kratka drama dugog bola
LICA:
Mirko
Borko, brat mu od strica
Baba
Gordana
– sva lica obučena su u crno, osim Gordane na samom kraju: vidimo samo beline lica. dlanova i ponekad stopala
– sve se događa u dnevnoj sobi koja je crna kocka sa vratima desno i levo u dnu
– svi sitni predmeti su beli: tanjiri, sveće, telefon, salvete, kvake
– svi krupni predmeti su crni i uronjeni u prostor: astal, stolice, fotelja sa točkićima, televizor
(dugi mrak)
BABA (off):
Crnu travu pase crna krava.
Crnu kravu muze crna žena.
Crna ruka steže crnu sisu.
Crno vime štrca crno mleko.
Crno mleko lapće crna mačka.
Crnu mačku mazi crno dete.
Crno dete crne suze lije.
Crna suza crnu zemlju mije.
Crnom zemljom niče crna trava.
Ust!Ust!Ust!
(svetlo zablješti sa otvaranjem vrata)
BORKO:
Sretna slava, domaćini. Da vas ljubim sve. Kako ste mi? A baba, kolko ti je zuba još ostalo? Da vidim. Dobro je, dobro je. Još uvek više nego očiju. A ti, mali. Je l’ i tebi još niču zubi? A? Zajebantu kržljavi? Da ste mi svi živi i zdravi! Srećno slavili. Pili! Smejali.
BABA:
I plakali, dete. Kukali do gluvoga neba.
BORKO:
Što?
MIRKO:
Pusti je, Borko. I danas je jedan nestao.
BORKO:
Ko sad? Mislio da više niko nije ostao da nestane.
MIRKO:
Komšija Života.
BORKO:
On? Kako?
BABA:
Samo ga više nije bilo. Nikakav trag. Nikakav zvuk.
BORKO:
A možda je samo otišao da se prošeta čovek? Da se odmori od nas? I meni smo mi dojadili. Kamoli Životi. Kažem vam. Otišao čovek malo u provod, a vi biste prvo pa na sahranu. Sram vas bilo.
MIRKO:
Šta pričaš gluposti. Ko još ovde i sme da se šeta, sem po sobi. I još da pazi da se suviše ne približava prozorima.
BORKO:
A možda je otišao na neki drugi kraj sveta? Na lepim plažama otvorio kafanu sa nazivom “Bikini”. Ha? “Toples”. Još bolje. Kafana “Kod gole ribe”. Već vidim. Veliki je vrag taj Života. Zna on šta valja. Zato je nestao odavde. Ne kao mi.
BABA:
Šta god da je, i gde god da je, nestao je i on.
BORKO:
Je l’ uopšte ostao još neko ovde? Mislim, osim nas?
(zvono na vratima, Gordana ulazi)
GORDANA:
Sretna slava. (ljube se) Kako ste vi, Bako?
BABA:
Hvala Gordana. Ah. Kako, kako? Bolje da ti ne pričam. Samo kad se setim, ali već previše zaboravljam. Verovatno postoji dobar razlog i za to.
GORDANA:
A ti, Mirko? Kako škola?
MIRKO:
Škola ko škola.
BORKO:
Što te škola manje vidi, manje ćeš muke s njom imati.
MIRKO:
A ko pameti nema, tome je najlakše. Je l’ tako, Borko?
BORKO:
Šta meni fali? Oni sa školama već su odavno svi nestali. A ja se s mesta ne mrdam.
GORDANA:
Dosta više s tim. Nisam došla vas dvojicu da gledam kako se pravite važni. Mogla bih i da nestanem, a ti Borko, koliko si zapenio, ne bi ni primetio.
BORKO:
Kako da nestaneš?! Sedi tu! Hajdemo svi za sto. Posluži nas, baba. Tako. Niko nema da nestane. I ko to kaže da bilo ko uopšte nestaje. Vidi kakva je lepotica iznikla niotkuda. Kao da je sa neba sleteo anđeo. Je l’ tako baba?
BABA:
Jeste, sinko. Ali sa neba ne sleću samo anđeli. Hoće i bomba neka da naiđe. Izvoli sarmu…
GORDANA:
Hvala.
BORKO:
A ti Mirko? Šta si se ti umusio? Vidi kakva je ženska tu. A? Je l’ ti se sviđa? Reci bati. Ajde, ajde. Je l’ zgodna?
BABA:
Pusti ga, Borko.
BORKO:
A? Vidiš kakve butke ima? Kakva slast. Kakva nedra.
GORDANA:
Ma beži, budalo.
BORKO:
Šta je sad? Ne smem ni na porodičnoj slavi da se našalim. Gde je taj pop? Kakva je to slava bez popove brade? Da se i on malo omrsi. Šta me gledate tako? Ne ulazi greh na usta, već iz usta. Je l’ tako, baba? Kad će da stigne?
BABA:
Valjda je na putu?
MIRKO:
Već je trebalo da je tu.
GORDANA:
Možda je put blokiran.
BABA:
Nikad ne znaš kada će neko da blokira drum. Ko uopšte i sme više slobodno da se dviža?
MIRKO:
A možda je, i on, nestao.
BORKO:
Jebem ti slavu bez popa.
GORDANA:
Borko!
MIRKO:
A ti si prvi već počeo da slaviš. Sa psovkama.
GORDANA:
Treba da te je sramota, Borko. Psuješ na slavi.
BABA:
Bog će te kazniti. Sve nas on i kažnjava što smo takvi kao ti.
BORKO:
Šalim se, bako. Ajde, ajde da jedemo. Treba da postignemo ovolike tanjire i hranu za sve kojih nema.
BABA:
Sve je više nestalih. Mnogo više nego nas ovde.
BORKO:
Ajde, ja ću da budem pop. Fali mi još samo brada i malo veća trbušina.
GORDANA:
Kako si počeo da se gojiš, brzo ćeš se zapopiti.
BORKO:
(dok govori ide oko stola, zbunjeno zagleda tamo-amo, ljubi pogaču, ljubi flašu, otpije vino, dosadi mu)
Bože pomozi abraka dabra, aleluja i svi sveti, tandara mandara, srećna slava, sveta glava i dobra klopa, amin, amin… Ajde, ti baba nastavi. Ti znaš tekst.
BABA:
Hvala ti Bože da smo se i mi barem okupili da proslavimo krsnu slavu. Svetog Vladimira. Svetu glavu na rukama krvnika, svetu glavu u dušama naroda.
BORKO:
Od njega je samo glava ostala. Dobro je i to.
MIRKO:
Nije ni glava. I njoj se izgubio trag. Kao i svemu kod nas.
BABA:
Svi nestanu. Kad tad.
GORDANA:
Gde nestaju ti silni ljudi?
BORKO:
Kako si glupa. Kad bismo znali, onda oni i ne bi nestali. Našli bismo ih već nekako.
(zvoni telefon)
MIRKO:
Da… Jeste… Da… Preneću joj… Ne brinite. Doći će što pre bude mogla… Da… Dopratiće je neko. Sigurno. Da. (spusti slušalicu) Gordana. Žao mi je. Šta da ti kažem. Majka ti je nestala. Možda je… Niko ništa ne zna. Nema je.
BORKO:
Nemoj da plačeš.
MIRKO:
Hoćeš da te Borko isprati kući?
BORKO:
Da. Evo, samo da progutam. Idem ja sa tobom. Možda je nađemo usput.
GORDANA:
(još snažnije brizne u plač)
Neka, neka. Idem sama. U redu je. Izvinite što sam ovako, pokvarila slavu…
BABA:
Pazi ti, dete, da ne nestaneš do ne stigneš doma. Javi nam se.
BORKO:
(ispraća je do vrata, briše usta rukom, uzaludno gleda kako da je poljubi)
Ne brini ništa. Javi se ako šta zatreba. Tu sam. Doći ću ti večeras. Može? Ipak bolje sutra. Sutra me evo već kod tebe. Pozdravi svoje. Uh.
BABA:
Eto, vidite deco. Ljudi samo tako nestanu. Ni grob im se ne zna. Ni leš da im nađu. Ni oči bližnjih da ih isprate u obližnju raku.
BORKO:
Žive još sećanja na njih.
MIRKO:
Žive i blede. Svakim danom.
BORKO:
Koga se ti sećaš, Mirko?
MIRKO:
Pa, sećam se da ih je nekad bilo puno. Kako se beše zvao komšija koji je nestao danas?
BORKO:
Ja nisam znao ni kako se zvao dok nije nestao.
BABA:
Istina deco, mnogo lako se zaboravlja.
BORKO:
Ja se nikoga ne sećam. Podseti me ti malo, mlađi si. Šta ti pamtiš?
MIRKO:
Ja se sećam mame i tate. Sećam se da su nestali.
BORKO:
Još odavno. I moji, odmah za njima.
MIRKO:
Prvo mama, pa onda tata.
BORKO:
Kod mene obratno. Prvo mama, pa onda tata. A možda, prvo mama a onda tata. A možda je mama pa tata. Ili je prvo mama? Nije. Tata posle nestao. Ne znam više.
MIRKO:
Prvo je nestala moja mama. Pa onda tvoj tata. Zatim moj tata. Pa tvoja mama.
BORKO:
Jesi li siguran? Da nije prvo…
MIRKO:
Sto posto.
BORKO:
Meni se tu nešto ne slaže. Ipak su nestali prvo moji. I to oboje. Pa onda tvoji. Moji su čak, ne, to su bili tvoji, dobro se sećam, još si ti bio klinac. Tvoji su zajedno nestali. Zajedno sa mojima? Ne. Ili zajedno sa…
MIRKO:
Moji jesu prvo nestali, a između je nestao tvoj ćale. A na kraju tvoja keva. Nje se jedine i sećam, pre nego što je nestala. Stalno je pravila kolače. Pričala kako ih je tvoj otac jako voleo i osvrtala se unezvereno oko sebe.
BORKO:
Kolači. Daj baba taj kolač.
MIRKO:
A možda sam i to sanjao. Nisam više siguran.
BORKO:
Ja je se slabo sećam. Malo ćaleta. Kako me je lemao. Da očvrsnem. Da ne nestanem brzo. A on je prvi nestao.
MIRKO:
Ma nije on prvi. Prva je nestala moja mama. Ne sećam je se uopšte, ali znam da je prva nestala.
BABA:
Prvi je nestao deda, deco. Deda je tako davno nestao, da se ne sećam ni da li vam je on deda? Mada nikog drugog ne bih ni znala da vam reknem.
MIRKO:
Kako je nestao deda?
BORKO:
Je l’ se neko uopšte seća dede? Dobri su ti baba kolači.
MIRKO:
Baba, kad je nestao deda?
BORKO:
Je l’ još na zemlji, ili možda na nebu?
BABA:
Nije ovo zemlja, Borko. Ovo je zmija prokleta što guta sve što po njoj kroči.
BORKO:
Super je ovaj ručak.
MIRKO:
Iskrena istina, Bako.
BORKO:
Osećam se osvetnički ovako sit.
MIRKO:
Da nije adrenalin iz zaklane svinje…
BORKO:
A šta ako sad neko…
MIRKO:
Zašto to…
BORKO:
Zlo! (mrak, zatim svetlo, spremna trpeza, živahno ulazi Borko, u hodu uzima sa stola i jede)
BORKO:
Ajde, ajde. Građanska dužnost zove. Jeste da su nam isekli telefonske kablove, ali ja sam tu da oglasim svima. Svi na glasanje! Ko još nije, neka odmah ide. Ko jeste, može još koji put. Ja sam od jutros već trideset, četrdeset puta, glasovao. Ti, mali?
MIRKO:
Svaka čast za tebe.
BORKO:
Kad ćeš ti mali već da glasaš? Za našu stvar!
MIRKO:
Ne pada mi na pamet. To moja stvar nije. Nije bila, niti će biti.
BORKO:
Kako nije?! To je način da se spasemo. Hajde, oblači te prnje dok nije kasno. Reci da sam te ja poslao pa da zaokružiš nekoliko listića.
MIRKO:
Misliš da će se ijedan od nestalih vratiti zato što ćemo zaokružiti papiriće? Grdno se varaš.
BORKO:
Mnogo mi pa ti znaš, pičkice jedna.
MIRKO:
Za šta si glasao? Da ljudi prestanu da nestaju, možda? Misliš li stvarno da će se išta promeniti?
BORKO:
Ćuti budalo! Da se takvi izdajnici kao ti slušaju, svi bismo mi već odavno nestali?
MIRKO:
A ko kaže da nismo?
BORKO:
Pa tu smo. Vidiš? Glasamo. Legalno izražavamo svoju volju i prava našeg naroda. A to tebe ne interesuje. Ti kao da si sa našim neprijateljima. A mi smo tu. I ima da budemo tu dok je sveta i veka. Dok god nas tu bude. Mislim, ne nas dvojice, nego nas!
MIRKO:
A ko je tu sem nas dvojice? Čiji se glas još tu čuje? Da nas prepozna da postojimo. Ni babe nema.
BORKO:
Možda je otišla po jaja?
MIRKO:
Kakva jaja?
BORKO:
Moja da mi šošoljiš.
MIRKO:
Pssst. Oslušni. Tiho je kao u grobu.
BORKO:
O tome ti pričam sve vreme. Grob je najveća naša svetinja. Najstarija crkva našega naroda.
MIRKO:
Ne seri, molim te.
BORKO:
Grob je naša najduža i najupornija vera.
MIRKO:
Opet ti o politici. Oladi malo.
BORKO:
Još uvek se kunemo kostima i grobovima. Još uvek nemamo tvrđeg oslonca, boljih lekova, ni čvršćih uverenja. Jesi li čuo šta je akademik rekao? Grobovi, brate.
MIRKO:
Kakvi bre grobovi. Ovde se ni o kome nikad ništa ne sazna. Nijednog groba nema. Možda poneki oskrnavljeni.
BORKO:
Ovde je toliko naše krvi i naših svetinja, da će ovde biti naše i kada niko više od nas ne ostane. Slušaš li ti šta priča akademik. Akademik bre! Grobovi nas zovu. Grobovi, brate!
(tiho je i neprimetno ušla Baba)
BABA:
Svaka crna travka ovde je nečiji grob. Ko će ih se nabrojati? Ko?
BORKO:
Ako se nećemo već nabrojati grobova, oćemo vala glasova!
BABA:
Kakvi glasovi. Ja ne čujem ništa. Ni vas deco. Tek kada vičete.
BORKO:
Ne brini ništa ti, baba, i ti si glasala već pet puta, a da to ni ne znaš.
MIRKO:
Znaš li ti koliko ljudi nikad nisu dobili ničije glasove, ali zato imaju svoj glas.
BORKO:
Sereš ti mnogo, mali. Ali nemam ja sad vremena za tebe, moram svoj deo posla da odradim. A ne da se zajebavam tu sa tobom. Grobovi, ovaj, glasovi nas zovu. (izlazi tokom naredne replike)
MIRKO:
Biračko telo, topovsko meso, isto ti je! Samo napred. Za koga ćeš da glasaš, da mi je znati…
(svetlo se smanjivalo tokom prethodne replike do skoro mraka, čuje se i jedva nazire kako Baba sipa supu u tanjire na stolu u dnu scene i šuška, lagano se potpuno zamračuje)
BABA:
Šuške karašumke Sveti Petar i Sveti Ilija. Crni konji, crne čizme. Maždraci na rame. Noževi u ruke. Što ale teraju, što zlinje teraju. Bež’te ale, naprate, nagaze, veštice, vešci, moronj, strogonj, staro, mlado, muško, žensko. Dosta piste moje crno srce, dosta ga lomiste, s vetrom kobile s vetrom udarile, s alama – s alama, s đavolima – s đavolima. Tu na devet bočija, av na devet crnih kučaka, tutavih, natutavih, teravih i one pođoše. Gorom pođoše – goru prekršiše, vodom pođoše – vodu presušiše, od sile se rasturiše…
(na proscenijumu se pali šibica kojom Mirko pripaljuje džoint, uvlači dim i zatvara oči, zakašlje se kad Borko grune na scenu)
BORKO:
Daj to ‘vamo, mangupe jedan.
MIRKO:
Nije to…
BORKO:
Šta ti meni nije to. Narkomanu prljavi. Misliš da ja ne znam?
BORKO:
A otkud znaš ako nisi i ti…
BORKO:
(uvlači dim)
Šta si se uprpio? Pojačaj malo tu muziku. Dobra ti je.
(uvlači još jedan dim i njih dvojica spokojno i nasmejano duvaju dok traje iz off-a muzika
Straight Jackin “Miki Maus”):
Šta nam zlotvori rade? Bruka!
Osiromašenim uranom obogaćena vutra
se duva od jutra do jutra,
pa zato nama Srbima
nikako da nastupi sutra.
Sve ide po planu,
uspeli su da nas sjebu.
Hvala Alahu, Papi
i pre svih Ujka Semu!
Narode moj ne daj da te zavijaju…
MIRKO i BORKO:
(poslednji stih)
svaki jebeni političar radi za CIJU!
(instrumentalni deo pesme se nastavlja tiše)
MIRKO:
Ciju ciju.
BORKO:
Ma to su sve miševi. Ima da im jebemo sve po spisku. Dobra ti je ova trava, mali. Izluftiraj malo sobu. Nemoj da neko bane pa da te provale. Posle ja moram da te vadim iz sranja. Budalo jedna. I da puštaš neku našu muziku. Neko, domaćinsko zavijanje. Naše bre lepotice. I stas i glas. A ne tu, mogu bre ljudi da pomisle da si neki crnac, Amerikanac, zbog te muzike. I slušaj brata svoga, da ne bi najebao. (izađe, zatvori vrata, brzo otvori, proviri) I da mi nabaviš malo toga. Dobar si mi, jebem li ti… (zalupi vrata)
BABA:
(sa drugog kraja scene)
Ajdete deco. Ajde da jedete.
BORKO:
Je l’ sve ovo treba da pojedemo?
BABA:
Ne brini, Borko. Ne moraš. Možda će nam još neko doći.
BORKO:
Teško. Kad god smo nekoga čekali, taj se nije pojavio.
MIRKO:
Niko nikada ne dođe.
BORKO:
Ali uvek neko ode. Eto, i ja bih morao da odem. Ali nekako mi se ne da. I čekaju me i obaveza je. I obećao sam. Mnogo toga zavisi od tog odlaska. Nije mi sve jedno. Frka je velika…
MIRKO:
Je l’ Gordana? Što se mora, mora se.
BORKO:
Eh, Gordana. Moram da idem, ljudi. Moram. Viša sila.
MIRKO:
Kao u onoj emisiji na državnoj mreži. Jedan po jedan odlaze iz kuće, dok ne ostane poslednji. A gledaoci glasaju koga će da izbace.
BORKO:
Ja vala, kad bi me izbacili, ne bih izašao. Nema šanse. Šta mi mogu? Ništa. Da narede ostalima: Izbacite Borka iz kuće. Izbacite Borka iz kuće! Niko bre ne bi smeo. Niko ne bi ni hteo. Svi bi me gledali. Cela državna mreža. A glas samo ponavlja: Izbacite Borka iz kuće. Izbacite Borka iz kuće! Dok svi ne polude. A ja, uz inat, pa neću još više.
MIRKO:
Mogu da ti pošalju gorile pa da te izdevetaju.
BORKO:
Pred kamerama? Ne bi imali muda za to.
MIRKO:
Mogu oni i da isključe kamere. Pa da te biju do mile volje. Samo da ugase svetlo i svi da nestanete.
BORKO:
To bi tek bilo zanimljivo. Da nas mlate pred kamerama. Svi bi gledali. Ceo svet. Najgledaniji program na planeti. Lemanje uživo.
MIRKO:
Ne bi imali ništa pametnije da rade nego da tebe gledaju kako dobijaš po labrnji.
BORKO:
Pokazao bih ja njima. Ma, ima ja njima svima da jebem sve po spisku. To ću da uradim. Idem ja sada. Idem da nestanem. Ajde, puške u ruke, osmehe na lica pa da ubijamo. Nekoga. Bilo koga. Ma sve redom. Ne može se više ovako. Ko ostane poslednji dobije nagradu? I on da nestane.
MIRKO:
O čemu ti pričaš?
BORKO:
O tome da ćemo svi nestati ako se ne izborimo da opstanemo. Ajde da se gine za carstvo nebesko.
BABA:
O čemu vi to deco?
BORKO:
Ćuti bre baba.
MIRKO:
Zar nebesko carstvo na zemlji?
BORKO:
I na zemlji ima da ga bude.
MIRKO:
Ali ne može.
BORKO:
Ti ćeš da mi kažeš.
MIRKO:
Hrist je tako rekao.
BORKO:
Ah, taj Hrist. Naš car je lepo rekao: Ko ne dođe na boj… ima svašta da mu bude… Bolje da ti ne pričam. Znaš ti bolje nego ja, samo manipulišeš tim sranjima, ovde nas zavlačiš…
MIRKO:
Bolje ćuti o onome o čemu nemaš pojma.
BORKO:
Naša zemlja ima da bude raj na zemlji. Naravno, kada se krvavo izborimo sa neprijateljima. A za tebe kao ti je pakao. Na ovom svetu, takođe. Da znaš! Zato bi bolje bilo i za tebe mali, zarad carstva nebeskog, da uzmeš pušku u ruke pa da ločemo zverske krvi?
MIRKO:
Jesmo li i mi tada zverovi?
BORKO:
Dobro dobro. Ne znaš šta propuštaš. Čuvaj babu i kuću, kad za bolje nisi. Metiljavko jedan.
MIRKO:
Dobro je. Taman sam mislio da ćeš na silu da me odvučeš.
BABA:
Gde da te odvuče? O čemu pričate, deco?
BORKO:
Da ti imaš muda, to bi ti bila dužnost. A i zašto na silu? Ti si naša pozadina. Ko dupe.
MIRKO:
Podjebavaj ti samo. Imaš li pojma gde ideš uopšte?
BORKO:
Šta te briga? Da nećeš možda da nas otkucaš neprijateljima, a? Izdajico. Slušaj dobro. Ili si sa nama ili si protiv nas. Nema druge.
MIRKO:
Misliš, treće, četvrto, peto…
BORKO:
Ili mi ili oni. Ili oni ili mi. Nema tu više pogovora. Zato nas je i nestalo ovoliko što smo pa ovako ćemo, pa onako ćemo, a niko da kaže šta se mora.
MIRKO:
Dosta više! Sedi tu. Slušaj sad ti mene dobro. Kad već misliš u tim idiotskim kategorijama ili ili, da ili ne, odgovori mi, iskreno, da ili ne, da li si spreman da uzmeš pušku i ubiješ nekog? I još tebi da oduzmu život. Da li si spreman za to? Spreman na sve to?
BORKO:
Pa…
MIRKO:
Reci mi prosto. Da ili ne?!
BORKO:
(ćuti i bori se s Mirkovim pogledom)
MIRKO:
Dobro je da idiot nisi. Zato prestani da manipulišeš sa nepostojanjem izbora. Brate.
BORKO:
Ti ćeš meni tu da filozofiraš. Naravno (zamuckuje) da sam spreman ubijem. Neprijatelja, hvala Bogu. I dosta priče.
MIRKO:
A ti ako stradaš?
BORKO:
Šta ću, brate? Nestaću i ovako i onako? Šta tu ima veze?
MIRKO:
Stvarno tako misliš?
BORKO:
Da li ti stvarno tako misliš kao što pričaš?
MIRKO:
Majke mi.
BORKO:
Pa majku ti jebem onda. Sad ću da te ubijem.
(Baba utrčava među i sprečava tuču)
BABA:
Šta to činite? Deco! Zašto da se poubijate? Stanite! Stanite! Stanite, ko Boga vas molim!
(momci su žestoko zadihani i pohabani)
BORKO:
Imaš sreće, mali. Baba te je spasila.
BABA:
Borko, budalo, zar brata da ubiješ?
BORKO:
Samo malo da se zagrejem. Za junački boj.
BABA:
Idi već jednom, pre nego što se neko zlo nije desilo. Na bratu bi ruke da okrvaviš? Sram te bilo!
BORKO:
Idem ja.
MIRKO:
Nemoj da nestaneš. Vrati se.
BORKO:
(izlazi)
Šta to tebe briga.
(zalupi vratima i time započne salva zvukova pucnjava i bleskova eksplozija, scena se trese, Baba plače)
MIRKO:
Kako si, baba?
BABA:
Umorna, dete. Briga umara više no ikoja rabota. Idem po jaja, dete…
(Baba ode, eksplozije prestaju)
MIRKO:
(gleda naokolo)
Ne čujem Babu više. Mora da je i ona nestala. Samo sam ja ostao. Ili, možda sam ja nestao? Za sve druge. Za ceo svet. Kako to izgleda kad nestaneš? Ma, ipak je bolje da su svi drugi nestali nego ja. Ja nisam nestao. Ja sam ostao. Ovde sam. Siguran. Oko mene je zid. Zid koji neprestano raste. Zid straha od sile. Udarca, gladi i hladnoće. Napuštenosti i usamljenosti. Sve je zid. Ja sam zid. Zid je reka koja teče. Zid je nebo koje se plavi. Zid stoji pred vratima svake kuće, na kraju svake ulice, na izlazu iz svakog grada. Zid siromaštva, bolesti, smrti. Zid zabrana, pretnji. Zid naredbi, uputstava, prisile. Zid nas posmatra sa svakog ekrana, govori, ponavlja jedno te isto: budi zid. Zid je prošlost. I budućnost je zid izrastao u zenicama, do kojih više ne dopire svetlost. Siguran sam. Iza zida. Unutar zida. Ne, nisam nestao. Da li? Sam ja? Nestao? Ili ostao? Prestao? Opstao? Zaostao? Zastao? Nastao? Postao? Neostao?
(upada Baba)
BABA:
Mrkli mrak, dete. Ni crna travka se ne vidi. Šta si se prepao? Da nije možda crni đavo glavom i bradom došao po tebe? Nije još. Ali biće, biće.
MIRKO:
Ajde, baba, oladi malo sa svojim mračnim pričama.
BABA:
Nisu priče mračne. Pogledaj bolje napolje. Ili u moje oči. U sebe. Sve jedno je. Mrkli je mrak. I svi su nestali.
MIRKO:
Nisu valjda svi nestali na isto mesto.
BABA:
Jesu, jesu. Nestali su svi tamo. Izvan ova četiri zida nikog nema. Ni unutar. Nigde.
MIRKO:
Važi baba. U redu je. Jeste teško. I meni se ponekad desi da više ne znam šta mislim. A kad tebe čujem, barem mi malo lakne. Ajde sad da večeramo.
BABA:
Postavi ti, sinko.
MIRKO:
I za Borka?
BABA:
Za sve. Možda se neko ipak pojavi. Baš večeras po najcrnjem mraku da dođe.
MIRKO:
Preteruješ malo, Baba. Već godinama postavljamo sto i za mamu i za tatu i za…
BABA:
Ćuti, zlo te ne čulo. Veruj u čuda. Živi sa čudom u glavi. I čuda će se desiti. Mrzeljiv si ti da poređaš još tri, četiri, pet, šest, sedam tanjira. Sram te bilo, izrode pogani.
MIRKO:
Lakše, baba. Nije mi do svađe. Postaviću…
BABA:
Šta ćeš postaviti? Daj ovamo taj čaršav. Balavče! Nesposoban si za život, bre! Bruko jedna!
MIRKO:
Polako baba, razbićeš… do đavola. Evo ti sada tvojih tanjira za sve.
BABA:
Slušaj gubavče mali, samo se ti provlačiš. Zašto jedino ti nisi nest’o? Reci, đavole! Reci! (trese ga i plače, Mirku je neprijatno, zagrli Babu… na vrata ulazi Borko)
BORKO:
Gde ste? Mili moji! Da vas ljubim. (skida crnu masku s lica) Pa ovde je već počelo lumpovanje! Slavlje! I treba. (viče kroz vrata) Momci! Istovarite te stvari na sred dvorišta. Hvala momci. Vidimo se u sledećoj haračini. Ma, da vas ljubim još jednom. Doneo vam je bata Borko, dvadeset sedam televizora! Ima oči bre da vam ispadnu od gledanja. Nema ni toliko programa, koliko sada imamo televizora. I petnaest frižidera, slavina tri džaka. U svakoj sobi ima po jedna slavina da radi. A u kupatilu tri televizora. Za svakog po jedan. Slavine ću da instaliram umesto kvaka, na svaka vrata po pet slavina. A tek utikača i prekidača. Za svaku sijalicu po deset. Ima bre ceo zid utikačima da prekrijem. Jeste da su neki malo zagaravljeni, ali to je da ne bude dosadno za gledanje.
MIRKO:
Šta si ti radio tamo?
BORKO:
Bolje da ne znaš. Bolje i ja da ne znam. A najbolje je niko da ništa o tome ne zna. Zato gledaj u ove silne televizore i ne pitaj ništa. To sve na moju dušu.
MIRKO:
Jesi li ubio nekoga?
BORKO:
Rekao sam to da ne pitaš ništa. I dobro je da sam ti na to pitanje odgovorio ovako lepo raspoložen. Jer ako budem nervozan, a čujem pitanje o tome, o bilo čemu…
MIRKO:
Jesi li, brate?
BORKO:
Šta sam ti sad ja rekao?
MIRKO:
Jesi li ubio nekoga ili nisi?
BORKO:
Ubiti nekog je najmanji zločin, tamo gde sam ja bio. Zato – ćuti!
(duga tišina i pogledi… kucanje na vratima)
Idi, vidi ko je.
(sakriva se)
MIRKO:
Ja? Što ja?
(Borko se zavukao u budžak i odmahuje rukom, Mirko, približavajući se vratima, bezuspešno pokušava da sa njim uspostavi barem kontakt očima, otvara vrata, ulazi Gordana)
GORDANA:
Mirko! Borko? Gde je? Je l’ stigao?
(Borko istrčava, hvata je u zagrljaj i visoko podiže)
BORKO:
Lepotice moja. Nije prošlo časa da nisam mislio da tebe. Na tvoje oči i nožice. Na tvoja…
GORDANA:
Daj da te vidim. Ostario si. Prljav si. Garav. Umoran si?
BORKO:
Za tebe nikad.
GORDANA:
Jesi li me se uželeo?
BORKO:
Nego šta sam! Je l’ te je neko pratio?
GORDANA:
Što?
BORKO:
Ako čuješ da se neko raspituje za mene, pravi se luda, da me nisi videla. Da se nisam ni vratio. Tako je najbolje. I odmah mi dojavi. I pazi da te ne prate.
GORDANA:
Što? Šta je bilo?
BORKO:
Lepotice moja. Ne mogu da te se nagledam. Da te se naljubim. Da te se nagrlim. To hoću. Dođi!
GORDANA:
Ma sačekaj. Pričaj mi. Kako ti je bilo?
BORKO:
Bez tebe mi je bilo. A to je jedno veliko ništa. Zato ništa ne pitaj.
GORDANA:
Zašto?
BORKO:
Sad ja malo da pitam. Jesi li ti ovde, sa nekim drugim, možda? A?
GORDANA:
Šta?
BORKO:
Jesi li se kurvala bre?
GORDANA:
Šta to pričaš? Pa svi su nestali iz ovog sela. Osim tvog Mirka.
BORKO:
Dođi vamo, pičkice. Da nisi ti, dok sam ja lio krvcu junačku i podlačku, kako svoju tako i tuđu, moju milu Gordanu (steže ga za gušu)…
MIRKO:
Pusti me…
GORDANA:
Pusti brata, budalo.
BORKO:
Dobro, dobro. Ja samo da proverim. Nije na odmet.
MIRKO:
Ti nisi normalan.
BORKO:
Pa šta? A vi ste kao normalni?
(zvono na vratima, Borko drhti u Gordaninom zagrljaju)
BORKO:
To nismo mi uradili. Tako ću reći. Ja o tome ništa ne znam. Istinu vam kažem. Ko ste vi? Ko ste bre vi? Šta oćete? Kako ja vama da verujem da se nešto loše dogodilo, kada ja o tome nemam pojma. Da. Ništa ja ne znam. Naravno. Znate, ja… pa… ja… Ja? Ja sam tamo pio rakiju. Takav je naš običaj. Preventiva od bolesti, povreda, savesti. Kako možete uopšte da očekujete da se ičeg sećam kad sam bio pijan. To nije logično…
BABA:
Koverat za Mirka.
(začuju se sirene, uz lagano gašenje svetala Mirko odlazi sa scene, Baba pali sveću po sveću i postavlja po celoj sceni)
BABA:
Za nestalog Mirka, da nađe puta doma.
(ponavlja radnju i rečenicu sa drugim imenima u nedogled…)
BORKO:
(… gleda sneg na televizoru, telefon neprestano zvoni do ulaska Gordane)
Bio je dobar. Bratac moj.
BABA:
Možda će se vratiti.
BORKO:
Odande gde su ga odveli, ako se do sada nije vratio barem sa deset televizora, neće se vratiti.
BABA:
Šta ti znaš, mangupe. Neko mora da se vrati. I ti si se vratio. (Borko stavlja dlanove na oči) A bolje da nisi, kakav si. Bleneš tu po vasceli dan. Gordanu izbegavaš. Kriješ se. Ne jedeš. Ništa ne govoriš. Samo dok spavaš. (Baba dlanom brzo gasi sve sveće)
BORKO:
(sanja)
Vrelina dima i ledena zemlja što lomi ašove i prste. Što lomi srce i dušu. I debeo smrad. Smrad leševa. Garež leševa. Pepeo leševa. Mraz leševa. Fleke leševa. Dodir leševa. Džepovi leševa. Zubi leševa. Previše leševa. Kamioni leševa. Leševi na normu. Leševi za doručak. Leševi za ručak. Leševi za večeru. Leševi non stop. Leševi…
GORDANA:
(ulazi)
Ajde, Borko. Diži se. Dosta više s tim.
BORKO:
Ti si? Gde smo?
GORDANA:
Ajde da idemo. Našla sam kombinaciju. Idemo!
BORKO:
Nisi nestala? Ne vidim te u televizoru. Ne znam…
GORDANA:
Ma otkači se od tog televizora. Izbuljio si se čoveče ko bolesno svinjče. Pogledaj mene, Borko, bre. Iskrivio kao đevrek. Ustaj. Ajde. Uhvati se za mene. Odlazimo. Nas dvoje. Zajedno. Daleko. Što dalje odavde. Da se ne vratimo više nikada. Da svi na nas zaborave. I mi da sve zaboravimo.
(ljubi ga i odvlači sa scene)
BORKO:
(ljubi Babu)
E, baba, i mi smo nestali. Ostaj dobro.
GORDANA:
(ljubi Babu) Izvini. (odu)
BABA:
(gleda po publici)
Nikog nema više. Izgleda da smo svi nestali.
(lagano zamračenje i gašenje sveće po sveće za svaku reč barem)
Crnu travu pase crna krava.
Crnu kravu muze crna žena.
Crna ruka steže crnu sisu.
Crno vime štrca crno mleko.
Crno mleko lapće crna mačka.
Crnu mačku mazi crno dete.
Crno dete crne suze lije.
Crna suza crnu zemlju mije.
Crnom zemljom niče crna trava.
– KRAJ –
