.
.
„Novo telo pisanja u kome ni filosofija,
ni književnost ne bi nalikovale na svoju sliku ili povest.“
(Žak Derida)
Ja sam jedan nepriznat pisac. To u srpskoj kulturi nepriznavanje mene daje mi snagu koja će biti prisutna do časa moje smrti. Pisanje. To je ta snaga. Drugo šta me ne interesuje niti u meni pobudjuje neke druge snage koje nisu u vezi sa pisanjem. Treba voleti disciplinovanost. Ja sam je voleo, detinjom, nevinom odlučnošću priljubljen uz nju. „Biti Kami, ili ništa“ od moje šesnaeste godine do danas, to je ta rečena disciplinovanost. Šezdesetak knjiga koje sam objavio i desetak koje do danas nisam objavio to je neprekinuto uživanje u plodonosnoj disciplini o kojoj je jednom prilikom govorio Roland Bart. Plodonosna disciplina jednog Balzaka, jednog Tolstoja, jednog Dostojevskog, jednog Prusta – tih velikih radnika u književnosti – oduvek me je prisiljavala da o njoj sanjarim. Taj san bio je majčinsko krilo svega mog rada u književnosti, prirodan oblik prisnosti sa životom koji me je čuvao od prokletstva metafizičke dosade usred strahnog, strepnjom i pretnjom obavijenog, življenja. U toj pričuvanosti disciplinovanog sna odsanjavao se bitstveni hrbat moga dela. Delo kod mene znači: „učinak /tog/ bivstvovanja“, „a ne prikaz bivstvujućeg“. „Učinak tog bivstvovanja je u-činjenje“ (Er-wirkung), „presadjivanje u prostor vremena“ poziva i odluke bivstvovanja da tokom (u toku) svoga vremena datog mu životom – piše. Tome pozivu bivstvovanja čovek, kaže Emanuel Levinas, odgovara ili ne odgovara. Na ovom mestu pak valja dodati jednu takodje važnu Levinasovu uputu o ovome o čemu je reč. Naime, Levinas upozorava da rečeni poziv dolazi od „bivstvovanja koje nije bivstvujuće (l’ êtant), od fosforoscencije (phosphorescence) Ništine ili, tačnije, od svojevrsne luminiscencije (luminosité) u kojoj se saleću (pursuit) plima i oseka Ništine i Bivstvovanja. Subjektivitet ne pridobija od sebe svoj smisao, nego od te fosforoscencije, od istine bivstvovanja“. Okvirima toga sapripadno je i jedno post, doba obeleženo aurom pisanja o pisanju kojim se svodi učinak bistvovanja posvećenog pisanju. O tome učinku je sada i ovde reč. To će biti ovde pisano. Odatle i sa toga osvrtnog karakterisanja temelja sledi konačan pohod na Utvrdu Pisanja koja će biti dovršena tek sa smrtnim časom. U dovršenje našega opus-a pre toga časa ne želimo da verujemo. Pisao sam, čini mi se, celog života. Iako znam da to nisam činio (otuda kažem: „čini mi se“) ja jesam pisao, jer je pisanje od onog trenutka kada je u meni rodjeno kao životni projekt, pretstavljalo totalitet moga bivanja na Zemlji, ono što se u savremenoj fizici naziva konceptom kjubita, fenomena koji ukazuje na takozvano spleteno stanje koje govori o tome da naspram Bulove (G. Boole) digitalne algebre koja operiše na principu postojanja stanja nule i stanja jedinice, postoji i stanje kada istovremeno postoje i nula i jedinica. Konkretno, u ravni moga života, takva situacija ukazuje da je moj život i onda kada nisam pisao, bio pisanje, sadržavao i ujedinjavao u sebi i život i pisanje, drugim rečima, nosio u sebi suštinu kvantnog stanja i ličio na njega dok je svojim „česticama“ istovremeno prolazio kroz dva „otvora“ jednog i istog života: pisanja i življenja. U takvim okolnostima kao što u kvantnoj teoriji „čestice više nisu samo čestice, a talasi nisu samo talasi“, tako isto je i moj život-pisanje pretstavljao jednu dualnu prirodu moga življenja prema kojoj je svaka tačka moga življenja bila spremna da bude obradjena u jednom pisanju koje nije samo pisanje no život sâm, dok se u svakom pisanju u-pisivala odredjena „korpuskularna“ struktura života koji nije bio samo život, no i projekat u čijem je središtu stajala volja da se življenje ovekoveči pisanjem pa se, stoga, pisalo-sa-životom, u njemu, kroz njega i putem njega bez da se život time utvrdjivao kao nekakva odredljiva odredjenost. Takvu životnu situaciju nazivam kvantnom, a pisanje koje je deo te situacije kvantnim stanjem pisanja. U njemu se kao i u onome što se naziva kvantnim stanjem ne otkriva „ništa objektivno“, no se praksom pisanja daje (i pokazuje) stanje „neodredjenosti“ (shodno poznatom Hajzenbergovom /W. Heisenberg/ načelu neodredjenosti /Unschärferelation/ u fizici čestica) koje ukazuje da se pisanjem ne mogu izmeriti niti stanja duše, niti objektivni svet kojim je „duša“ okružena, nego se piše bez da se išta „meri“ u svetu koji je ionako nasumičan i nije nikako deterministički odredjen. Drugim rečima, piše se da bi se izbegao život o kome se ionako ništa suvislo ne može reći, u najboljem slučaju tek samo banalnosti, dok se Bog za to vreme (našega života) itekako „igra kockicama“, bacajući ih „tamo gde se one ne mogu videti“. Pisanje je igra čiji je ulog život, a život igra koja se opervažava pisanjem, jer se pisanje može sasvim da uortači sa životom jednog čoveka koji je odlučio da mu pisanje bude način spasavanja svoje indvidue od masovnog identiteta i bezličnosti. Ovakva situacija samo potvrdjuje prirodu i bît lógosa kome u njegovoj suštosti stoji da Reč na svetlost dana dopušta tubivstvovanju da dodje do reči, to jest da dodje do stanja svetlenja u onom smislu u kome se misli kada se, poput Hajdegera (M. Heidegger), kaže: „Jezik govori“ („Die Sprache spricht“). I još više, naime onako kako nam Džordž Štajner (G. Steiner) sugeriše, prema kome oprisutnjavanje tubivstvovanja ne samo kod pesnika i literata, nego i kod umetnika i kompozitora uopšte, jeste jedno protiv-stvaranje, jedno stvaranje sveta unutar sveta koje artikuliše čitavu summu sveta koje stoji u istoj ravni sa stvaranjem kojim Bog upravlja u trenutku dok se isti, kako Stiven Hoking (S. Hoking), suprotstavljajući se Ajnštajnu (A. Einstein), kaže, „igra kockicama“. U takvoj situaciji pisanje je jedno stvaranje života unutar života, jedno paraleno stvaranje života poput postojanja paralelnih svetova u priči o zakrivljenosti prostora-vremena o čemu govori najnovija teorija gravitacije. Pisanje, za razliku od uvreženih shvatanja o njemu po kojima pisanje nešto „odražava“, čovekovu dušu ili njegov život u istoriji, svejedno, zapravo je sve drugo osim toga. Ono je stanje (poput kvantnog stanja) koje na svetlost dana donosi same singularitete, dakle, nikakve kauzalne i deterministički uslovljene priče o onome što se „nekada“ dogodilo, no jedno, u nazovi „subatomskom“ okruženju, tvorenje drugog, paralelnog sveta, nalik Božjim epifanijama. Stoga, držimo, da Rolan Bart (R. Barthes), ocrtavajući situaciju subjekta u svetu u jednom svom predavanju oko 1973. godine, nije uzalud rekao sledeće: „Subjekt, koji više nije onaj misleći idealističke filosofije, koji oskudevajući u svakom jedinstvu i izgubljen u dvojakom neshvatanju – svojeg nesvesnog i svoje ideologije – opstaje samo na ringišpilu jezika“ jer, veli dalje on, „jezik je taj koji govori“ („c’ est le langage qui parle“) „ne autor“, („ce n’est pas l’auteur“). Drugim rečima, nije stvaralačko „ja“ „izvor teksta“, no sâm jezik koji se služi stvaraocem. „Književnost više nije mesto na kojem ‘ja’ sebe može da nadje, već pre mesto na kojem se ono gubi“. Sâm jezik je taj koji govori, tvoreći svet u svetu, jedan paralelan svet u kojem je subjekt tek medij preko koga jezik artikuliše ono što se u jeziku-tekstu (ili tekstu-jeziku) artikuliše. Dakle, ono napisano ne odražava nekakav referent o stvarnosti, no pretstvalja tek samo „imaginarnu inscenaciju“ u kojoj subjekt više nije nikakva „tvrdjava“ no mesto opsene kroz koju prolazi jezik. U takvoj konstelaciji stvari pisanje postaje paralelni junak svetu koji je, s druge strane opet, paralelni junak pisanju. Pisanje govori. Jezik je sam pri odazivu bivstvovanju. „Ne postoji nijedan nadzor, nikakva zaloga za jezik. ( …) Nema značenja (signification) jezika, postoji označavanje (signifiance)“. Tako govori Rolan Bart (R. Barthes). Pisanje u takvom kontekstu razumevanja postaje pustolovina do kraja našeg života, pri čemu bivanjem u-svetu mi ne moramo biti aktivni, dovoljno je da budemo kako bismo uz pomoć imaginacije proizvodili pisanje. Pisanje kao pustolovina predvidjena da se zbiva do kraja našeg života nije ništa drugo do pustolovina saobrazna putevima umiranja. Ne kaže li Blanšo (M. Blanchot): „pisati, to je umirati“[1]. Ja sam o tome pisanju sanjario još u vremenu kada sam kao dečak čitao tekstove o Balzakovom životu čija mi se vita carracteristica veoma dojmila, jer u nagnuću toga čoveka beskrajne volje i odlučnosti da piše romane, ja nisam video njegovu primarnu potrebu da piše o nečemu (recimo o “ francuskom društvu“ Napoleonovog i posle Napoleonovog vremena), no sam Balzaka video isključivo kao pregaoca pisanja, kao giganta koji proizvodi pisanje i koji kao čovek postoji u magmi izgaranja, pišući. On je postao moja fantazija pisanja, takva koja mi je govorila da je posve svejedno o čemu će se pisati ili šta će se pisanjem reći, no je važno unutar aure sanjarenja (bašelarovske provenijencije, na primer) biti čovekom Pisanja, čije je bivanje u svetu takvo da liči kakvom ležanju u majčinoj utrobi. Sa temelja takvog duhovnog okruženja praćenog potsticajima mlade, neiskusne i jednostavne duše proishodio je moj nagon za pisanjem. Eminentno pisanje kojem predležava slika pisanja kao mreže koja prepokriva celokupno bivstvovanje jednog čoveka beše mi izvorom koji je omogućio da moj œuvre nastane. Eminentno pisanje nije pisanje o nečemu (bar to nije primarno) nego je ono to: samo pisanje. Svet u svom egzistencijalnom i faktičkom stanju u tim trenucima zadržan je na margini piščeve svesti. On je negde izvan, spoljašnjost je koja se neprimećuje pa mu se zbog samog stanja subjekta pisanja ne dodeljuju ikakvi atributi faktičnosti. Ono što je piscu u takvim okolnostima tu – to je pisanje jezika. Takodje, ono što je tu jeste piščeva egzistencija, postojanje naslaga njega-u-svetu, njegova, da tako kažemo, geologija i paleologija u kojima je „skupljena celokupna sadržina“ njegove jedinstvene i neponovljive individue. Pisanje će tu na jedan ne enciklopedijski, no na jedan krajnje iscrpan način, naći svu prošlost i sadašnjost jednog života, sve traume u kojima je taj život nalazio svoja obitavališta, iz njih izlazio, da bi, na kraju, u Svetom Spisu Toga Života bio pokazan ne taj život, no Reč koja je obuhvatnija od svakoga života i svih životâ ikada življenih na Zemlji. Konkretno, kada je reč o meni, trebao je to biti, i jeste bio, i biće dalje Spis Čoveka koji je živeo i koji živi, dajući „sjaj i svežinu jezika iz sna“ (R. Bart/R. Barthes) i potom, još i više, odbacuje sve figure Istorije i u svemu sagledava sâmo bivstvovanje, samotno i bez Boga. Pisanju, mome pisanju, ne treba niko. Ja sam Bog koji nema čoveka i obraćam se u-topiji (ne-mestu) jezika, uvidjajući svu „tragiku Pisma“: onog kontaminiranog Istorijom o kojoj bih navodno trebao da pišem i onog Pisma koga moram sâm da stvorim, isključujući iz njega sve što je u njemu pradavno i nataloženo, obavijeno „nominalnom univerzalnošću društvenog života“ (R. Bart/R. Barthes), ugovorima sklopljenim unutar toga života i koji me intimno ne obavezuju, jer su isti počesto sklopljeni bez pristanka moje slobodne volje, na temeljima pukog dogadjanja koji, doduše, imaju nekakav svoj uzrok, ali ja taj uzrok ne mogu da pratim od njegovih početaka ili, najčešće, nikako. – Šta sam u takvoj situaciji mogao da radim? – Pisao sam, avaj!, topio Svoje da bi od toga ostao tanak usek svetlosti pred šumom koja ima puteve, ali nijedan od njih ne vodi nikuda. Pisao sam ono što u Mome Spisu niko nužno neće morati da otkriva šta je to, osim da konstatuje da u njemu postoje izvesne nîti čiste energije, nešto poput stringova koji, kao što znamo, takodje nisu nikakva materija no, takodje, čista energija. Tu energiju moguće je, eventualno, uporediti sa proizvodima postupka toka svesti, spisateljima često omiljenom sredstvu pokazivanja tzv. „ogoljene stvarnosti“ sveta. U Spisu ne treba bezuslovno tražiti čvrste smislove bilo čega, no tek i eventualno tragati za postojećim predlozima koji mogu sadržavati elemente nekakvog otvorenog smisla, koji, eventualno, može biti odgonetnut jednom i neznano kada. A tada, moguće je, svet neće imati potrebu za književnošću. Svet će u tom neznanom vremenu – moguće je takodje i to – biti samo Svet, jedna čista, od nesporazuma isfiltrirana danost koja će svetleti mirnom svetlošću tadašnje čovekove duše. Ali, dotle je, kako rekosmo, daleko. Pisanje sada i ovde jeste traženje, davanje, nedužnost davanja onoga što nazivamo tako-to-tu-sada, dohvaćanje potencije, neprekidno dohvaćanje nje u strahnom obelodanjivanju kretanja „pokretne materije“ (Ž. Delez/G. Deleuze) i „nemirne celine jednog zakrivljenog prostora“ (M. Štajnveg/M. Steinweg). Bez toga osećanja nedužnosti davanja o kome je ovde reč nema pisanja. Pisac se nalazi usred nje, usred imanentnosti toga najunutarnjijeg instinkta koji karakteriše pisanje, dakle, posred apsolutnog takobivanja koje „nastanjuje vlastitu sredinu“ (M. Štajnveg/M. Steinweg) i poseduje osećanje o ne krivici spram sveta u kome živi. Možda se upravo u ovome nalazi fenomenološka definicija književnosti?! Ili se pak u tako vidjenom književnom prosedeu apsolutno književnosne pozadine nalazi čitava književnost?! U svakom slučaju, ja sam u takvom horizontu razumevanja pisanja pronašao kontakt sa pisanjem, sa eficijencijom toga šta treba da bude moje pisanje o svetu i u svetu. Na taj način sam, zapravo, našao mesto za sebe kao pisca-u-svetu. To nije bilo lako, iako sam taj odnos prema pisanju i njegovim razlozima u meni i za mene, istini za volju, našao instinktivno. Bilo je samo potrebno da se prepustim sebi, svome osećanju nemoći spram sveta, nejasnom osećanju da postoji tragedija „životnog stanja“ čiji se uzroci nalaze unutar „same suštine samorodnog ljudskog duha“ (I.A. Iljin), u ranom iskustvu o čovekovoj „bitnoj usamljenosti“ u-svetu (Ž. Delez/G. Deleuze), u mom strahu od sveta, u mom osećanju nelagodnosti što sam rodjen („ontološko ogorčenje zbog svog postojanja“) – pa pisanje, mogućnost pisanja kao takva, već je bila tu da me spašava od navedenih mukâ proisteklih zbog i od trenutka rodjenja. Izlaz u pisanje bio je, istini za volju, otkriven u radosti, kao kada se čovek koji je u opasnosti iznenada nadje u spasonosnom pribežištu i na sigurnom. Ono, pisanje, je takodje, bilo otkriveno u tihoj nadi da će mi njime biti poklonjena i nekakva mogućnost da posle smrti u ovdašnjem svetu nastavim da živim uz pomoć onoga što sam stvorio. Delo kao garancija moguće besmrtnosti, pogotovo u slici Dela i o Delu u ranoj mladosti, bila je vrsta sanjarije o pisanju koje taj zadatak treba da sprovede u stvarnost. Ipak, dok nisam uistinu započeo sa praktikovanjem pisanja bio je potreban da prodje znatan broj godina, i to baš onih kada neki pisci u postpubertetskom dobu već započinju da rade na svom œuvre. Ja sam o Delu pre nego što sam započeo da ga ostvarujem, mnogo duže sanjario. Ili se mnogo duže vremena spremao za njega, ne, dakako, samo sanjarenjem o njemu. Čitanje velikih dela svetske književnosti, izučavanje književnosti kao discipline ljudskog duha tokom studija spada takodje u pripreme za pisanje dela. Ova činjenica pripada delu bitne faktografije moga spisateljskog životopisa. Ja iza sebe nemam nikakvo delo koga je pisao adolescent, već samo radove koje je pisao čovek više od četvrt veka star. Nekih radova (to se odnosi na rane pesme nastale izmedju 1971. i 1974.) sam se, štaviše odrekao, smatrajući ih odveć početničkim da bi bili uvršćeni u corpus spisa nastalih posle prve polovine 1976. godine, od kojih je medju prvima nastao ciklus pesama „Slikar Munk“. Tek sa ciklusom pesama „Tumačenje Helderlina“ i „Spomen na Martina Hajdegera“ započinje moj put književnika. Vraćam se, posle ove kraće digresije, vodećem toku ovoga rada.
Pišući o pisanju zatočeni smo – kao i u slučaju neposrednog pisanja o bilo čemu drugom – na imanju Imaginarnog. Sećanje na Napisano pruža isto toliko zadovoljstva kao i pisanje nečega posve novog. Takvo sećanje usto preoblikuje i stanje postignuto u onome nekada Napisanom, „miriše“, rekao bi Prust, „na iris“, na mesto gde dolazi do srašćivanja Napisanog sa sferom imaginacije koja priziva fantazam da se Napisano na temelju nove mašte i novih stvaralačkih napora dopiše. Pisanje (koga ćemo upravo na ovim stranicama nastojati da sprovedemo) o Napisanom nije samo hvatanje „prvobitne scene“ koja je vodila tome da Napisano bude napisano, no i hvatanje Neupisanosti onoga bitnog u Već-Napisanom, odnosno sanjarenje o Još-Nenapisanom u Napisanom. Sa toga mesta započinje putovanje ka prostorima novog teksta, ka onome što još stoji u stajama latentnog i još Neispisanog a pripada samo tom autoru i njegovim autohtonim domenima. To je ono što će taj autor možda još napisati ukoliko mu puki životni elan i zdravlje budu dozvolili. U tom smislu, ja se pitam: šta je, dakle, ostalo Ne-upisano u svetu moga do sada U-pisanoga; šta je u okvirima toga U-pisanog srodno, goruće važno, jednostavno i čisto prepušteno da se u meni bori da bude Upisano, bivajući do sada, svejedno iz kojih razloga, van domašaja mojih već učinjenih spisateljskih poduhvata. Nad ovim pitanjem autor može da sanjari, obraćajući se neutaženostima svoje duše, snagama svoje imaginacije u kojima će svakako naći ono svoje Još-Nenapisano za kojim žudi i koje mu, kako rekoh, pripada (poput neke svojine) već na temelju onoga što je do tada napisao.
Svaki opus jednoga pisca ostaje nedovršen. I to je činjenica sa kojom pisac mora da računa. Poneki pisac, nakon što su mu najzrelije godine stvaranja već prošle, zna u kom pravcu bi valjalo da ide kako bi koliko-toliko u bitnom dopunio svoj opus. I takvi pisci na tome rade. Poneki pak pisci samo o tome sanjare, znajući da bi im za navodno „dovršenje“ opusa bili potrebni još brojni životi. Činjenica nedovršenosti svačijeg opusa pripada oblasti tragedije sa kojom se suočava svaki pisac i svaki stvaralac, makar isti bio i drvodelja. Moje Nenapisano i danas za mene pretstavlja jednu ogromnost kao i na početku spisateljske karijere i sliči jednom osećanju koje mi se neposredno obraća rečima: „Sve tvoje Napisano do sada pripada jednoj paralelnosti sa Nenapisanim pa se u konačnosti svega sve svodi na to kao da do sada ništa nisi napisao“. Ja ovim, u reči prevedenim osećanjem, govorim zapravo o nečemu što se unutar oblasti ljudske delatnosti realno naziva nekakvom prisutnosšću odsutnosti, odnosno otsutnošću prisutnosti. Ovo osećanje potiče sa tla činjenice da svačije raskrivanje bivstvovanja pretstavlja po sebi jednu nedovoljnost, da realizaciju uvek umanjuje prostor nerealizovanog i prati je osećanjem da rečeno nikada nije dovoljno istinito, niti potpuno. Nad tim nijedan stvaralac, na žalost, nema nikakvu vlast. Po tome on liči nomadu, čoveku bez mesta, „svesnog sebe u hodu, a ne na nekom mestu, na granicama ne-istine, kraljevstva koje se prostire dalje od istine“[2]. Otuda potiče njegova potreba kao i osećanje da svoje Stvoreno i Napisano za života večito dopunjava onim Još-Nenapisanim. Stoga se, poput Emanuela Levinasa, može i reći da pisanje faktički vodi bivstvovanju „kao mestu lutanja (lieu d’ errance), onome nenastanjivom (inhabitable)“ ali, se isto tako s pravom, može reći „da pisanje (književnost) tome i ne vodi“. Ovo relativirajuće stanovište potkrepljeno je činjenicom na koju s pravom ukazuje Emanuel Levinas, naime, da je „književnost jedinstvena pustolovina transcendencije koja opkoračuje sva obzorja sveta koji se ne mogu izbeći ni najhazardnijim odlascima (izlascima) iz njih“.
Kada je reč o mom Nenapisanom ono je, kako sam već naglasio, sastavni deo moga Napisanog. U tom smislu za očekivati je da na ovom mestu ponudim jedan abrevijaturni „popis“ moga Nenapisanog. Ipak, ovde neću taksativno govoriti o pukom „materijalu“ i „idejama“ koje su ostale izvan corpusa moga Napisanog, nego o činjenici postojanja zablude o smislenosti pisanja koja je tu upravo stoga da održi kretanje pisanja ka „nesigurnosti i nesreći onoga što izmiče svakom zahvatu, svakoj svrsi“. U navedenom pravcu razmišljanja pomaže nam i sâm Moris Blanšo (M. Blanchot) koji veli: „Umetnik i pesnik kao da su dobili zadatak da nas uporno opominju na zabludu (rappeler obstinément à l’ erreur) okretanja prema onom prostoru u kojem se sve što nameravamo, sve što smo stekli, sve što jesmo, sve što se otvara na zemlji, preokreće u beznačajno, u kojem je ono što se približava (s’ approche), upravo ne-ozbiljno i ne-istinito, kao da tamo (u prostoru pisanja, prim. B.T.) možda izvire vrelo svekolike navlastitosti“. No, zabluda o kojoj govori ovaj francuski mislilac književnosti i pisanja nikako nije posve nihilističke provenijencije, već je i takva da u sebi nosi i pozitivan sadržaj o čemu svedoči i njena formalna struktura. Iz strukture i bîti te zablude stvaralac-književnik otkriva spomen na činjenicu da samo snaga, odnosno „energija zablude“ o kojoj povodom dela L. N. Tolstoja govori Viktor Šklovski prisiljava pisca da, uvidjajući razliku izmedju namera i ostvarenja, opet iznova dopisuje ono što mu se čini da nije (već) napisao. „To je rad“, kaže Šklovski, „čiji je cilj da se svet shvati nekako iznova“. „Svako književno delo“ (mi bismo rekli ono Nenapisano koje teži da bude Napisano) „je nova montaža sveta, nova nepredvidjenost, nova pojava“ (V. Šklovski).
Napisano, naše Napisano, govori o Nenapisanom. Kada smo pisali ono što smo napisali, to smo radili na temelju rečene „energije zablude“. Postoji li ta energija sada kada želimo da dopišemo Napisano jednim Ne-napisanim? Čime smo obogatili sebe, kakvim iskustvom dok smo ispisivali a potom i dovršili Napisano? Unutar smisla ovih pitanja recimo sledeće. – Kad god smo započinjali da pišemo Napisano koje smo napisali uvek smo počinjali sa iste razine: sa razine osećanja da nam je za život potrebna potpora pisanja kako bismo svoj život iz haosa, iz „nepokretnosti bezbojnog, nemog ništavila“ (Ž. Delez), iz „okeanskog bezdana“ izbavili i pronašli u nekakvom pribežištu, ne, dakle, u nekakvoj idealizovanoj sigurnosti, no u pri-bežištu, u privremenom zaklonu koji će privremeno čuvati kontakt sveta i nas. Jer, kako veli jedan interpret Delezove filosofije (Marcus Steinweg), „dodir haosa ne može ostati bez posledica, subjekt je stekao iskustvo. Ne postoji mišljenje, ni filosofija, ni umetnost, onkraj iskušenja realnog: haosa, ništavila ili bezdana. Naočigled te izvesnosti kontakt je samosvest filosofije“. U kontekstu naših promišljanja mi bismo rekli kontakt je samosvest dela koje nastaje, koga pišemo. Delo biva započeto sa svešću da je ono, poput svake umetnosti, „zasnovano na izgubljenoj sigurnosti prisutnosti“ (M. Blanšo), odnosno na izgubljenoj sigurnosti bivstvovanja. Ne liči li, pitamo se, sintagmatski pojam rečene izgubljene sigurnosti bivstvovanja Hajzenbergovom (W. Heisenberg) načelu neodredjenosti (Unschärferelation) koje figurira unutar kvantne mehanike i odgovara jednom modelu Univerzuma koji je potpuno indeterministički i prema današnjem razumevanju pretstavlja njegovo temeljno ustrojstvo? U tom smislu sanjarija o do-pisivanju Napisanog, sanjarija o Još-Nenapisanom počiva, dakako, na istoj osnovi. Ako je ono prvotno našeg pisanja počivalo na rečenoj nesigurnosti unutar haosa zašto bi drugačije bilo sada kada stojimo pred onim što želimo do-pisati? Ako već prvotno naše pisanje zapravo „bdije nad otsutnim smislom“ u svetu „gde slika prestaje biti drugostepena u odnosu na model, gde obmana pretenduje na istinu, gde, konačno, više ne postoji original, nego neprestano večno treperenje (scintillation) u kojem se raspršuje, u sjaju (clarté) zaobilaženja i vraćanja, otsutnost iskona“ (M. Blanšo) (kvantna mehanika, potsećamo, počiva na elementima „treperenja“: nepredvidljivosti i nasumičnosti), zašto bi ono naše Još-Nenapisano nastajalo iz drugačijih okolnosti? Pa ipak, i to je paradoks pisanja, svakog pisanja uopšte, uprkos rečenom iskustvu o kome je reč, ono Još-Nenapisano nastajalo bi, izmedju ostalog, opet iz „energije zablude“, jer su čovekova nada udružena sa njegovom iskonskom naivnošću, jače od svakog presnog iskustva i bez obzira na ponavljanje davno naučene lekcije. Književnost se pali upravo usred svog ontološkog neuspeha. „Ako se jezik, a posebno književni jezik, vazda ne uspinje prema svojoj smrti, on neće biti moguć, jer upravo to kretanje prema njegovoj nemogućnosti uslov je njegovog utemeljenja“ (M. Blanšo). Tako isto stoji stvar i sa ontologijskim „startom“ u pisanje. Do-pisivanjem Napisanog u avanturi pisanja Još-Nenapisanog rečeni „start“ se odvija beskonačno, ponavljajući se. Beskonačno ponavljanje istog postaje zapravo njegovim odjekom. U temelju toga odjeka počiva samo „praznina i duboka tišina“ ali, takodje, i opet, sâm odjek „onoga što ne može prestati da piše“. I to je sve. Tako se krug zatvara. Šta sada možemo da činimo? – Rekli smo: ništa nam ne stoji pri ruci osim upravo rečenoga i ovde opisanog. Izbili smo u prostor nemislivoga. Nekako smo ušli u područje transcendencije i neodredjenosti. Upravo, da, u pustolovinu književnosti koja na taj način (transcendencijom) „opkoračuje (enjambant) sva obzorja sveta“ i koja se (obzorja) nikakvim putem ne mogu napustiti. Ono nemislivo, „kuda ne vodeći, vodi pisanje, odnosno pesma“, Blanšo, potseća nas Levinas, „imenuje bivstvovanjem“ (être). Ali ne u Hajdegerovom smislu koji kaže da pisanje, odnosno pesma, čini da u njemu, odnosno njoj zablista „istina bivstvovanja“ („Wahrheit des Seins“), no u smislu da pisanje, odnosno pesma, otkriva (découvre), „otkrivanjem koje nije istina – tamu“ (obscurité) bivstvovanja. U toj tami „ne može se naći nikakvo stanište“ (domicile), već se iz nje „pomalja spomen na nešto nomadsko“, pokazuje se jedno trajanje bez mesta boravka, raskriva trajanje u nenastanjivom (inhabitable) i pustopoljskom. Ono što pisanje kao takvo pokazuje čoveku – lutanje kao obzor istine – na to isto čovek-pisac, kako Homer, tako Beket, u svome delu potseća i opominje čoveka na „ljudsku bît nomadizma“[3]. U tome je sadržana kvantna strana, odnosno kvantno stanje pisanja o kome govorimo u ovom radu. Pisanje pokazuje čoveku ono što čovek pokazuje pisanjem čoveku. Ne biva se čovekom bez pisanja, niti ima pisanja bez čoveka. Nomadizam pisanja koje pokazje svoju „egzilnu bît“, to jest da ono (pisanje) čoveku ne može da pruži zaštitu pri njegovom boravljenju na zemlji no i sâmo neprestano bâza i luta oko prirode čoveka, ne razjašnjavajući je (otuda stalna potreba pisaca za do-pisivanjem svoga Već-Napisanoga) i nomadska ljudska bît koja traga za istinom, pri čemu je „istina uslov lutanja, a lutanje uslov istine“, sadrži prirodu jedne kružnice kojom se potvrdjuje da se čoveku posvuda preči njegova istina bivstvovanja. Egzilna bît čoveka i nomadska bît pisanja jesu vrsta jednadžbe koja svakom čoveku-piscu pretstavljaju izazov i biće to do njegovog poslednjeg dela. Konačno, do poslednjeg dela koga će ljudska ruka ikada napisati. Prebivalište je otsutno, čovek je otsutan i od sebe i od sveta, pisanje je spram tih činjenica dosta nemoćno pa se pisac upravo stoga, zavaravajući sebe beskonačno, baca u novu avanturu pisanja, tragajući za suštinskom prirodom čoveka. Otuda je pisanje živo i još uvek veoma životno. Sâm stvaralac se uvek nalazi „pred večnim strujanjem spoljašnjeg“, pred izazovom toga spoljašnjeg, pa mu pisanje stoga „ima stalno bdeti nad otsustvujućim smislom“. Kvantno stanje pisanja sadržano je u ovoj formuli. I na način kako kvantna mehanika tretira dualnu prirodu materije „po kojoj se svakoj čestici pripisuje talas odredjene frekvence, a svakom talasu odgovarajuća korpuskularna struktura“, pri čemu „čestice više nisu samo čestice, a talasi nisu samo talasi“, no se „svakoj čestici pripisuje talas odredjene frekvence, a svakom talasu odgovarajuća korpuskularna struktura“ što, u svemu, rezultira činjenicom da se priroda jedne elementarne čestice (čestica koja se dalje ne može deliti) i njen karakter mogu sagledati tek i samo u području verovatnoćâ kao i u području izvesnog „uverenja“ bez pouzdanosti o njenom „štastvu“ (Hajzenbergovo „načelo neodredjenosti“), tako se i pisanje koje se odnosi na pretstavljanje čovekovog bivstvovanja suočava sa izgubljenom sigurnošću toga bivstvovanja pa smo stoga prirodu pisanja u skladu s onim što odgovara našem sadašnjem razumevanju Univerzuma odredili kao „kvantno stanje pisanja“ koje je saobrazno tzv. „kvantnoj mehanici“ gde „kvantno stanje“ nije ništa objektivno, nego je „izraz jednog subjektivnog uverenja posmatrača“ kojim on (po)kazuje jedno posve novo i originalno iskustvo sveta svoje „bitne usamljenosti“[4]. Ovde navedena Delezova sintagma „bitna usamljenost“ po svome smislu koji joj autor daje u svojim radovima umnogome liči na smisao poslednjih reči knjige Morisa Blanšoa „Udeo ognja“ (La part du feu“, 1949.) koje glase: „Samoća koja isijava, praznina neba, odgodjena smrt: katastrofa/razveždje“ („solitude qui rayonne, vide du ciel, mort différe: désastre“). I sve ovde navedene odrednice koje navodi Blanšo tiču se zapravo pisanja, odnosno mišljenja i kazuju da misliti, odnosno pesmovati katastrofu „znači više nemati budućnosti da se ona misli“, odnosno da se peva i piše. Blanšo ovde promišlja, dakako, holokaust i pisanje posle dogadjaja „nemoguće realnog“ u koga „tone cela i neoštećena čitava realnost“. Pisanje toga (o tome) već je i samo katastrofa, gašenje pisanja samog. Ipak, ne sadrži se celokupni smisao sveta u činjenici da je holokausta bilo. Mi koji smo uvereni da će ga biti i dalje i da ga i dalje, štaviše, ima, ne možemo se zaustaviti nad tom činjenicom, kao što se ništa, de facto, posle tih dogadjanja, i nije zaustavilo. Zašto bi onda smisao pisanja u jednom takvom svetu bio stavljen pod znak pitanja? Toliko duboko u ništinu ne smemo zalaziti ukoliko želimo da mislimo ne samo budućnost, nego ono što je sadašnjost. Ko kaže da pojavnosti sadašnjosti nisu gore od dogodjenog holokausta? Ko je taj koji zna da te pojavnosti nisu gore od uistinu teško pojmljivih dogadjanja koji su im prethodili? Nama, ipak, unutar celokupne književnosti nije u amanet ostavljena samo Celanova poezija i njegova „Todesfuge“, nisu nam se zaveštale samo ruine reči, već i stihovi Čarlsa Bukovskog, jednog neverovatnog pisca života koji govori o našem pravu da živimo u svom vremenu, u realnoj sadašnjosti koja je istovremeno i novi početak. Pisanje je, kaže Delez, „stvar postajanja, uvek nedovršenog, uvek u času da se učini, stvar koja premašuje svaku živu i doživljenu tvar“. Delezov savremenik, Rolan Bart, reći će u tom kontekstu da je „pisanje tek jedan predlog čiji odjek zauvek ostaje nepoznat“. Hajzenbergovo načelo neodredjenosti (Unschärferelation) po svemu sudeći u skladu je sa ovde navedenim iskazima Žila Deleza i Rolana Barta. Obojica, naime, kažu ono što kazuje Hajzenbergov iskaz po kome mi koji pišemo (odnosno, u fizici kvanta, mi koji posmatramo jedan fenomen) ne možemo pisati (posmatrati) a da svojim pisanjem (posmatranjem) ne „ometamo“ poruke drugih pisaca, budući da naše pisanje samo po sebi i u ravni svoje imanentnosti, već vodi ka „jednoj neodredjenosti“ toga kako mi pišemo (stil) i toga o čemu pišemo[5]. Unutar pisanja uvek valja posmatrati najmanje dve ravni: prvu, imanentnu, u kojoj se proces pisanja razumeva u istoj ravni kao i ono što iz njega proizilazi, dakle kao jedno relativno nešto gde to nešto ne sadrži apsolutan način pisanja o njemu (nešto onoga napisanog postoji da bi oslobodilo mogućnosti svojih varijacija drugih i drugačijih pisanja o tome, drugih „flukseva“) i, drugu, koju nazivamo „stanjem stvari“ („dogadjaj“) koji su uvek mešavina uzroka i posledice, Duše i Tela, „neoznačivih bestelesnih posledica“, tolikih dogadjaja koji rastu u tome jednom dogadjaju koji se „ne mogu iscrpsti svojim ostvarivanjem“, bezbrojne moći aficiranosti, umnožavanja afirmacije i negacije – sve to postoji u jednome „Sa“ sapostojanja postajanja u pisanju: „skokovi preko praznina“, „premeštanje iz nekog težišta na neku apstraktnu liniju“, zajedništvo napisanog i dogodjenog, infinitivno je, neodredjeno i neodredljivo i ima samo jedno ime, ime lakanovsko, i zove se Želja: ono nešto što se izgradjuje i, istovremeno, ono nešto što nedostaje. U tim okvirima se odvija rad pisanja. To čini pisanje onim što ono jeste. „Sve ono što postaje“, kaže Žil Delez, „biva objekat pisanja“. Svaka neodredjenost prožeta je prirodom lógosa koji dopušta bivstvovanju da se pojavi. Na taj način – moramo to ponovo da kažemo – književnost i pisanje opkoračuju (enjamant) „sva obzorja sveta“. Crux toga leži u činjenici da je jezik „uvek potvrdan“ a književno pisanje teksta čini da on bude mestom „otvorenog smisla“. To mesto otvorenog smisla sa kojim se suočavamo kad god čitamo, odnosno pišemo, u momentima davanja pisanja (davanja-na-uvid-pisanja), čija pozadina leži na prirodi jezika „kao mnogostrukog sistema u kome nijedan kôd nema prednost i nije središnji“, mi zovemo kvantnim stanjem pisanja. Vrednosti koje proishode iz pisanja i koje se konjugiraju (dogadjaji, likovi, stil, priroda jezika, priroda čovekovog bivstvovanja) svi zajedno i svi ponaosob u tekstu su mesta otvorenog smisla, mesta neodredjenosti, u kojima se „procesi moraju razumeti kao i ono što iz njih proizilazi“. Po tome je svako pisanje slično onom koje proishodi iz znanja kvantne fizike gde se veli da nepostojanje „tačnog znanja o tome gde se jedna čestica nalazi isključuje svaku mogućnost da se odredi njen impuls“[6] (Peter Etkins/Peter Atkins). Slikovitije rečeno: „ili se zna gde smo, ali se ne zna kuda idemo, ili se, pak zna, kuda idemo, ali se ne zna gde smo“ (isti autor). Sličnu situaciju otkrivamo i u činu pisanja. U tom smislu da bismo ovaj rad priveli kraju moramo se vratiti njegovim osnovnom izričajnom polju, onome čemu se tokom ovog rada težilo da bude rečeno u okvirima jednog osvrta koji upućuje na naše do-sada-stvoreno, odnosno napisano.
Nedovršenost svačijeg pisanja jeste osnova svih naših tvrdnji u ovom radu. Njih potvrdjujemo ovde sa izvesnom nostalgijom i ne bez izvesne tuge što je to tako. S druge strane, nomadska bît pisanja o kojoj smo takodje u ovom radu govorili okreće nas jednoj radosti koja govori da je pisanje čoveku dato pri svakom njegovom putu po ovom svetu, pri svakoj njegovoj nesreći kao uteha, a pri svakoj njegovoj radosti kao potvrdi da je ovo trajanje na ovoj Zemlji bilo vredno trpljenja. – Šta smo drugo mogli nego pisati, jer isto je pisati i raditi bilo koji drugi posao, pa je Drugi radio ono, a mi ovo, a sve to beše posledicom naše nesreće da smo uopšte rodjeni. Rodjenje je naša najveća tragedija, nepotrebna, kojoj se osvrćemo, ako smo radosni, tako što o tome pišemo, i isto tako ako smo nesrećni. Čin nevoljnog rodjenja, rodjenja po odluci onoga üto zovemo „To-Je-Tako“, govori nam da će i sâmo pisanje biti, da je bilo način bivstvovanja, samotnog i bez Boga. Svako napisano delo zasnovano je na izgubljenoj sigurnosti bivstvovanja, na neodredjenosti puta koji, nakon rodjenja, nama predstoji, pa smo u tom smislu, verujemo s pravom, isto doveli u neposrednu vezu sa najeminentnijom porukom savremene fizike, sa Hajzenbergovim načelom neodredjenosti (Unschärferelation). U tom smislu smo rekli da je svako pisanje, zapravo, jedno eminentno pisanje kojem predležava slika pisanja kao mreže koja prepokriva celokupno bivstvovanje jednog čoveka unutar utvrdjene nesigurnosti toga bivstvovanja. Pisanjem mi zapisujemo tek jedan predlog o tokovima jednog bivstvovanja, o njegovom postajanju čovekom, čiji cilj uvek ostaje nedovršiv i nedosežan, infinitivam, neodredjen i neodredljiv. Taj sistem koji takvim produkuje pisanje a pisanje produkuje sliku takvog sistema bivstvovanja na Zemlji, mi smo nazvali kvantnim stanjem pisanja. I time, možda, omedjili, svaku budućnost pisanja, slegnuli ramenom i rekli: tako će pisanja i dalje biti, tako ćemo i dalje pod okriljem toga cruxa pisati. Okrilje kvantne fizike je okrilje pod kojim kvantni čovek bivstvuje, možda tek prvi put iz najveće moguće daljine naslutivši šta je, gde je i ko je.
.
————————————————————————————————————————————-
[1] Tim povodom Emanuel Levinas će sa svoje strane dodati ovo: „Književno nas delo približava smrti, jer smrt je to neprekidno brujanje (bruissement) bivstvovanja, romorenje (murmurer) kojeg se očituje kroz delo. U smrti kao i u delu, uhodani se poredak preokreće budući da tu moć vodi do onoga što se ne može preuzeti. Tako da je odstojanje (distance) izmedju života i smrti beskonačno (infinie). Kao što je beskonačno i delo pesnika pred neiscrpnim jezikom koji je odvijanje ili, tačnije, beskrajno kretanje ili čak komešanje (remue-ménage) bivstvovanja“. U: Emanuel Levinas: „Pogled pesnika“. Levinasov rad napisan je u okviru njegove knjige „“Sur Maurice Blanchot“, Fata Morgana, Montpellier, 1994, str. 7-26. Prim. B.T.
[2] Emanule Levinas: „Pogled pesnika“, u: E. Levinas: „Sur Maurice Blanchot“, 1994, str. 24
[3] O tome, pišući o delu Morisa Blanšoa, u ogledu „Pogled pesnika“, govori opširno Emanuel Levinas. Na tu činjenicu ovde s dužnom pažnjom potsećamo čitaoca. Prim. B.T.
[4] Ne kaže li Žil Delez s pravom: „Stvaranje će ponajpre biti nešto veoma usamljeno“. Žil Delez: „Šta je stvaralački čin?“ u: „Shizofrenija i društvo. Tekstovi i razgovori 1975-1995“, str. 300. Prim. B.T.
[5] Hajzenbergova formulacija neodredjenosti unutar problematike kvantnih sistema glasi: „Mi ne možemo da posmatramo a da ne smetamo posmatranom fenomenu, budući da kvantni efekti koji deluju na sredstvo posmatranja sami po sebi vode ka jednoj neodredjenosti u fenomenu koji se posmatra“ ( V. Hajzenberg: „Deo i celiina“). Citat u originalu glasi: „Wir können nicht beobachten, ohne das zu beobachtende Phänomen zu stören, und die Quanteneffekte, die sich am Beobachtungsmittel auswirken, führen von selbst zu einer Unbestimmtheit in dem zu beobachtenden Phänenomen“ (W. Heisenberg: „Der Teil und das Ganze“).
[6] Konjugirajuće vrednosti prilikom merenja u kvantnoj fizici su: mesto čestice (x), brzina čestice (v), impuls (p) i masa (m). Prema načelu neodredjenosti (Unschärferelation) nemoguće je navedene vrednosti unutar para „vreme“ (t) i „mesto“ (x) istovremeno meriti kako bi se u svako doba dobile vrednosti brzine čestice (v/t) i vrednost njenog impulsa (p/t). U tom smislu, kaže se, da za „kvantne čestice ne postoje putevi na kojima se one kreću zbog toga što se takvi putevi ne mogu meriti“. Prim. B.T.
19. juni 2015. – 2. jula 2015. i 8. septembar 2015. – 17. septembar 2015.
.
.
.
.
.
