Iz izveštaja jednog otkačenog fetusa

(odlomak iz romana u nastajanju)

Kada sam se otkačio i odlepršao sa ovog sveta, kad je sve postalo jedna velika konačnost, mislio sam da sam se oslobodio svih strahova i briga. Imao sam konkretne obaveze u vidu one famozne individuacije, ali u odustvu vremena i bilo čega što podseća na pritiske i žurbu, proces mog sazrevanja ličio je na laganu plovidbu mirnim, beskrajnim morem.

Ali, kada sam po ne znam koji put kročio u stan svojih roditelja i ugledao Jelenu, moju mati, s trudničkim stomakom, sledio sam se od straha. Opet sam ih zatekao u predsoblju, izgleda da najviše vole taj deo stana. Istina, nisam se istog časa sledio. Najpre se upitah, ne bez izvesne ljubomore, priznajem, da li su poželeli novu bebu u zamenu za mene, pa, dobro, lepo, rekoh u sebi, videćemo samo šta će biti s tim novajlijem – bejah ubeđen da je dečak – videćemo kako će se njemu dopasti svet u koji sada gleda očima naše mati, videćemo kako će mu se dopasti taj psiho virus i padajući ljudi, i čudne lutke, o pticama da i ne govorim, ne, Bože, ništa ne sugerišem tom balavcu, nemam ja nikakav kontakt s njim, toliko dalekovid ni vidovit ni uticajan nisam, ja sam samo jedna mrvična beznačajnost. I tada me preseče nova, zloslutna misao i počeh da drhtim, prestravljen.

Sad mi je jasno, Bože, sad mi je sve jasno, ponavljao sam u sebi, jasno je kao dan zašto si me ovde poslao, u redu, Bože, ali nije fer, nije fer, ređao sam misli,  reči i rečenice, tek da se uistinu ne skočanjim od straha i učinim sebe pogodnim za Njegov naum, da Mu bar malo otežam, da bar malčice odložim taj grozni trenutak, da, ništa drugo ne može biti u pitanju, rešio je da me ipak materijalizuje, tek da bih mogao po drugi put da umrem, a to bi mogla biti samo neka bedna buba, ako se Gregor Samsa pretvorio u bubu, što se to isto ne bi desilo i meni, samo što bi moja metamorfoza bila za jednokratnu upotrebu, da bi umro, moraš prethodno biti živ, i znam, Bože, šta si dalje smislio, nakon što moja vazdušna mrvičnost dobije telo insekta, i to ne nekoga koji dostojanstveno leti već nekoga koji ponizno gmiže, poslaćeš me pod cipelu moje majke da me zgazi, jer ništa bolje nisam ni zaslužio. Ništa od nebeske uživancije, kakva individuacija, to je sve bilo zavaravanje, zajedno sa ovim izveštajem koji pišem, nije Tebi do mog izveštaja, ovakvu si mi sudbinu, dakle, namenio, da mene u telu bube zgazi cipela moje rođene majke sa stomakom do zuba, što znači da će u gaženju mene učestvovati i taj novajlija, mogu da zamislim kako će u tome uživati, jer zna taj vrlo dobro – o, da, sve znamo mi embrioni – da zahvalnost za svoje začeće duguje i meni, ne samo Bogu, da se nisam otkačio, on se ne bi zakačio – ne bi sigurno radili na njemu, nisu bile baš neke srećne prilike u zemlji, pa da čuvaju četvoro dece, čopor, takoreći, a nisu ni sada, koliko vidim, ne znam šta će im uopšte taj naduvenko koji jedva čeka da me vidi kao bubu.

Ali, bio sam u zabludi. Najgore me je tek čekalo. Nakon što me je prošao glupi nalet ljubomore – kada smo ljubomorni, ne radi nam mozak, eto dokaza –  rekoh sebi, Miodraže, saberi se, i zaista se sabrah, prisetivši se da sam svoju mati desetak dana ranije video potpuno ravnog stomaka, vitku, kakva je bila uvek, što znači da novajlija, koliko god bio napredan, za to kratko vreme nije mogao toliko narasti, te mi postade kristalno jasno da sam sve do te posete plovio u njihovom realnom vremenu, a da me je te večeri, pošto uđoh u njihov stan, gurnuo u njihovu prošlost, zna se ko, kako bih se suočio sa samim sobom. Eto konačnog objašnjenja, teško meni. Dakle, ispod tamnozelene haljine bio je niko drugi nego ja! I zar je čudno onda što se zamrznuh od jeze? Posle dolazi onaj deo sa bubom. Da ponovim, ispod tamnozelene haljine disala je moja mrvičnost u vidu četvoromesečnog fetusa čije srce još mirno kuca, a oči, oči gledaju pravo u mene, jer oči embriona su kao oči Blimunde zvane Sedam Luna, što vide kroz kožu, te oči fetusa gledaju zapravo u sebe, ali verovatno vide bubu, zato me i ne prepoznaju. Miodraže, šta si doživeo da sebe ne prepoznaješ, ali ovaj susret trajaće, na sreću, sasvim kratko, jer moja mati koja stoji pored komode i pretura po svojoj tašni, valjda da proveri da li je sve tu, samo što nije zakoračila, zgaziće me, a da ništa i ne primeti. U celoj ovoj nesreći bilo bi samo dobro da ne budem pretvoren u onu smrdljivu bubu, zar smrad da ostavim za sobom? Taj trenutak kada će me zgnječiti cipela moje mati, da li če se poklopiti s trenutkom kada se ja kao fetus otkačih i odlepršah, ne znam, još nisam ovladao vremenskim apsurdom. Ali ono što znam, jeste da sam u tom času ukrštanja vremena sa sopstvenim naličjem, strasno želeo da budem onaj otkačeni, a nikako buba, i još manje zgažena buba, a najmanje zgažena smrdibuba.

Tata, tata!, viče odnekud Marko, mama se opet maskirala u trudnicu!

Kakvo olakšanje! Kakvo neverovatno olakšanje! Sad razumem šta znači kad ljudi, celi, rođeni ljudi kažu, kao da mi je pao kamen sa srca. Došlo mi da izljubim svog bratića, ali i za to je trebalo imati telo, neka, hvala, Bože, ne treba. Dakle, moja mati nije trudna, ja nisam buba, plovim i dalje njihovim realnim vremenom. Opustih se, ali samo načas, jer me zgrabi druga briga, samo znatno manja od one maločas. Zašto bi moja majka to uopšte radila, pitah se, da nije skrenula s pameti kada sam je napustio, uh, Bože, da li si me zato poslao ovde, da me savest izjede i pojede sveg, da nestanem. Kao da je za to potrebno mnogo, gric jednom-dva-tri puta i nema više Miodraga i njegove mrvične beznačajnosti. Pa, dobro, ako si to naumio. Ubrzo čujem da Jelena zapravo kreće na neke proteste i da je zato maskirana u trudnicu, što znači, ne samo da nije sišla s uma, nego njeno biće, buntovno kakvo je uvek bilo, promišlja život i bori se protiv nepravde. Pretpostavljamo da se o tako nečemu radi.

Na pozornici – to njihovo predsoblje liči mi na pozornicu – pojavljuje se Luka.

Ne razumem zašto uopšte ideš na te proteste, jednom će te neko tamo prebiti, ili zgaziti kad krenete da bežite, ti imaš posao, Jeco, imaš i platu koja nije manja od plate tvojih muških kolega, i nemaš muža koji te zlostavlja, gunđa moj otac dok vezuje patike, i on je nekud krenuo. A meni u ušima ostade reč zgaziti, koliko sam samo bio još jednom srećan što sam izbegao sudbinu zgažene bube.

Još pitaš zašto?!, viče moja mati, vidno iznervirana, jer nešto ne može da pronađe u tašni, a možda i zbog njegovog pitanja, eno, izručila je ceo sadržaj iz ranca na komodu. Crveni novčanik sa zlatnom kopčom, futrola za naočare, papirne maramice, flašica vode, bočica alkohola, ruž, turpija za nokte, mobilni telefon, zelenkasta marama koja skliznu s komode na tepih, što izgleda niko nije primetio, tu su i dokumenta za auto, ključevi – koliko lepih stvarčica. Upravo za poslednji predmet, za svežanj ključeva, uhvatila se ruka moje mati, dok izgovara, a tu ste pička vam materina!

I  pošto se s njima obračunala, sad prelazi na Luku. Ne mogu da verujem da uopšte pitaš zašto! Kao da me ne poznaješ, kao da nismo zajedno čitav život!, dobacuje mu ljutito. Bolje bi mu bilo da što pre izađe iz stana.

I zašto stavljaš taj glupi jastuk ispod haljine, promrmlja Luka, krenuvši konačno ka izlaznim vratima.

To si me već pitao. Zato što na trudnice neće vodenim topovima, eto zašto!

Kaća, dođi, mama se opet maskirala u trudnicu!, viče moj bratić koji me je spasio da ne završim u insektu.

Ko je trudan?, čujem neki glas iz Markove sobe.

Niko, mama, niko nije trudan, kaže Luka.

Aha, to znači da glas pripada mojoj babi.

Ubrzo se scena raščisti. Jelena i Luka su izašli, Kaća se nije ni pojavila iz sobe, Marko je otišao u kupatilo, te u stanu odjednom zavlada potpuna tišina. Primetih ešarpu od providne belo-zelene tkanine kako leži na podu, ne potpuno beživotno. Valjda zato što je tu niko nije bacio kao suvišnu stvar, nego se sama izmigoljila iz pažnje moje mati i nečujno spustila sa komode na tepih. A možda i zato što je šireći sa sebe miris parfema, izgledalo kao da diše, a to nije tek prost miris iz bočice parfema, već je pomešan s mirisom Jelenine kože, što dodaje još malo živosti ovom komadu tkanine. Čak i kad potpuno iščili, ne bismo tu maramu mogli olako proglasisti za običnu stvar zato što je pregurala toliko toga otkako je napustila fabričku halu. Uz to je prozirna, nežna, bestežinska, takoreći nematerijalna, te je mogla komotno završiti u mom čamčiću, pa kad okončam svoju zemaljsku avanturu i krenem natrag na nebo, otputovala bi i ona sa mnom, kao uspomena, sasvim prikladna, zar da nosim odavde sapunčiće i magnete i kačim ih gore za oblake, i ne bi to bilo ništa neobično – da marama nestane, koliko puta smo samo čuli da se ljudi, celi, rođeni ljudi, čude nestanku nekog predmeta, da se ne čude, ne bi Boga prizivali i govorili, Bože, kao da je u zemlju propalo.

Ovaj tvoj svet, prava je zagonetka, Bože. Kad si ga tek stvorio, možda je i bilo jasne granice između živih i neživih bića. Kasnije, kad su se ova dva sveta dobrano izmešala, više se to izgleda nije moglo reći. Neke stvari nekada postanu manje stvari, neki ljudi, manje ljudi.