(Selma Hasanović, Na početku bijaše stid, studija o Hasanaginici, Sent, Novi Pazar 2015)
Prva knjiga Selme Hasanović Na početku bijaše stid u izdanju edicije SENT, 2015. je proširena verzija njenog master rada, koji je bio najbolji master rad u Srbiji iz oblasti nauke o književnosti, nagradjen Brankovom nagradom. Master rad Selme Hasanović bavi se komparativnom analizom narodne balade Hasanaginica i istoimenih dramskih tekstova.
Ovaj prvenac Selme Hasanović je pravo uživanje za čitaoce. Napisan jednostavnim, jasnim jezikom, redosledom koji istinski zna gde mu je početak, a gde kraj, upotpunjen svim neophodnim objašnjenjima, daruje mogućnost svakom čitaocu da sasvim razume ono što čita. Tako, na primer, čitalac dobija definicije o tome šta je to balada, šta je drama, kao i sva propratna objašnjenja. Čitalac dobija potpunu sliku o tome u šta se upustio čitajući ovu knjigu, i ne treba da luta i , možda, traži po internetu ili knjigama pomagala da bi mogao da nastavi čitanje. Na ovakav način bilo da u rukama drži ovu sjajnu knjigu, ovu kompletnu studiju o Hasanaginici, iskusan poznavalac književnosti, sa svim njenim granama, bilo da to čini jedan srednjoškolac, sa slabim poznavanjem književnosti, ili pak, osoba nedovoljno obrazovana, učinak će biti isti – poruku će shvatiti. I baš zbog toga, zbog lepote mogućnosti da se ova knjiga svakom da, čini je, blago rečeno, jednom od retkih knjiga savremene akademske kritike. Monografije su namenjene naučnicima i užem krugu čitalaca. To što ovu monografiju karakteriše je blago odstupanje od ovog pravila, time što je, kako je već rečeno gore, pristupačna svakom čitaocu koji zna da čita i ima volju da nauči nešto novo. Ovo odstupanje, u svakom slučaju, može biti samo plus za ovu knjigu i njenu autoricu, jer velike knjige i treba da zadovolje većinu, a ne manjinu.
Da je to tako, vidimo najpre na osnovu izgleda sadržaja knjige, sa svim svojim istančanim redosledom. U uvodu nam Selma Hasanović daje podatke o tome kada je narodna balada Hasanaginica prvi put zabeležena, ko ju je prvi zabeležio, ko je prvi prepisao i, naravno, prilagodio svom govornom području. Zatim slede informacije na osnovu čije verzije su kasnije napisane drame. Tu su i pitanja o motivima ove balade, koji su to dramski tekstovi inspirisani Hasanaginicom, ko su njihovi autori. Ovde nas autorica obaveštava o tome koji su, u stvari, zadaci njene monografije. Počevši od toga na koji način je balada poslužila kao podtekst istoimenim dramskim tekstovima, preko analize apsolutno svih likova, kako onih u baladi tako i onih u dramama, uporedna analiza sličnosti i razlike između balade i dramskih tekstova, odstupanja od balade u dramama, kako je koji autor doživeo baladu i preneo svoje impresije, ili možda želje, u svome delu, uticaj vere i običaja na likove u njihovom ponašanju, uloga žene u islamu, uređenje društva i porodice u tom dobu. Cilj ispunjenja ovih zadataka, kako sama autorica kaže, je da se odgonetnu nejasnoće, vezane za Hasanaginicu i tumačenje motiva u baladi i dramama.
Čitajući Na početku bijaše stid, kao punoletne osobe (pod pretpostavkom da smo čitali Hasanaginicu kao deca) vraćamo se u detinjstvo, ponovo se družeći sa Hasanaginicom, samo što ovaj put, naše dečje utiske nadograđujemo sasvim drugim načinom. Gledamo na nju sada zrelije i uz pomoć Selme Hasanović, koja nam je ovde predstavila celu Hasanaginicu. Osećamo se, dok čitamo, kao da smo na nekoj izložbi narodnih rukotvorina tradicionalnih vezova, koloritnih ćilima, starog nakita zavidne lepote i tehnike. Pred nama se, kao na pozornici, pojavljuju likovi, raskošno odeveni i okićeni, sasvim vidljivi, sasvim čovečni, sasvim živi. Predstavljaju nam se, jedan po jedan, počevši od Hasanage, preko Hasanaginice, Hasanagine majke, bega Pintorovića, do, na kraju, Imotskog kadije. Na posletku, izlaze i sporedni likovi. Zašto su ovi likovi tako stvarni i zašto ih tako duboko osećamo? Svakako, stoga, što su nam u ovoj knjizi prikazani toliko mnogo puta posmatrani mnoštvom očiju, da smo podsvesno, kao čitaoci, izabrali svoju verziju i kreirali svoje likove.
Dok glavnih likova ima i u baladi i u dramama, sa sporednim likovima je drugačija situacija: deca Hasanage i Hasanaginice ima i u baladi i u dramama, sestre Hasanagine, koja se spominje u baladi, u dramama negde ima, negde ne, isti je slučaj i sa Hasanaginičinom majkom i svatom starešinom. Takođe, na osnovu prikaza autorice saznajemo da je svaki autor (Aleksa Šantić, Milan Ogrizović, Alija Isaković, Ljubomir Simović, Tomislav Bakarić i Nijaz Alispahić), po svome nahođenju kreirao svoje, nove likove, kojih nema u baladi. Ovde ne ubrajamo dramu Hasanaginica Nika Topića, jer ni sama autorica, Selma Hasanović, to nije učinila, iz razloga što je njegova drama posebna. Analizu njegove drame je, samim tim, smestila u posebnom poglavlju, nazvanom Apendiks II: Hasanaginica Nika Topića.
Posebno zanimljivo je poglavlje Apendiks i Odstupanje od šerijatskih normi u poetskom i dramskim tekstovima Hasanaginica. Stid – glavni motiv i pokretač dramskog sukoba, stid Hasanaginice, neshvaćen od strane Hasanage. Da bi nam ovakvu situaciju bar donekle pojasnila, jer Hasanaginica verovatno nikad i ne može do kraja biti spoznana, autorica se koristila Kur’anom, odakle nam citatima dokazuje šta Islam propoveda o pravima žene, šta brak predstavlja, koje su uloge supružnika, šta se očekuje od muža, a šta od žene. Međutim, veru prate i običaji, koji mogu biti, ponekad, vrlo surovi. Selma Hasanović nas dovodi do konačnog zaključka, a mi ga moramo prihvatiti, jer sve nas činjenice dotle vode, da su u vremenu kada se odigrala Hasanaginica običaji nadjačavali veru. I dolazimo do još jednog zaključka, polazeći od prvog, da kada vera i običaji ne žive u harmoniji dolazi do tragedija.
Selma Hasanović je ispunila cilj svoje monografije podrobnim istraživanjem, strpljivim i odmerenim koracima prešavši sve etape analize, usredsredivši se upotpunosti na svoj rad, dajući nam iscrpnu analizu postavljenih zadataka, stavljajući pred nama jednostavnu knjigu raskošne lepote.
.
.
.
.
