Detinjstvo kao naše unutrašnje jezgro

Rade Tanasijević, rođen 20. aprila 1962. godine u Draževcu kod Obrenovca. Objavljene knjige pesama: Potpor (Nolit, 2000), Zimske pesme (Nolit, 2004), U zemaljskoj slavi i sjaju (Narodna knjiga, 2006), Klimatske promene (Biblioteka „Vlada Aksentijević“ Obrenovac, 2010), Nestajanje, izabrane i nove pesme (Partenon, 2013), Salon odbijenih (autorsko izdanje, 2014). Stvari oko mene ubrzano stare izabrane i nove pesme (Povelja, 2020), Limunovo drvo u podrumu (Povelja, 2022). Zbirka priča: Priče ćutalice (autorsko izdanje, 2019). Književnost za decu: Kiflice s makom (Nolit, 2001), Jastuk od memorijske pene (Radio televizija Srbije, 2015), Uvod u njivu (Biblioteka „Vlada Aksentijević“ Obrenovac, 2018), Šazbuka (Službeni glasnik, 2021).

 

Šta je to reč?

 

REČ

 

Odjek si

I jek

 

Zasek si

U mesu

 

Dah si

Ilovača

 

Pre smeha

Pre plača

 

Belutak si

Obli

 

Što vaja

Svoj oblik

 

 

O priči i pripovedanju?

 

Eho (odjek) nastaje odbijanjem zvučnih talasa kada je prepreka dovoljno udaljena od zvučnog izvora, pa se odbijeni zvuk čuje odvojeno od izvornog zvuka.

Bio sam prepreka dovoljno bliza od koje se retko odbijao tuđi glas, reč, tuđa priča. Ulazimo u doba kada će sve biti borba za tuđe uvo.

Dragi prijatelji, možete mi zameriti na pripovedačkom umeću, ali u ovom svetu bio sam dobar slušalac. Ponekad bih poželeo da u ovom malom kutu i sam kažem nekome nešto. Bilo je tako malo prilika.

Kavafijeva poruka: Kao što si svoj život ovde proćerdao, u ovom tako malom kutu, straćio si ga i na celoj kugli zemaljskoj takla je i moje srce, odbila se od mene, i sada putuje kao odbijeni glas odvojeno od svog izvornog glasa.

 

Verujem da sam se zarazio pričom u vreme svog ranog detinjstva slušajući svog starog kuma Radovana Todorovića. Evo malene priče o njemu.

 

***

 

KUM RADA

 

Nikad se nikom nismo toliko radovali moja sestra i ja, nego kad bi u našu kuću dolazio naš dobri kum Rada Vrengijar. A dolazio je često. Vrengijar? Da. Kum je bio užar. Tamo, tridesetih godina prošlog veka, došao je u Draževac iz okoline Valjeva mlad čovek Radovan Todorović. Njegov jedini imetak bila je sprava, skalamerija (kako to nazvati) za ispredanje užadi, štrangi, jedeka, vrengija. Ušao je u kuću udovice Vukosave Petrović i s njom izrodio dve kćeri, kojima je kumovao moj deda Stanimir Cara Tanasijević. Kuma Radu pamtim u njegovom zimskom izdanju: široki šešir, dugački kaput, preko ramena uvek prebačene štrange i kojekakvi konopci. Subotom je išao na stočnu pijacu u Obrenovcu, a četvrtkom na pijacu u Stepojevcu. Tamo je prodavao svoju robu. Nama je uvek donosio alvu, lulice, i čokoladne bombone u fišeku.

Da je kojim slučajem živeo u Irskoj, u njeno zlatno doba, kum Rada bi živeo poput skalda, i za svoju pripovedačku veštinu bio plaćan najboljim viskijem. Pričao je o planini Medvednik na kojoj je rođen, o medvedima po kojima je planina dobila ime i koje je svaki dan sretao.

– A jesu li zaista opasni?

– Ne, kumiću. Opasni su samo za one koji se iskreno plaše.

Govorio je o gradovima u kojima je radio na raznim poslovima, o zanatima koje je učio. O velikim rekama koje je preplivavao. Reč DUNAV prvi put sam čuo iz njegovih usta.  Sedeo je za stolom u maloj kući i pio dedinu ružicu iz belog lončeta, sa plavim tufnama. Ponekad bih „ubijao” svog kuma. Evo kako. Dok bi kum razgovarao sa našom majkom koja je bila u kuhinji, i pritom se malo telom zanosio da bi je bolje čuo, sestra bi se neopaženo privukla kumu iza leđa, stavljala mu šake na oči, a ja sam mu na grudi prislanjao svoju drvenu pušku i … BUM! Kum bi teatralno padao mrtav. Doduše, ako bi pušio, najpre bi zapaljenu cigaru uredno stavio na plehanu pepeljaru, zatim bi navodno „pao” na jednu stranu stolice i počeo da krklja: KRRRRR. Oči su mu bile sklopljene. Za to vreme sestra i ja brzo bismo ispijali vino iz njegovog lončeta na tufne.

– Šta! Opet ste ubili kuma. Kume, izvini – ulazio je moj deda Cara ravno iz štale.

– Ništa, kume. Ali izgleda da su mi popili vino. Šta ću sad? Zbilja, kume, kad smrt dođe po mene, biću već mnogo puta mrtav.

Kum je zaista jednog dana umro, kuma Vuka živela je još dugo. Sprava za ispredanje užarije rđala je godinama iza kuće. Toliko puta smo je kao deca okretali na prazno. Onaj tandrkavi zvuk zupčanika još mi je u sluhu.

Izlazeći na groblje mojima, na Velike zadušnice, uvek zapalim svećicu podno spomenika mog dobrog kuma Rade Vrengijara.

 

Posle toliko godina priznajem. Ipak sam ubio svog kuma (običaj nimalo redak u Srbiji). Ubio sam ga iz one drvene puške, i sad pijem iz onog istog belog lončeta sa plavim tufnama vino sve oporije i tamnije.

 

 

Vaše ime

 

Ime mi je dao moj kum Mihailo Nikolić (pokoj mu duši). Naše lično ime je zvučna šifra koja nas prati kroz ceo život. Svoje puno ime i prezime ubeđen sam da sam prvi put čuo glasno izgovoreno u čekanici naše seoske zdravstvene stanice. Kasnije su se prozivke ređale iz škole, domova zdravlja, fakulteta, dnevnih bolnica, kasarni, izgovarano je sa raznih šaltera; tih malih ovalnih oltara koji su nam grickali vreme. A nekoliko puta moje ime i prezime je izgovarano u svečanim salama praćeno pljeskom, i ja sam izlazio za govornicu; govorio i zahvaljivao se. Nisam siguran da se uvek radilo o istoj osobi.

 

Moj zavičaj je tišina, moja hrana – ćutanje.

Sedim u svom imenu kao veslač u dubokom čunu.

 

Milorad Pavić

 

 

Prva reč koju ste izgovorili?

 

To je reč koju izgovaram i danas, a odaziva mi se sićušna starica glasom sve tišim koji se lagano tanji u šapat.

MAMA.

 

 

Vaše prve igračke?

 

Drvena puška. U stvari kratka taraba sa remenom od obične uzice i prazne čaure puščanih metaka koje sam skupljao u njivi ispod kuće.

 

***

 

Kad orem, u sledećem prohodu, po pravilu, gledam u prethodnu brazdu. Dešava se, ne baš retko, da izoravam zarđale delove alata, obično deo nekog lanca, okruglu konjsku potkovicu ili polumesečastu kravlju potkovicu sa ponekim zarđalim klincem. Dešava se da to bude zarđali mehaničarski ključ kojeg sam izgubio pre nekoliko godina, a sad ga izoravam, i čudim se svojoj rasejanosti. Ali najčešće izoravam zarđale čaure od puščanih metaka. Te mesingane čaure imaju crvenkasto-zelenkastu boju. Na obrubu oko kapisle još su vidljivi brojevi koji označavaju kalibar i verovatno još ponešto o čemu znaju samo balističari, stručnjaci za oružje i municiju. Često viđam olovne kugle smrtonosnih šrapnela veličine osrednjih klikera. Izoravam kuršume već načete rđom koji su zauvek promašili svoju metu. Nije čudo što u jednoj njivi pronađoh glavu tempirača granate veličine ćurkinog jajeta. Ovde je vođena Kolubarska bitka. Na brdu Babina glava nalazio se poslednji kraj srpske vojske prema Beogradu u toj slavnoj bitki. Polja u Stepojevcu, Konaticama i Draževcu zasejana su čaurama i šrapnelima. A brdašce Babina glava, koje je slučajno i moj dom, proslavilo se svojim hrabrim vojnicima koji su branili tu kotu visine 178 metara od austrougarske vojske. Nekada je celo brdo bilo pokriveno malim vinogradima. Među već obranim čokotima vijugale su tranšeje i rovovi srpske vojske. Sa samog visa pogled zaklapa polukrug od Rudnika, Medvednika, Maljena, Jablanika, Povlena, pa sve do Cera i Fruške gore duboko u Sremu. Sada su ovde vikendice, kuće za odmor, i poneki špalir loze. Na vrhu brda umesto nekadašnje osmatračnice nalazi se splet antena kojima rukuje čika Moma, radio-amater, zapravo zaljubljenik u šum i pucketanje svih talasnih dužina.

Davno, trčeći za brazdom, skupljao sam izorane čaure za svoju drvenu pušku. Prineo bih praznu čauru donjoj usni. Dunuo iz sve snage. Odazvao mi se zvuk taman, bez odsjaja, bez odjeka. Strašan.

 

 

Kao dete želeli ste da postanete?

 

Želeo sam da postanem… Želeo sam da postanem Pesnik.

 

 

Prvo slovo koje ste naučili?

 

Prvo slovo koje sam napisao je ćirilično slovo „Ш“.

Ličilo mi je na prevrnute grabuljice samo sa manje parožaka. Nadam se da niko neće stati na njih.

Dugo sam ga pisao dok nisam napokon slovo „Ш“ sveo na donju crtu i tri uspravna šiljka.

 

 

Šta Vas je rastuživalo?

 

To je patnja domaćih životinja. Njihovo sporo umiranje. Telence na žutoj slami koje povremeno podiže glavu boreći se za poslednje udisaje. Jagnje koje umire od gladi jer ga je mati odbacila. Pile utonulo u paperje kao u samrtnu postelju.

 

 

Otac

 

Posmatrajući me preko ivice šoljice kafe, moja strina Milena, zvana Erkuša, na svoj erski, tobož žalbeni način, tiho je prozborila da svi prisutni čuju:

–  Eeeh, kad se setim tvog pokojnog oca Slavka… Što je to bio lep, visok, naočit i razuman čovek. Ne ličiš na njega nimalo.

 

 

Društvo u detinjstvu?

 

Deda.

Moj deda Stanimir Cara Tanasijević. Za njega me vežu ejdetske slike do danas nepomućene iskustvom.

 

 

Prva slika?

 

Ako bih imao pravi jastuk od memorijske pene i ako bih ga malčice protresao, čuo bih bruj koji je punio uši kao ronjenje u mlakoj reci. Roj pčela koji se uhvatio na jabuci i koji moj deda svlači u košnicu vrškaru usporenim pokretima kao da je učesnik nekog magijskog obreda.

 

 

Prvi bicikl?

 

Veliki muški crni bicikl marke HERKULES Subotica. I vožnja kroz šipku.

 

 

Šta je bilo najteže u školi?

 

Matematika. Onda kada su napušteni zbirovi krušaka, jabuka i šljiva i kada se prešlo na puke brojeve, matematika je postala dosadna starica koja stalno nešto zapitkuje.

 

 

Učitelj?

 

Na pitanje učitelja Čede:

– Deco zašto duva vetar?

Pera Lakić dao je epohalan odgovor:

– Vetar duva zato što drveće maše granama.

Ovaj raskošni nesporazum između uzroka i posledice ostao bi samo anegdota iz detinjstva da Pera Lakić i danas ne tvrdi isto.

 

 

Da li ste pisali ljubavna pisma?

 

Da. Uvek sam bio hrabriji na papiru nego u životu. Pisao sam devojčicama ljubavna pisma. Pre su to bile ljubavne ceduljice istrgnute iz svezaka na kocke. Na dve ceduljice stigao je i odgovor. Neka vrsta praistorijskog lajka. Srce nacrtano grafitnom olovkom. Na ostala pisamca još čekam odgovor.

 

Jedinu ljubavnu pesmu napisao sam u zrelim godinama. U knjizi koju sam dobio od Dragice T. nalazio se presovani cvet ljubičice.

 

***

 

LJUBIČICE

 

A šta ako je njihov miris otrovan

kao slatkorečiv govor?

 

Šta ako je smrtonosan

kao zagrljaj bogomoljke?

 

Na suncu šire svoju zagonet,

uče o žudnji.

 

Uzmi ih!

To su samo ljubičice.

 

 

Sećate li se prve ljubavi?

 

Sećam se poslednje ljubavi. Toliko je bila davno da je na neki način doživljavam kao prvu.

 

 

Vaš nadimak iz škole?

 

Pesnik.

Taj nadimak nosim i danas. Da li sam ga opravdao? Ne znam.

Ali hor dečurlije koji sa školske ograde skandira „Pesnik! Pesnik!“, ne bi li me ismejala, dok prolazim pored škole traktorom, čini da se u tom trenutku osećam srećno.

 

 

Šta ste čuli o Vašim precima?

 

Da su došli davno iz okoline Đurđevih Stupova. Kraj koji moram posetiti ove jeseni.

 

 

Preci koje ste sreli?

 

Ženski rodoslov grana se u niz rukavaca, i kako se unazad odmotava, postaje sve tajanstveniji poput obredne poezije čiji su u prenosioci bile uglavnom žene.

 

***

 

Nesaglediv niz rođenja

Pupčana vrpca koja se odmotava

Sahranjen sam u tom glasu

S tobom koja si me rodila

S tobom koja te je rodila

 

To puca opna svakodnevlja

Ženstvo koje me iz smrti vraća

 

Otac i deda jedini su u dugom nizu zadušničkog pomena umrli u bolesničkoj postelji. Ostali su izginuli u brojnim ratovima. Trojica od njih su bezgrobni. Ničim se nisu izdvajali iz tog seljačkog naroda. Bili su zemljoradnici, stočari, vinogradari, redovni poreski obveznici u svim režimima. Ovo poslednje u nekim zemljama zapadne demokratije smatra se vrhunskim činom patriotizma. Mi smo inokosna kuća, a ja sam njen poslednji muški potomak.

 

 

Rodni grad?

 

(Rođen sam u selu i o tome ću ponešto reći kad budem govorio o Draževcu.)

 

 

Gde je otišla Vaša prva plata?

 

(Nisam nikad bio u radnom odnosu.)

 

 

More?

 

Moja prva fascinacija morem bila je toliko velika da sam sam bio u čudu kada sam čuo meštane Sutomora. Govorili su istim jezikom kao ja.

 

 

Da li je teže pisati za decu ili odrasle?

 

Detinjstvo je ono naše unutrašnje jezgro koje nas greje čitavog života, ali ono je i tamna pećina, limb odakle nam prete ale i akrepi, strahovi koji nas nikad ne napuštaju. Veći deo svog života proveo sam baveći se poezijom i pesničkom umetnošću. Za svoje uspele, manje uspele i promašene pesme nisam polagao račun nikome. A onda sam napisao zbirku pesama za decu. Nedugo po izlasku zbirke shvatio sam da je moguće uz malo versifikatorske veštine  vrlo lako postati punopravan član velike skupine ljudi koji sebe nazivaju književnicima za decu. Pisati rimadžijske tra-la-la pesmice i nonses tvorevine postalo je pomodarstvo. Postoje manufakture koje pišu za ciljne grupe. Naša bogata književnost za decu postala je lukrativna delatnost. A reč benefit – mantra korporativnog kapitalizma, uselila se u izdavaštvo knjiga za decu.

Pisati za decu podrazumeva pre svake počelice strogu odgovornost.

 

 

Šta upamtiti od drevnih pesnika?

 

U аrhajsko doba postojala je pukotina u vremenu kroz koju se moglo zakoračiti u večnost samo na dva načina. Putem heroizma ili putem pesništva. Od drevnih pesnika učimo da stvaranje pripada Demijurgu i da svaka kreacija zahteva žrtvu. Učimo da čuvamo prvobitnu presokratovsku zapitanost nad elementarnim silama sveta. Da trajemo za života. Poezija se ne obznanjuje vikom sa pozorišne scene, ubogim tiražima i nagradama. Ona je zlatna žica koja se provlači kroz vekove. Ako nas dodirne, na dobitku smo.

 

 

Andrić Ili Crnjanski?

 

Od dana kada sam pročitao NAŠA NEBESA – Crnjanski.

 

 

Sofka ili Koštana?

 

Tašana.

Niko u srpskoj književnosti nije toliko duboko zagrebao ispod kože, sišao u ponoran svet čula, izneo na svetlo dana tamne arhetipove kao Borisav Stanković. Bora Stanković je ratne godine Velikog rata proveo u okupiranom Beogradu boreći se da obezbedi porodici puku egzistenciju, u neprestanom strahu da ga okupacione vlasti ne interniraju u jedan od brojnih koncentracionih logora za Srbe na teritoriji Habsburške monarhije, u kojima je od gladi i iscrpljenosti pomrlo na hiljade civila. Ono što je oprostila srpskim trgovcima, švercerima i ratnim profiterima, beogradska čaršija nije oprostila svom velikom piscu. Tako se ponavlja priča o starom putu grešnika.

U knjizi „Stari put grešnika“ autor Rene Žerar reaktivira staru biblijsku priču iz Knjige o Jovu. Dešava se u određenim epohama da se čitava ljudska zajednica iz nepoznatih razloga okreće protiv pojedinca. Tad pojedinac postaje žrtva koja svoju individualnost zalaže pred licem večnosti. Njegov udes postaje crkva u vremenu.

 

 

Tolstoj ili Dostojevski?

 

Prerano sam počeo da čitam RAT I MIR, prerano sam otvorio BRAĆU KARAMOZOVE.

Zašto najpoznatiji ruski roman počinje na francuskom?

Zašto su junaci Dostojevskog uglavnom ludi ili su na putu da to postanu?

Šta znači alogizam koji je Dostojevski napisao govoreći o Don Kihotu: Servantes je jedini pisac koji je lažju pokušao da spase istinu?

 

Kasnije, ova dva pisca doživljavam kao grandiozne antipode. Udaljavajući se od svojih ishodišta, na neki način, Tolstoj i Dostojevski zamenjuju uloge.

Prvi kao zaverenik i revolucionar biva osuđen na smrt streljanjem. Zatim, teatralnim činom pomilovanja, biva proteran u Sibir. I tamo, na robiji, trgajući papir iz nekog jevanđelja u koji je motao duvan, otkida list na kome je PRIČA O BLUDNOM SINU. Počinje da čita. Od tad počinje njegova strasna potraga za Bogom. Pri kraju svog života Dostojevski postaje gravitaciono jezgro jedne nove duhovne Rusije.

 

Lav Nikolajević Tolstoj aristokrata sa titulom grofa. Od svojih prvih novela polako okreće svoj genijalni um ka stvaranju velikih romana; ulazimo u simultane tokove kao u dugu rusku zimu. Iz epicentra buržoaskog sveta povlači se na svoje porodično imanje. Njegov literarni život sve više zasenjuje društveni angažman. Praveći mikrosocijalne oglede na svom imanju i objavljujući kritičke tekstove o stanju u društvu, dolazi u sukob sa carskim režimom. Uviđa da simbioza carizma i crkve vodi ruski narod u sve dublju bedu. Od gladi u predrevolucionarno vreme umiru stotine hiljada ljudi. Biva ekskomuniciran iz Ruske pravoslavne crkve. Na kraju, nalik pripadniku sekte Beguni, sa bednim zavežljajem na leđima kreće na put. Umire na maloj železničkoj postaji Astapovo.

 

Kasnije sam ova dva pisca sretao na mestima gde ih nisam očekivao, u ZLATNOM DOBU Emila Siorana ponovo srećemo Stavrogina da nas još jednom podseti da ugovor između Boga i ljudi nikad nije ni stupio na snagu. Jaz koji je mapirao Dostojevski deleći evropski svet na antropocentričan i hristocentričan danas je veći nego ikad.

 

Smeh Pjera Bezuhova pod ledenim zvezdama u ratnom zarobljeništvu utire put ka onome što bi bila čovekova unutrašnja sloboda. Mnogo godina kasnije nemački psihijatar Viktor Frankl iz ličnog iskustva koncentracionih logora stvoriće učenje blisko Božanskom smehu Tolstojevog junaka.

 

Gde Vam je ugodnije, u danima ili noćima?

 

Antički Grci su jutro i veče pisali istom rečju sa različitim izgovorom.

Volim doba dana kada se granice stapaju. Volim mog bića polutminu. A nekad su mi bile potrebne jasne granice.

 

***

 

GRANICE

 

Potrebne su mi jasne granice

između godišnjih doba;

između dana i noći; između

jutra, podneva i večeri.

 

Da bih mogao da živim

u odvojenim svetovima

potrebne su mi jasne granice,

a one se gube;

i boje se slivaju u jednu.

 

U takvom svetu

ne razlikujem više

predmet od senke,

Tvoju ruku od grabljive kandže,

reči ljubavi od kletve.

 

 

Zašto se ljudi zaklinju?

 

Ne zaklinjati se. Neka među nama bude reč.

 

 

A zašto proklinju?

 

Tamo gde su psalmi, tu su i prokletstva.

Mehmedalija Dizdar

 

Čemu služe milioni zakona i propisa?

 

Da se ljudi međusobno ne pokolju na ulicama.

 

 

Kome verujete?

 

Rečima. Čula nas obmanjuju, reči – nikad.

 

 

Pred čijom slikom ste najduže stajali?

 

Pred fotografijom Stevana Filipovića pod vešalima.

 

***

 

HRABROST

 

Slika pobednika na postolju

Za mene koji ne znam ništa o heroizmu

Uvek je bila slika Stjepana Filipovića

Pod vešalima

 

Uzalud se nadimaju pesnici

Ne postoje reči koje bi zaglušile šum krvi

Ostaje nevažno zbog čega je obešen

Taj radnik iz Opuzena i šta je

Na gubilištu rekao i kome

 

Nešto hipnotičko ima na toj fotografiji

Gledam je i kao da hodam nad dubinom

Ništa neće zaustaviti smaknuće znam

I to traje

 

 

Draževac?

 

Uvek imam na umu stih iz „Ljupkog plavetnila“ koji glasi: Čovek pesnički stanuje na zemlji. Ovaj Helderlinov stih čuvam kao univerzalni odgovor na svako pitanje.

Rođen sam u kući u kojoj živim.

 

Gradovi su postali egzistencijalne klopke. Sela već odavno tiho umiru. Mali zemljoposednici pod naletom korporativnog, bezličnog kapitalizma propadaju na naše oči. Nisam neko ko idilično doživljava život na selu, u prirodi. Ljubitelji etno-parkova, etno-sela, etno-hrane neka se ne sablazne. Ništa od ušećerenog i milozvučnog u onim vajatima, odžaklijama, vodenicama i brvnarama nije bilo. To što vam se nudi, projektovana je tradicija. Život je bio ubog i gorak. Jedino su šumska svetlucanja i duga pripovedanja u tami davala snage da se ne zaspi u vodenicama i da se čeka svoj red, da se bde. Tako je i danas. Zemljoradnja nas neprekidno uči odgovornosti, predanom radu i strpljenju.

Čovek koji ima svoj kutak na obradivoj zemlji još uvek može biti u dodiru sa elementarnim silama prirode.

 

Uprkos svemu ili zahvaljujući svemu

nikada neću napustiti svoje selo,

ovde imam sve što mi nedostaje.

 

 

Kako danas izgledaju zablude iz Vašeg detinjstva?

 

Žalim što su neke od njih prestale to da budu. Tek sad uviđam kako nesrećni moraju biti cinici koji proziru stvari do srži i koji ne pristaju ni na najmanju varku.

 

 

Začin?

 

U mom laboratorijskom nalazu trigliceridi i nezdrave HDL masti preskaču kosu crtu i daleko nadilaze zadate reference. Pitao sam se zbog čega. Nisam gurman. Ali jesam gladan gladi.

Odgovor je: KAJMAK.

U detinjstvu kajmak tek skinut majčinom rukom sa šerpe, blago posoljen, i nežno razmazan po krišci hleba kiseljaka iz hlebne furune, bio je moja svakodnevna hrana. Danas kad pred mene iznesu kajmak, u porodici koja još uzgaja krave, zauzmem odbrambeni stav:

– ZNATE NE BIH SMEO, IMAM POVIŠEN HOLESTEROL!

I mašim se odmah. Ne čekam da me nude dva puta.

 

 

Vaši strahovi?

 

U neku ruku živimo u Hakslijevoj viziji sveta. Ili je to samoostvarujuće proročanstvo. Podsetimo se, u Hakslijevom svetu vlada diktat mladosti, lepote, bogatstva, sreće i zdravlja. U svemu vlada tiranija sreće. S druge strane, živimo u svetu projektovanog straha. A, strah je, kako kaže poljski sociolog Zigmund Bauman, neiscrpni resurs od koga žive bankari, političari, vidljivi i nevidljivi moćnici sveta.

Nisam prevladao nijedan strah, ali sam naučio da ga prepoznajem ispod raznih maski.

Bilo je to dugo i mučno školovanje. Plaćeno godinama anksioznosti.

 

***

 

GODINE ANKSIOZNOSTI

 

Strahovi su me opsedali sa svih strana. Ličio sam na Džojsovog dečačića, koji pribijen uz aut-liniju fingira da učestvuje u igri. Ponekad bi strahovi nestajali, a na njihovo mesto legala je višednevna tuga. Avaj! Za tugu je potreban nesaglediv prostor kakav naš atar nema. Bio sam mlad, i nisam znao da sa slabljenjem vitalističkih snaga slabe i strahovi, a neki od njih, možda, i zauvek nestaju.

Svi moji drugovi su početkom osamdesetih poodlazili na studije u Beograd. Bio sam među ljudima starijim od sebe za dve, za tri generacije. Njihov svet nije bio moj svet. Pokušao sam da im se približim kroz rad, slušajući njihove životne povesti. Mnogi od njih prvi i jedini put napustili su svoje selo kada su odlazili u vojsku. I u svojim pričama uvek bi se vraćali tome. Jedan od njih služio je u mornarici tri godine. Još uvek je o plavetnilu mora govorio kao o svakodnevnom čudu. Poznavao sam starice koje nikada nisu napuštale svoje selo, njihov argument bio je neoboriv: DOBRE DEVOJKE SE UDAJU U SVOJE SELO.

 

Onda sam ponovo otkrio svet knjiga. Naša seoska biblioteka. U stvari, na starim knjigama u polukružnom pečatu pisalo je Srez posavski, čitaonica Draževac. Čitaonica je osnovana 1923. godine. Kasnije, nakon Drugog svetskog rata, postala je ogranak biblioteke iz Obrenovca. Pravo je čudo kako je preživela Drugi svetski rat. Posedovala je nevelik broj knjiga, oko dve hiljade. Od knjižica o voćarstvu, stočarstvu i uzgajanju ruža, do dela Milana Dedinca, Rastka Petrovića, Marka Ristića, Tina Ujevića, Plavih kola Srpske književne zadruge, izdanja Gece Kona, i Izdavačke knjižare S. B. Cvijanovića, knjiga Nikolaja Velimirovića, putopisa Mihaila Petrovića Alasa, do prvih prevoda Bukovskog, i priča Isaka Baševisa Singera. Knjige su na policama i po podu poređane bez reda i poretka. U stvari, neki red je postojao, knjige su ređane po debljini hrpta. Debele su mahom stajale zajedno, one tanke – najčešće je to bila poezija – stajale su na višim policama. Neke od knjiga nisu bile razrezane. Bio sam prvi koji ih je oštrim nožem razrezivao. I činilo mi se nakon tog knjigovezačkog zahvata da sam prvi čovek na svetu koji čita JAVNU PTICU Milana Dedinca. Dane i mesece sam provodio u tim dvema prostorijama. Napolju je bujao eros, dozrevala su žita, pšenica je ličila na zlatni nailazak. Svi su pomalo digli ruke od mene, sve manje sam pomagao u polju i u štali. Prorediše se moji razgovori sa ljudima. Samo sam čitao, pomalo me je grebuckala knjiška prašina u grlu. Kao i svi neformalno obrazovani ljudi, pokušao sam da uhvatim hronološki red ne znajući da su naporedo u našoj književnosti, ne mareći jedni za druge, dogorevali umorni deseterci i buktali moderni pesnički manifesti, uticaje sam kasnije sa lakoćom prepoznavao. Čulo se gde kažu za mene: NJIMA JE TO MALO UROĐENO. Zaista, među osnivačima knjižnice bio je i moj deda-stric Vladimir Tanasijević. U zimu, nastavnica srpskog, koja je ponedeljkom od 12 do 14 časova otvarala biblioteku da bi čitaoci mogli da vrate i pozajme nove knjige, predala mi je ključ. Tako sam postao jedini član biblioteke.

 

O, da! Ne smejte se vi koji me znate. I putovao sam daleko i široko, od Moskve preko Siberije i Mongolije, sve do daleke Kine u pratnji Zveri, ljudi, bogova.[1]

U godinama kada sam još mogao da odem odavde, u istoj biblioteci prvi put sam se sreo sa poezijom Radovana Pavlovskog. To su halucinantni stihovi koje nije moguće oponašati. A neko ko je rođen u selu Železna Reka, na planini Korabiji, predodređen je za dugu plovidbu. Shvatio sam tad da je moguće svako zatočeništvo pretvoriti u ličnu simbologiju. Mnogo godina kasnije, poezija je za mene postala jedini preostali način odlaska.

Rano sam došao do saznanja da je pisanje pesama istovremeno i izlaganje opasnosti. Kasnije sam sjajno tumačenje svojih strahova našao u tekstu Mišela Lerisa O KNJIŽEVNOSTI POSMATRANOJ KAO BORBI S BIKOVIMA, koji se nalazi na početku njegovog romana DOBA ZRELOSTI. Ukratko: u borbi s bikom toreador se izlaže smrtnoj opasnosti. Bez tih smrtonosnih rogova u areni, čitav ritual bio bi samo bezopasan balet. Kakvoj se opasnosti izlaže pisac, umetnik? Šta je ulog? Postoji li taj bikov rog u književnosti? Zbilja, šta je to što povezuje umetnika sa ubicom bikova? Može li ikad činjenica pisanja, za onoga kome je ono zanimanje, povući za sobom neku opasnost koja bi, ako nije smrtna, bila bar stvarna?

 

Shvatio sam već pri prvim pokušajima pisanja poezije da je Pesnik neko ko je svoj ulog već na početku svesno založio. I preostaje mu jedino da ljudske pokušaje da gospodare vremenom, i da igraju uloge demijurga, posmatra sa osmehom i žaljenjem.

 

Moje granice straha bile su vidljivo iscrtane, bio je to atar mog sela kojeg nisam napuštao 13 godina. Istovremeno, poput nevidljive aure, oko mene je rastao krug od pročitanog, promaštanog, izgubljenog od žudnji, od strahova koji su me držali u samoizgnanstvu već tolike godine.

Ova priča nosi naslov kao ciklus slika Maksa Ernsta GODINE ANKSIOZNOSTI. Ništa na tim slikama nisam video strašno, nijedna jedina crta nije bila u strahu i trepetu. Valjalo je žrtvovati mir za izlazak. Kao što je to govorio Maks Friš: NASUPROT ZAVAĐENIM GRADOVIMA-DRŽAVAMA U ITALIJI, POSTOJALA JE ŠVAJCARSKA SA SVOJIM TRISTAGODIŠNJIM MIROM, VERSKOM I NACIONALNOM TOLERANCIJOM. A ŠTA JE DALA SVETU? SAT KOJI VIČE: KU-KU.

Biblioteka je zatvorena, knjige su uredno popisane i vraćene matičnoj biblioteci u Obrenovcu.

Ponekad u časovima nesanice pogledam dole.

 

Odavde sa brda, u sumrak, termoelektrana „Nikola Tesla” sa svojim maglenim dimnjacima kreće u noćnu plovidbu. Sve se ponavlja. Grad u kotlini počinje da pali svoju svetlosnu nervaturu. Sve liči na kompulzivnu radnju nekog zlog demijurga. Neuronska mreža pojačava svetlucanje šaljući impulse straha u najudaljenije delove noći.

 

 

Čega se stidite?

 

Situacija kada sam mogao da pomognem ljudima a to nisam uradio iz lenjosti, pijanstva, malodušnosti.

 

 

Praštate li?

 

Da.

 

 

Tražite li da Vam se prašta?

 

Ne. Bestidno je.

 

 

Šta je najlakše u životu?

 

Ne menjati se.

 

 

Šta je najteže?

 

Neodlučnost.

 

 

Čime se ponosite?

 

Malim brojem ljudi koje sam povredio.

 

 

Ko Vas je razočarao?

 

Već sam zaboravio.

 

 

Koga ste Vi razočarali?

 

Sve koje sam razočarao zdušno su pripomogli u tome.

 

 

Čemu uvek dajete prednost?

 

Čovečnosti. Nisam zdravstveno osiguran. Kad sam ozbiljno bolestan lečim se kod lekara privatne prakse. Jednom, dok sam sa receptima zamicao za ugao klinike, iza sebe sam začuo  povike doktora Svete:

• Radeee, Radeee… Čoveče, imaš li para za lekove?

 

***

 

DOKTOR SVETISLAV NIKOLIĆ

 

Kad sa mene spadne lažna i prava pozlata,

kad se oljuspa štukatura mog visokog čela,

kad od mog mladićkog neba

ostane samo sev u pogledu,

kad od pesnika koji je obećavao

ostanu samo par šaljivih zgoda,

dok se zidovi kuće zaštitnice

vraćaju prvobitnoj materiji

kao na uspeloj enformel slici;

voleo bih da tad budem kao

doktor Sveta Nikolić

koji trčeći umobolnim hodnicima

istrčava na ulicu i viče, viče:

 

Radeee! Radeee, čoveče! Imaš

dovoljno para za lekove?

 

Da li ste ikada bili bezbrižni?

 

U danima ranog detinjstva. Strepnja se od tad uselila u moju misao, glas i reč.

 

 

Šta dalje?

 

Usamljenost koja me je zasipala rasipničkom količinom vremena sada ostavlja tek toliko

da sklonim razbacane čarape pred iznenadnim gostima, tek toliko da na miru sačekam da se umiri klatno.

 

***

 

LJULJAŠKA

 

Svaki put kada bih ugledao

devojčicu iz susedstva

kako se ljulja na ljuljašci

pokrenuo bi se plimni talas u stomaku

 

To zanjihano klatno

u nepomerivom vazduhu

činilo je da osećam

da živim u svetu bez promena

 

Prošli su meseci

pre nego sam primetio

da je ljuljaška prazna

i da se ljulja

u sve kraćim amplitudama

 

Moja mlada komšinica

ušla je u devojaštvo neprimetno

kao što ja ulazim u starost

[1] Ferdinand Osendovski LJUDI, ZVERI, BOGOVI

 

Razgovarala Jelena Kostić