.
.
– Hedonizam, to je jedna opasna ideologija – govori Antoan između dva gutljaja araka, libanske rakije sa ukusom anisa. Otpija i nastavlja: – I kao svaka idelogija ima svoje verne poklonike. U Libanu posebno, jer uživanje u hrani je u našoj krvi. Zapadnjaci – šta god to značilo – kažu nam da prečesto, i odveć detaljno, govorimo o jelu, ali zar ono nije životno, ljubavno gorivo? – Podigao je glas polako stižući do kraja rečenice, kao što recitator naglašava kraj stiha, i zadovoljno stao.
Pomišljam kako je moj domaćin, hedonista Antoan, čuvao frazu spremnu, i kao što se dragocen nakit čuva u sehari i nosi u praznične dane, izneo je ovde, u svojoj batrunskoj bašti s pogledom na luku. Ćutimo, ali u Libanu priče traju i u tišini između dva tona. Antoan otvara srebrnu tabakeru sa ugraviranim inicijalima, rad damaškog majstora, otpuhuje kolutove dima iz cigarete koju je napravio pažljivo svijajući duvan u papir. Tupkao je prstima polako i dugo, kao da svira po dirkama, i na kraju sigurnim pokretom stavio filter, kresnuo šibicu i prineo je vrhu cigarete.
Kroz oblak dima razgoreva se i priča:
– Ovde u Batrunu još postoji Mediteran kakav se pronalazi sve teže – govori dok vadi mahune iz duguljastog fava pasulja. – Nije arak jedino piće od anisa. Italijani prave sambuku, Francuzi perno, Grci uzo, ali libanski arak ima jedinstven balans gorčine i slatkoće, a sveže niti voća prelivaju se finim bariknim nijansama koje asociraju na borovinu.
I ovaj, somelijerski opis araka, Antoan je čuvao, da kaže kad zatreba. Slušam ga kao da listam knjigu a on uzima mahunu fave, stavlja je na dlan kao na postolje:
– Ovu biljku gaje po celom Mediteranu, prave od nje čorbe i umake, ali pravi ukus osetićeš samo ako zubi zagrizu tek ubran plod. Isprva se oseti gorčina, a potom se nepcem šire slatkasti, baršunasti tonovi.
– Ima za to reč – progovaram – zaukus, ali se Antoan ne da pomesti, već nastavlja:
– Reči su tvoje polje. A Liban je poput zrna fave. Na prvi pogled zna biti štur, tvrd, opor. Ali libanska je zemlja pitoma i dobra – kao i mi Libanci – samo što je ovuda protutnjalo mnogo toga. Video si uostalom, dolazeći u Batrun, onaj kamen na kojem su ostavili trag svi osvajači. Turci, francuski generali na putu za Siriju… Svako je hteo osvojiti i prisvojiti Liban. A kako i ne bi? Pogledaj ovo more, nema mu ravnog ni na Azurnoj obali… Pored toga, mi smo kapija Istoka.
Antoan govori svoju priču dalje, zastajući tek da uzme gutljaj i povuče dim. Dobro zna da sam nepušač, ali mi nudi duvan i kaže da njegove kolege lekari – i on sam – preporučuju s vremena da i nepušač zapali cigaretu, zbog boljeg rada srca, koncentracije i – sam će posvedočiti – boljeg seksa. Nevešto svijam list, još teže stavljam filter a Antoan se smeje zavaljen u fotelju od pruća, i nastavlja gde je stao. A svaka njegova priča staje na istoj raskrsnici koja vodi ka manjim, sporednim pričama koje objedinjuju hranu, ukuse i mirise, putovanja u svet i povratak u rodni Batrun.
– Slušao si bejrutske anegdote o hrani, pisao o artičoki, biljci tvrdih listova i mekog srca, vinima doline Beka i falafelu u Sidonu. O Batrunu, međutim, nisi napisao ništa. A nigde u našoj libanskoj zemlji voćka nije tako sočna, grozd tako zreo, kao na ovim batrunskim obalama. Ovde i same reči našeg, libanskog arapskog, imaju punoću kakva im nedostaje na jugu, u Sidonu i Tiru, ili na severu u dolini Kadiši, pa i u Balbeku. Zavela te bejrutska vreva i opilo vino iz Beke, ali Batrun si zaobišao, a već si nekoliko puta ovde…
Antoan pripaljuje cigaretu, otpija poslednji gutljaj iz čaše, vadi zrno pasulja i košarkaškim pokretom baca praznu zelenu ljušturu u baštu:
– Ne brini, jer sve će to razgraditi zemlja. I pasulj je njen plod i sada joj se vraća. Zemlja će na kraju primiti i uvelu biljku i nas kad nas ne bude. – Govori kako je život krug u kojem se rađa i umire, potom iznova rađa, a mi treba da živimo u sazvučju sa okolinom, uživajući u zemaljskim plodovima. – A tvoje je da pišeš. Dođi u Batrun, u ovu kuću s pogledom na more. Jedi, pij i piši. Ali upamti – ne shvataj život preozbiljno, već piši kao da piješ. Seti se pesme o fruli života, koju je napisao Džubran.
Antoan pušta pesmu od Fejruz, komponovanu na stihove libanskog pesnika, o tome kako je život prolazan i neuhvatljiv, kako izmiče melodija na arapskoj fruli koju zovu naj. Ustaje i pleše u njenom ritmu i dok traje instrumentalni deo, govori:
– Kazaću sad nešto što je haram, jer Fejruz je u Libanu kao svetica. Ne volim posebno da slušam Fejruz, osim uz jutarnju kafu i ponekad, u otegnutim popodnevnim satima, kao ovo sad. Peva načas previsoko a potom tiho, čini se da će izdahnuti do kraja pesme. A kazao sam ti već, duša se iznova rađa a krug zaokružuje… – Ponavlja fraze iz sehare, o hrani, ljubavnom gorivu, meša Džubrana, Fejruz, ukuse i mirise kao stakliće kaleidoskopa. Priče polako zastaju na raskrsnici.
Suviše je brzo pio arak, ili nije odmerio dobro odnos (kažu da čašicu ovog pića valja pomešati sa tri količine vode). A dugo, nedeljno popodne još nije odmaklo. Sunce je još visoko, tople zrake promiču kroz krošnju od vinove loze koja se svila oko greda na nastrešnici.
Antoan prolazi žaračem po ugljevlju, razmahuje novinama raspaljujući žar za roštilj, na kojem će se peći ulov njegovih komšija, batrunskih ribara: riba duguljastog tela i modre krljušti, koju ovde zovu balamida.
– Iz porodice je barakuda, ali ako pažljivo pogledaš – Antoanove oči se cakle dok uzima ribu za rep i podiže je uvis sasvim ispruživši ruku – primetićeš da su kod balamide gornja i donja vilica skoro iste dok je kod barakude gornja kraća a donja isturena. Ali nije razlika samo u tome. Batrunska kraljica gradela ukusnija je od tune i barakude o kojoj je pisao Hemingvej. Antoan prelazi preko modre riblje krljušti grančicom ruzmarina natopljenom u maslinovo ulje, ozbiljan kao žrec koji raspiruje dim iz kandila.
Antoanova supruga vratila se iz šetnje sa mojom ženom. Prošle su kroz leje limunova koje od Batruna vijugaju sve do Amšita. Marija je uputila mužu kratak, prekoran pogled, kao detetu koje se igra. Zamenio je arak vodom i pustio ploču Nasira Šame. Kaže kako ponekad među muzičare Zemljane sleti sa drugog sveta neko ko svira na sasvim nov način – takav je i Nasir.
– Poslušaj te pasaže na lauti, ostaju u svesti kao što nepce pamti ukus.
Balamida sa žara je delikates. Trbuh u donjem delu ima tamnu liniju mesa, koja se u Batrunu smatra najvećom poslasticom a samo ribari, dobro naoštrenim nožem, znaju napraviti potez kojim se ono iseca od ostatka ribljeg tkiva. Antoanov komšija Mišel veli da se taj riblji biftek izdvaja tek stotinu i prvi put, nakon što se stotinu puta napravi loš rez, a tada gubi slast. Uz balamidu jedemo salatu od divlje mente koja je presuta uljem i sokom limuna iz komšijske bašte. Uz obilno jelo i piće, Libanci vole ovu salatu koja krepi i osvežava.
Antoan i Marija su Batrunjani rodom, ali ih je život od rane mladosti vodio dalje, njega u Ameriku a nju u Francusku. U Filadelfiji je završio medicinu a po povratku se zaposlio na klinici Američkog univerziteta u Bejrutu. Marija je završila u Parizu studije arhitekture. Vrativši se u Bejrut po okončanju rata obnovila je staru porodičnu kuću i spojila orijentalni i francuski stil. Oboje su prošli svet, ali su se potom vratili rodnom gradu i ranoj simpatiji koja se potom u zrelom dobu pretvorila u ljubav.
Dovršavaju jedno drugom rečenicu, potom se kao deca prepiru oko političke situacije u zemlji, zaboravljajući na hranu i goste. Antoan govori kako je Liban jedan, povezan istom kulturom koja je spoj različitih vera, tradicija i jezika. Na klinici je napravio medicinski tim koji je Liban u malom: maronit, sunit, šiit i druz donose dijagnoze, operišu ljude, rade zajedno:
– To što povremeno odjekne u Bejrutu bomba, to ne ratujemo mi Libanci između sebe, već je to odjek sukoba izvana, ali budućnost Libana biće ispunjena mirom. Svakom je ovde dosta rata.
– Ne slušajte ga – govori Marija – on je idealista. Takav Liban postoji samo u njegovim snovima. Poslednji popis stanovništva urađen je trideset i neke. Tada je maronita bilo preko pedeset odsto, pitanje je kakvi bi rezultati sad bili. Hrišćana je u Libanu sve manje: maroniti, pravoslavci i katolici još od građanskog rata napuštaju Liban jedan za drugim. Živimo u doba rata, on je na libanskom pragu, možda se sukob opet prelije preko naših granica… A to što se u Bejrutu jede, pije i veseli, tako je uvek bilo i biće. Rat je na našem pragu, ali je kuća mirna. Za sada je tako, ali sutra? Ovo je ipak trusno tlo.
– Zašto ste se vratili onda? – pita moja supruga. Ona u svemu traži logičnu spregu i ne libi se da postavi pitanje. Antoan govori o libanskoj kafi koja mu je u Americi nedostajala i kako ručak tamo traje prekratko a ako naručiš čašu vina u radni dan, kao što čine Francuzi i Italijani, to je neprihvatljivo za američke običaje. Marija kaže kako je razlog povratka jednostavan: ovde živi bolje nego u Francuskoj. Pariz je preskup grad za život na kakav je navikla, gde je sve blizu – posao, rodbina, prijatelji – i gde može priuštiti sebi da plati Filipinku koja će joj kuvati i srediti kuću. Nadasve, njeno maronitsko prezime u Francuskoj ne zna niko, a ovde u Libanu, zna se za porodicu Auad, koja je dala pisce, arhitekte, diplomate. – Razlog je, dakle, hedonistički – zaključuje moja žena.
Naši domaćini prošli su svet, ali i po ovoj crti – da je važno ime i porodični prestiž – ostali su Libanci par ekselans. Govorim im kako se kod nas pitalo nekad Čiji si ti? i da možda još samo stari, u selima, još pitaju tako. Antoan je zadremao (arak mu je doneo san), Marija govori kako su tradicija i porodica najvažniji i zauvek određuju čoveka, i sve tako, u istom smeru. Mada sam od nje, francuskog đaka, slušao o čitanjima Balzakovih romana gde čovek napušta milje iz kojeg je došao, bori se za mesto u metropoli i traži svoj put.
Priznajemo ipak da je određujuće tlo i podneblje, za njih libansko a za mene balkansko, i dani rane mladosti, kad se biće otvara ka svetu, a ostalo – obrazovanje i putovanja – su iskustvena nadgradnja. Moja supruga dodaje kako je u Americi svako kovač svoje sreće te da se na porodično poreklo manje gleda. Možda je i ona idealista, ali to sigurno važi više u Americi nego u Libanu. Sa prijateljima se ne mora slagati u svemu. Što se porekla tiče, ipak smo svi samo bića nastala od ljudi.
Antoana su probudili naši glasovi, pije vodu i traži kafu, ćuti dok kamenim stepenicama silazimo do mora. Ali on ne može dugo ćutati, reči iz njega naviru same. I kao što mi je taksista Halil, u Bejrutu, govorio o poreklu naziva biljke artičoka, spajajući arapske, latinske i francuske reči, tako i Antoan ovde u Batrunu raspreda o poreklu imena svog grada, trudeći se da na gosta, stranca, ostavi utisak sveznajućeg pripovedača i poznavaoca prošlosti grada:
– Neki vele da je naziv grčki, koju su potom preuzeli Rimljani. Sve su to trice. Naziv je feničanski i znači zid: video si bedem kraj mora, stoji nasuprot valovima, kao…
Ipak je umoran, nedostaje mu dobra reč da upotpuni sliku, ali on se ne predaje, već brzo skreće rečenicu u drugom pravcu:
– Uostalom, ti pronađi reči, one su ionako tvoje polje. I kao što sam ti rekao: napiši priču i o našem gradu koji je jedan od najstariji na svetu. To jest, najstariji. Feničani, Grci, Rimljani, krstaši… svi smo mi pomalo unuci svih koji su prošli Libanom. – Drevni, najstariji… Puno sam puta, živeći u Libanu, čuo te reči kojima Libanci opisuju svoj grad, bilo da je on na severu ili jugu zemlje, uz more ili u planinama.
Topli Liban. Ulazi u srce blago kao plima, povlači se neosetno, kao oseka. Jedemo limun sečen u kriške i presut solju, tako vole Batrunjani. A nadaleko čuvena batrunska limunada ne pravi se od ceđenog soka, već se ceo limun, s korom i semenkama, gnječi u sok i, kako kažu ovde, spaja ženski i muški deo bića, slatkost mesa i gorki ukus semenki.
U sumrak, feničanski zid u Batrunu dobija zlatne tonove. Pred grčkom crkvom svetog Georgija, skupili su se svatovi. Mlada, u venčanici krem boje, sa vencem od belih cvetova narandže. Deca, dečaci u odelima skrojenim za tu priliku i devojčice u raznobojnim haljinicama, bacaju konfete. Crna limuzina blista na poslednjim zrakama sunca. Da bi je dovezao na mali crkveni trg, vozač je morao proći kroz uske batrunske sokake, gde su magaze iz turskog doba, sa velikim gvozdenim vratima, ćepenecima i teškim zasunima.
Uz obalu stoji nekoliko davno napuštenih čamaca, kraj njih su od vlage natrula vesla i poneka sipina kost koju je izbacilo more. Davno ostavljene mreže uranjaju u tlo. Vremenom će sve, kao i mahunu fave u bašti, razgraditi zemlja. I ovde, u Batrunu, kao i u gradovima libanskog juga, predeo leluja između kiča i slike, kako kaže Antoan, jednog skrivenog Mediterana. Pukotina na zidu, u odsjaju, iscrtala je prirodan ram slici: morem klizi krstarica i ostavlja trag.
.
.
.
.
