Poetika razlistavanja i zadatak prisnosti

Pesničko stvaranje temelji se na intenzivnom, ako ne konfliktnom a ono makar žustrom saobraćanju sa više sagovornika i suparnika: umetnička tradicija i stvaralačka praksa mogu da budu nepomirljivo suprotstavljene, jer svako osvešćenje i posredovanje pesničkog iskustva  pokrenuće revalorizaciju normi i postupaka saznavanja i tumačenja vezanih za nastanak književnog dela. Dok tvorce proze prati strah da  će se unikatnost doživljenog prometnuti u neuverljiv i bled kliše, pesnike mori drugačija muka: kako rečju, kakvom i kojom, savladati nemost suštine?

Proza se bavi rekapitulacijom objektivno samerenog događaja, poezija reaktualizacijom intimnog, čulnog doživljaja. Proza proširuje identitet istorijom i svakodnevicom podjednako, poezija nespokojima sna i jave. Proza pokušava da zaokruži povest ljudskog, a poezija da je razobruči do spasonosnog zaceljivanja. I prozi i poeziji je, međutim, dobro poznata tema stranosti bez koje se ne započinje stvaralački proces. Stranost je čudo, rizičan izbor, ili neumitnost, stranost je više  nego modernistička mitema o nemogućnosti povratka i neizbežnosti otuđivanja.

Razoružati stranost i prevladati je nije misija mnogih, te su se kritička čitanja novijeg vremena po pravilu najviše zasnivala na dugom tuđenju čitalaca od teksta, na ideji o neprozirnosti ili pak suštinskoj, neumitnoj nepročitljivosti umetničkog dela. Američki teoretičar Ihab Hasan je pre punih pola veka iskazao utisak da se moderna književnost okreće protiv same sebe i da teži tišini, „ostavljajući nas pred teskobnim mislima o nasilju i apokalipsi”; ne čini se, ipak, da bi ta tišina zanavek morala trajati, niti da bi morala da se opisuje kao muk poraženog. Poezija, i pored gorkih bitaka sa nemošću suštine, uspeva da kanonizuje bezizlaze i protivrečnosti, a govor o poeziji morao bi biti način da se to prizna.

Drugim rečima, Tanja Kragujević kao da ne pripada dobu alijenacije, a ni njenom diskursu: njena čitalačka misija jeste zbližavanje sa neuhvatljivim, ona ne pristaje na zatvorenost neprepoznavanja, niti na zadatu neprozirnost. Za (Ta)nju čitanje nije otkazani sastanak, već uvek moguća – unapred obezbeđena i zajemčena – sveprisutnost za razgovor o pročitanom. Reklo bi se da nema umetničkog teksta sa kojim ona nije uspešno vodila pregovore o ukidanju neuhvatljivosti. I reklo bi se, isto tako, da je njen čitalačko-tumački recept beskrajno jednostavan i nužno elementaran.

U esejistici Tanje Kragujević ključni postupak je razlistavanje. Ova pesnikinja, esejistkinja i kritičarka vlasnica je analitičkog uma sa lirskim predznakom, spremnog da pomnom, strpljenjem ojačanom emotivnom forenzikom skenira stranice, da prikuplja čestice značenja i pohranjuje ih u prostor naknadnih promišljanja. Kada čita poeziju, ona razmrežava svoje tumačenje u bezbroj pravaca, u bezbroj niti i čvorova. Naslovi Tanjinih dosadašnjih kritičko-esejističkih knjiga ishod su dugih i upornih nadmetanja reči i slika, i uvek prizivaju paradoks: trepet i čvor, Orfej u teretani, telegrami i molitve pojmovi su koji koaliraju ne zato da bi uspostavili očekivanu imperiju razlike već da bi nas iznenadili labavom konfederacijom nestalnog i bitnog.

Tanji Kragujević važne su ključne reči, jer bez stiha nema ni kritike, a do „ključne reči” stiže se, dakako, citatom, kada tragate za prevlašću jednog raspoloženja, jedne ideje. Razlistavanje unutarnjeg šapata Eve Zonenberg u isto vreme je „uočenost” vlastitosti, iz druge optike, druge perspektive i drugim čulom – dopisivanje sebe. Evina poetika kapi apologija je najtananije snage na kojoj počiva svet, uzdižući se ka lomnim visinama. U dijalogu sa Macuom Bašom, Eva Zonenberg otkriva snagu istine, prisutnosti i trenutka, otkriva načine prevladavanja iskonskog neprijatelja reči: praznine. Višejezičnost jezika, piše Tanja Kragujević, jeste „ona preovlađujuća moć koja će savladati iskonskog neprijatelja – prazninu – realnošću svoje potencijalne, oslobađajuće i sveprožimajuće snage”. Toni Hogland je, opet, pesnik „diskurzivnog pristupa”, čiji je dijalog „jednostavno složen”, a u njegovoj se poeziji umesto metafore „tog munjevitog približavanja različitosti u sličnom”, oživljava prisećanje, reminiscencija, događaj i ovlašni komentar koji mu sledi. „Veličanstvena planeta jezika” koju slika Vislava Šimborska ukazuje se „kao jezički lavirint, izvorište tragičnih nesporazuma, ideoloških zabluda, istorijskih tragedija, opštih katastrofa”, ali pesnikinjin „govor paradoksa planetu jezika vodi logikom čistog pogleda i emocije, humornog i lucidnog onevinjenja prostora pesme”.

Napisala sam već u jednom tekstu  da kod Tanje Kragujević ne postoji ambicija arbitraže. Kod (Ta)nje se lista čitalačkih prioriteta deli sa uživanjem i množi sa egzistencijalnim temama, a jedini način arbitarskog razmeravanja jesu:  doživljaj sveta pročitanog, i doživljaji u svetu pročitanog.

U slučaju Tanje Kragujević, govor o poeziji uvek je govor o suptilnoj raspodeli dodeljenog nam trajanja. Ona govori o celini, o večnosti, o tome kako se poezija otima ništavilu i zaboravu i uspeva da ih prevlada, ali, imajući na umu tu ultimativnu borbu, ne zaboravlja sitnice niti, naoko samo uzgredne, detalje. Tanja Kragujević popisuje pomno lepotu svakog pojedinačnog stiha i slike, stavljajući pred sebe zadatak prisnosti. Pri tome, prisnost bi bila najviše nalik onoj prisnosti koju pesnikinje poput Emili Dikinson uspevaju da istovremeno ostvare sa pticama, bubama, biljkama i smrću. I bobolink, i tamarind, i gospodin Vreme, u čijem je vlasništvu sunce koje „nežno roni na zapad ljudske prirode“ , sve su to egzotične čestice raznih vidova egzistencije koje preskaču vekove i poetike kako bi uspostavile vanvremenu prisnost. Tanja Kragujević pazi da pokaže kako se bledilo trenutka otima prolaznosti i zaboravu, i kako ih na kraju pobeđuje svojim premeštanjem u sliku i stih. Poezija se ne sme posmatrati kao kriptičan jezik koji je paravan konfuzije, nego upravo suprotno. Poezija je viši vid reda koji se mora poštovati,  jer večnost se meri zakonima stiha, ne zakonima logike.

Tanja Kragujević uvek dobro dijagnostikuje paradoks pesme: u poeziji prolaznost ne mora da bude surova, a večnost može da bude uviđavna i da se suzdrži od otimanja naših emotivnih investicija. Tanja spada u tumače koji su neretko lucidniji i senzibilniji od svojih čitalaca, makar toliko da uvek uhvate jedan korak ispred njih. Sreća pa taj uhvaćen zamah prednosti nikad nije pokušaj da se umakne čitaocu, nego ipak pokret kojim ga tumačiteljka i mami i hrabri da krene napred.

U pravoj poeziji radost i patnja imaju jednake razmere, hir i posvećenost identičnu snagu, nestalnost raspoloženja i postojanost vere jednaku važnost. Uvek je tumačenje poezije proces u kom se nadziru žučne debate smrti i strasti. Nadzor Tanje Kragujević spada u one vrste ljupke kontrole koje i poezija i pesnici najčešće priželjkuju.

Napomena: preštampano iz knjige Memorijska pena: raščitavanja (KCNS, 2025)