.
.
…..Tišina. Ogromna rupa ništavila koja zjapi i iznad i ispod njega, čekajući ga. Kako samo čovek stane kada oseti besmisao. Kako ga obuzme sopstvena neimaština, zatekne i ućutka. Mozak se napinje iz sve snage da prevaziđe to privremeno stanje svesti, tu blokadu koja ga je snašla i preko koje teško prelazi. Čekajući bilo kakav pokret, bilo šta što bi ličilo na misao pa da je proguta u momentu njenog začetka. Kuda, kamo, kome, čemu, zašto, odakle… O, kako je to odvratno i teško, kako je samo podmuklo i perfidno formulisano pitanje na koje se teško daje odgovor. Može se pojedinac zadovoljiti prividom jasnoće i nastaviti, ali će se pitanje samo skrajnuti i čekati naredni put. Tada će možda biti mnogostruko teže postavljeno, gledaće sirotog čoveka sa nenadmašne visine naginjući se nad njim polako i oholo, uživajući u svakom momentu intelektualnog mrcvarenja; a ako još duhovno stanje čoveka bude u raskolu, to može dodatno otežati pitanja i naterati čoveka na sebe samog.
…..Da, besmisao stoji uz njega kao kragna. Može se samo navići na to, te tako preživeti trenutke ispitivanja, ali nikada se potpuno osloboditi. Čovek hoće prihvatiti neku ideologiju koja će mu dati duševno spokojstvo, koja će mu biti vetar u leđa, koja će mu prekrivati oči i uši na svaku mentalnu nelagodu. Ali, besmisao u svakom iskrsne, bar na momenat. Život čeka čoveka, može godinama, decenijama čekati tako nestvarno strpljivo, vrebati svaki momenat; a živ stvor mora klonuti kad-tad, mora mu se dogoditi nešto za duh nesnosno, kakva zločesta sudba, kakav neprijatan i bolan usud koji će ga emotivno razarati neko vreme, koji će mu kidati logiku bivanja i stremljenja. A onda zablista besmisao, onako pompezno i bahato. Pred čovekom je strašan, snažan i neumoljiv. On je prepreka daljem lagodnom postojanju jer zahteva odgovore na nepostavljena pitanja koja svaki inteligentni stvor oseća u času pojavljivanja besmisla, on ih razume bez da ih postavi. Često ne sme ni da ih formuliše otvoreno, da se u njih zagleda, da ih oseti do ponornih nakana, da ih osmotri čisto i jasno dok stoji ponosno uspravno. Misliti o tome podrazumeva sumornu težnju ka bekstvu iz egzistencijalnog mraka. Misliti o nepostojanju znači obesmisliti postojanje. To je začaran krug uvrnutih pitanja iz kojih se logički trudbenik upinje svom energijom ne bi li im utekao i zataškao ih.
…..Ali, besmisao oduvek čeka begunca čoveka. Ono je deo njega, deo njegovog bića, srž koja inspiriše neumorno mentalno trčanje, bežanje u iluzornu skladnost okoline sa svojim sopstvom. Ljudsko pregalaštvo i delanje je stvorilo gotovo perfektne uslove za zataškavanje svih onih mračnih pitanja koja se nadvijaju nad pojedincem. Identično kao predatorsko poimanje lova, besmisao kao grabljivac čeka da se pojedinac izdvoji iz mase pa da ga zaskoči; to je pojedinac koji pokušava da misli samostalno i slobodno, nezavisno od utabanog ili nametnutog pravca u masenom razmišljanju i koji se kreće drugim putem od onog na kojem je velika gužva; to je pojedinac koji sam sebi krči put, koji svojim radom pokušava popločati novu promenadu životne filozofije, drugačiju, nepripadajuću, nesvojstvenu okruženju u kojem ga je životna okolnost susrela. Pošto se razlikuje od većine mislećih individua, on biva od većine i odbačen. U toj odbačenosti, besmisao vidi svoj prostor za manevrisanje mentalnim tokovima tog društvenog disidenta, tog otpadnika koji mimo uvreženog i opšteprihvatljivog ponašanja i mišljenja izgrađuje neko novo razmišljanje, koje i ne mora biti potpuno novo (jer to se veoma retko dešava zato što je za to potreban izuzetan pojedinac koji je redak kao crni labud), već to može biti i jedna vrsta originalnog poziva na samostalno promišljanje, na odbijanje nametanja pravca kretanja, na prepoznavanje jeftine ujdurme nevešto plasirane, na ukazivanje značaja razvoja kritičke misli, na neretko izražavanje skepse. Tim putem svesni otpadnik biva otvoreno izložen naletu sirovog besmisla koji ga opseda dok najčešće sedi sam i odbačen razmišljajući o svojim postupcima i rutama koje su dovele do stanja društvene negacije njegove ličnosti. Kako se izborio za osamostaljenje i izdvajanje iz mase, tako se mora izboriti i sa utvarama besmisla koje opsesivno trebaju danak zdravorazumskog gledišta koje pojedinac nastoji formirati. On ih mora ukrotiti, istrebiti, treba ih rasplinuti posvuda da im se trag zatre. To nije nimalo naivan zadatak ako se uzme u obzir da postoji kritična dužina trajanja koje čovek može podneti pod besmislom i da prekoračenje te granice vodi autodestrukciji (otuda i fobija od odbačenosti); jer, čovek mora stvoriti smisao da bi mogao da opstane u svetu koji mu ne duguje nikakvu logiku, koji mu ne mora imati smisla i svrhe, koji mu ne polaže nikakve račune niti ima naklona. Svet je hladna i ravodušna pojava, i on bi uvek takav i ostao ukoliko mu čovek ne bi dao smisao, svrhu i kauzalnu vezu (na posletku), u nastojanju da uhvati Smisao i Svrhu. Na kraju krajeva, čovek neumorno teži da postane smisleno biće, i kao takvo ne želi ni biti biće besmisla i ništavila. Smisao je pogonska snaga, spiritus movens.
…..Ipak, odbačeni pojedinac je samo jedna interesantna kategorija koja najčešće upada u zamke besmisla i koja vojeva najviše pobeda nad tim mentalnim monstrumom. Zbog čega? Besmisao njuši strah, on oseća nervozu i nestabilnost organizma, vreba pad intelektualnog imuniteta, bolest moždane mase i tromu kombinatoriku nervnih ćelija unutar. To su biološki utvrđeni kanali njegovog kretanja i delanja. Čemu svekoliki trud i patnja ako je kraj određen? Zašto se mučiti i forsirati svoje biće koje će svakako jednom postati nebiće? Zbog čega uporno pretendovati na stajanje kada je prolaznost sudbina? Čemu produžetak vrste ako mene nema? To je napadna tačka na koju se strovaljuje sav besmisleni teret koji traži da se objasni, koji traži svoje mesto i kategoriju u životnoj šemi jednog svesnog bića. Individualac se tada izdvaja iz mase, pročišćava se i uzdiže u nužnoj osami, da bi se nakon toga vratio među ljude, među žamor i napor, a sve da bi preneo poruku i pouku koja se iskristalisala kao posledica lične katarze, kao posledica pročišćenja vlastitog duha od društvenog mulja koji se u naslagama formirao u svakodnevnom bitisanju. Takav pojedinac koristi Tojnbijev sistem ’povlačenja i povratka’, on donosi ideju za plansko bekstvo iz besmisla, upućujući druge na staze koje vode intelektualnoj čistini i slobodi, istovremeno utirući put razvoju civilizacije i kulture, razvoju nasleđa i bremena predaka koje bi svi trebali podjednako nositi kroz šipražje socijalne okolnosti.
…..Ali, besmisao čeka, uvek čeka. Strpljivo prati red događaja i momenat kada treba da nastupi, da ophrva nejakog čoveka svojom tminom koja miriše na bezdan i tugu, da ga uvuče u čvrsti zagrljaj prolaznosti i individualne apokalipse, pokazujući svoju gorolomnu snagu praznine kojom ispunjava šupljine ljudskog duha koji je u magnovenju klonuo. A čovek je krhko biće, tu milion puta izrečenu sintagmu već dobro znamo, ali i osećamo. Nedostatak ili gubitak jedne bitne okolnosti u životu čoveka okončava sudbinu na hiljade drugih, onih nebitnih ili manje bitnih koje su se dojmile veoma bitne, čak poneke i presudne. Tako je, na primer, sa čovekom koji izgubi zdravlje, sa onim koji izgubi blisku osobu, potom onim koji bude ostavljen u najvećoj ljubavi, zatim sa onim kome se, usled mnogobrojnih okolnosti koje mogu da zadese čoveka, preko noći sruše kojekakvi snovi i planovi i tako dalje. Takvom pojedincu se svet u glavi urušava, nestaje mu oslonac, podupirač, nema više stubova na koje bi mogao da osloni svoje stavove. Kažem u glavi jer se to zapravo samo i dešava u individualnom doživljaju onoga kome se besmisao prepreči nasred puta, koga zatekne i ko mu se učini kao plodno tle za razvoj ništavnih ideja.
…..Takav mora pronaći smisao, mora se podići nakon pada, ustati potpuno uspravno i oštro pogledati besmisao. Otpor!
…..A šta je drugo smisao do otpor protiv besmisla?
.
.
.
.
.
