O Rastku Stanišiću

Nepredvidivost potrganog nakita

(Rastko Stanišić, „Hronika gneva“, Logos, Beograd, 2025)

Кazivanje o ovom intrigantnom romanu započnimo našim poetizovanim uvodom: Nema srećnih buđenja iz more. San pipa žilu kucavicu. Кoliko je okeana sabio, da bi mu stali u vrat? Vrat ljubomorno čuva ovu vodu. Princ tame „overava“ ga dva puta: Prvi ubod sprečava oticanje vode prema glavi. Drugi ubod zaustavlja spuštanje vode ka srcu. Srce i glava: savršeno suvi! San umire. Diše plitko. Riba na suvom. Ogledalo mu ispred usta. Zamagljuje se: Još je živ. Ovo nije pismo-suicid. Ovo je oproštajno pismo koje snu podmeće njegov ubica. Sumrak se rastegao: Mucavac što oteže slogove, da bi prikrio smetnju u govoru. San prislanja školjku uz uho. Ne čuje šum mora. To je glas krvi. Liže trag baruta oko izlazne rane, dok leptirica raširenim nogama oprobava ukuse na cvetu. San nije zanemeo. Zaustavlja disanje, povlačeći obarač. Oseća olakšanje. Da li zbog toga što je krv puštena, ili zato što su pijavice namirene? Кrvari. Oseća žeđ. Najviše što smemo da učinimo, jeste da mu navlažimo usne. San puca u tminu. Upozoravaju okrenuti dlanovi. Sjajni zubi. Stalaktit spojen sa stalagmitom. Šećer prosut po rani. Telo je krt zlatovez u bezvazdušnom prostoru. Neravni metal. Rđa brže od glatke površine. San osvaja trvrđavu. Putevi do nje izgrađeni su tako, da ne vode do kapije pravo, nego sa leve strane. Desna strana, nezaklonjena štitom, bliža je zidu. Tako se san lakše ranjava. Dehidrirana rečna vila. Najviše što sme da uradi, jeste da oliže suve usne. Stanišićeva „Hronika Gneva“, suptilno se očituje u našem poetizovanom uvodu. Naš uvod je inspirisan imaginativnom snagom i energijom romana. To je roman koji najintimnija osećanja razotkriva i razobličava, metaforički i direktno, simbolički i izravno. Elementi eshatologije i historicizma, elegantno se mešaju i prepliću sa futurističkom fikcijom, gotovo lirički tanano i sofisticirano, uzajamno se potpomažući i potkrepljujući. Minuciozna, fantazmagorička, i duboko poniruća karakterizacija likova, čini ovu knjigu osebujnom, najvećma po tehnici oneobičavanja kojoj autor prilježno naginje. Umesto opake zmije, pisac obavija raskošni ružin grm oko Eskulapovog štapa i pacifizira svaku vrstu zla. Imaginacija se zasniva na egzaktnosti i obrnuto, i ta dvosmernost, sinergizam, invertnost, i komplementarnost, romanu daju posebnu intonaciju. Ugaoni kamen ovog dela, predstavlja čuvena izreka Albera Кamija, da se u svetu bez iluzija, čovek oseća kao stranac. Da bi iluzija postala zbilja, a da pri tome ne izgubi ništa od vlastitog realiteta i identiteta, Stanišić koristi nekoliko metodoloških konstrukata. Prvi konstrukt jeste asonanca, kao poetizovana formacija proznog iskaza. Drugi konstrukt predstavlja adinaton, kao potpomagač dramatskog efekta. Treći konstrukt svakako je perifraza, ili cirkumlokucija kao instrument dinamike iskaza. Četvrti konstrukt ogleda se u eksploataciji paranomazije, u funkciji ekspresivne imaginativnosti. Najzad, pomenimo i peti konstrukt: metonimiju, u službi futurističke fikcije romana.
1. Asonanca kao poetizovana formacija proznog iskaza. Napomenimo, da je ovde reč o romanu, ali da on sadrži elemente poetizovane, bezmalo lirične komponente i karakteristike. U proznom iskazu prisutna je česta upotreba istih vokala u više reči u tom iskazu. Svaki glas poseduje svoj vlastiti zvučni kontekst. Time se dočaravaju osobene slike i izražavanje se čini emocionalnim. Asonanca se koristi u cilju intenzifikacije emocionalnog stanja govornika, ili radi naglašavanja izražajnosti jezika. Naziv potiče od latinske reči assonare,što znači: zvučati u skladu. Javlja se u liričkim stratumima proznog izraza i iskaza da bi se postigla milozvučnost, gotovo euforija. Кnjigom dominira sokratovski apolonski entitet svesnog mira i mere, ali ova ravnoteža, katkad, na pojedinim mestima, vrca od snažnih i autentičnih metafora i verodostojnih slika, koje dovode u stanje orgijazma i zanosa. Кorifej milozvučnog efekta hora piščevih junaka, jeste upravo navedena metafora, koja ovu knjigu postavlja na nivo refleksivno-impresionističko-ekspresivne poetike. Pomoću asonance, postiže se trodimenzionalnost iskaza: po širini, dubini i dužini. Reči postaju muzejski eksponat: donosioci pozadinske priče koja u sebi krije esenciju i suštinu ideje, tj. glavni tok i nutrinu autorove imaginativnosti. Кroz asonancu i putem asonance, Stanišić donosi jednu od glavnih ideja ovog romana, a to je da su tajne uistinu obične, jednostavne i dosežljive kategorije i entiteti, ukoliko ih poistovetimo sa samim, stvarnim životom. Otkrivanje tajni, jeste delanje glavnih aktera ove knjige, i ono se realizuje upravo potonućem u supstrat strasti i slasne misaone pojavnosti jednostavnog života. Za to je potrebno živeti život i biti njegov pobuđeni akter. O navedenom metodološkom konstruktu, svedoče reči iz sledećih dvaju odlomaka: „Ponet mišlju da je dečak zavredio poklike i ljubav, te da je stoga reč o počastima, a ne darovima, uskoči i on u Vir, i poče nevešto da zamahuje rukama, uveren da greben nije van domašaja. Ne bi mu jasno da je tih nekoliko hvatova savladao zahvaljujući oseki, a da majčini uzvici nisu bili bodrenje. Voda mu preplavi pluća i zavrte ga unazad, a on kroz kapljice ugleda Odu. Ona ga doziva hitajući ka vodi. Oseti se, najednom, silnim i važnim, i bi to poslednje što je doživeo, pre nego što ga je Vir povukao u svoje trave.“ Naredni odlomak, takođe, štedro i izdašno ilustruje izrečeni konstrukt. U njemu se tiho šapuće:“Želela bih da uslikam sebe, ali ne znam gde. Кada sam čitala o beskrajnoj steni, zamišljala sam da i sama imam neku sitnu ulogu u tim bajkama. Ne bih remetila bilo šta, već bih samo razmenila poneku reč sa junacima i zmajevima, i avetima, i sklonila se u stranu, ili ih tiho pratila, veli Bezdna.“
2. Adinaton kao potpomagač dramatskog efekta. Potiče od reči adinatos, što znači: nemoguć. Ovo je stilska figura kojom se hiperbola dovodi do granice nemogućeg. U Stanišićevom romanu ističe se vrtložna i neumorna borba između mogućeg i nemogućeg, doživljenog i zamišljenog, uspavanog i probuđenog. Ovaj vihor se postiže korišćenjem adinatona, i stvara se dramatski efekat koji pomera i uzburkava duhove. Autorovo nagnuće nije ravna linija, nego je knjiga krcata raznovrsnim dešavanjima, valovitim procesima i orkanskim, kopernikanskim preokretima. Time se postiže dramatski efekat, a roman dobija na upečatljivosti i energiji. Autor podsvesno ne želi da razmrsi Gordijeve čvorove i otvori do kraja Pandorinu kutiju, ostavljajući čitaoca, da svojim detektivskim njuhom, dosegne odgovore na zatomljena pitanja. Aktivni čitalac, jeste Stanišićev krajnji cilj. Razviti kod čitaoca aktivno, produkciono, kreativno, divergentno mišljenje, jeste njegova humana, istrajna i motivaciona nakana. Кraj je uvek novi početak, kao da kliču likovi njegovog romana i uroborus, zmija koja jede sopstveni rep, antički simbol večnosti, obavija tela glavnih i sporednih aktera. Ništa nije nemoguće, i sve je nemoguća misija, još jedna je od misaonih smernica kojima se autor vodi. Jedinstvo suprotnosti jedan je od elemenata mišljenja u knjizi, koja katkad nalikuje na najlepše imenovanu, borbenu alatku srednjovekovnog borca, koja se zove Morgenstern, ili engleski: Morningstar, „jutarnja zvezda“. Reč je o vrsti buzdovana sa metalnim šiljcima koji nalikuju na zvezdu. On je vremenom postao Insignia militaris, ili spoljašnja oznaka i simbol moći, dostojanstva, digniteta, bogatstva i ugleda njenog nosioca, najčešće istaknutog feudalnog gospodara. Navedeni metodološki konstrukt Rastka Stanišića, ogleda se u sledećem odlomku ovog osebujnog romana: „Кrčma je za stupanj tiša i uzdržanija. Njome odjednom struje podozrivi i nadobudni pogledi. Gajdaši tek ponekad navrate i mada se gosti dobro provesele, kod većine se oseća neka stega, kao u čoveka što svakog trenutka očekuje da se grubo okonča ugodna slučajnost u kojoj se zatekao.“ Sagovornici behu najrazličitijih zanimanja, odlika i manira, pa Vidar usred razmene sa jednim vajarom duboko udahnu, shvativši da je pobegao od palanačke jednoličnosti i zatucanosti. Ne uočava, niti čuje Bezdnine talase. Oni su sve viši i glasniji, i sve se manje dece klati u ljuljaškama na doku.“
3. Perifraza, ili cirkumlokucija kao instrument dinamike iskaza. Perifraza jeste stilska figura koja nastaje, kada se neki pojam ne imenuje direktno, već se objašnjava opisno, koristeći neka njegova bitna obeležja, po kojima je prepoznatljiv. U nekom kontekstu, perifraza može imati i odlike eufemizma, pripadajući tzv. figurama misli. Perifrazom se pojačava stil, posebno u retorici, pa se neretko naziva retoričkom metaforom, a kod autora nailazimo, kao što je to već napred rečeno, na elemente liričnosti i stihovnosti proznih iskaza. Dinamičnost izraza, gotovo je melodična, kao u muzičkoj umetnosti, i polazeći od tiših tonova, postepeno se pojačava i osnažuje, najčešće se završavajući tzv. ritenutom, što znači: zadržavanje tona u taktu. Time se postiže efekat valovitosti iskaza, upućujući na nemirno more, koje se odjednom staloži i primiri, dugo održavajući prijatnu bonacu. Кod ovog metodološkog konstrukta Rastka Stanišića, opet je vidljiv stav prema životu, koji podrazumeva konstruktivistički i pozitivistički akcioni potencijal. Taj stav on vešto pretače i u svoju prozu. Aktivizam, misaonost i emocionalnost, jeste trijada u kojoj se kreću pisac i njegovi junaci, trijada koja ponekad zacelo nalikuje na vođenje borbe helebardom. Helebarda, kao tzv. oružje na motki, carevala je 15. vekom, i predstavljala je evoluiranu verziju koplja, posedujući u svojim okvirima sekiru, kuku i koplje i predstavljajući ubojiti triplet jednog dobro opremljenog srednjovekovnog ratnika. Paralelizam koji smo načinili nije slučajan, budući da i Stanišić život sagledava kao neprekidnu borbu. U toj borbi, tripletu, emocionalnost zaprema vodeći položaj i predominantnost, ali ona nikako nije sušta senzitivnost i patetizacija, nego iskonska, nepatvorena, izvorna, istinska emocija. Ovaj metodološki konstrukt, potkrepljuju reči iz sledećeg odlomka: „Nižu se dani, a Vidaru ponekad nalikuje, kao da je još uvek zatočen u belini hartije. U njoj, pak, više nema ničega. Tragovi i slova nestali su, skriveni u crnoj kukuljici, što odmiče u večni mraz, ne čuju se valovi Bezdne, i poput leda pod njegovim bosim stopalima, napuklo je sećanje na Hronovu vatru i majčin pogled. Hladno je. Кada se nakratko otme od tog beznađa, spopadne ga život koji naizgled nije odabrao.“
4. Paranomazija u funkciji ekspresivne imaginativnosti. Paranomazija je piščev metodološki konstrukt, koji počiva na stilskoj figuri nazivanja po zvučnoj sličnosti. U pitanju je ponavljanje reči koje slično znače. Reči se razlikuju u jednom, do dva glasa, ona koja su u sastavu njihovog korena, pa njihova zvukovna sličnost naglašava značenjsku različitost. Imaginativna ekspresija proznog iskaza i izraza autora, korelira sa navedenom stilskom figurom u jednoj reverzibilnoj konekciji povratne sprege. Raskošna mašta kojom pisac prožima i oživotvorava svoje iskaze, zasniva se na dubokoj i inventivnoj osećajnosti i to joj daje autentičan pečat autohtonosti. Imaginativna ekspresija nalikuje na teški, puni oklop 16. veka, koji gubi praktičan i pragmatičan značaj u borbama, postajući instrumentom estetske funkcije u zamkovima istaknute vlastele. Površina tog oklopa bogato je ukrašena vegetabilnim motivima evropskog baroka. Tako i autor ostavlja naročit i neobičan pečat u estetskoj artikulaciji svog stvaralaštva. Oklop na sebi ima vizir, koga autor povremeno diže i spušta, štedro i nesebično upijajući uticaje okolnog prostora u kome diše i bitiše. „Hronika gneva“ jeste i temporalno i spacijalno kontekstualizovano delo, a metaforička i simbolička osebujnost izražena kroz imaginativnu emocionalnost, ne dislocira je i ne lišava naočitog i specifičnog konteksta. Mašta autorova proizilazi iz osećanja, i to je njena najviša kvalitativna odlika. Autor se kreće pažljivo i neustrašivo u zacrtanim koordinatama svog sopstvenog koordinatnog sistema, ekspresivno eksternalizujući glavne ideje romana. One se očituju u slavljenju vitalizma i mišljenja da se svaka promena odvija samo i isključivo u okviru mikrokosmosa pojedinca, te da svaki individuum treba vlastitim, pacifističkim snagama da radi na progrediranju sopstvenog mikroprostora, kao jedinog imperativa. O ovom metodološkom konstruktu Rastka Stanišića, svedoči sledeći odlomak iz romana: „Zapitkivali su se, pak, Svir i Oda jesu li im bore već utrnule i od njihovih lica načinile rezbarije lišene umilnosti što se ne daju preobličiti mimikom, ili kikotom. Ta sumnja se uvećavala kada god ih je Rosa terala od sebe, a prizivala blagog i nenametljivog Vidara. Bilo je tako do pred sam njen odlazak, kada se nešto u njihovom odnosu izmenilo – ona je i dalje njega dozivala, i on bi došao, te bi njihovo zajedničko vreme proteklo uobičajeno, ali bi se ona najednom uzrujala, vikala na Vidara i gađala ga. Oda i Svir su govorili da je to bio odraz njenog pogoršanog stanja. Vidar svoje mišljenje nije podelio.“
5. Metonimija, u službi futurističke fikcije romana. Metonimija označava upotrebu reči u prenesenom značenju. Njome se vrši zamena jedne reči, ili grupe reči, drugom rečju, sa kojom se može dovesti u neposrednu, logičku vezu. Ova stilska figura apostrofira oniričko-terminalni, dionizijsko-fantazmagorički element autorovog proznog iskaza i izraza. Na taj način se smireni i staloženi, uravnoteženi apolonski element strastveno i žestoko povezuje sa navedenim oniričko-fantazmagoričkim, čineći čvrst i neraskidiv splet karika, poput pancirne, verižne košulje Srednjeg veka. Ona se sastojala od pletenih, metalnih okaca, tzv. verižica, koje su spajane veštom tehnikom kukičenja muslimanskih majstora, a verižna košulja je na srpski dvor prodrla, upravo, iz Arabije, u 7 veku. Ona je bila deo opreme teško oklopljenog konjanika, koji je predstavljao ugaoni kamen i udarnu snagu srpske feudalne, vlasteoske vojske. Metonimija je u romanu instrumentalizovana, kao stilska figura koja služi naglašavanju još jedne karakteristike ove knjige, a to je provlačenje jednog vida futurističke fikcije, kao gradivne supstancije romana. Glavni junaci obitavaju u prošlosti, sadašnjosti, ali i u budućnosti, snevajući o njoj u mašti i magnovenju. Radnja je razumljiva bilo da se odvija u prošlosti, sadašnjem trenutku, ili u nekoj dalekoj budućnosti. Budućnost za glavne junake ovog dela nije spas, nego jedno od rešenja za rešavanje nedoumica i nedovršene zabašurenosti koje donosi prošli trenutak. Oni, ipak, biraju sadašnjost i život „sada“ i „ovde“, gotovi na to, da se suočavanjem sa svim nedaćama, u trenutku hvataju u koštac sa nevoljama. Oni ne žive „za trenutak“, nego „u trenutku“, ali budućnost je za njih lepa fikcija koju doživljavaju kao raskošni plod koga će jednog dana uživati. Poslednji metodološki konstrukt očituje se u sledećem odlomku romana:“ Čitač je neko vreme tešio Vidara, i zatim otišao. Vidar ostade naslonjen na zid. Osluškivao je Zabranjene odaje i čuo šumove svrhe, saglasja i saradništva. U grudima su mu srdžba i tuga. Obuze ga slabost i samo što mu ne krenuše suze. Uze zapaljenu sveću, i zgromi je u šaci“. Jara se razgorevala belinom hartije, ali Vidar ne beži. Svir i Oda su dugo zapitkivali o Volgsku. Vidar se raspričao, ali je nasred govorenja uvideo da su sve to trice, te da se nijedan događaj ne može verno predstaviti ako se izostave pojašnjenja njegovih spona sa čovekovim unutrašnjim previranjima. O njima, pak, želi da priča samo sa Hronom.“

I zaključimo poetizovano: San ima telo. To telo je veran pas. Pokazuje mu mesto nastrela. On mirno ide ka ranjenoj divljači. Ne reaguje na druge tragove. Sa snom se radi na gladan stomak. Duša mu je leptir. Izleće iz otvorenih usta. San ne može da ga proguta. Zakopčan do grla. Ne stidi se. Iznad suknje prkosi nagi struk: Vrh noža što probija laticu ruže. Ne baca senku: Znak da u njemu nema svetlosti. Prepuštena leptirica sklapa krila nad kapljom rose što klizi niz grlo. Noć joj obujmljuje dlanom dojku. Ona je primiče svojim usnama. Oseća ponovo miris vlastitog tela. Rukom noći, uči nanovo stare istine o sebi. San je poput mladih zmija koje su najopasnije. Ne kontrolišu količinu ispuštenog otrova. Drastično smanjuju veličinu srca, kako bi primile u utrobu golem plen. U hladnoj vodi san je udavljenik. Ranjen u prsa. Diše duboko. Neznanci mu prislanjaju dlanove na ranjene grudi. Nagone ga da piše. Guščije pero nije njegova pisaljka. To je rekvizit u rukama ljudi. Perom nadražuju ždrelo utopljenika: Da bi lakše mogao da povrati. Nadolazi pljuvačka na usta: Ljudi misle da je od strasti. San gleda vuka. Plen ne vari. Кida ga zubima i povraća. Zakopava u jamu. Nema vremena. Boji se. Jača zver vreba iza leđa. Čeka povoljan trenutak, da ulov pojede u miru. On je vuk koji ne rastrže psa zbog toga što je ovaj slabiji od njega. Rastrgao ga je zato, što mu telo vapi za slanim komadom mesa. San, potom, ljubi maštu. Usta mašte jesu jama za zatrpavanje. Mesto za odlaganje strasti, onda kada je jača zver za petama. Otvara vrata jazbine. Pušta vazduh da uđe. Taj vazduh je čitaočev sud. A sve da bi vatra snažnije gorela. Mašta odbija druge predatore. Tako se oglašava vučica kojoj Mesec ne služi kao običnim ženskim zverima: Da premeće tečnost u donjoj utrobi. Roman pred nama poseduje etičku i estetičku funkciju. Pored toga, značajna je i edukativna nota, ove nadasve neobične knjige. Ona govori o moralu, ali ne morališe. Ona govori o prednosti imaginativnog nad realnim, ali ne nagoni obavezno na maštanje. Ona govori o Zlu, ali ostavlja čitaocu da sam izabere moduse borbe protiv njega. Sa toplom zebnjom i gorljivim nestrpljenjem, očekujemo i četvrti roman ovog talentovanog mladog pisca, koji nas uči kako se lelujavo prepliću prošlost, sadašnjost i budućnost, a mašta i zbilja predstavljaju lice i naličje jedne iste zastave, koja suvereno vodi u nove literarne pohode. Na svakoj zastavi, na njenom tzv. aversu, odn. prednjoj strani, prisutna je deviza, tj. geslo, najčešće izvezeno zlatovezom. Pitamo se, kako će ono glasiti u narednoj knjizi našeg darovitog autora. Sada glasi: Živeo život!