Blog
Dođe naš ratnik iz rata…
Ovo je pesma o zavičaju. O povratku u zavičaj. O povratku iz rata. Daleki predak ove pesme je homerski mit o Odiseju. Samo što mi u ovoj pesmi ne čujemo ništa o onome što je „naš ratnik“ doživeo u ratu i na putovanju, nego samo o tome kako je dočekan. Kako smo ga dočekali.
Za tumačenje ove pesme ključne su reči „tepsija“ i „rane“. Tepsija stoji kao simbol za značenjsko polje doma, kuće, hrane, nečega što čuva, nečega u čemu se može čuvati nešto što nam je dragoceno, neko blago, jednim izrazom – simbol pozitivnih vrednosti, onoga što zasniva zajednički život, i što pripada ženskom principu. A rane stoje za sebe same, za bol koji trpimo, za zlo koje podnosimo – i simbolišu zbir negativnih vrednosti, u pesmi prikazan kao da pripada domenu muškog principa.
Onaj koji je pošao, u rat, u potragu za vrednostima koje je mislio da mu nedostaju, morao je zadobiti i jedne i druge – i tepsiju i rane. Kada se vrati, shvatiće, da je uzalud putovao, uzalud se borio. Jer u svom zavičaju je takođe mogao da stekne i jedne i druge vrednosti – i to „dublje“. On je išao u „Grčku“, što simboliše višu kulturu. A i tepsiju (kuću, dom, blago) i rane (bol, zlo) mogao je da doživi i ne odlazeći nikuda, ostajući sa bližnjima.
Dom nigde nije slađi nego u zavičaju. Isto tako, nigde ne možemo da budemo dublje ranjeni nego u zavičaju. Ko to ne zna, uzalud putuje. I pogotovo se uzalud vraća.
