Znam za jadac

Igra je počela bezazleno. A onda su govorili o kanibalizmu i orgijama. Da li u tv serijama? Vidici su se razvlačili kao štrikovi. A trikovi su bili ostavljeni za uzaludne mađioničare koji su kao kameni kipovi idolatrije stajali u glavnim bulevarima gradova. O Makijaveliju više nije bilo govora. Ali, političarima treba ostaviti da se konačno bave samo svojim poslom. A to je ?
Nego, reče mi komšija da nema više nigde da se kupi domaća šljivovica.
– Nema, mada ja ne pijem – odgovorila sam u prolazu.
– A, komšinice – zadržavao me – jedete li vi piletinu?
– Malo sam bila zbunjena – Jedem.
– Pa, moja majka na selu ima malu farmu pilića, možda ste zainteresovani?
– Ne – žurila sam i bila drska.
Igra je bila u nastavcima. To sam primetila na samom početku. Samo mi smo to zvali Život, u vremenu moje mladosti. I setih se oca.
Nisam bila tužna, slika se mogla pronaći u kuhinji.
Otac i ja glođemo pile, mastimo prste, on i brkove. A majka nas prekoreva da smo divljaci.
Ali, nailazimo na jadac. I smejemo se dok unapred već znamo da ćemo zaigrati igru. Da li poslednju? Ne, ne bih rekla.

Slika broj dva se može pronaći u hodniku, ovog puta zgrade u kojoj ne živi više moj otac. I opet komšija i ja.

– Izvinite – zaustavljam ga ovog puta.
– Šta hoćete? – on je sad ljut.
– Zanima me da li vaša majka i dalje prodaje domaće piliće sa svoje male farme?
– Moja majka je preminula juče.

Nisam više ništa rekla. Samo sam u sebi prošaputala kao da će me otac čuti. ZNAM ZA JADAC.