.
.
.
Sve koncepcije pisanja kao i autopoetčka vjeruju nastaju naknadno, a posteriori – pošto stvorimo delo. Dok pišem/o nema umišljaja i namere, samo želimo da se izrazimo, da izbacimo iz sebe ono to nas muči i pritiska, o cemu razmišljamo, ono što nas dira. Tu nema neke filozofije. I da ne želimo, u naše pisanje se uključuje, prodire naša egzistencija, koja u napisanom postaje transcendencija.
Oni koji unapred imaju koncepciju moje je najiskrenije ubeđenje i nisu stvaraoci, nego proizvođači. Ne, ne vreujem u naivnost pisanja, ne naročito naivnost pisca, pesnik je i biće znanja, iako je intuitivnost ono na šta računa, kao što je jezik ono što nas izdaje, jer govori i ono što ne znamo, ili što skrivamo. Pesnik piše viškom sebe, pesma ( odnosno jezik) zna sve o onome koji piše. Međutim njena egzistencija je polifona jer se odvija u njoj samoj, u autoru i čitaocu, različitim jezicima. Pesma ne govori, ne odzvanja, ne peva(ako uopšte peva), istim jezikom u svakome. Njen pev zavisi i od vlasnikovog uha/sluha. Pesma ne govori samo rečima i melodijom, nego i energijom koju iz sebe odašilje. Njena energija deluje na čula, ne samo znacima, pre odnosom među njima, znakovnim poretkom.
Pesma može da govori bitne i manje bitne stvari o nama i svetu, ali ono što pesma mora je da nam to saopštva na poseban način. Na način koji će nam pružiti emocionalno, duhovno, čulno proživljavanje. Ili kao što davno reče Aristotel „pesma treba da se mili i da potrese“. To bi možda negde bio moj poetički credo, pre kao čitateljke poezije a ne kao autorke, pesnikinje. Jer u pesmi ne zavisi sve od mene. Mene pesma piše, a ne ja nju.
Da bi delovala pesma mora da je ubedljiva, da je istinita. Govorim o poetičkoj istini. O pesmi koja deluje kao sam život, kao stvarnost koja se oteletvorila u pesmu. Pesnik ne mora imati buran život da bi njegova/njena pesma delovala uzbudljivo, živo. Pesničke bure se odvijaju ili ne odvijaju, u unutrašnjosti pesnika. Silinom njegovog/njenog bila. Ne volim beskrvnu, vegeterijansku književnost. “ Piši krvlju i iskusićeš da je krv duh“ poruči Niče, a ja dodajem – ili ne piši.
.
.
.
.
.
