.
.
„(Maruša Krese, Da li se plašim? , Orion Art, Beograd 2016)
-.
.).
…..Maruša Krese, slovenačka pesnikinja, pisac i novinar, kako stoji u pogovoru romana „Da li se plašim?“, napisala je svoj prvi roman i nekoliko meseci kasnije umrla. U tom ključu možemo razumeti umetnički postupak Maruše Krese. S jedne strane, autorica romana je mogla poželeti da svoj umetnički put završi „ozbiljnom“ i „velikom“ formom, romanom. S druge strane, žureći da ispriča ličnu ispovest kroz nizanje kratkih slika, roman joj je mogao poslužiti kao pogodna forma za pamćenje, pamćenje lično (porodična istorija) i pamćenje kolektivno (Drugi svetski rat).
…..U kontekstu druge pretpostavke pripovedni postupak Maruše Krese čitaocu se može učiniti kao logičan. Naime, ona žuri da ispriča i da upamti, da produži trajanje. Tako se njen postupak često pretvara u nabrajanje, kao da je nešto požuruje, bilo u stvarnosti (predosećanje smrti), bilo na planu težnje za verodostojnošću, za umetničkim postupkom ubeđivanja čitaoca (kao da pripovedači u romanu zaista beleže slike i osećanja u trenutku bežanja od smrti u ratnim neprilikama). Poglavlja su kratka i veoma brzo se smenjuju, a prevod prevoditeljice Dragane Bojanić Tijardović je izvanredno precizan i dosledan.
…..Tema romana, na opštem planu, nije nova. Tako se roman „Da li se plašim?“ javlja kao još jedno u nizu svedočanstava o već poznatim istinama. Ali za lične istine u književnosti uvek ima mesta. Pored ideje pamćenja, Maruša Krese svakako teži i umetničkom postupku. Spominjanjem lokaliteta „Bogneča Vas“ (Bog neće vas – kako se u romanu slobodno tumači) ona iskazuje svoje osećanje u vezi s idejom da je sve unapred dato, ali i da je sve besmisleno. U tim trenucima roman teži egzistencijalističkoj filozofiji.
…..Pararlelno sa velikom temom rata (iako je u romanu ponajmanje ratnih scena) Maruša Krese daje i temu braka ili porodice. U njenom svetu oslobođenje i brak nisu kraj, već početak usložnjavanja odnosa i događaja, odnosno samog života.
…..Iako u prvom delu romana postoje dva pripovedna toka, data kroz govor dva pripovedača, oba u prvom licu, (a kasnije i trećeg), događaji predočeni iz dva ugla nisu mnogo različiti, osim na krajnje ličnom planu. Tako se ponovo stiče utisak da ideja autorice nije da sagleda jedan događaj iz različitih uglova. Pripovedač, označen kao ONA u jednom trenutku gubi osećanje svog pola i pita se „Da li sam se pretvorila u mašinu?“ Tako u određenom trenutku radnje romana rat briše granicu između polova i roman se ponovo ne može čitati u kontekstu polne raznolikosti, odnosno drugosti. Postojanje dva pripovedača ponajviše je, zapravo, motivacija za uvođenje trećeg pripovedača, Njegove i Njene ćerke. U vezi s njom čitaočevu pažnju sve do kraja romana održavaju dve bitne i suprostavljene tvrdnje: tvrdnja njene bake „Od ovog deteta nikada ništa neće biti“ i njena tvrdnja da će biti partizanka. Time Maruša Krese ponavlja još jednu istinu: da čoveka uveliko određuju vreme i mesto rađanja, ali i porodica uz čije stavove i ubeđenja odrasta.
.
.
.
.