Некатегоризовано

Aleksandar Novaković

INSTANT ECKERMANN – ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ
ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ rođen je 1975. godine u Beogradu. Piše drame, aforizme, pesme i kratke priče. Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Odsek zaale istoriju i diplomirao dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Studije istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu završio je 2002. godine. Autor dramskih tekstova Sistem (Narodno pozorište Užice, 2001) i Zubi ( Srpsko narodno pozorište, Novi Sad, 2004). Saradnik na više istraživačkih projekata. U pripremi su njegov prvi roman „Glečer“( Dereta) , i knjiga drama „Bliskost“ (edicija Istok-Zapad). koji će izaći do kraja godine.

 

anovakovic
Prvi put sa knjigom?

Ne znam, knjiga je toliko bila sa mnom da bi nju trebalo pitati. Ali, mislim da su prvi romani koje sam pročitao bili „Robinzon Kruso“ i „Guliverova putovanja“ sa sedam-osam godina, a prva knjiga mi je objavljena kad sam imao 23 godine, „Pij Sokrate, država časti“, aforizmi, Matica srpska 1998. godine.

Osjećaj prvog objavljivanja?

Euforija, sreća, tiha sreća, ravnodušnost, očajanje, gnev. Tim redom i vremenski tako, u rasponu od godinu dana.

Za ili protiv nagrada?

Nagrade ne morate odbijati, ali sa njima sigurno nešto treba raditi.

Društvena angažiranost pisca?

Uvek. Ne treba mudrovati i skretati pogled. Do najveće umetničke istine dolazi živo, osećajno, inteligentno biće sa određenim stavovima, a ne neki bestelesni umišljeni heruvim. Ja znam gde sam i to ne krijem – prezirem ovakvu civilizaciju, državu, vojsku, policiju, iskreno rečeno izbegavam metiljave demokrate, sulude nacionaliste, staljiniste, fašiste, naciste, svi su oni rezultat pogrešnog početka. Navijam za dobro, plemenito, za ravnopravnost, iskrenost, za humanizovanje čoveka, mislim da sam, intimno, levičar, ali izvan pokreta, stranaka. Jesam antiglobalista, ali ne po cenu toga da se pajtašim sa desničarima i diktatorima i nisam antiamerički raspoložen, ali njihovu administraciju smatram za zlo, jer nije bilo i neće biti dobre imperije. Mislim da sam bio jasan.

Cenzura i autocenzura?

Dešava se i najboljima. Autocenzura? Mislim da nemam taj problem, više onaj spisateljski – da upakujem rečenicu, a da ne bude napadna, na prvu loptu, pamfletska.

Naj knjiga?

Više njih: „Krug se zatvara“, Knuta Hamsuna, „Pitaj prah“, Džona Fantea, „Amsterdam“ i „Uteha stranaca“, Iana Mekjuena, oni mi prvi padaju na pamet.

Da ste Šeherzada šta bi se sa Vama dogodilo 1002. noći?

Ništa. Nemam dovoljno mašte da zamislim sebe u šalvarama na divanu pored sultana.

Sekularizam, kapitalizam, komunizam, globalizam ili kozmopolitizam?

Sekularizam – u smislu da mi neko u mantiji ne određuje život ali ni bilo ko drugi, sve ostalo su isprofanisani izrazi. Kosmopolitizam je, kao reč, plemenitog značenja, ali često se pežorativno koristi. Sve ostalo sa spiska mi je odbojno i izaziva mučninu.

Šta za Vas predstavlja pionirska zakletva?

Recimo ovako: da se istorija obrnula ja bih se zakleo Hitleru, možda kralju, možda Ustavu SAD, možda Višnuu, možda Budi ili Elvisu Prisliju. I znate šta? Opet bih ih sve izdao.

Dopunjavate Božanstvenu komediju. Koga u pakao, koga u raj?

To je predivno, zaokruženo delo koje nema veze sa mojim uverenjima ali, dobro, praštam mu, ha! Ljudi koji su za pakao žive 90 godina i umiru u Brazilu kao lepi starci, a deca njihovih žrtava stradaju od podmetnutih bombi – da li je to odgovor na vaše pitanje?

Najveći pjesnik svih vremena je? Zašto?

Angus McGonagal, dementni brđanin kojeg je u istoimenom filmu igrao Piter Selers. Zašto? Zato što je najgori pisac svih vremena i imaginaran i na taj način osvetljava put drugim pesnicima, najvažniji od svih – put kojim ne treba ići.

Opravdavate li Vertera?

Svako je rođen da presudi sebi – Ernst Toler. Ja ne mislim tako ali, to je zgodan epitaf za Vertera koji je uradio najekstremnije što je mogao u svom vremenu. Razumem ga, ali ga ne opravdavam. Danas bi verovatno seo pred televizor i počeo da se naliva pivom dok mu ne ispare oči i ne otpadne jetra.

Postmoderna ili fantom postmoderne?

Kad meni kažu: postmodernistički ja se mašim za imaginarni pištolj. U tom trenutku, taj koji to izgovori gine i postaje fantom postmoderne. Pustimo više tu postmodernu, to je samo deo žvake koju sam kao brucoš Filozofskog svojevremeno koristio na Filološkom fakultetu, e da bih smuvao neku od lokalnih studentkinja. Ali, tada sam imao 19, shvatio sam, nakon par meseci, da je to greška i promenio žvaku. I, znate šta? Moj intimni život je zasijao!

Vjerujete li u prokletstvo pisanja?

Ne, samo u prokletstvo neostvarenosti i nepismenosti onih koji mrze knjigu. Pisanje je ispovest i kao takva koristi, ukoliko niste Dobrica Ćosić, recimo, ili Pavić, ili Habjanovićka, ili bilo ko od tih suludih desničarskih glasnogovornika, nacionalnih vizionara, rodoljubivih pesnika, autistični stvaralac deskriptivne poezije, refleksivne poezije ili recimo, neki antiratni profiter, a današnji japi ali, oni su opasnost koja tek dolaz, upakovana u medijske šećerleme.

Šta je stvarni razlog Hasanaginicinog odbijanja posjete ranjenom mužu?

Jesam li ja ponovo u školi? Molim vas, recite mi da nisam!

Ko je najveći lik kog je svjetska literatura ikada dala?

Ne, to nema smisla! Mogu reći Arturo Bandini, mogu reći Raskoljnikov, mogu reći Psihopatak i šta s tim? Hoću li dobiti pare, hoće li me primiti u žiri? Ne! Čemu onda?

Pristajete li na svoju smrt (po Bartu)?

Ništa se ja tu ne pitam. Ne pristajem na život koji mi se nameće i borim se za to. Volim život – to je moj stav, a život caruje izvan bioloških granica. Ili, da citiram Džonija Štulića: Život caruje gdje se kurcu ‘oće!

Sreli su se Euripid, Molijer, Ibzen i Becket. Sta pricaju?

Beket ćuti, Euripid govori o angažmanu dramskog pisca koji je neophodan, dekonstrukciji mitova koji guše civilizaciju, Molijer se slaže, ali gleda preko ramena da ga ne čuje kraljev duh, a Ibzen jadikuje: „Zašto sam napisao komad „Kad se mi mrtvi probudimo“?!“

Književni klanovi – avet ili nužnost?

Avetinja, jer može se stvarati, biti izvan klanova, a umetničke grupe mogu postojati ali, one otvorene, protočne, dinamične jer to je život, a klan je zatvaranje umetnika u skupocenu kriptu.

Prihvatate li negativnu kritiku?

Da, naročito ako dolazi od zlojeba koje uopšte ne cenim. Ako me kritikuju časne, talentovande osobe ja se blokiram i to teško podnosim, ali mi pomogne.

U kom dijelu dana najčešće pišete?

Kad stignem, ali izbegavam noć. Hoću da dobro spavam i budem što duže mlad.

Kome biste oduzeli Nobelovu nagradu za književnost?

Nikome. Svi su je hteli – svi su je dobili. Ko kaže da je ta nagrada neko merilo samo zato što su je neki od mojih omiljenih pisaca dobili? Ni plus ni minus. Književnost je veća od nagrada, to treba zapamtiti.

Vi ste Eckerman, pa šta pitate Getea?

Tu aithne cupla bhfocail na n Gaeilge?

(Znaš li par reči na irskom?)

Tamara Lujak

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *