Ne o literaturi

…..Ana Stišović Milovanović, doktor nauka, profesor, književni teoretičar i kritičar. Bavi se naučnim radom. Pisac teorijskih studija, udžbenika, recenzija, knjiženih prikaza, eseja. Radi na Institutu za srpsku kulturu. Udata, majka jednog deteta. Živi u Beogradu.

…..Prva reč koju ste izgovorili?

…..Posle neartikulisanjih tepanja, prvo i jasno sam, kažu, rekla “tata”. Valjda da ga nateram da manje boravi na poslu.

…..Vaše prve igračke?

…..Dve lutke, bliznakinje, plavokosa i smeđokosa, u haljinicama istog kroja, ali različite boje. Mogle su da trepću. Sada obe spavaju, u kući na Zlatiboru. Valjda će biti nekog, da ih probudi.

…..Vaše igre?

…..Vaspitačica u vrtiću me je stalno ubeđivala da su fudbal i ratovanje drvenim puškama igre za dečake i da se igram “normalno”. Ni sad ne razumem šta je time htela da kaže.

…..Kao dete želeli ste da postanete?

…..Mama. I učiteljica. Ili neka mešavina. Učiteljicomama. Docnije me je opsedala ideja da budem arheolog. Čini mi se da sam sve ove profesije pomirila u onom čime se bavim.

…..Prvo slovo koje ste naučili?

…..Prvo i jedino koje sam naučila i izučila – P. Zaista, prvo koje sam napisala, bilo je ćirilično П.

…..Šta Vas je rastuživalo?

…..Kad bih otkrivala da nisu svi ljudi dobri.

…..Društvo u najranijem detinjstvu?

…..Prva drugarica, rođena koji dan posle mene, a čije sam ime uvek izgovarala u vokativu: ”Natašo”… Sa Nadicom sam išla do škole i natrag. Dragan, nešto stariji od nas, bio nam je zaštitnik i uzor. Sem Dragana, svi moji prijtelji iz tog doba su rasuti po svetu.

…..Prvi bicikl?

…..Narandžasti, marke “Pony”. Kad sam ga prerasla, lutao je po familiji. Čujem da je tek nedavno umro.

…..Prva lopta?

…..Fudbal, pravi, kožni.

…..Šta Vam bejaše najteže u školi?

…..Da budem redar. Uvek sam zaboravljala da prijavim odsutne.

…..Učiteljica?

…..Prva, starija – Milena Jovanović, nežna, pametna, empatična. Druga, mlađa, Dragica Stević, energična i zahtevna. Od prve sam učila da maštam, od druge da živim.

…..Predeli Vašeg detinjstva?

…..Ruže i jele u dedinom dvorištu, koje se širilo u bekrajnu livadu, blago nagnutu ka velikom voćnjaku, na čijem kraju je uska staza vodila ka stublini. I uvek puno dece,rođačke i komšijske.

…..Da li ste pisali ljubavna pisma?

…..Pisala. I pišem. Samo da ne prestanem…

…..Srećete li danas Vaše prve ljubavi? Gde su, šta rade?

…..Prva prva ljubav je bio jedan Saša, koji je sedeo u klupi iza mene i odvezivao mi mašne sa repića. Nikad se docnije nismo sreli. Druga prva ljubav je bio Boban. On piše knjige i leči ljude. A možda sam i pomešala redosled…

…..Vaš nadimak iz škole?

…..Dva nadimka: Anči. Nemaštovito. Draži mi je – Johny.

…..Da li ste se tukli?

…..Da. I to samo jednom. U prvom razredu sam nokautirala jednog visokog i krupnog dečaka. Ne sećam se povoda. Sećam se osećaja trijumfa.

…..Šta ste čuli o Vašim precima?

…..Moj pradeda, Božo Pajović, imućan i vredan seljak iz Katića kraj Arilja, smatrao je da uvek treba reći istinu, i onda kada bi bilo pametnije ćutati. (Jedan Božov vremešni ispisnik je kraj prve žene, nerotkinje, doveo mlađu. Dok je trajala svadba, prva žena se sklonila u vajat. Ujutru su je našli mrtvu. I dok su se u selu sašaptavali o ovo čudnoj smrti, Božo je prijatelja, pri prvom susretu, upitao: ”Bogati, što onu jadnicu udaviste?”) Božo je jednog sina poslao u Francusku, na fakultet, jer je verovao da vredi biti školovan. Oba pradedina stava su, nažalost, prešla na sve potomke.

…..Preci koje ste sreli?

…..Ljubica, majka moje majke, bila je trpeljiva i mudra žena. Rodila desetoro, sahranila dva sina. U njenom ormaru je uvek bilo slatkiša za unuke. Svi nevoljnici iz kraja su dolazili na njena vrata. Moj deda po majci, Milan Drobnjak, voćar i kalemar, prvi u kraju sazidao kuću sa parnim grejanjem i telefonom. Dolazili seljani da vide – nigde vatre, a kuća topla… Njegova deca ga pamte po strogosti. Mi, unuci, po nežnosti.

…..Majka moga oca, Milosava, tiha i nežna, plavooka i beloputa. Nemam značajnije priznanje u životu, od onog što je za mene, najstariju unuku, govorila: “Ovo me je sunce prvo ogrijalo!” Deda po ocu, Milić Stišović, principijelan i strog. Bio u ratu, a potom se vratio u fabričku halu, da lije aluminijum. Voleo da čita i igra šah. Pravio najbolji kačamak na svetu.

…..Slika oca?

…..Moj otac je tata. Ja sam tatin sin, jer sam jedino dete. Naučio me je da igram fudbal i šah, da vozim auto. I učio me strpljenju. Nisam savladala gradivo.

…..Šta bi poželjela Vaša majka?

…..Moja majka se raduje svemu dobrom. Za mene želi manje mene, kakva sam sad.

…..Fudbal ili košarka?

…..U fudbalu rekreativac, u košarci – za malo – profesionalac. Omela me baletska škola.

…..Gde je otišla Vaša prva plata?

…..Prvi novac sam zaradila kao novinar-honorarac, pa sve potrošila na vozikanje taksijem. Prva prava plata je bila taman dovoljna za jedan par ženskih cipela i jednu lepu mušku košulju.

…..Gde Vam beše lepše, u danima ili u noćima?

…..Rođena sam koji minut pre ponoći, nikad se nisam plašila mraka. Volim i jutro, i sumrak. Ali je noć doba kada najbolje razmišljam, najlepše se igram, najslobodnije hodam.

…..Da li ste ikada poželeli da budete glumica?

…..Glumci žive stotinama života. Ne mogu želeti da budem nešto, što već jesam.

…..Da li ste poželeli da odete?

…..Dvojako se odlazi: sa nadom da ćemo se vratiti, ili sa nadom da nećemo. Ako odem, sa prvom nadom, onda odlazim u Delfe. Ako odem, da se ne bih vraćala, onda je to jedno selo na Goliji.

…..Vaša leta?

…..Najlepša letovanja su bila na Braču. Nanapornija u Grčkoj. Crnogorskih se slabo sećam. Leta su mi, od detinjstva, bila značajnija u iščekivanju putovanja i zbiranju utisaka po povratku. Često sam kući donosila školjke, kamenčiće, lovorove i maslinove grančice, da bih se na miru setila svega, što se desilo. Jedina konstanta mojih letovanja je Zlatibor. Sa njim sam u dugoj, srećnoj, obostranoj ljubavi.

…..Grad?

…..U Novom Pazaru sam bila povremeni stanovnik pet godina. To je dovoljno za ozbiljnu emotivnu vezu između jednoga i mnogih, koji čine grad. U Pazaru imam mnoge prijatelje. Bogata sam.

…..Selo?

…..Selo iznad Prijepolja, Strašivac, u kome sam u detinjstvu letovala i zimovala u kući moga dede, potpuno je nalik okolnim planinskim selima. Za mene, sasvim različito od svih drugih. Kad sam bila sasvim mala, Prijepolje sam zvala Prepolje, Strašivac je bio Strašljivac. Jedino sam nepogrešivo oponašala govor meštana: čista ijekavica, sa mnogo arhaizama i turcizama. (“Eno ga amidža, nosi mlijeko za čeljad.”)

…..Planina?

…..Zlatibor. Olimp. I to ovim redosledom!

…..Pustinja?

…..Ima jedna dubodolina, blizu kuće mog dede, koji se zove Pustinja. Dva visoka brda, obrasla starom bukovom šumom, a između teče bistra planinska rečica. Zeleno, mirisno, tiho, bezljudno. Ne znam ni za jednu drugu pustinju. Ni lepšu.

…..Zašto se ljudi zaklinju?

…..Zaklinjemo se u sve najdraže, najsvetije, u sebe, u bližnje. Kada nam drugi ne veruju, a stalo nam je da veruju. Ili, kada sami sebi ne verujemo.

…..A zašto proklinju?

…..Kletva i psovka, bliznakinje. Prva je izraz mržnje i skrivanje nemoći, druga mržnje i pokušaja nadmoći. Ne znam koja je gora. Psujem kad vozim, a sama sam u autu. Ne kunem nikad.

…..Čemu služe milioni zakona i propisa?

…..Da bi se opravdalo prethodnih million i onih milijardu, koji će tek nastati.

…..Kome verujete?

…..Porodici. Prijateljima, ne svim. Sebi, ne uvek.

…..Pred čijom slikom ste najduže stajali?

…..Pred slikom Pavla Milovanovića, trogodinjeg umetnika ovdašnjeg, koji je naslikao delo “Moja mama.”

…..Kurosava ili Bergman?

…..Ja bih Vendersa i Tarkovskog, moliću. Za dve osobe. Veću porciju!

…..Kako danas izgledaju zablude iz Vaše mladost?

–

…..Odlično se drže, za svoje godine. Rekla bh da će živeti dugo i srećno.

…..Začin?

…..Da li je đumbir začin? Ili je način života?

…..64?

…..Tata me je naučio da igram šah. Pobedila sam ga tri puta, do sad. Ne gubim nadu…

…..Vaši strahovi?

…..Strahovi su uvek preoblikovana neizvesnost, nepoznato, od kojeg strepimo. Što sam starija, sve manje se bojim. Jedini neizmenljiv, jeste strah od gubitka onih, koje volim.

…..Šta čekate?

…..Sve, što bi me radovalo. I novo da dođe, i proživljeno da se ponovi. I svemu se nadam.

…..Čime se utešiti?

…..Ljubavlju i smislenošću. Pa nek su obe i zablude i iluzije, neophodne su.

…..Čega se stidite?

…..Stid je svest o grehu. Ne bih baš da ekspliciram za javnost. A ne volim ni kada drugi to čine. Razovor sa Višnjim beležnikom je prilika u kojoj se to mora kazati.

…..Praštate li?

…..Teško. Ali se radujem kad uspem.

…..Tražite li da Vam se prašta?

…..Ne tražim. Čekam.

…..Čime se ponosite?

…..Svojom porodicom. Da nisu moji, usvojila bih ih.

…..Ko Vas je razočarao?

…..Niko. Za sva razočarenja sam ja krivac; ona potiču isključivo od mene, mojih prevelikih očekivanja ili iluzija o drugima.

…..Koga ste Vi razočarali?

…..One, koji su imali prevelika očekivanja ili iluziju o meni.

…..Čemu uvek dajete prednost?

…..Čoveku, ličnosti, biću. To je znatnije od obrazovanja, nacije, društvenog statusa.