.
.
Na imaginarnom Balkanu
.
Na imaginarnom Balkanu ljudi imaju zube
Leče se od karcinoma dojke i debelog creva na vreme
Brkove ne puštaju muškarci kojima ne stoje
Svi se pozdravljaju
Nema kerećih govana po avlijama
Komšije gledaju svoja posla
Rodbina se međusobno pomaže
S vremena na vreme neko ti krne žvaku,
a da ti ne prenese neku polnu bolest
.
.
Bog me pogledao
.
Dugo sedeći u čekaonicama, u sumaglici rezultata, dugo očekivanih a naglo pristiglih
Počinjem da plutam kao bova
Lahor ustajalih svežina i melodije slučajnosti nauče te kako izbeći strah, udružiti se s miroljubivim stradanjem sopstvenih misli
Jednu smo morali da ispustimo i potopimo za njeno dobro
Isuviše čvrsto se držala života
Koliko sam ćelava i koliko mi dnevna koža bledo leži zauvek odbačena, a zamišljeni broj na zglavku zapravo je datum moje smrti
U toj meri u stopu pratim opstanak
I da nemam svoju priču, imam svoju bolest
.
.
Cepidlaka
.
Život je nepravedan,
pa zašto se uopšte time i baviti
Zašto jednostavno ne sačekati
da magla dođe po svoje (a hoće)
i svoje da u njoj nestane
poput ušiju bandoglavog kopitara
.
Gledala sam kako odnosiš pedale
ili su pedale odnele tebe
Prevozno sredstvo nije teško pomešati s vozačem
Prožeti smo lahorastim žilicama
Pokušavamo da pevamo
Krunimo se sve dok ne postanemo
mleko u prahu,
materijal za đubrovnik
Rečima pokušavamo da budemo,
tek tako,
da nam ne bi bilo dosadno
.
Oboleli organi hirovitih stabala
bivaju amputirani
zažagrenim naoštrenim nožem kasapina
Sive kapuljače
padaju u pošumljeni jarak
kao padobranci,
da bi se podozrivo odmeravale
i zavirivale u tuđ prtljag
kao usputni prolaznici,
stranci
Krenula sam u potragu za
ljubičastim venama što iskoče na vratu osuđenika
pa se zaglave negde na ničijoj zemlji
Gledala sam kako same sebi odrubljuju glave, kako se škakljaju i pare
Na kraju sam se našla ispred
novog kioska u kome se peku tortilje,
aktuelna brza hrana
Umazana i uplakana,
dok mi se niz bradu slivao organski ukus pada,
kao kad se kečap preliva preko meseca
.
.
Ružice
.
I zašto mi se vraćaš
Zašto mi na prag dolaziš
s tim crvenim ružicama u krajevima usana
s tim ljubičastim šljivama na vratu
s tim plavim podlivima po kapcima
s tom zelenom sluzi na penisu
Kako da protumačim
posle svega
taj nož u gornjem džepu kaputa
tu zločinačku nameru u tvojim vašima
to skorelo blato na cokulama
koje šetaju same od sebe od ugla do ugla od sobe do sobe,
uvek zastajući ispod dovrataka
Uvedoh te sobu iscrpljenu plamenovima
prljavog onemelog polupanog
i pristavih mutnu vodu za kafu
Napolju sipi kraj rata
a ja ljubim rascvetale rane po tvom telu
ne bih li sprala
tragove kurvi i sifilisa
Šta mi drugo preostaje
.
.
Pseto
.
Naši životi su grube spekulacije
Iza svakog ćoška natovaruju na nas džakove zacementiranih nesreća
Žudimo za stovarištima, mirnim lukama
Čeznemo za naglim promenama mišljenja koje na kanapima za sobom vuku nekakve mlake pristanke
Ceo mi život zavisi od tuđih odobravanja
Nadam se da će mi ujutru pokucati na vrata, ja ću ih sve rado pustiti u sebe iako su me probudili i nisam stigla da popijem kafu
Veliki bolovi deluju kao sjajno izvedene manipulacije
Zato se ja klonim malih bolova, a velike mazim po mudima
Zelene munje sevaju mi u ušima
Po pesku hodam na rukama unatraške
Pokazuju me po kavezima sve dok im, uvata i repata, ne pobegnem
Voz celu noć prolazi kroz iznenađenu šumu
U tunelu, srećna kao pas, vrtim repićem
Šuma kaže:
Biću srećna kao pas što vrti repićem
Srećna kao pas
I još srećnija
.
.
Sola amore
.
Valjda će se ova peripetija ipak jednom završiti koferima
Kako bih to spremno dočekala, vežbam se u pakovanju
Sve dok mi se ne zacrvene oči, udaram glavom o vrata o prozor o krov
Žalim što nisi došao po mene
Zajednički odlazak u krevet on uzdiže na ravan principa
Redovno potroši sav konac za zube
Dobiće kancer onog dana kad me ne bude udario
A u nekom dalekom gradu zabravljenih kapija
ti i ja smo i dalje zajedno
Oboje uspravni u slomljenosti
nemerljivog samopoštovanja koje gaje samo oni koji nemaju koga da izgube
.
.
Mladica monsinjoru
.
Sudba je prošla ulicom
i prošetala mog taticu,
ali zaboravila je da ponese kesu
i pokupi reči zaostale ispod njegove guzice
Prazna su sada ta drevna prozna creva,
a poetska pišaćka je bela
Zategni kateter, tatice
.
Večeras za monsinjora brijem svoje intimne regije
Kao kuja nudim utešnu parčad mesa
Razdajem se umesto da se prikupljam
A i noć padne kad zažmuriš
.
Zalud budiš kučku
Džabe skidaš kateter
Svi prsti su na svirali
I vreme je bilo da izdahne ova afera
Stegni udice i skoči
Matori moj monsinjore,
dogorelim svicima i zakržljalim udovima
pogasi sveće
Spakuj se u kesu za đubre
i izbaci smeće
.
.
Komo
.
Bože, kako sam volela taj roman
i kako sam želela da odem tamo
Komo, Komo ili Trentino, ne Rim ili Firenca
Učili su me da Bog nadzire tamo iza oblaka,
ali i da ne poklanja svima odreda karte za Komo
Junakinja tuđih života, zalivala sam ih, prala, pokopala
Hiljadu očiju na usnama, hiljadu dlaka po tanjirima
Njihova spavanja do kraja su u mome snu prebivala
Ko zna je li Komo još tamo
Nisam ga videla više ni na papiru,
prepolovljenom kroz projekciju smrti koju u zabludi nazivaju senilnošću
Imam osamdeset tri godine, davno sam to čitala
Vreme je da odem, više ni za paštete nisam
Želela bih da verujem da je to jezero i dalje tamo,
iako ga nikad nisam videla
Da su u njemu svi oni podavljeni
Mora da je i dalje divno premda zagađeno
Lepo i zvuči Komo Komo Komo Komo Komo
Kao nepostavljeno pitanje jedne starice
Neko drugi će otići na to jezero i možda zaplivati po odgovoru,
osim ako ga Italijani nisu popili kao hladno crno vino
ili pojeli kao vodenu lazanju
.
.
Žudnja za svetom
.
Želim onoj biljci da ugine,
da se osuši, da se ne muči više, tako je jadno žudeti za svetom
Zarobljena u tom skučenom prostoru saksije i suve zemlje, bez zalivanja
Drukčije nebo i drukčije trave obmotavaju se oko mene
A ona se u smrti može posvetiti predalekim oblicima
Shvatiti da je nemost stvarnija od govora, ruševina od građevine, strepnja od svesti
Prilazeći halucinaciji od života, bolela me briga za svet
Za kaznu me obema nogama odsecaju od onoga što nisam znala
.
.
Dijagnoza
.
Put ka obećanom pretvorio se u ratovanje
Dok se porađam, stare pretnje smrću i skalpeli miljama su udaljeni od života
Moje me reči štite
Na operacionom stolu preobražavaju moju telesnu artikulaciju
Moje me reči spotiču
Preživljavanje se pretvara u isplažen jezik
Moje me reči potkazuju
U iščekivanju poslednjeg luksuza neustrašivosti
Tonem u svoje reči kao u duboku, plavu komu
.
.
..
.
.
