite, da vam ukratko…po redu…Dakle, prva faza, negiranje. Ne, ne želim biti musliman. Ne, ne ja. Ja ne vjerujem. Ni u šta ne vjerujem, vjeruj mi.  Bolje neko drugi. Ne mogu da vjerujem da vam baš ja trebam. Nije moguće. Ima vas toliko. Šta ću vam ja? Nisam ja za religije. Neću. Ne mogu. Ne želim. Drugi put. . Ja nisam, ne znam, ne mogu, neću! Druga faza – ljutnja. Ma, daj, idi se u sto pički materina…kakav jebeni musliman?! Boli me dupe za to! Jebe mi se i za muslimane i za kršćane. Pusti ma na miru! Odjebi od mene! Čuješ li, odjebi! Nerviraš me sa tom pričom…i koji kurac pričaš na arapskom? Ništa te ner razumijem! Halo, ne razumijem! Serem ti se i na jezik i na…Treća faza – pregovaranje. Dobro, dobro, daj da se dogovorimo, ljudi smo…evo, ako me pustiš da ne budem musliman, ja obećavam, neću jesti svinjetinu…neću jesti meso uopšte. Važi? Neću ništa jesti. Molim te, samo me nemoj u muslimane. Uzmi Trumpa, Putina…Kusturicu,  bilo koga. On bi bio sjajan musliman. Ja sam šupak, šta ću vam ja? Četvrta faza – depresija. Gotovo je. Sve je gotovo. Svi drugi su sretni, samo ja moram biti muslimam. Nemam snage. Tako sam umoran. Sam sam kriv, znam, ja sam kriv. Trebao sam…nisam trebao…Nema smisla. Ubiću se…dok još nisam musliman. I, na kraju, peta faza – prihvatanje.  Prihvataš li? Prihvatam. Prihvataš li? Prihvatam. Prihvataš li? Prihvatam.

I to je to. Musliman.

Postoje ljudi koji se plaše muslimana. To je sasvim razumljivo, zar ne? Mi smo svi…kako da kažem…visoki, zgodni, sposobni…taj strah, ništa čudno. Ja se samog sebe ponekad bojim. Izbacio sam ogledala iz kuće, i sad mi malo lakše. Ako vas neko razumije onda sam to ja. Ja se bojim raznih stvari. Spisak je podugačak. Recimo, evo skraćene verzije – bojim se zatvorenog prostora, bojim se zmija, pauka, pauna, kokošaka…svih životinja, osim delfina…bojim se nepoznatog prostora, poznatog prostora, visine, letenja, padanja…Da, da, musliman koji se boji letenja. Ima i toga, vidite? Nismo svi isti. Jeste letjeli nekad? Ja sam zadnji put…davno…prije rata. I znate šta mi je uvijek bilo zanimljivo? Ono kad avion sleti, a svi putnici počnu aplaudirati. Pa, jebo te, zar to nije dovoljno? To vam sve govori.  Kako vjerovati prevozu koji završava aplauzom? Mada, ja i svom taxisti ponekad aplaudiram.  Od Grbavice do pozorišta za tri minuta i 17 sekundi. Meni je i žena nekad znala aplaudirati. Isto prolazno vrijeme…ali to je druga priča. Uglavnom, kaže taxista da može i bolje…kad ne popravljaju rupe na asfaltu ili ne sređuju trotoare…To letenje, vidiš, sad nešto mislim, pa to liči na pozorište. Aplauz na kraju i to…Da, fakat ima sličnosti, zar ne? I predstave mogu biti opasne. Znate šta je glavna sličnost između letenja i predstave?

Ostanite na svojim mjestima! Ova predstava je oteta! (Doziva okrenut ka kabini)

Reditelj! Da li je reditelj u kabini? Čuješ li me? Reditelj! Znam da me čuješ! Vidim te! Ako me čuješ – daj svjetlo na mene! Na mene…ovdje…Tako. Slušaj me…slušaj pažljivo! Imam samo jedan zahtjev. Ova predstava mora sletiti…mislim, stati, mora stati kad ja kažem! Jasno? Čuješ li me?

Sad možemo nastaviti dalje. Jeste svi na svojim mjestima? Treba li neko vode? Možemo nastaviti? Dakle…ja sam Ibrahim…ja sam musliman…To sam već rekao?

(Na drugom kraju scene vidimo porodicu koja sjedi za stolom. Otac, majka, sin…Ibrahim im prilazi, hoda oko njih, ponekad čak i dodoirne. Oni ga ne vide.)

Ovo je moje porodica, osamdesetih…moj otac, trgovac. Zvao se isto kao ja, Ibrahim. Ličio je na Gručo Marksa…isti brkovi, naočale. On to nije znao. Mislim da ni jedan film nije gledao duže od deset minuta. Dok su drugi čitali „Kapital“…i „Kur’an“, moj otac je čitao Frojda.

 

 

OTAC

Znate li šta je jednom rekao Frojd?

MAJKA

Možemo li mi ikad ručati bez tog tvog Frojda? Molim te, Ibrahime…

IBRAHIM

Ovo je moja majka…

OTAC

Znanje ne bira.

SIN

Šta je rekao, tata?

MAJKA

Jedi, pusti budalaštine. Jesi naučio istoriju? Dokle ste došli?

OTAC

Daleko. Dokle se u istoriji može doći. Gluposti.

MAJKA

Fino ti njega učiš.

(Stane pored Sina)

 

IBRAHIM

A ovo sam ja…ovdje sam imao skoro 18 godina.

OTAC

Frojd kaže da se, slušaj sad ovo, da se po načinu na koji jedemo najbolje može vidjeti kakvi smo u krevetu.

MAJKA

Ibrahime!

SIN

Kako u krevetu?

 

MAJKA

Jedi to i šuti.

OTAC

Kakav je naš seksualni život. Razumiješ?

MAJKA

Bože mili!

OTAC

Pogleda kako jedeš i Frojd zna kako…

MAJKA

Jedemo!

OTAC

Ti si mi k’o malo smršala, jel da?

MAJKA

Dobro je.

SIN

Tata! Vidi…šta kažeš…kako ja jedem, ha?

MAJKA

Vidiš šta si napravio?

OTAC

Sine, sve dok mene pitaš kako jedeš – nešto nije uredu, znaš? Malo je čudno.

 

MAJKA

Stvarno je dosta!

(Majka ustaje i demonstrativno kupi suđe i probor sa stola)

 

 

2. PODNE

 

IBRAHIM

Dugo nisam znao da sam musliman. Povremeno sam sumnjao, primjećivao da moja familija umije biti čudna…ali nije mi padalo na pamet da smo muslimani. Bio sam ubjeđen da smo kao i drugi. A onda su me jedan dan odveli u bolnicu, iako sam bio zdrav.

(Dok Ibrahim govori, Otac, Majka i Sin igraju scenu sunećenja u bolnici.)

Otac me uveo u salu, na sredini operacioni sto, veliko svjetlo. Ležim, bez hlača, preko tijela mi prebacuju veliko zeleno platno. Samo rupa na sredini…za…znate već…Platno je izdignuto tačno ispred mog lica. Kao…kao neko pozorište, samo što sam ja istovremeno i publika i jedini glumac…ili, tačnije, lutkar. Razumijete? Pinokio…cap!

Poslije su mi obukli tatinu košulju.

(Ibrahim drži Sina, tj samoga sebe, za ruku.)

Došla rodbina, komšije. Pili, pjevali. Muslimani slave kad nekoga boli…ćuna. I da, zaboravio sam reći, kupili mi biciklo. Pravi poklon za nekoga ko je narednih dana vrištao kad mu međunožje dodirne bilo šta teže od pera.

I znate šta je najčudnije? Ako to rade iz higijenskih razloga, zašto onda prste ne amputiraju iz ekonomskih? Sad će neko reći – skrati malo jezik. Nisam mislio ništa loše. Samo sam htio naglasiti da nije uredu što me niko ništa nije pitao, ipak je to moj…red je…jel? Tuđe nećemo, svoje ne damo, tako bi trebalo. Ili bar da su sačekali da malo odrastem, pa da sam odem, ako se već mora…

Dobar dan, dobar dan. Izvolite, šta ste trebali? Ja bih sunećenje, ako može. O, samo izvolite. Ako je gužva, mogu ja kasnije…Ne, ne, samo vi lezite…Kako ćemo? Pa, ja bih samo malo da mi skratite…sa strane. Vrhove da ne diramo? Ne, molim vas. Još nešto? I da, malo mi ga podignite, ovako…gel ili nešto, da stoji. Zadovoljni? Evo ga ogledalo, pogledajte. Dajte malo sa ove strane? Zadovoljni? Sjajno. Baš kako se nosi ovih dana.

(Sin, u očevoj velikoj košulji, sjeda na biciklo i počinje da kruži po sceni.)

IBRAHIM

Moj otac je često znao reći…

OTAC

Svaki kreten zna napraviti dijete

IBRAHIM

Mislim da tu nije citirao Frojda.

(Otac sjedi za stolom. Majka pored sina koji leži. Ibrahim ponovo, nevidljiv, šeta između njih. Pored stola je spuštena lutka, Pinokio, otac je ugleda, uzima je i prevrće po rukama)

 

OTAC

Svaki kreten zna napraviti dijete!

MAJKA

Tiše…Ti ne znaš napraviti supu ili kafu, ali znaš dijete….sinu koji leži Spavaj ti, spavaj.

IBRAHIM gleda scenu, šuti…

OTAC

I šta bi to trebalo da znači? Frojd kaže…

MAJKA

Jel on znao napraviti kafu?

OTAC

Pobogu ženo, šta si navalila sa tom kafom?

MAJKA

Ne deri se.

Majka mu uzima lutku iz ruku i spušta je pored sina.

OTAC

Osim toga, ja ne znam nikoga ko je kafu napravio slučajno, a dijete…

Majka, da bi izbjegla svađu, počinje pjevušiti uspavanku

MAJKA

Pošla Anka na vodu

S krčagom na ramenu

Za njom idu tri žandara

Sva tri naoružana

 

Prvi nosi okove,

Drugi nosi noževe,

Treći nosi tanku sablju

Da zakolje Anku

 

Anka im se molila

Bijele ruke sklopila

Nemojte me braću klati

Tražiće me mati

Nemojte me braćo klati

Plakaće mi mati

(Ibrahim donosi džezvu sa kafom, sjeda pored oca i sipa mu šolju kafe. Ibrahim otpije vodu.)

 

IBRAHIM

Sjećam se tog dana…Pravio sam se da spavam. Nisam shvatao o čemu otac priča. Ja sam volio miris kafe…zanimljivo je to…slučajno napraviš kafu, jel da? Što nisi pazio? Vidiš šta si sad napravio? Da, kafu si napravio! Ne, ne, možda nije moja!? Otkud znaš, dokaži! Nije tvoja? Nije. Niko drugi osim tebe…Nije moja. Pogledaj je! Dobro, liči malo na mene, ali…Dobro je pogledaj! Vidim, crna, gorka…I kratka, ista ti! Tvoja je!

Otac otpije gutljaj kafe.

 

OTAC

Ohladila se. Majci Sad je ti pij!

IBRAHIM

Moj otac je imao radnju sa muškim odijelima. Nije volio da mu smetam, pa me puštao da siđem u podrum…Dole je sve bilo puno lutaka…

Šeta između lutaka/manekena.

Volio sam kako mirišu. Moje prvo pozorište…privatno. Tog dana su nam javili da je umrla tetkina beba.

Animira ih. Pojavljuj se Otac i Majka

OTAC

Kao što je baka rekla Crvenkapici…mi o vuku, a vuk na vrata.

Majka plače. Ibrahim lutkama, Pinokijem koji sada „igra“ tetkinu bebu, odigra cijelu scenu dženaze.

 

IBRAHIM

Prvi put sam bio na sahrani. Gledao sam u spuštene vijence, skoro bez treptanja. Kad su svi čučnuli, malo sam se primakao, pokušavao zaviriti ispod. Bio sam ubijeđen da ću ugledati bebu…ispod cvijeća…U jednom trenutku mi se učinilo da sam je čuo. Pogledao sam u oca. Nisam smio ništa reći. Poslije mi je dao ovu knjigu.

Otac dodaje knjigu Sinu. Ibrahim stoji pored njih.

 

SIN

Šta je ovo? Frojd?

OTAC

Jel Frojd pisao na arapskom?

SIN

Ne znam.

OTAC

Kur’an.

SIN

Što će mi?

OTAC

Ne znam. Smislićeš nešto…vremenom. Ne brini.

Sin legne, Majka ga pokriva, pored njegove glave, u limenoj posudi, saliva stravu. Tjera strah od svoga sina?

MAJKA

Ni budućnost nije što je nekad bila.

 

 

3. IKINDIJA

 

IBRAHIM publici

Glumci ,i mladi ljudi , vole da se uhvate za knjigu..ili cigaretu. Sa knjigom je lakše. Ruke znaju šta rade, tijelo je sigurnije. Preporučujem tvrde korice. Izgleda otmjenije, inteligentnije….skuplje. Ova knjiga…ne brinite…nije Kur’an. Samo glumi Kur’an. Vidite, prazni listovi. To je iz fundusa. Fundus je nešto kao groblje za predmete koji su nekad igrali u predstavi. Ova knjiga…već je igrala u nekoliko predstava. Najznačajnija uloga – ona u „Hamletu“. Znate ono – „riječi, riječi…“? Ustvari, da budemo iskreni, to joj je najvažnija uloga…do večeras, zar ne? Večeras je, ni manje ni više, nego Kur’an. Nego, da vas pitam…da li je Kur’an koji glumi Kur’an i dalje pravi Kur’an? Mislim, kako ga smijemo tretirati? I još nešto, maloprije mi palo na pamet…gdje Kur’an stoji u bibliotekama? Mislim kako se evidentira? Po naslovu ili imenu autora? Ako je po autoru onda dođe blizu Albija i Wudi Alena? Ako je po naslovu…onda je između „Kralja Lira“ i „Kuge“…

 

OTAC ćitajući knjigu

„…Razgovarali smo o običajima Turaka u Bosni i Hercegovini.“ Slušaj ovo „…ako im morate saopštiti da bolesniku nema spasa, oni odgovaraju – Gospodine, šta ćeš! Da se može spasiti, znam da bi ga ti spasio! – …Ti Turci cijene seksualno uživanje iznad svega i seksualni poremećaji bacaju ih u očajanje, koje čudno odudara od njihove rezignacije u smrtnoj opasnosti. Jedan od bolesnika moga kolege rekao mu je jednom – Znaš, gospodine, kad se ono više ne može, onda život više ne vrijedi. –„

Dok Otac čita Majka brije Sine.

IBRAHIM publici

To moj otac ponovo čita Frojda.

MAJKA

Baš pametno.

OTAC

Nevjerovatan čovjek. Takva moć zapažanja.

 

MAJKA

E, baš treba biti genije da zapaziš kako ovdje vole…da ne lajem.

SIN

A ko su mu Turci?

OTAC

Šta?

 

SINE

Piše o Turcima…u Bosni. Otkud Turci?

OTAC

Pa, to on misli na nas…

SIN

Na nas?

MAJKA

Ne mrdaj. Izrezaću te.

OTAC

Na Bosance…mislim, muslimane i to…

SIN

Jesmo mi Turci?

MAJKA

Ako Frojd kaže…

 

OTAC

Ne pričaj gluposti. Suština je bitna. Nije Frojd vršio popis stanovnika…baš njega briga jesu Turci, Rusi, nije njemu to bilo važno…On je imao oko i za male stvari.

 

 

MAJKA

Čekaj, jesam dobro razumjela? Turci, sex i …male stvari?

SIN

Pazi!…Porezala si me.

OTAC

Frojd bi s vama imao pune ruke posla.

 

IBRAHIM

 

Ja sam cijeli život među muslimanima. Prvih godina nisu me puštali iz vida…ponekad ni iz ruku. Gurali mi sisu u usta, mučili tijesnim pelenama, tjerali da perem zube, ruke…čak mi ime izabrali. Muslimansko, naravno. Ibrahim… Najsretniji sam bio kad odu u drugu sobu. Kad sam odrastao, čim se ukazala prva prilika – napustio sam ih…ali oni nastavili dolaziti. Ne možeš se ti muslimana lako riješiti. To dolazi nenajavljeno, nosi poklone, hranu, čisti po tvojoj kući, nekad prespava, hrče…I da bi ih se riješio, znate šta sam uradio? Oženio se.

(Za stolom su MARIJA, OTAC, MAJKA i SIN.)

 

Ovo je moja žena. Marija. Katolkinja. To je nešto slično kao muslimanka, samo bez poznavanja stranih jezika dok se moli. I taman kad sam se navikao na nju, počeo joj vjerovati, ona – što je valjda kod ženskih primjeraka katolika česta pojava – rodi. Razumijete? Rodi mi sina. Muslimana. Trideset i tri mi godine, a oko mene sve više muslimana. Dobro, budimo iskreni, poneki i umre…povremeno. I to, začudićete se, ne obavezno od eksploziva ili metka, poneki musliman umre i od srca, raka pluća, nekog udari auto…neki si čak i ubije. Ali onako…

OTAC

Došla kokoš kod veterinara i sjedi u čekaonici, kad osjeti…dolazi, razumiješ? I ona, šta će, tu snese jaje. U to veterinar otvara vrata, pogleda u kokoš, pa u jaje i kaže – Ko je od vas došao prvi?

MAJKA

Ibrahime…Marija, izvini, molim te….

MARIJA

Ne, ne, sve uredu. Sviđa mi se.

MAJKA

Hoćeš kafu? Ili da prvo jedemo?

 

MARIJA

Kako vi…

SIN

Mama, ne treba, mi idemo…

MAJKA

Prvo večera.

Izađe.

SIN

Mama.

MARIJA

Ne brini… Ibrahimu I ugasi taj TV

 

SIN majci

Samo mu reci da nas ne gleda kako jedemo…po Frojdu.

 

OTAC Mariji

A, reci mi, šta voliš?

MARIJA

Šta volim?

OTAC

Da.

 

MARIJA

Pa…volim putovati.

OTAC

To je lijepo. Frojd je volio putovati. Kod nas se putevi tako malo grade da crne mačke nemaju preko čega da prelaze. A ulice su nam tako uske da psi ne mogu mahati repom lijevo desno, samo gore dole. Katastrofa! Na pragu XXI vijeka.

Ulazi Majka sa velikim poslužavnikom. Jelo je pokriveno krpom.

 

MAJKA

Večera!

Postavlja jelo na sto. Potom svečanim pokretom skida krpu. Ogromna glavuša na poslužavniku. Svi nastavljaju sjediti, bez riječi i pokreta.

 

 

4. AKŠAM

 

IBRAHIM

Na svijetu je, trenutno, 6,9 biliona ljudi. Od toga je 1,6 biliona, ili 23%, muslimana. Na moju porodicu otpada mali dio. Čitao sam negdje, naučnici izračunali, da će nas do 2050. biti preko 9 biliona…ljudi…Sad zažmirite. Zamislite jednostavnu sliku. Čovjek, srednjih godina, u avionu. Poslovan, nešto računa. U drugoj ruci mu šolja sa kafom. Na stoliću ispred, čaša sa alkoholom i foto-aparat. Jeste zamislili? Jednostavna slika, ništa posebno, jel da? Vidjeli smo je bezbroj puta. A znate šta je tu zanimljivo? Znate šta tu sliku čini mogućom? Bez čega…ili bez koga je ne bi bilo? Bez muslimana. Da, vjerovali ili ne. Muslimani su, ne svi naravno, zaslužni što danas imamo kafu, alkohol, foto-aparate, algebru, univerzitete, i što letimo. Moj otac je zaslužan za…

OTAC leži, porodica je oko njega.

OTAC

Bolnički krevet je parkirani taxi…sa uključenim taximetrom.

MAJKA

Donijela sam ti jabuke. Da ti ogulim jednu?

 

OTAC

Imaš cigaru?

MAJKA

Kakvu cigaru, Ibrahime…

OTAC

Ti?

SIN

Nemam.

 

OTAC

Prije nego što vam kažem, imam nešto važno da vam kažem.

 

MAJKA

Lezi, odmaraj.

Ibrahim prilazi Ocu, staje iznad kreveta.

IBRAHIM

Ne znam zašto sam ga taj dan slagao. Imao sam cigare u džepu.

OTAC

Neko mi je ukrao tajnu života. Sad će se, siguran sam, pojaviti kopije.

 

Ibrahim vadi cigaretu i dodaje je Ocu. Pripaljuje mu.   

 

IBRAHIM

To veče, kad je otac umro, nas dvoje smo bili u pozorištu.

Ibrahim uzima Mariju za ruku i silazi s njom u publiku. Otac ostaje u mraku. Vidimo samo žar cigarete.

IBRAHIM

Na sceni je bio jedan momak.

Razgleda po publici.

IBRAHIM

Tako…vaših godina…Možete samo malo ustati? Da vidim…Ne, malo niži…Vi? Kosa…odgovara…lice…to je to…Hoćete mi pomoći? Molim vas…dođite…Tako…Ovamo.

 

Vodi ga na scenu.

 

Stanite tu….Izvucite malo košulju…tako, nemarno…Da popravim kosu…odlično. Ruku, ovako…Može? Jel vam ugodno? Nije? Odlično, to je takav lik. Njemu je vazda neugodno. Odlični ste. Reditelj! Svjetlo! Daj top…ovamo…na glumca. Gdje si ti gađ’o iz topa ranije? Lijevo! Vidiš čovjeka. E, tako….Ništa ne govori. Sačekaj.

Silazi u publiku. Gleda, kao da režira.

IBRAHIM

Odličan. Ne mrdaj….Čekaj, nešto mi fali.

Otrči iza scene. Vraća se i u ruku „glumca“ stavlja lobanju.

 

IBRAHIM

Sad je bolje…Ha?…Ruku, ovako…pogled tu…stani…

Ponovo silazi u publiku.

IBRAHIM

I ne reži zrak rukama…prirodno…

Ibrahim sjedne pored Marije. Par trenutaka gledaju „predstavu“. Iz OFF-a počinje govor na arapskom, kao sa početka predstave. Ibrahim započinje aplauz. Odlazi na scenu. Uzima lobanju i nastavlja   je nositi ispod ruke

.

IBRAHIM gledaocu

Hvala vam…hvala.

Moj otac je umro u znaku strijelca. Umro je u ribolovu, u znaku strijelca. Srce. Kako bi vi voljeli umrijeti? Meni su dosadni oni što maštaju da umru u snu…ili na ženi. A najgori su spojili to dvoje, u snu na ženi. Ja sam, za vrijeme rata…to je ono, sukob dvaju ili više zaraćenih strana, priželjkivao da umrem na travi. Ne znam zašto. Nije me plašila smrt, samo nisam htio da budem pogođen i da mi lice padne na beton. To je nekako neljudski, nehigijenski, neprirodno. Trava je…trava. Uvijek sam pazio da za vrijeme pucnjave i granatiranja hodam blizu travnjaka, prolazio sam kroz parkove, gledao travu kao što žene gledaju jastuke u prodavnicama sa stvarima za spavaću sobu. Otac je pao na travu. To mi je ispričao njegov prijatelj, ribolovac. On nikad u životu nije pročitao horoskop. Gledao je Vijesti, svaku noć, to nije propuštao. Ja sam mu poslije, kad odem na njegov grob, čitao iz novina. Ljudi mislili da se molim…Da budem iskren, i otac bi se iznenadio da me vidi kako se molim. Kao da ga čujem – „Šta to radiš?“ Jednom me tako uhvatio u wc-u, zaboravio sam zaključati vrata, a kad vam je četrnaest godina zaključavanje vrata je obavezno. Četranestogodišnjaci opsesivno zaključavaju vrata, svaka vrata na koja naiđu, čak i u super marketima imaju potrebu da zaključaju iza sebe. Četrnaestogodišnjake bi trebalo zapošljavati u zatvorima kao čuvare. Volontere, naravno. Šta sam ono pričao? Ah, da, molitva i ovo…izvinjavam se, priznam, poređenje nije baš dobro. Molitva i …ne ide. Uglavnom, nisam se molio.

Čitao sam ocu vijesti iz novina. Njemačka pobijedila na SP…Uginuo lav u zoološkom vrtu…Prodaje se pijanino iz filma „Casablanca“…Šešelj ne želi iz zatvora…Umro Ernest Borgnine, umro James Garner, umro Bora Todorović …Srušio se avion u Ukrajini…Izrael granatirao bolnicu…Holland se za rođendan ženi ljubavnicom…

Čitanje se prekida, a na videu se nastavljaju nizati vijesti – teroristički napadi u New Yorku, Parizu, Nici…Govori Donald Trump, Kusturica, Dodik, Izetbegović….Potom Ibrahim gleda box meč, borbu između Muhameda Alija i Trevora Berbicka…Zadnji meč Muhameda Alija…u kojem je poražen.

 

 

MARIJA

Ibrahime!

IBRAHIM

Šta je?

MARIJA

Hajd da jedemo.

 

IBRAHIM

Eto me.

MARIJA

Gdje je Nermin? Zovi ga da jedemo.

Ibrahim stane na rampu.

IBRAHIM

Nermine! Nermine!

MARIJA

Ima li ga?

 

IBRAHIM

Eno ga…sad ću ja…Nermine…

Silazi u publiku, odlazi po sina Nermina, glumca koji je sve vrijeme sjedio i posmatrao predstavu.

IBRAHIM

Gdje si cijeli dan?

NERMIN

Sa Eminom.

IBRAHIM

Kojom Eminom?

 

NERMIN

Mojom…znaš je…

Gleda prema mjestu na kojem je sjedio, osmatra publiku, traži Eminu…koje nema.

 

NERMIN

Sad je bila ovdje. Emina!

IBRAHIM

Hajmo, mati postavila ručak.

NERMIN

Emina!

Ibrahim i Nermin sjedaju za sto.

 

MARIJA

Sinoć sam baš ružno sanjala.

IBRAHIM

Ja, otkad pijem Lexilium, ne sanjam. Valjda zbog straha.

NERMIN

Kakvog straha?

IBRAHIM

Strah me nus pojava. Pročitao sam, piše da može biti baš zeznuto.

NERMIN

A za šta ti je to?

IBRAHIM

Lexilium? Za smirenje.

MARIJA

Dugo nisam ovako ružno sanjala.

IBRAHIM

Sigurno imaju neke tablete da potisnem taj strah…

NERMIN

Tablete protiv tableta?

IBRAHIM

Da, šta je smiješno?

MARIJA

A da nešto proučiš?

Ibrahim je pogleda, a onda ustane i obrati se publici.

IBRAHIM

I molitve mogu imati nus pojave…ako ne znate s njima. Osim toga, rekao sam vam. Nikad nisam naučio. Dvije stvari nikad nisam mogao zapamtiti – Fatihu i stihove pjesme „Sarajevo, ljubavi moja“ od Kemala Montena. Nikako da mrdnem od prve rečenice… Bismillah Rahmani Rahim… zajedno smo rasli grade ja i ti……

Porodica nastavlja ručak, na radiju svira Kemal Monteno. Jedu, u tišini.

MARIJA

Sanjala sam kako me Emir Kusturica guši jastukom.

Pauza.

IBRAHIM

To je sreća.

MARIJA

Šta je sreća?

IBRAHIM

Kad to sanjaš…

MARIJA

Kad sanjaš kako te Kusturica davi jastukom – to je sreća?

IBRAHIM

Ne mora biti on…može i…

NERMIN

Kako je izgledao? Jesi ga dobro vidjela?

MARIJA

Kratko. Zapamtila ruke…koščate…

 

NERMIN

E, to, vidiš. Kusturica nema koščate ruke. Vidio sam na TV-u. Jebi ga.

IBRAHIM

Ne psuj punih usta.

MARIJA

Pa?

NERMIN

To je bio znak. Ti si, ustvari, sanjala tatu. Pogledaj, vidi mu ruke. Jesu to te?

IBRAHIM

Šta, bolan, pričaš?

 

 

MARIJA

Da, da…vidi, stvarno…iste…

IBRAHIM

Ja sam Kusturica?

 

MARIJA

Da. Ti me gušiš. To je san značio. Ti me gušiš. Ne daš mi disati. Jednostavno je, tako jednostavno…Ti više nisi čovjek po mojoj vjeri.

 

IBRAHIM

Po tvojoj vjeri?

MARIJA

Rekla sam mjeri.

 

IBRAHIM

Rekla si vjeri.

MARIJA

Valjda ja znam šta sam rekla!

IBRAHIM

Valjda ja znam šta sam čuo. Vjeri! Nisam čovjek po tvojoj vjeri! Šta to treba da znači?

Dok se svađaju Nermin ustaje od stola, dolazi do publike i ponovo tiho doziva.

NERMIN

Emina!

Ibrahim mu prilazi, sjeda pored njega. Gledaju u daljinu.

NERMIN

Otputovala u Australiju.

 

IBRAHIM

Ko?

 

NERMIN

Emina.

 

IBRAHIM

Aha.

 

NERMIN

Kaže…Emina…Zemlja se najbrže okreće na ekvatoru, pa se prve generacije imigranata žale na glavobolje i vrtoglavicu. Vrte se 1500 kilometara na sat…

IBRAHIM

Baš brzo.

NERMIN

A mi ovdje…u Evropi, 600 kilometara.

Ibrahim ustaje, obraća se publici.

IBRAHIM

Moja žena nije bila imigrant, nije nikad napustila Evropu, ali je imala glavobolje. Često…Uvijek.

Marija sjedi za stolom, Ibrahim joj dodaje vodu i tabletu.

IBRAHIM

Bolje?

Ona ne reaguje. U ruci drži peškir. Povremeno gleda u svoje ruke, u peškir.

IBRAHIM

Danas sam kupio olovku.

Ona ga pogleda.

 

IBRAHIM

Hemijsku.

Drži olovku ispred svog lica, gleda je.

MARIJA

Gdje je Nermin?

IBRAHIM

Pogledaj.

MARIJA

Da, baš čudo moderne tehnologije.

 

IBRAHIM

Gledao sam sinoć emisiju…

MARIJA

Šta si rekao, gdje je Nermin?

IBRAHIM

O olovkama. Kažu…u ovoj olovci…sakriveno je 100.000 riječi.

MARIJA

Baš u toj?

IBRAHIM

U ovakvim olovkama, šta se praviš budala. Zamisli. U ovome…100.000 riječi. Znaš li ti koliko je to?

MARIJA

Varaš me?

 

IBRAHIM

Ovim se mogao napisati…šta ja znam…“Hamlet“…još jedna i eto ga „Za kim zvone zvona“…ili „Gospođa Bovari“…

 

MARIJA pridiže peškir

Ovo…

 

IBRAHIM

Rusima treba više olovaka. Recimo, za „Rat i mir“…Rusi ne štede riječi.

MARIJA

Ovo si nosio na put.

IBRAHIM

Peškir? Da, zašto…

MARIJA

Ova fleka…to je…

 

IBRAHIM

Kakva fleka? Šta pričaš?

Uzima peškir, razgleda. Pojavljuje se Nermin.

NERMIN

Šta ima za jesti? Crk’o sam od gladi. Pojeo sam samo kokice u kinu. Gledali Vudi Alena. Lud čovjek, majke mi. Poluprazno kino. Kaže mi onaj lik na ulazu, boje se raja rata. Pa, kakve to veze ima sa filmom? Ne kontam. Kad se bojiš rata izbjegavaš vojsku, a ne kino, jel? Zvao sam Eminu. Kod njih u Australiji sad…pogleda na sat…spavaju. Ona ne spava. Kaže opet je boli glava…nesanica…Ona voli Vudi Alena. Nervira je jedino privatno. Mislim, ne zna ga ona lično, nego, čitala o njemu, ono…malo više šara. Ima li još hljeba? Dobar grah. Šta je s vama? Jeste jeli?

 

IBRAHIM

Na šta tebi ovo liči?

Primiče mu peškir.

NERMIN

Koje?

IBRAHIM

Ovo…ovdje…na šta ti liči?

NERMIN

Znam da ljudi gledaju u fildžan, ali u peškir…

MARIJA

Ostavi dijete. Jedi, Nermine.

 

IBRAHIM

Ne pravi se pametan! Na šta liči?

NERMIN

Meni to liči…

IBRAHIM

Reci.

NERMIN

Na pjenu za brijanje?

IBRAHIM ženi

Pjena za brijanje. Normalno.

Nermin uzima peškir, gleda ga, bez riječi.

MARIJA

Jednom je, kaže priča, Nasrudin hodža ujahao na svom magarcu u neki grad. Ugledao gužvu na trgu. Gomila okružila mladića, a ovaj plače, pa onda pjeva, pleše, valja se po zemlji, udara rukama u grudi, vrišti, smije se, šuti….onda opet plače, pjeva…Šta mu je, upita Nasrudin hodža jednog čovjeka do sebe koji je sve to posmatrao. Zaljubio se, reče čovjek, a mi gledamo…da naučimo šta je – ljubav.

Pauza

MARIJA Nerminu

Stiglo ti pismo.

 

NERMIN

Gdje je?

IBRAHIM

Od koga je?

Marija dodaje pismo Nerminu.

NERMIN

Emina…iz Australije.

Otvara pismo, vadi novčanicu, čita pismo u sebi.

MARIJA

Kako je?

NERMIN

Evo…poslala 20 dolara.

Daje novčanicu Ibrahimu. Ovaj je razgleda.

IBRAHIM

Kvalitetno, nema šta.  Mariji Pipni.

NERMIN

Kaže Emina da je to zbog vode.

IBRAHIM

Šta je zbog vode?

NERMIN

Taj papir. Napravljena tako da je voda ne može uništiti.

IBRAHIM

Vodootporne pare?

NERMIN

Zbog surfera…da im se ne uništi novac…dok surfaju…A na slici je…čita iz pisma…sa jedne strane neki John Flynn, a sa druge Mary …Reibey…

Ibrahim gleda novčanicu.

 

IBRAHIM

Ovo žena?

NERMIN

Da.

IBRAHIM

Bila trgovac brodovima…a doveli je iz Engleske…po kazni. Bila osuđena na robiju zbog krađe. Maskirala se u muškarca i krala konje…Emina se udala.

 

Marija tiho pjevuši…

 

 

5. JACIJA

 

IBRAHIM

Ostalo je tih 20 dolara… ja ih čuvao zašivene u postavi…Poslije ih, nakon dženaze, dao hodži. Kaže on, ne treba. Neka, uzmi, za surfanja…

Dok Ibrahim govori Marija oblači Nermina u žensku odjeću, šminka ga…Nermin plače.

Vjerujete li vi u život poslije smrti? U Boga? Znate ono, mrtvi nisu mrtvi, oni su…tu negdje…a živi su živi, i oni su tu negdje. Dakle, treba samo sa sigurnošću ustanovoti gdje je to NEGDJE i riješili smo pola posla. Vjerujete u te priče? Čekaj, ne znate ili ste samo stidljivi? Ili lijeni da odgovorite? Znam, znam, učili su vas da se u ovakvim prilikama ne odgovara. Ja sam ovdje…tu negdje…vi ste tamo…negdje…i vama je logično da na moja pitanja ne smijete odgovarati. Takav je red, tako su vas učili, zar ne? A jesu vas učili da se molite? Da pričate sa Bogom…sa mrtvima? I vama je to normalno, a odgovoriti meni…? Čekaj, idemo ovako, neka dignu ruku svi koji vjeruju da su mrtvi…mrtvi…ili SAMO mrtvi? Ok, ok, priznam, nije baš jasno pitanje. Da pokušamo ponovo, da pojednostavim. Koliko vas u ovoj prostoriji ima mrtvih? Neka dignu ruku, molim vas. Ne vidim…jedan? Dva? Malo mi to stidljivo. Jel to dignuta ruka ili nije? Niste sigurni? Molim vas, bez smijeha. Dopustite im da se izjasne. Ne ustručavajte se, uredu je biti drugačiji. U osnovi, tako kažu, svi smo mi isti, zar ne? Braća i sestre, samo neki mrtvi, neki živi…neki na putu između toga. Jedni uplašeni, jedni glume hrabrost, kod trećih opet, a takvi mene najviše nerviraju, ne možete prepoznati razliku. Mrtav, živ – isti! U svakom slučaju, zaista nema razloga za stid. Mrtvi su…većina. U svakoj…zemlji. Ogromna većina.

Kako biste vi voljeli umrijeti? Meni su dosadni oni što maštaju da umru u snu…ili na ženi. A najgori su spojili to dvoje, u snu, na ženi. Ja sam za vrijeme rata…to je ono, sukob dvaju ili više zaraćenih strana, priželjkivao da umrem na travi. Ne znam zašto. Nije me plašila smrt, samo nisam htio da budem pogođen i da mi lice padne na beton. To je nekako neljudski, nehigijenski, neprirodno. Trava je…trava.

 

 

NERMIN Mariji

Neću!

MARIJA

Moraš.

NERMIN

Neću, pusti me!

Trga odjeću sa sebe…razmazuje šminku.

MARIJA

Moraš!

NERMIN

Neću! …Ne mogu…Mama, ne mogu…

Marija plače.

MARIJA

Ibrahime…

NERMIN

Molim te…

MARIJA

Reci, Ibrahime!

Ibrahim gleda sina, šuti. Stoje nepomični…

NERMIN

Emina kaže…da u Australiji…

IBRAHIM

Jebem ti Australiju!

MARIJA

Šta kaže?

 

NERMIN

Kaže da su tamo muslimani uglavnom crni…tamnoputi. Kaže, lako ih prepoznati…po koži…i odjeći. Jedino nas…iz Bosne…kaže…ne razlikuju od sebe. Ima nas plavih, crvenokosih…ima nas raznih. I kaže, zato nas zovu „invisible muslims“.

MARIJA

Kako?

NERMIN

Invisible muslims. Nevidljivi muslimani.

MARIJA

Nevidljivi…to je fino…nevidljivi.

 

IBRAHIM

Ljudi ne žele pričati o smrti. Bar ne o svojoj. Postaju sujevjerni, plaše se da ne naljute onog gore. Kad zamišljaju svoju smrt plaše se da ne budu previše zahtjevni, jer onda im ON, ne samo da neće ispuniti želju, već će se potruditi da ih što neprijatnije iznenadi. Razumijete šta hoću reći? Svi to radite, znam. Zamišljate Boga kao nervoznu samohranu majku..u tržnom centru. Vodi vas za ruku, a vi navaljujete – „Mama, kupi mi ovo…mama, kupi mi ono…mama, kupi mi…kupi mi!“ I onda mama izgubi živce i dobijete po guzici, dobijete zabranu igranja video igrica, morate ranije na spavanje….ali Mama vas voli, bez obzira na sve. Voli vas. Najviše.

Oni drugi se pravdaju da o smrti ne pričaju jer je to – privatna stvar. Nešto kao…sex. Pa, dobro, i jeste privatna stvar. Samo poređenje, opet, nije najsretnije. Mislim, umrijet ćete sigurno, možda i večeras, a za sex…ne znam. Ok, to je vaša stvar. Privatna. Smrt je nakako…kreativnija. Zamislite samo sva ta mjesta na kojima ljudi umiru. Ulica, autobus, trgovi, supermarketi, biblioteke, Pošta, pozorište…A sex na tim mjestima? Teško. Izvodljivo, ali teško. Molim vas, samo pričamo, navodim kao primjer, ne pokušavajte sad. Ni sex, a lijepo vas molim, n i umiranje. Strpite se.

 

Gdje sam ono stao? Ah, da. Moj sin je umro u znaku raka. Mnogo lijep znak. Vladajući planet – Mjesec. Element – voda. Voli porodicu, dom, književnost.

Uzima čašu vode, ali je ne pije. Gleda vodu.

Da li je neko žedan? Vi gospođo? Jeste žedni? Ne brinite, ovo je svježa voda. Niko je nije dirao. Vjerujte mi. Hoćete? Samo malo…

Odnese vodu do osobe u publici.

Sve, popijte sve, slobodno.

Vrati se na scenu.

Nermin sjedi sa štapom za pecanje. Pridružuje mu se Ibrahim. Love ribu, šute. U pozadini, negdje iz „daleka“, čuje se muzika – „Ne ruži me, ne budi me, majko“

IBRAHIM publici

Naše zadnje ljetovanje. Bili smo na otoku Pagu.

PAUZA

 

IBRAHIM

Hoćeš kafe?

 

NERMIN

Ne mogu.

IBRAHIM

Mama nam spremila.

Sipa iz termosice. Pije.

NERMIN uznemireno

Gledaj!

IBRAHIM

Šta je bilo?

NERMIN

Tamo…jesi vidio?

 

IBRAHIM

Ništa ne…

 

NERMIN

Eno, vidi…

IBRAHIM

Učinilo ti se.

NERMIN

Nešto je…

IBRAHIM

Nema ništa. Vidi kako je mirno more. Ni jednog vala…

Pauza

 

IBRAHIM

Znaš li da delfini nikad ne spavaju?

NERMIN

Šta?

 

IBRAHIM

Delfini…ne spavaju.

NERMIN

Misliš da je ono bio delfin?

IBRAHIM

Nisam to rekao.

NERMIN

A otkud ti to?

 

IBRAHIM

Gledao na TV-u. Mislim, mogu, ali ne smiju…

 

NERMIN

Kako mogu, ali ne smiju?

 

IBRAHIM

Ako zaspu, prevrnu se na stranu i…gotovo. Umru.

NERMIN

Glupo.

IBRAHIM

Zato plivaju…i sve je uredu.

Ibrahim ustane i prospe šoljicu kafe u „more“.

IBRAHIM

Da ih razbudimo.

Smiju se. Počinju glasno pjevati uz pjesmu sa obale – Ne budi me, ne ruži me, majko!

IBRAHIM

Bio je juli…i nisam ih čuo kad su nam upali u kuću. Spavali smo. Bilo ih je sedam. Svi naoružani. Izveli nas vani. Jedan je gurnuo Nermina puškom.

U nastavku Ibrahim „igra“ i ubicu i sebe. „Rekonstruiše“ sam događaj.

IBRAHIM

Jala, jala! Izlazi, pička ti materina, balijska! Uzmi tu lopatu. Kopaj! Kopaj!

Ibrahim se udaljava par koraka, Nermin „kopa“.

IBRAHIM

Mali! Dolazi ‘vamo!

Nermin spušta lopatu, dotrči do Ibrahima.

 

NERMIN

Izvolite.

 

IBRAHIM

Mali…reci ti meni…kako je pravo ime Muhameda Alija?

NERMIN

Mislite na boksera?

 

IBRAHIM

Ne, na astronauta, pička ti materina! Naravno na jebenog boksera, na koga drugog. Kako se zove?

 

NERMIN

Ne pratim boks…ne znam.

IBRAHIM publici

Tog trenutka, bijesno, rukama, kundakom, počinje da ga udara. Po glavi, tijelu. Cassius Clay! Cassius Clay, pizda ti materina! Marš nazad. Kopaj!

Nermin se vuče nazad.

IBRAHIM

Nastavlja da kopa. Tišina. Sve je mirno. Zemlja miriše. Ljudi su delfini. Boks je plemenita vještina. Streljanje je estradna umjetnost. U zdravom tijelu zdrav duh. Mozak ne prestaje da govori, da pliva. Brzo. Lezi. Spavaj. Popij kafu. Ubij se. Osmijeh. Jedi. Gutaj. Slušaj. Jedi. Jedi.Ubij se. Spavaj. Sanjaj..Najgore je kad nemaš kome ispričati vic. Smijeh se mora dijeliti, kao hljeb, kao voda…Nerminu Mali, znaš li onaj vic…bili Amerikanac, Francuz i…Srbin…na pustom ostrvu… I kaže Amerikanac…kaže Amerikanac…Slušaš li ti? Dolazi ovamo! Brzo!

Nermin ponovo dolazi do Ibrahima/vojnika.

IBRAHIM

Kako je pravo ime Muhameda Alija?

 

NERMIN

Ja…

IBRAHIM

Kako?

NERMIN

K…k…

 

IBRAHIM

Šta k? Kju Kluks Klan? Govori!

NERMIN

Zaboravio…jebi ga.

 

 

IBRAHIM publici

I opet batine. Još strašnije, bolnije. Preciznije pronalazi bolne tačke na njegovom tijelu. Njegovo tijelo. Milijarda takvih tačaka. Ni nalik Muhamedu Aliju. Jedan je Muhamed!

Čuje se gong, kao na kraju boks meča.

 

 

NERMIN

Umro sam u znaku raka. Malo prije samog umiranja, dok smo sjedili vezani kraj planinskog puta, mislio sam o nestajanju. Sjetio sam se Hudinija kako odvezuje svoje ruke, Dejvida Koperfilda koji bježi iz Alkatraza, prolazi kroz Kineski zid…nestaje, zajedno sa Kipom slobode, nestaju redom…Kip slobode, Ajfelov toronj, Koloseum, Aja Sofija, Big Ben, Keopsova piramida, Golden Gate…nestaju kršćani, muslimani, hindusi, jevreji…vegeterijanci…nestaju homoseksualci, hipsteri, tviteraši…Kako su divna ona filmska nestajanja. Znate ono, lik stoji pored ceste, obično negativac, ili onaj koji je neuhvatljiv, ubica, žena, uglavnom, stoji pored ceste, ispred prolazi autobus i već sljedećeg trena, kad vozilo prođe – nestala je. Cesta je prazna. Glavni junak se osvrće, sam…Kako? Gdje? Magija.

Pričali su o žuljevima. Jedan je imao bolan kažiprst, nije znao šta da radi. Smijali su se glasno. Neko mu je predložio da se popiša na ranu, da to pomaže. Onda je jedan, onaj sa tetovažom škorpijona na desnoj nadlaktici, ispričao vic…Nešto o…ne mogu se sjetiti…Amerikanac, Francuz i…Bosanac, na pustom ostrvu, tako nešto…Amerikanac kaže…ne, ne. Bosanac , Bosanac kaže…kaže…Ne mogu se sjetiti…Zamolio sam da mi daju vode. Jedan me udario. Ne znam….Potom su postali tiši. Nisam ih vidio, ne znam šta je uradio vojnik sa žuljevima na kažiprstu. Naredili su nam da legnemo licem okrenuti ka zemlji. Osjetio sam miris gline. Samo gutljaj vode, molim vas… Krajičkom oka, između vlati trave, vidio sam vojničke čizme. Vojnik, malo stariji od mene, sjedio je sa kamerom u krilu, pokušavao namjestiti bateriju. Pušku je odložio pored nogu. Imao sam istu takvu. Kameru, ne pušku. Stric je donio iz Njemačke, davno, prije više od deset godina. Sjeb’o sam dugme za zumiranje. Ostalo je radilo, dobra kamera. „Jesi li jeb’o šta u zadnje vrijeme?“ – upitao me nišaneći kamerom u moje lice. Nisam. Pa, i nećeš. Što si jebo jebo si. Onda opsuje, jer mu je baterija pri kraju…i pospe vodu po mom licu.

Na videu pobjede i najbolji mečevi Muhameda Alija.

IBRAHIM Publici

Jeste li žedni? Slobodno…vi, gospodine? Samo trenutak.

 

Uzima flašu sa vodom i čaše, te odlazi u publiku.

Žedni? Izvolite. Kako se zovete?…Vi? Vode?…

Nastavlja da dijeli vodu, pri tom upoznajući se sa publikom. Svakoga pita za ime. Vrati se na scenu. Gleda u čašu sa vodom.

 

Sjećate se, u školi su nas učili da voda kruži u prirodi? Učili ste to? Jednostavno je, voda sa zemlje, iz rijeka, jezera…isparava…odlazi gore. Pretvara se u oblake, kišne oblake…kapi padaju dole, po ljudima, zemlji, po krovovima…Treba ovo završiti, a ne znam kako. Riječi su kao kiša…

Ako smo to učili u školi, onda je valjda istina. To, za vodu…voda je sa Nerminovog lica kapala na zemlju. A poslije, kad je već bio mrtav, isparila, pretvorila se u oblak, pa u kišu…i nastavila kružiti…neprestano, ta ista voda…Možda se vratila…ovamo…baš tu. Možda je u …ovoj čaši.

Muzika. Pjesma „Anka“….

Ja, musliman. Ja, pisac. Ja, glumac. Ja, mrtvac. Ja, otac. Moje tijelo su pronašli sedamnaest godina poslije. Ni petsto metara od Nermina. Od njega ostala kost…i ova olovka.  Sto hiljada riječi u njoj…Znate da Kur’an ima 77.449 riječi?

Silazi među publiku i nekome od gledalaca poklanja olovku.

IBRAHIM

Izvolite.

Vraća se na scenu. Pored njega je sada cijela porodica – otac, majka, žena…

IBRAHIM doziva

Nermine! Nermine!

Video projekcija. Otac u Srebrenici doziva sina Nermina. Lica drugih ljudi, u različitim gradovima svijeta, dozivaju Nermina…Azimira, Safeta, Sidika, Milojka, Smaila, Jusu, Nebojšu, Dinu, Irfana, Zorana, Mirzu, Adnana, Danila, Zilhada, Dževada, Krstu,  Avdu, Nedžada, Novaka,  Huseina, Emira, Adnana, Gorana, Edina, Šefku, Đorđa, Fehima, Stevu, Nezira, Ismeta, Idriza, Ferida, Bogdana, Šabana, Saliha, Jovu, Nuriju, Bećira, Hajrudina, Sulejmana, Mustafu, Adema, Begu, Hakiju, Ćamila, Saliha, Redžu, Mehmedaliju, Ramu, Atifa, Fuada, Omera, Derviša, Seada, Muhameda…