O Dragani V. Todoreskov

Pesnica i srednji prst

(Dragana V. Todoreskov, U čekaonicama: istorija ženskih mentalnih poremećaja, No rules, Beograd, 2023)

Naučna istraživanja se slažu da današnji čovek u proseku provede godinu dana – čekajući! Čekamo kod lekara, na šalterima; čekamo autobus, čekamo čas ili predavanje, čekamo na semaforu. I to je samo čekanje u fizičkom, pasivnom smislu. A ko može izmeriti svo ono silno čekanje da nam neko odgovori na poruku ili poziv; kada čekate da vam jave iz laboratorije rezultate važnog testa ili da se završi operacija dragog nam bića; čekanje rezultata prijemnog ispita ili mature, čekanje deteta da se vrati iz grada ili prve samostalne vožnje. I tako nadugačko i naširoko: neko čeka platu, neko čeka promenu, svi čekamo da nam nešto padne s neba, čekamo da nam bude bolje, da se nešto desi…

Zbog čega je čekanje toliko specifično stanje o kom su tako filozofski-alegorično pisali i Beket i Borhes? Danteova apsurdna slika grešnika – nedelatnika, onih koji za života nisu činili ni dobro, ni loše, onih koji su samo pasivno posmatrali život – prikazuje ih u predvorju Pakla, jer ne zaslužuju nigde svoje mesto. Njihova kazna je da čekaju pred vratima Pakla i paradoksalno, da žele da uđu u Pakao. Implicitno – čekanje je gore i od Pakla.

Jer, čovek je delatno biće. U našoj prirodi je da poduzimamo, preduzimamo, da se krećemo, stvaramo, radimo. Kada čekamo, prinuđeni smo da ne delamo, jer situacija ne zavisi od naših poduzetih radnji, pa se osećamo bespomoćno, inertno. Zato se ljudi koji čekaju vrlo brzo unervoze ili osećaju teskobu, frustriraju se, postaju napeti, ponekad besne.

A šta je sa onima koji čekaju u potaji i ne smeju da kažu da čekaju? Čekaju da ih drugi primete, čekaju da im neko pomogne, da ih neko spase… Kako li je tek onima koji se ceo svoj život ili dobar deo njega osećaju kao da su ostavljeni po strani da čekaju dok ne postanu dovoljno „važni“ ili „dostojni“ da se njihovi bližnji pobrinu za njih. Autorka zbirke U čekaonicama, Dragana Todoreskov je otvorila vrata jedne takve čekaonice na brdovitom Balkanu, u kojoj je, naravno, zabranjeno pušenje, i pokazala čitaocima redove dupke pune, uglavnom žena.

Položaj savremene žene zahteva od nje virtuoznu akrobatsku veštinu odmerenog balansiranja između uloge majke, supruge, zaposlene žene i naravno, domaćice. Lista se produžava kada se tome dodaju i prijatelji, kolege, rodbina, komšiluk – sve u svemu, i uža i šira zajednica. A ne daj Bože, ako u nekom aspektu zakaže, jer pri tom žongliranju obavezama i nametnutim i samonametnutim (da se ne lažemo!) dužnostima, mora biti prijatna oku, ženstvena, u pristojnoj meri zavodljiva, zadovoljavajući (ko zna čije) estetske kriterijume, a udovoljavajući drugima. Opet „Ne daj, Bože!“ ako poželite nešto više za sebe – ili ako se u nekom aspektu svog životnog delovanja ostvarite nesrazmerno više, bolje, nego u ostalima; ako ste, na primer, vrhunski doktor, ali ne tako podobna majka; brižna majka i supruga i odlična domaćica, ali pritom sa viškom kilograma. Broj permutacija i varijacija je nezamislivo i otužno beskonačan. Ako je nesrazmerno, ravnoteža je poremećena. Vi ste poremećeni. Nešto sa vama nije u redu. Ovo je uobičajena reakcija okoline: Samo radi, a deca ništa. Mnogo se ugojila/smršala, nešto nije u redu. Malo/Puno se druži sa ljudima – to ne valja. Međutim, istina je da niko istinski ne poznaje drugo ljudsko biće i da smo skloni da vodimo tuđe živote. Da smo skloni da uopštavamo, da smo skloni predrasudama. A naročito prema ženama. Baš zato što je tako puno aspekata u kojima mogu da pogreše, da se spotaknu i efektom dominâ pogube konce, naruše harmoniju idealizovane slike što se tumači kao poremećaj, požuriće mnogi da zaključe: „Nešto joj fali“. A one samo čekaju da im neko bar malo pomogne, olakša, pridigne, osnaži, da ih primeti – ne mora uvek, nego možda u ključnom trenutku. U priči Šta ćemo za večeru? žena nikako da ode na pregled štitne žlezde zbog čijeg poremećaja enormno jede i goji se, jer suprug beži od kuće u posao i „obaveze“, pošto mu se žena goji – i tako u krug; mlada devojka razvija agorafobiju podsvesno znajući da će je malograđanska porodica odbaciti jer je shvatila da je privlače žene; uspešna doktorka ostaje bez starateljstva nad sinom i prišivenom etiketom „ludače“, jer je suprug politički moćniji, pa može i bivšoj da prilepi „dijagnozu“; itd.

No, treba skrenuti pažnju da, iako bi neki atribuirali ovu knjigu kao „ženska proza“, što je tačno i evidentno iz naslova, ona je mnogo više od toga. Premda su protagonistkinje skoro svih priča u ovoj zbirci žene različitih profesija, starosne dobi i, naravno, karakternih osobina, autorka je vrlo pronicljivo osvetlila i ljude iz njihovog neposrednog okruženja. Iz perspektive glavnih akterki pred čitaocem se jasno ocrtavaju ne samo muškarci, muževi i ljubavnici, već i sinovi, prijatelji, duhovnici, očevi, braća, stričevi i teče, saradnici i kolege, pa i šire – prijateljice, terapeutkinje i još mnogi drugi. U ovoj živopisnoj galeriji likova, protagonistkinje ne oslikavaju samo svoju ulogu žene, majke, ćerke, sestre, ljubavnice i prijateljice, već se njihova spoznaja o sebi kao ženskom biću formira i na osnovu refleksije drugih. Dakle, situacije u koje autorka promoćurno smešta svoje junakinje i interakcije u kojima ih prikazuje svedoče da se svest ženâ o sebi kao ličnostima (i ako baš hoćete – o mentalnim poremećajima) ne zasniva isključivo na sopstvenoj percepciji nego da na izgradnju doživljaja o samima sebi na nas neminovno utiče i, najčešće stereotipni, doživljaj okoline, koja nas na to neprestano podseća. Naravno, važnu ulogu na ovom brdovitom Balkanu igra i naše poreklo, mentalitet i nasleđe naših majki i bakâ, ali i način odgajanja i vaspitanja, pravljenje razlike među muškom i ženskom decom. Na primer, iako je u fokusu priče Kao krenula da učim mlada influenserka u pokušaju, pažljiv čitalac prepoznaće i majku Sanju koja pati od depresije, što delom može i da objasni motivaciju tinejdžerke da iz disfunkcionalnog doma pobegne u virtuelni svet ili da zbog pasivnog života majke i konstantnog očevog odsustva zbog posla iskaže preduzetnički duh i pokuša sama nešto da zaradi putem društvenih mreža.

Znak brižljivo promišljene kompozicije cele zbirke je sjajna proliferacija narativnih prosedea: vrlo dinamično i recepcijski osvežavajuće, autorka primenjuje različite i kombinovane narativne tehnike kako bi odvojila priče i dodala im izvesni novum u hronološkom čitanju. Na primer, prva priča Ti si tako velik, a ja tako mala je, kao što se vidi iz naslova, realizovana u prvom licu, ali kao obraćanje muškarcu koji je predmet njene opsesije. Međutim, to obraćanje se smenjuje i sa unutrašnjim monologom u vidu toka svesti koji se i grafički razlikuje kurzivom, a koji, što više priča odmiče, gubi sve više interpunkcijskih znakova što oslikava i rastuću haotičnost promišljanja protagonistkinje, koja će na kraju završiti na neuropsihijatriji. Priča Aperol Spritz je dinamizovana pretežno dijalogom i polilogom, dok se druga polovina aktuelizuje kao monolog obraćanja odsutnoj ljubavnici. Jednu priču pripoveda sveznajući narator (Radni narod), druga je realizovana kroz dnevničke zapise (AIUTAMI!), a jedna kroz dva paralelna pripovedna toka prošlosti i sadašnjosti, ispresecana SMS porukama (Mornari); priča Reciklaža u vidu skaza, dok priča Divan je kićeni Srem predstavlja dvoglasje starijeg muškarca i mlade žene (prvi odvojen kurzivom), a koji lamentiraju o svom kratkotrajnom, isprva poslovnom susretu, pri čemu se ostvarilo platonsko prepoznavanje i suštinski dodir dveju duša. Možda najinteresantnija, a ujedno i najironičnije intonirana već pomenuta priča Šta ćemo za večeru? koja u stvari predstavlja zamišljeni dijalog muškarca sa duhovnikom, a koji je, kako sâm u tom svom ispovedanju otkriva, „lažni vernik“.

Ovakve naratorske bravure odišu i prostodušnim, a ujedno i parodijskim tonom humora, pri čemu autorka minuciozno prati kolovijalnost izraza svojih protagonista koja ih istovremeno i društveno i starosno, ali i karakterno oslikava. Leksičko-sintaksička brižljivost autorke je neskrivena i vrlo probrana, precizno i odmereno plasirana, a kojom postiže upečatljivu autentičnost svojih likova (gastronomski specijaliteti, žargonizmi i vulgarizmi, klišei, nadimci, dijalektizmi i regionalizmi, i slično). Jedna od najuspelijih i najkomičnijih priča nosi naziv Jaši na Prutu, koja već svojim naslovom implicira veštičiju dijaboliku, ali se čitaocu otkriva da se u stvari radi o gradu u Rumuniji, a Prut je ime reke. Naime, naracija je mimikrija srednjovekovnih žitija vešto i komično ukomponovana sa fabulom gde protagonistkinja u porodičnom rasulu i depresiji odlazi na poklonjenje moštima Svete Petke nakon što joj je duhovnik rastumačio da joj se u snu javila ova velika svetiteljka. „Daleki ćeš put morati da prevališ, kćeri, da bi došla do nje. Ali vidim ti u očima iskrenu želju za podvižništvom, te ću ti pomoći. Ima jedna agencija koja vrlo povoljno, na rate, a može i preko administrativne zabrane, ili na čekove, vodi hodočasnike u svete hramove pravoslavne rumunske…“ Ili primer karikirane patetike: „Tuga nas obuzima dok se pri kraju pripovesti primičemo, drhte nam ruke i suze sakriti ne možemo. Za limenkom Amstel piva posegnuti moradosmo kako bismo snagu skupili. No, započeto završiti se mora, pa tako hajdemo polako za autobusom što u grad na Prutu upravo uđe a koji blistavo svoje lice pokazati tek htede (grad, ne autobus).“ (sva isticanja D.B.). Ovakve stilsko-jezičke intervencije humorno intoniraju priče, iako se bave vrlo ozbiljnim društvenim fenomenima, te možda tako, bar malo, ublažavaju nepodnošljivu lakoću postojanja.

Jezički diverzitet se očituje i u toponimu zbirke koji obuhvata prostore bivše Jugoslavije što korespondira i sa vremenskim opsegom koje priče obuhvataju: od raspada nekadašnje SFRJ do danas, mada neke porodične reminescencije sežu još dalje u prošlost. Naime, lingvistički aspekt priča počiva i na autorkinom brižljivom i doslednom sprovođenju narečja i izgovora određenih dijalekata koji originalno ocrtavaju sve balkanske regione. Ako i nisu direktno ispoljeni, poput na primer makedonskog, onda se očitavaju kroz mešovito poreklo likova, mesta stanovanja, migracija ili novonastalih brakova. Naratorka prve priče je mlada Crnogorka, dok je priča Mornari ispripovedana na ikavici; gospođa u Reciklaži je bosansko-hercegovačkih korena, zatim Romkinja Monika iz poslednje priče; jedna je prava Bačkulja, jednu nazivaju žargonski „Austrougarka“, druga je prava Sremica, a jedna opet čistokrvna Novosađanka; neke su iz palanke, neki iz Šumadije, a neki „iz Srbije“. Time ova zbirka poprima ne samo lokalni karakter, već i regionalni jer, između ostalog, obuhvata i mentalitet ljudi sa ovih prostora. Ipak, bavljenje društvenim problemima sadašnjice kao što su nasilje u porodici, seksualno iskorišćavanje dece, beskućništvo i nebriga o invalidima, traume iz detinjstva ili šikaniranje od strane porodice ili kolega daju ovoj zbirci univerzalni humani karakter.

No, fino tkanje jedne književne i kulturne delatnice kakva je Dragana Todoreskov minuće među njenim pričama isprepletanim rafiniranim lajtmotivima (naravno, pre svega čekaonicâ u kojima je zabranjeno pušenje, zatim nazivima filmova i muzičkim kompozicijama, seobom pojedinih likova i motiva među pričama, poput oca Mladena ili advokata Ćupurdije i konobarice Saške, zatim kafane Kapidžik, kolokvijalizma „drečkava“ itd), baš kao i u Kišovoj Enciklopediji mrtvih, i ujediniti ovu zbirku u svojevrstan mikrokosmos. Ljubitelji i poznavaoci književnosti, prepoznaće i brojne stihove, vešto i efektno interpolirane u prozni tekst poput onog iz Kostićeve Santa Maria della Salute – „Tad moja vila preda me stanu…“ (36), zatim reminsecencije na lorda Bajrona – „rodna zemljo, laku noć “ (41) ili Branka Radičevića – „Zbogom zoro, zbogom beli danče!“ ili parafraza Ničeove čuvene sentence – „taj ponor u koji sam zurila isuviše dugo da je i on počeo gledati u mene.“ (39). Kao dodatne autorske naznake mogu se čitati i motâ svake priče, koja obuhvataju stihove iz Biblije i Antike do savremenih domaćih i svetskih pesnika, a koja na izvestan način sublimiraju fabulu priče. Ovakvi intertekstualni umeci nas podsećaju da, iako ponekad, humorno intonirane ili parodijski obojene, ove priče ipak suštinski i pronicljivo prikazuju današnje stanje u društvu, odnosno da satira ove autorke u stvari predstavlja vrlo brižljivu i književnu intelektualnu opservaciju i shodno tome, kritiku tog društva.

Međutim, ono što je na početku ovog teksta istaknuto, a to je da je ovim junakinjama zajednička i depresija kao ishodište različitih poremećaja zbog čega ostaju zapostavljene, skrajnute ili čak marginalizovane, prokažene, i uglavnom hospitali-zovane, usamljene i u tišini, tj. da čekaju. To su naše majke-kraljice, kako se u žargonu polušaljivo veličaju, i kada jedna od protagonistkinja autoironično kaže: „Ja sam kraljica u abdikaciji“, njena psihoterapeutkinja će joj odgovariti: „Majka ne može da abdicira, nikada.“ I to je istina, jer autorka pričâ odabirom namenskih korica za svoju knjigu poručuje da iako držimo svoj svet na dlanu i pored toga što uglavnom držimo stisnute pesnice spremne za fajt sa izazovima života, ponekad treba da se pomoli i onaj srednji prst, diskretno, damski… Čisto da namestimo krunu.