.
.
(Petar Matović, iz srećne republike, Kulturni centar Novog sada, Novi Sad, 2017)
.
……Dve godine nakon izlaska četvrte zbirke poezije požeškog pesnika Petra Matovića, leta 2017. godine, desetina tekstova koji je tumače, promišljaju ili se na nju kritički osvrću, kao i nemalog broja nagrada koje dolaze kao potvrda njenog (neospornog) kvaliteta, teško je o ovim pesmama reći nešto suštastveno, a da je istovremeno i originalno. Spektar tema koje autor u zbirci pokreće i doživljaj koji one bude, međutim, teraju na duboko razmišljanje i vuku čitaoca da o njima progovori. Ova zakasnela refleksija, stoga, posledica je dugoročnog nemira koji samo jedna snažna umetnička tvorevina može da izazove.
……Posmatrajući dosadašnji opus Petra Matovića, prvi utisak koji ova zbirka donosi je povećanje stepena socijalne, ali u bitnom smislu i političke angažovanosti, koju autor, odnosno lirski subjekt, preduzima. Kontempliranje o problemima sa kojima se kao društvo, kako na globalnom, tako i na lokalnom planu suočavamo, nije ni dosad bilo strano ovom pesniku, ali moglo bi se reći da u ovoj zbirci zadobija status interpretativnog epicentra i ključne tačke oko koje bi trebalo da se vrti svaki diskurs o njoj. Takva angažovanost, naravno, kao i u svakoj rasprave vrednoj poeziji, nije isporučena sama od sebe, već posredstvom jakog, ali u isto vreme i vrlo delikatnog pesničkog doživljaja, što je dodatno začinjeno uvođenjem instance promišljanja svrhe i uloge poezije u ovom posredničkom odnosu. Već na samom početku, u uvodnoj pesmi prvog ciklusa, autor definiše poeziju kao „morfijum, a ne hleb i novac”, čime pruža jasne konture onoga što će u daljem toku zbirke razvijati, tačnije, nudi ključeve za shvatanje zbirke kao razmišljanja o raznolikim teškoćama sa kojima se, individualno i(li) kolektivno, u Srbiji i svetu u drugoj deceniji 21. veka suočavamo, iz anestezirane pozicije pesničkog subjekta.
Već sam naslov na to upućuje. „Srećna republika“ je ta teritorija u koju pesnik beži kroz stvaralački postupak, ali i ona kojoj teži u stvarnosti i pokušava makar kroz pesmu da joj se približi, ukazujući na anomalije koje sadašnje stanje sa sobom (do)nosi. Ona je, kao i svaka utopija, rečima jednog drugog savremenog pesnika, Predraga Vukčevića – Bege Fanka, „manje stvarna, a više idealna”, ili, ako hoćete, „ne postoji nit je postojala, rođena u pesnikovoj tišini i čami”, da parafraziramo Jovana Dučića. Srećna republika može da bude i (druga) Jugoslavija, kojoj se kao konceptu i administrativnom, kulturnom i svakom drugom kontekstu koji je uokvirio njegovo detinjstvo, pesnik često vraća, i sa kojom deli utopističke težnje i karakter. Stvaralačka jugonostalgija leži u pozadini čitavog prvog ciklusa, u kojem se pesnik razračunava sa različitim faktorima koji su doveli do raspada Jugoslavije: sa snegom na televizoru koji ga asocira na devedesete, sa krvlju koju autor neraskidivo vezuje za Balkan (ili makar za njegovu nedavnu istoriju), sa sumornim (postjugoslovenskim) splitskim obalama…
……Naredni ciklus pesnik naziva najdirektnije moguće, „Kapitalizam”, i u njemu, kao što i samo ime kaže, vrši induktivni zahvat ka opštem; sa lokalnog prelazi na globalno, sa muka koje nas kao stanovnike Balkana opsedaju prelazi na muke koje kao žitelji planete Zemlje mučimo. Slike zakrčenih gradskih ulica i šljaštećih bilborda, zatim zvuke bar-kodova i fiskalnih kasa, kao konstitutivna obeležja kapitalističke antiutopije, autor efektno uokviruje motivom omče na kravati, koju vidi kao neprekidnu oštricu „koja ne popušta” i „pouzdano opominje na hijerarhije, norme i otplate”. Naredni ciklus ostaje u istom registru, s tim što se poređenjem motiva menstrualne krvi sa „krvlju” koju prolivaju radnice u menzama (odlična igra reči u naslovu pesme, „Menzis”), spremajući hranu za radnike na traci u fabrikama, koji opet u simboličkom, ali sve više, pogotovo u poslednje vreme, i u materijalnom smislu prolivaju krv, s jedne strane ostvaruje tematsko-motivaciona veza između prethodna dva ciklusa, dok se sa druge poetski spaja patrijarhalna i klasna opresija na jedan retko viđen način, makar kada je srpska poezija u pitanju.
……Četvrti ciklus započinje naslovnom pesmom koja unosi novu dimenziju u pomenuti odnos između angažovanosti lirskog subjekta, njegovog ličnog doživljaja sveta i poezije. To je, naime, ljubavna komponenta, kojom se ovaj već u dovoljnoj meri sofisticiran posrednički odnos još više oplemenjuje. Socijalna pravda se tako predstavlja kao ideal, (jedino) uporediv sa osećajem kada se dodirnu kože dva ljubavnika, čime se ukazuje na njen suštinski čulni i materijalni karakter i, možda po prvi put u zbirci, iznosi jedno afirmativno viđenje sveta, makar u (dalekoj) perspektivi. Ostatak ciklusa donosi vraćanje (post)jugoslovenskom prostoru preko, ovoga puta nešto vedrijih, slika Dalmacije, čime pesnik kao da nastoji da uspostavi neprekidni balans između globalnog i lokalnog, što narednim, petim ciklusom, ponovo posvećenim kapitalizmu i za njega karakterističnim slikama dima iz fabrika i reklamnog pakla, dodatno učvršćuje.
……Poslednji ciklus unekoliko se izdvaja od prethodnih, budući da je gotovo u celosti autopoetskog karaktera. Preko motiva tastature pesnik, pomalo elegično, upućuje na materijalni postupak sopstvenog stvaranja i kao da žali za skorim krajem, koji znači i izlazak iz komforne zone delovanja morfijuma, čime nas vraća na sam početak i svojoj zbirci daje cikličnu kompoziciju. „Srećna republika” nestaje u oblaku duvanskog dima, a njen svet ostaje da leži „između nas i ove hartije, nepodeljeno”.
Treba istaći da svi prepoznatljivi elementi poezije Petra Matovića i u ovoj zbirci ostaju na snazi; popkulturne reference, kao jedan od najznačajnijih, recimo, mogu se naći svuda – u posvetama, aluzijama, ali najčešće uz momente u kojima pesnik uspostavlja dijalog sa tradicijom. Indikativan primer u tom smislu je stavljanje Tenesija Vilijamsa i Džima Morisona rame uz rame u jednoj pesmi, čime kao da se, makar latentno, u pozadini, gorepomenutim pridružuje još jedan vid aktuelnih socijalnih problema, kako ovde, tako i u većem delu sveta, a to je, za LGBT osobe toksična i duboko problematična, dominacija heteronormativnosti.
Zbirka iz srećne republike hvale je dostojan pokušaj da se izađe iz uobičajenog pesničkog rakursa, koji podrazumeva postavljanje pitanje, ali ne i nuđenje odgovora, čime se ovaj tip poetskog diskursa približava filozofskom. Autor, doduše, možda baš i ne nudi neke konkretne odgovore, ali makar nastoji da nas uputi na mesta na kojima se oni mogu naći. Ova činjenica dokaz je dostizanja pune zrelosti Petra Matovića kao pesnika i sigurno jedan od glavnih razloga za uspeh koji je zbirka postigla.
.
.
.
.
.
