.
.
Devojko
.
Ti koja koračaš muškim ulicama u gradu
i stojiš u strogoj hladovini gvozdenih spomenika
ti koja ne budiš onog koji ti je u snu
i deliš orgazme kao šećernu vunu
(a svoje ostavljaš pod tušem i pod babinom jambolijom),
preskoči ogradu i odmori na travi
u dvorištu koje miriše na hleb, med, dunje i divlje ruže.
Pomiriši, lizni, jedi prstima, isflekaj se, dremni
po mraku izađi u izvidnicu
pronađi prkosne pukotine u betonu
i tu zasadi opasno semenje oleandra.
počni da voziš rolere
kreni da zidaš svoje prostore
da rečima gradiš slobodne svetove.
Devojko, ti koja zevaš i prevrćeš mi očima
– ………..znam da sam živa dosada.
Danas prestajem da ti pišem
seti se da možeš i sama.
.
.
Orce Nikolov nedeljom
.
Nema nijedne ovakve ulice u Skoplju ujutru.
zraci igraju ping-pong s ogledalima u toaletima
lelujave majice vuku se za rukave po tesnim balkonima
sa sladoledom od vanile od deset dinara
nemo posmatram ispred dragstora „Koki“
mrznu mi usne i grlo, ali se ne pomeram
tiho je nedeljom, a ovo je moje mesto
lepa je zlatna boja, pomešana sa sivom i roze
nad nečujnim spojem Orce Nikolova i Ruzveltove.
U nedelju mi je uginula bolesna kornjača
iako sam joj danima mazala oči čajem od kamilice
niko nije primetio.
Sahranila sam je baš ovde, na raskrsnici.
na poslednjem parčetu zemlje
koje nije pojeo asfalt.
Kupila sam novu kornjaču
i krišom je stavila u stari akvarijum.
Opet nije niko primetio.
Iz kornjačinog groba izrastao je semafor.
Boje na semaforu menjaju se poslušno i u ritmu.
Imala sam opsesivni ritual: da stignem do semafora
pre nego što tresnu ulazna vrata: prvi, drugi, treći pokušaj…
U sred rituala sam prvi put dobila i prekinula tu igru
Niko nije znao.
I niko se ne seća slika.
Možda prašnjava svetlost,
vetar i ja.
Sad na raskrsnici ima manje saobraćajki,
ali ima drugačijih nesreća:
tri bilborda umesto tri javora,
kladionica umesto piljare,
sigurnosni zidovi koji nas gnječe,
piskavi glasovi i preglasni pozdravi,
rakija koja isparava iz kanalizacije.
Kakva li će ulica biti sutra?
Pokušavam da krenem negde,
ali prečice su uvek preduge
i vraćaju me nazad
tamo gde mi smrdi na ustajalu vodu i čaj od kamilice.
U zbunjujuće prostor-vreme
Orce Nikolov liči na lavirint
ili neku ludu slagalicu.
.
.
Vosak
.
Otac je
povremeno izgledao kao podmetač
u stanu preplavljen brushalterima i gaćama.
Od milja me je zvao davež
– ………..postavljala sam mnogo pitanja.
Ceo stan je smrdeo na vosak
– ………..rekao je ljutito i nastavio da jede.
Baba, majka i sestra
zgurane pred jednim ogledalom
čupale su dlake iznad usana:
auč!
auč!
auč!
Moj mozak u grču
levo oko s tikom u ritmu
treptalo je na svaki nov krik
koji dopire iz kuhinje.
Otac i ja
nepozvani na bizarne zabave
nismo ipak smislili svoje.
I dalje sam se trzala na svaki zvuk
on je jeo, a da ne trepne.
A njih tri
došle bi za tren s crvenilom nad usnama
i dok je poslednji trag voska iščezavao
one bi pričale pričale pričale.
.
.
Zaboravi majku
.
Pismo poslato
na Titogradsku broj 2
koje nije nikad stiglo
(više ništa ne stiže
na tu adresu).
Sve istrošene ćelije
pretvorene u priču.
Zgužvane rese na tepihčetu
koje je zaspalo prljavo
pred mojim ulaznim vratima.
Pogled na raskrsnicu
i svi mi na terasi
koja nije nikad odlučila
na koju ulicu hoće da gleda.
Ukus rovitog jajeta
i leci koje smo jurili
po gradskom parku
kao golubove koji nose svet.
Fleke svih ljubavi
u savršenom sazvežđu
koje beži od horoskopa.
Svaki polomljen zrak
popodnevnog stakla.
U daljini zvuk klik-klak
koji se odbija od jednog do drugog kvarta
kroz mrak usijanog grada.
Ukus Tik-taka
pred muvanje u školskom.
Prvi orgazam koji je upao nenajavljen
kao promaja u stan
u kom je sve zatvoreno.
Otvori sve – otvori se!
Zaboravi na majku
Ubaci sve to
upotrebi ga
igraj se!
Priče pusti napolje
da prošetaju.
one ne pripadaju tebi.
.
.
Krštenje
.
Treba da počneš da se depiliraš
– ………..prosvetlile su me drugarice.
Bilo je pretoplo skopsko leto
imala sam trinaest, žega mi se lepila
po retkim dlakama na nogama.
Ograda školskog dvorišta me već stezala.
Bacila sam loptu i otrčala u kozmetički salon.
Traka po traka, novi vreli pečati
vrišteći gutam bol
gledajući u časopisima
punačke glatke žene
koje mi klimaju i namiguju.
Najzad, raščerečena
nešto između očupane kokoške
i novopečene dame
–………… nisam znala kuda da krenem.
Ponekad osećam kao da nikad
nisam uspela da stignem kući
iz tog vrelog leta
kad sam imala trinaest.
Previše glatka da se igram napolju
previše mlada da se tome oduprem.
.
.
.
.
.
