.
Tog jutra Martin je stigao u grad i od tada ništa više nije bilo isto. Svi su to primetili: taksisti kod železničke stanice; vižljasti kolporter u Zmaj Jovinoj; prodavci sa Najlon pijace; đubretar sa Petrovaradinske tvrđave; svi su istog trenutka zastali i pomislili: hm, kao da se nešto odjednom promenilo. To se prosto osećalo u vazduhu. Martin je polako vukao ogromni crni kofer za sobom, dok je u drugoj ruci imao samo ono što mu je preostalo od cigarete. Jutarnja košava ga nije omela da nesrazmerno veću pažnju pokloni stvaranju jednog pikavca, dok se činilo kao da kofer sam ide za njim, poput kakvog četvrtastog dobermana. Zastao je da ugasi cigaretu tik ispred trafike, što je potrajalo dovoljno dugo da prodavačica pomisli: kakav čudan tip, i da se onda vrati rešavanju ukrštenih reči. Martin je zatim ušao u taksi i dao vozaču adresu hostela u centru grada.
Čila uvek kasni na posao. Naročito kad je radna subota, kao danas. Čila, zapravo, uvek kasni, bilo gde. Upravo je vidimo kako se sa Limana preko Grbavice stuštila ka srednjoj školi u kojoj predaje. Predaje francuski. Tako i izgleda – francuski, sa ljubičastom kapom na glavi i roze šalom koji lagano poskakuje na njenom levom ramenu. Hej, Čila, uzmi taksi, kaže joj ponekad njen mačak. Ali ona nema vremena. Nema vremena da čeka taksi, nema vremena da čeka bus, nema vremena da sanja, nema vremena za vezu, nema vremena za decu, mačak je sasvim dovoljan. Nedavno je u novinama počela da čita neki članak o tome kako žene njenih godina sve ređe rađaju zbog hedonističkog načina života, ali, pogađate, nije imala vremena da čita te gluposti do kraja. Jednostavno se nema toliko vremena, pogotovo ujutru. Čila ipak stiže u zadnji čas, dovršava svoj kroasan, i otvara vrata učionice.
Lazo je sa Klise i Lazo je peder. To je rečenica koju zapravo nikad nećete čuti uživo. Mada Lazo jeste sa Klise i to, iz nekog samo njemu znanog razloga, uvek ponosno ističe, iako se nije tamo rodio. Sa druge strane, Lazo je isto tako i gej, homić, pederčina, gari-pozadinac, ali bez obzira što se tako i rodio, to neće nikom priznati dok je živ. A nije baš imao puno sreće od samog početka. Kao prvo, rodio se u Vukovaru… Kad je imao sedam godina poginuo mu je otac, dok su baš dan pre njegovog devetog rođendana morali na traktor pa za Novi Sad. Ipak, tu mu se svidelo, usledilo je par godina bezbrižnog pikanja fudbala sa novim društvom, ali onda mu je nešto počelo bivati sumnjivo. Prvi put je primetio da nije baš sve kao što njegovi vršnjaci pričaju onda kad im je u gostima bila dalja rođaka iz Prijedora. Lazo je uporno virio kroz ključaonicu dok se ona tuširala… i ništa. A onda, kad je sa drugarima prvi put išao na utakmicu omiljenog tima, imao je dva puta po 45 minuta neprestane erekcije. Tako ti je to kad si maler ceo život, pomislio je Lazo, baš meni da zapadne da sam peder.
Milena sa Podbare retko kad ustaje pre podneva, osim subotom. Jer subotom ujutru se ritualno ide na Najlon; jer tamo se prodaje najbolja garderoba u univerzumu; jer tamo se mogu naći cipele njenog života; jer tamo se mogu zadesiti helanke koje je čine zgodnijom; jer tamo može da kupi 7-8 majičica za hiljadu dinara; jer je tamo jednom našla omiljene minđuše, itd. Milena inače radi u jednom kafiću u centru, uvek treća smena, a ako radi i petkom onda ide na Najlon direktno sa radnog mesta. Ima dredove na glavi i taktički dobro raspoređene pirsinge i mladeže po celom telu, kako kaže sasvim dovoljno da je šabani ne smaraju. Međutim, dok isprobava devetu bluzu od jutros, jedan od prodavaca se baš zakačio za nju. A Milena zna, Milena dobro zna, da su takvi kao on ljubazni samo kad se nadaju nečemu za uzvrat i ubeđena je da će joj ovaj uz kusur uvaliti i svoj broj telefona ili će zatražiti njen. Ipak, ništa se od toga nije desilo ovaj put. Prodavac je samo pružio ruku i rekao: Ja sam Lazo… živim tu, na Klisi… svrati i sledeće subote…“– Milena uz mlaki stisak primeti i tu plavu senu u njegovim crnim očima… i izvadi telefon iz torbe.
Goran je ubeđen da živi u najružnijem delu grada. Jednom je na svojoj zgradi nažvrljao grafit: Novo Naselje rađa novo nasilje. Smatrao je da nema baš puno mesta za nove ideje. Mislio je kako ovaj grad i nije baš tako idealan za ulične pesnike poput njega. Voleo je da priča o tome: sa komšijama, taksistima, kasirkama, sa gostima u hostelu u kojem je radio, itd. Naročito je to voleo da objašnjava strancima, na svom nedovoljno dobrom engleskom jeziku. This town… pretty fucked up, man…– a stranci su ga uglavnom strpljivo slušali. Domaći gosti su bili nešto manje ljubazni, ali ga je te subote ujutru jedan tip pažljivo saslušao od početka do kraja. Goran je krenuo da mu objašnjava kako su pre par meseci po gradu demolirane pekare, zavladala je opšta histerija, dok je u tom trenutku kod njega u hostelu bilo četvoro gostiju „problematične“ nacionalnosti, pa je on bdio nad njima, sugerisao im koja mesta da izbegavaju i nije dremao dok se nisu vratili iz noćnog izlaska. Sve u svemu, prilično sjebano, zaključio bi priču tom uzrečicom, kao i obično. Tip mu je samo kratko odgovorio: Histerija je učiteljica života… – i Goran dobi ideju za novi grafit.
Nikola je sa Detelinare i do pre par godina su ga svi zvali Džoni. Voleo je da se gleda u ogledalu, a voleli su i drugi da ga gledaju. To je bila njegova hrana i zato je, između ostalog, rešio da napravi bend, kako bi ga još više gledali. Nije bio baš najbolji pevač, ali je bio dovoljno glasan. Trajalo je to par godina, jednom su čak svirali i na Egzitu pre Love Huntersa, na nekoj lokal patriotskoj bini. Međutim, prvo se raspao bend, a vrlo brzo i sve ostalo… Džoni se osećao poput zgaženog pikavca. I onda, hokus-pokus, Džoni je odjednom postao Džonki. Od onog zgodnog momka ostao je samo zgodan nadimak. Sada ga vidimo kako čeka trojku da ga odveze do centra. On je onaj sa naočarima za sunce, sedi na klupici i stiska malenu limenku guarane sa obe ruke. Ne primećuje leptira koji je sleteo pored njega…
Agi je sa Telepa i radi u očevoj štampariji. Ona ima dugu crnu kosu i raznobojne nokte. Posle posla često prošeta do Šodroša da gleda u labudove. Samo stoji na pristojnoj razdaljini i sa rukama u džepovima gleda u te džinovske guske. Kada bi izašli na obalu, ona opet ne bi znala da pogodi ko su mužjaci, a ko ženke. To joj se jedino sviđalo kod njih, inače su joj bili jezivi. Jednom, dok je tako stajala, prišao joj je neki lik, predstavio se kao Goran i počeo da joj priča o labudovima. Između ostalog, rekao joj je da mogu da prelete po hiljadu kilometara u cugu, kao i da ima nekih među njima koji žive i po pedeset godina. Pola veka, pomislila je Agi, ona će imati toliko za manje od dve decenije, to je takoreći tu iza ćoška, kad bi još samo mogla do tada da nauči da leti… Neradnim subotama Agi ode do keja da traži leptire. To joj je zapravo samo izgovor i onda šeta pored reke sve dok ne padne mrak. Ovoga puta joj je nešto drugo odvuklo pažnju, jer je duž celog keja neko, a ona pretpostavlja ko, na svakih pet metara ispisao grafite: Agi, volim te. Nečuveno, pomislila je ona, a onda nastavila da broji natpise sve do mosta…
Mrak je već uveliko pao kad je Vanja zakoračio na Varadinski most. Imao je trideset godina, od čega je bar dve trećine vremena proveo proklinjući rođene roditelje zbog ženskog imena koje su mu dali. Vanja je kao član vladajuće stranke postao najmlađi odbornik u gradskoj skupštini, a sada je pokušavao da se seti kada je poslednji put ovako prošetao do grada. Živeo je sa sremske strane i uglavnom je svuda išao kolima. Na mostu je uočio gomilu katanaca zakačenih za ogradu, sa ugraviranim datumima. Prvo je pomislio da je reč o samoubicama, ali je zbog količine katanaca shvatio da mora biti da je to neka romantična pomodarija. On smatra da romantika nije baš neophodna, ali slično je mislio i o samoubistvima, poštenju, savesti i istraživačkom novinarstvu. Recimo, kada bi se neki lokalni novinar ozbiljnije pozabavio Vanjom, možda bi u nekom trenutku iskopao to da Vanja, osim što vara ženu, usput diluje i drogu. Teško da bi otkrio i za koga, jer to bi već bilo ravno samoubistvu, ali bi definitivno narušilo Vanjin politički ugled, pošto se takve stvari ne zaboravljaju tako lako u ovoj velikoj palanci. Vanja upravo nosi jedan paketić stalnoj mušteriji sa kojom ima razrađenu taktiku. Nađu se na određenoj klupici u Dunavskom parku, pozdrave se poput starih školskih drugova koji su se slučajno sreli posle dužeg vremena, popričaju 5-6 minuta, neprimetno naprave robno-novčanu razmenu i onda svako na svoju stranu… Džonki je čekao na svom mestu i ovoga puta, jer Džonki je dobar pas, Džonki ga nikad ne bi zajebao… Kakve glupe ptičurine, samo se vrte u krug u tom jezeru, kakav glup život… – rekao je Džonki pre nego što su se rastali, a Vanja reši da napravi još jedan krug oko parka pre nego što pozove taksi…
Martin je poslao poruku Čili da će se večeras naći na njihovom mestu na Tvrđavi i izašao iz hostela nešto pre ponoći. Ostavio je za sobom prazan kofer i nula otisaka. U holu je prošao pored recepcionera koji je nekoj lepuškastoj devojci duge crne kose objašnjavao kako su svi leptiri zapravo histerični, a neki čak pate i od šizofrenije. Martin se na to samo nasmešio i izašao na ulicu u ubedljivi mrak. Mimoišao se sa nekim krupnim momkom i devojkom sa dredovima. U prolazu je čuo samo jednu rečenicu: Moram da ti kažem nešto što do sad nisam nikom rekao…– i na trenutak mu je bilo žao što neće moći da čuje o čemu se radi. Ipak, zvono na katedrali ga je podsetilo da bi trebalo da požuri, da obavi taj posao zbog koga je opet došao…
Sutradan ujutru, leš lokalnog odbornika isplivao je iz jezerceta u parku; vižljasti kolporter iz Zmaj Jovine već je mogao da predvidi sutrašnje naslove o nastavku serije ubistava korumpiranih političara; prodavci i taksisti su dobili novu temu za razgovor sa mušterijama; đubretar sa tvrđave je upravo uklanjao praznu paklicu cigareta; Martin je po ko zna koji put rešio da će prestati da puši, a Čila je rešila da će početi da dolazi na vreme… Ali, da li je kasno za promene?, pitao se Dunav, večiti mrgud.
.
.
.
.
