O Ognjenu Aksentijeviću

Šta je starije, ko- ili ja-

(Ognjen Aksentijević, Tesna zemlja. Raštan izdavaštvo, 2025)

Pisanju ovog teksta isprečile su se dve stvari – prvo: Ognjen mi je drugar (dakle: trema, odgovornost, šta ako bude krindž i sl.), i drugo: blokade (studentske, i posledično moje – kreativne blokade pri pisanju o bilo čemu što nije neposredno uključeno u svakodnevne borbe). Ipak, Ognjenova knjiga, premda skoro potpuno lišena radnje, razrađuje barem tri pobune – na parkingu jednog supermarketa, u jednoj duhovnoj republici, i u jednom izbegličkom kampu – terajući nas da i sami preispitamo svoj odnos prema buntu, svoj položaj u promeni, svoje privilegije spram ostvarivanja (?) cilja: „Bunili smo se lako, glasno i masovno. Ipak, mnogi među nama nisu bili najsigurniji šta sve pobuna treba da proguta, a mnogi su, kada bi postali svesni, od pobune odustajali priznajući da je njena cena ipak previsoka za doba trenutne oskudice, te da takva žrtva prosto nije realnaˮ (41).

Takve dileme Ognjenov prvi roman otvara prateći razvojni put – tačnije, razvojno mirovanje i posmatranje – Emila Hubača, junaka iz čije se perspektive – nepouzdane, preosetljive, na momente cinične i uglavnom pasivne – otkrivaju izmaštane koordinate jedne fiktivne, ali tako poznato tesne zemlje. Sa jedne strane, u narativnoj sadašnjosti, Emil, ,,mladi heteroseksualni belac, nedefinisanog verskog i političkog opredeljenja, nezaposlen, po skoro svakoj osnovi privilegovanˮ (11), odlučuje da proda sve što poseduje, i da, tako oslobođen materijalnosti, konačno izađe iz stana, ukrade bicikl, i krene van, na put bez jasno utvrđene konačne destinacije. Sa druge strane, narativ o odlasku prekidaju konstantni fleš-bekovi, koji asocijativno otključavaju traume prošlosti, Emilove, ali i domišljene i nikad neposredno doživljene pred-prošlosti, istorije porodice i istorije Trešnjevca, slobodne ali bivše republike. U tom smislu, preseljenje junaka dogodilo se već pre, u vremenu, u statičnosti: „U kasnoj adolescenciji proteran sam iz zemlje u kojoj sam se rodio i, ne pomerivši se ni metar, izbegao u prestonicu provincije na obodu Evrope u kojoj živim i danasˮ (11).

Mimo Emilove perspektive, nakon svake narativne celine oglašava se i sveznajući pripovedač, oslikavajući poneku crticu, najčešće iz Emilovog detinjstva i njegovog odnosa sa Omertom, junakinjom koja unosi vitalnost u priču, koja ne sarađuje sa sistemom, koja ide mimo pravila, za svojim ciganskim snom. U tim delovima ton pripovedanja se blago menja, prelazeći iz atmosfere i analize u kratke i dovršene epizode, u dijaloge i mikro-radnju. U celosti, roman pokušava da kroz intimu jednog pasivnog junaka raspetlja univerzalnu „istoriju proterivanja, izgnanstva i izbegavanjaˮ, da kroz Emilovu poziciju „sakupljača ispisanih istorija i prežvakanih pričaˮ (147), posmatrača koji povremeno „zaluta u nečiji životˮ (144), prenese „slike slavno preživelihˮ (63) za koje nema mesta u udžbenicima iz istorije.

Kako je, dakle, pitanje preseljenja, odlaska iz vremena-prostora, jedno od centralnih pitanja romana, ukratko ću se zadržati na fiktivnoj geografiji romana, i njenim implikacijama po realne prostore. U vremenu, Hubač je reseljen iz Trešnjevca u Tranzitaniju, zemlju progresa na obodu Evrope, dok se u prostoru, na biciklu, sam seli ka Severu, preko granice, i uz reku. Iako su prostori romana izmišljeni, Ognjen se opredeljuje za odnos prema jednoj realnoj geografiji – evropskoj, kolonizatorskoj i tlačiteljskoj, i jednom realnom istorijskom događaju: osnivanju duhovne republike Zicer u vojvođanskom selu Trešnjevac – uspešne antiratne pobune protiv mobilizacije 1992. godine. Premda se njegov pripovedač „najsigurnije osećao pred nemim kartamaˮ, jer bi u njih „mogao da ucrta okvire Trešnjevca onako kako ih zamišlja, polovične i izmišljeneˮ (66) – u skladu sa senzibilitetom koji nam je nagovestio i lirski subjekt Rezervata odbeglih ptica (Treći Trg, 2021): „moja domovina postoji jedino na nemoj kartiˮ – odnos snaga na tim praznim listovima ipak je poprilično jasan i ekspliciran u romanu. Sa jedne strane, Traznitanija je „siva zona civilizacije, vražje raskršće, slepi prozor Evrope, une terre de noveaux barbaresˮ (95), iz koje se Hubač kreće „ka onima koji su nam dali ime, posebnu graničnu traku, poseban pečat u pasošu i pogled na carinskom terminaluˮ, ka svetu „koji nam je podario oblik, koji nas je opisao, obuhvatio našu suštinuˮ (95). Iako se delimično distancira od opozicije tipične za orijentalizme, pa odnos Istok-Zapad u romanu po analogiji prenosi na ravan Jug-Sever, Ognjenov roman se nedvosmisleno oslanja na klasike postkolonijalizma i pokušava da progovori iz pozicije Drugog, spram kog veliki narativi učvršćuju svoje mesto centra: „Kroz svoju istoriju Evropa je bila ujedinjena samo u jednom – u mržnji prema onima s druge strane, prema ostalima, večitom Drugomˮ (153). I toj istoriji kolonizacije preporučuje istoriju otpora, Trešnjevac: „Možda se Evropom proširi Trešnjevac. Neka se pola Evrope raseli iz svoje udobnosti i možda će sledeća velika istorija konačno izaći iz mode i neće nikoga zanimatiˮ (166). Na tim mestima paraboličnost romana postaje najangažovanija i najaktuelnija.

Tesna zemlja se takođe suptilno nadovezuje na stihove Ognjenove prethodne knjige (Rezervat odbeglih ptica), pri čemu odbegle ptice sada svoju republiku grade unutra, i unutar, i posećuju je nakratko, da se umrljaju u njenom talogu, pre nego nastave put. Takođe, mešanje militarne leksike i ornitološkog rečnika (npr. „kljucale su naizmenično kao pucnjiˮ, str. 69), antiratne parole, kritika konzumerizma i gomile perja po telu osetljivog dečaka postaju sad već konstante Ognjenove imaginacije. Ekokritička svest prethodne knjige sada je preciznije artikulisana, uglavnom u odnosu prema životinjama, naročito pticama, čija sudbina u romanu simultano prati sudbinu junaka, doprinoseći paraboličnosti teksta. Ipak, iako u romanu srećemo „gomilu životinja u ljudskom naseljuˮ (27), iako je Emil ,,priznao sebi da je životinjaˮ (77), a i ptica ga posmatra kao „drugu, nepoznatu životinjuˮ (33), perspektiva je pretežno antropocentrična, što se čita u poređenjima poput: „čak je i perje na njenom telu nalik ljudskoj dlaciˮ. Pileća srca, džigerice, perje, krila, gnezda, borba petlova u podrumu, nosevi koji se savijaju ka kljunovima, Časlavov petao, Omertina kokoška koja poleti i drugi lajtmotivi okupljaju fragmentarne doživljaje Emila Hubača, vezuju se za junake i događaje, i u nežni tekst unose grotestku, taman dovoljno da razmrdaju pretežno ravan pripovedački ton.

Stilski blizak Kišu u portretisanju osetljivog dečaka i mirnom tonu naracije, oslonjen na Krležu u slikovitim groteskama, i po plahovitoj i mahom sumornoj jezičkoj imaginaciji nalik pesničkom svetu Korunovića, Ognjenov prvi roman deluje kao déjà vu omiljenih klasika, već-viđen u onome što volim da čitam, poznato i lepo. Ipak, Tesna zemlja je i roman stasavanja prepoznatljivog Ognjenovog glasa – dugačkih i preciznih rečenica, paraboličnosti, metafora, ptica, antiratne i dekolonizatorske perspektive, ranjivih dečaka i večne borbe, iseljenja i naseljavanja, jezika, jezika, jezika. I tom glasu se najviše radujem.