O Mariji Petranović Šerifović

Hoće li se ikada vratiti lambada?

(Marija Petranović Šerifović, Vrati joj lambadu, NKC, 2024)

Marija Petranović Šerifović često navodi kako je za nju 1989. poslednja bezbrižna godina. Ako pretražite važne događaje iz navedenog perioda, verovatno ćete pomisliti kako i nije bila preterano bezbrižna. Čitaćete o inflacijama, pogubljenjima, protestima, sukobima sa policijom, pročitaćete i poneku lepu vest, kao što je osnivanje Bitef teatra ili završetak radova na staklenoj piramidi ispred Luvra. Ono što nećete pročitati, što će proći ispod radara hroničara, jeste da je te godine brazilsko-francuska grupa Kaoma objavila svoj planetarni hit ,,Llorando se fue“ poznatiji kao ,,Lambada“.

Ovaj upečatljivi, izraz koji na portugalskom znači ,,snažan udarac“, zaista je snažno udario i obeležio živote dece devedesetih sa prostora Balkana. Kada devojčicama rođenim osamdeset i neke pomenete lambadu, svaka će se pohvaliti svojom suknjicom istog imena koju je neumorno vrtela u letnjim popodnevima na ulici ispred kuće ili zgrade. Za nas je lambada bila to, suknja koja se vrti do neba, koja simbolizuje slobodu, putokaz u neki novi, bezbrižniji, daleki izmaštani svet u trenucima kada su se naši realni svetovi počeli sužavati i gušiti nas, prvo zapaljivom retorikom, a potom i dimom od vatri u kojima je sve gorelo.

Poslednja bezbrižna godina Marije Petranović Šerifović, godina koja nam je podarila utehu u vidu zavodljivog plesa i lepršave suknje, inspirisala je i naslov njene sjajne zbirke pesama Vrati joj lambadu. Ova zbirka je mozaik sećanja, utisaka, posttraumatskih stresova, dnevnik promašaja svih nas rođenih osamdesetih. Marijini stihovi će vas raniti, poseći će vas kao skalpel, ali će i zaceliti vaše rane, pružiće vam utočište u svojoj ogoljenosti i brutalnoj iskrenosti, a poezija nije ništa, ako nije iskrena.

U naslovnoj pesmi ,,Vrati joj lambadu“, lirska junakinja kaže: ,,zavijam ranu djeteta mješovitog braka / Dok traje sezona ratovanja“. Ona pokušava smiljem da izleči svoje tuge, da, kao odrasla žena, prizove radost i bezbrižnost devojčice čija se lambada suknja vrti najviše. Lambada je u ovoj zbirci upravo to, lajtmotiv u kome se očitava bezbrižnost detinjstva i njegove male pobede.

Zbirka je sačinjena je od pet ciklusa nejednakog broja pesama. Počinje ciklusom simptomatičnog naziva ,,Kurcšlus“ – kratak spoj, i u njemu lirska junakinja progovara o promašajima, razočaranjima, malograđanštini, o ljudima koje je nemoguće popraviti. Sve je promašeno: ,,promašena lica/  promašene slike/ promašeni putevi i mostovi/ promašeni promašaji“.

Roditelji, od kojih naročito u detinjstvu očekujemo razumevanje i podršku, takođe prave pogrešne izbore, sopstvene promašaje koji neminovno obeležavaju živote njihove dece. U pesmi ,,Apsurd“ majka kaže: ,,nije tebi / ništa / nisi ti bolesna / kad hodaš po / pozorištima / i kafanama“, jer naše majke su jedino naučile biti žrtve, one nemaju razumevanja za svoje odrasle kćeri koje žele da žive drugačije živote. Očevi lutalice, pak,  umesto pištolja poklanjaju kompase, koji ni njima nisu pomogli da pronađu put: ,,Pruža mi kompas /  ,,Bitno je da su prozori okrenuti / ka južnoj strani“ / Nadala sam se starom pištolju./

Drugi ciklus nazvan je ,,Mir“, premda u ovoj zbirci mira nema. Lirski subjekat je uvek u vrtlogu, uvek u kretanju, suočen sa svojim i tuđim greškama, transgeneracijskim traumama, poroznošću tla na kome obitava. Ipak, junakinja Marijinih pesama je naustrašiva, ona kaže: ,,Iz moje utrobe, uz krik, / izišao je čitav jedan / svemir / A ti me plašiš / ovozemaljskim/kumirima.“ Ona je iskusna, izašla je iz rata i ovog puta će, ako se ponovi, a ovde se uvek ponovi, znati šta treba da radi, neće kriti sapun i paštetu, neće štedeti najskuplju čokoladu, neće dozvoliti da je omeđe tuđim granicama, već će ispisivati sopstvene, granice duše i srca, preko kojih se ne prelazi pomoću svakodnevnih isprava, pasoša ili putovnica.

Treći ciklus naslovljen je rečju ,,Arija“. Arija kao muzička melodija, arija kao vazduh u lokalnom govoru, a ni jednog, ni drugog u ovim pesmama nema. Ako i postoji muzika, to je muzika koja dopire ispod zemlje, iz mraka, iz haustora, iz zagušljivih andergraund klubova, muzika delirium tremensa, koja nas više plaši nego što umiruje. Nema ni arije kao vazduha, naprotiv, ovo su stihovi koji će vam izbiti vazduh iz pluća, koji će učiniti da se osećate kao da vam je neko stegao šake oko vrata i ne pušta: ,,bez njuha / bez osjetila okusa / trula tkiva / glave zgnječene pod stropom.“

Arija je još nešto veoma važno, Arija je Marija bez M: ,,Debelo slovo M me gnječi, / Glomaznim nogama gura mi ramena. / Preteško je za samo jedno slovo.“ Na ovim prostorima gde su se previše često zbog imena gubile glave, njihova su početna slova dodatno otežala i poput kamena nas vuku na dno. ,,Kada bih bar mogla udaviti M“ kaže lirska junakinja. I zaista, kada bismo mogle izbrisati imena, sve konotacije koje ona sa sobom nose, kada bismo mogle isceliti svoja detinjstva, i lake i nežne, kao onda kada imena nisu bila bitna zavrteti svaka svoju lambadu, dok nam je glava iskrenuta prema suncu. Ali to je nemoguće i  mi smo osuđene na sadašnjost u kojoj ,,dani otiču“ i ,,oči cure“, a sunce je metiljavo i hladno i nema vazduha da zavrti našu lepršavu suknju.

U pesmi ,,Imena nas ne određuju“ Marija postaje Mariah. Iza novog imena skriva pravu sebe, sve ono što zapravo jeste i pušta da njeni vešti prsti drugima pružaju blaženstvo. Ona je sve, i Novosađanka, i Vukovarka, i Istrijanka i cetinjska princeza, jedino nikada nije dovoljno žena, i to je nešto što joj se nikako ne može oprostiti.

Pretposlednji ciklus nazvan ,,Faktori“ čini šest pesama, među kojima se posebno ističe ,,Zašto lutaš?“ U ovoj pesmi lirska junakinja pokušava da objasni sebe, kao da je uopšte moguće objasniti nešto onima koji moraju da pitaju. Ona kaže da su je na lutanje nagnali stihovi Mite Golića, kao i njeni sopstveni stihovi koji nisu ozbiljno shvatani, ističe da postoji samo jedan odlučujući odlazak kojim se napravi rez što ne zarasta, svi ostali su samo recke. Poentira sledećim stihovima:

,,Ne lutam

Nisam nemirna

Ne čupam se iz korijena

Ja sam samo jednom otišla

Sad je svaki naredni odlazak samo

skica i priprema

za povratak“

Knjigu zaključuje ciklus ,,Obznanjivanje“ i u pesmama ovog, ujedno najdužeg ciklusa zbirke, junakinja obznanjuje šta jeste, šta nije, šta se pretvara da je, šta hoće, a šta nikako ne želi. Njeno je srce, kaže, duboko poput zaleđenog Dunava i može biti pogibeljno po one koji neoprezno na njega zgaze. Pesme ovog ciklusa govore o izneverenim očekivanjima, maskama koje stavljamo preko lica da bismo barem malo sebe ostavili na miru, a preporuka dana jeste da bi bilo korisno izgubiti razum i samo postojati na toplom, shvatiti da je sve dobro.

Uprkos teškim temama sa kojima se Marija hrabro hvata ukoštac, pesme poslednjeg ciklusa donose neku vrstu olakšanja, vere u bolje sutra, donose slike gradova koji čuvaju uspomene, ali i obećavaju da će nam podariti nove: ,,samo istrčati na ulice Lunamara / Udahnuti žegu / Shvatiti da je sve dobro / Toplo je / Postojim“

Ovo je zbirka kojoj ćete se sigurno rado vraćati, ona će vam pri svakom narednom čitanju podariti novi utisak. Stihove ćete poželeti da odštampate na majicama i da ih ispišete na zidovima komšijske zgrade, uznemiriće vas i gorko nasmejati, ali i uveriti da ne morate da brinete za kiseonik ili slobodu, da vam poezija može vratiti lambadu, jer ,,u stihu smo mladi i besmrtni.“