Fantazmagorija u 20 slika
LICA
JOSIF, vlasnik bordela „Majestic”
DVOJNIK, Josifov
MARIJA/SARA
KAPETAN, biolog
PORUČNIK, pesnik
GLUMAC
GLUMICA
RISTO
PRISLUŽNIK, u bordelu
MAGDALENA, prostitutka
GRADONAČELNIK
NAREDNIK
VOJNIK 1
VOJNIK 2
EPIZODISTI
SLIKA PRVA
Zvezde posipane po crnom rund horizontu. Ispred svoda, dva ogoljena, avetinjski bela, razgranata drveta potopljena u tanku, puzeću maglu. Prizor izgleda kao negativ fotografije. Sa suprotnih strana, izlaze dve identične pojave u crnim frakovima, leptir-mašnama, belim rukavicama i lakovanim cipelama. Pogledaju se u čudu.
Čuju se nanosi daleke muzike, što ambijentu daje dodatnu nestvarnost.
PRVI:
Gde ste, pobogu, tako dugo?
DRUGI:
Pardon. Vi čekate…mene?
PRVI:
A, koga bih drugog mogao da čekam? Hajde, ne pravite se nevešti. Vi znate ko sam…
DRUGI:
Mislite?!… Otkud mislite da znam?
PRVI:
No, no, hajde, dobro, razumem. To je prvi šok kada se dolazi ovde. U redu, možete da, za početak, i pitate. Samo smelije. Pitajte direktno…
DRUGI:
Da li ste Vi zaista Josif… onaj Josif?
PRVI:
Da, ako Vas to može zadovoljiti. Ja sam „onaj Josif”. Uostalom, nisam „onaj” Josif, ni manje ni više no što ste Vi „ovaj” Josif, budući da smo, kako što vidite, obojica mrtvi.
DRUGI:
Kako to mislite, mrtvi?
PRVI:
Jednostavno. Vi više ne postojite. Razume se, na onaj vulgaran način kao do sada.
DRUGI:
Vulgaran? Mislite, zbog moje profesije?
PRVI:
O, dragi moj, nikako. Pa, Vi i niste imali profesiju. Osim ako ne mislite da je podvođenje profesija, a ne način postojanja. Ili izdržavanja. No, bilo kako bilo, Vi, dakle, sada nemate više ni profesiju. Ovde je jedino zanimanje zabava.
DRUGI:
Kakva zabava?
PRVI:
Ah, jedna, pomalo dosadna, ali jednostavna i svakako korisna. Pričanje, pripovedanje, dragi moj. Na ovom mestu sve je samo jedna beskrajna ispovest. Jasno, svaka priča je jednom već ispričana, no, to i nije tako bitno. I onako se ništa novo nigde i ne događa. Prema tome, počnite, iako, kažem, znam šta ćete mi reći.
DRUGI:
Oprostite, ali kako to? Ne razumem. Najednom se nađem tu, ko zna gde, sačekuje me neko, ko zna ko, i tera me da pričam, iako se meni uopšte ni ne priča. Ja mrzim da pričam, posebno o onome što se dogodilo meni i mojoj Kući.
PRVI:
Ah, da „Mažestik”…! Kažite… Josife, samo hrabro…
DRUGI:
„Mažestik”, otkud znate? Slušajte Vi… kako li Vam ono beše ime…
PRVI:
Josif. Poput Vašeg. Ali nema veze, ovde nemamo imena. Ovde smo svi isti. A, sada, hoćete li početi već jednom. Verujte, osećaćete se bolje potom.
DRUGI:
Osećam se grozno.
PRVI:
Znam, tako je to na početku. To je od udvojenosti. Od toga što više niste jedinka već par. Ponekad i trojka. Mali kolektiv, čak… Potom se već navikava…
DRUGI:
A, ne, ne, ne!… Ja sam ja i pored svega, ja postojim i pojedinačno i kolektivno, i kao telo…
PRVI:
…Kao telo?
DRUGI:
Nego… Evo, pipnite me!
PRVI:
Dobro, da pokušam. (Hvata ga za ruku) Osećate li nešto? Ne? A, eto, čini se da Vas ja dotičem. Tako bar izgleda, je l’ da? A, znate li zašto? (Drugi ga preneraženo gleda) Ne?! Pa zato što smo Vi i ja jedno. A ono samo sebe ne može dotaći. Jeste li čitali Elejce. Poznajete li Parmenida? Dragi moj, ovde je sve idealno rešeno. Ovde nema srećnika i nesrećnika, nema takvih što mrze i omraženih, nema ubica i žrtvi. Kain i Avelj su jedno isto. Ovde je sve – jedno. Svako je jedno. Sve je svejedno. Sve je jedno veliko, velelepno… (odmahuje rukom)
DRUGI:
…Velelepno – šta?
PRVI:
Velelepno Ništa. Ovde je postignut ideal sveopšteg mira. Sam protiv sebe se ne ratuje, jel’ da?
DRUGI:
O, koliko sam samo ratovao…
PRVI:
Znam. Ali, tamo. Ovde, više, ne! Vi ste sada, dopustite, potpuno mrtvi.
DRUGI:
Molim? Kako to mislite?
PRVI:
Jednostavno. Mrtviji ne možete biti. Vi ste nedavno umrli… Pa, zar se ne sećate, pobogu!
DRUGI:
Nemoguće. A, kako Vi to znate?
PRVI:
I ja sam bio tamo. Setite se samo – Vaš hotel „Mažestik”, u najzabačenijem kraju ovog suludog i surovog prostora…
DRUGI:
I… sada ste, jel’ te… tu…
PRVI:
Da, ništa manje mrtviji od Vas.
DRUGI:
Ne pričajte gluposti! Ovde je sve tako… stvarno…
PRVI:
Razume se… kada je sve tamo tako nestvarno. Pa, nisu li ova dva sveta suprotstavljena!
DRUGI:
I Vi ste stradali u istoj… prilici?
PRVI:
U istoj neprilici!
DRUGI:
O, zaista mi je žao. A, kako…
PRVI:
Pa, rekao sam već, sa Vama. Zajedno sa Vama. Zbog Vas. Vi me, dakle, ne prepoznajete? Pa, ja sam Vaše drugo ja. Umrli ste Vi, kao prvi – umro sam i ja, kao drugi deo Vas. Tamo ste bili jedan i usamljen. Ovde ste spojeni, sam sa sobom.
DRUGI:
Ne, to je nemoguće. Ja sve ovo sanjam.
PRVI:
…ako Vam je tako lakše… E, a možda Vam ja smetam? Oprostite, odmah odlazim. (Iščezava)
DRUGI:
Ne, ne verujem. Svo mi se ovo pričinjava. (Ubeđuje se) Evo, ja ipak jesam. Razgovaram. Slušam svoj glas… (Pauza, potom slomljeno) Razgovaram sam sa sobom. Sam sa sobom sporim. Dotičem sam sebe… Može li sve to biti istina? A, ako jeste – kako sam umro? Ko se sada može prisetiti onog suludog toka događaja. Šta je bilo prvo, šta se desilo potom?… (Pauza, čuje se novi snažniji talas daleke muzike) A sve je započelo u tom prokletom hotelu. U bordelu „Mažestik”…
U pozadini se pojavljuje Prvi i zainteresovano prati priču.
Zabljeskuju zvezde. Gasi se svetlo na sceni.
Jača talas čudne daleke muzike.
SLIKA DRUGA
Hotel „Mažestik”, enterijera utonulog u sfumato. Slika kabaretske atmosfere, predočava carstvo putenosti i erotskog epikurejstva, sa plavim svetlima, senzualnom muzikom, siluetama što se otkrivaju u isprepletenim opscenim, stilizovanim erotskim slikama i ritmičkim pokretima, prigušenih svetala, kanabea, resa, otkrivenih belina razgoljenih ženskih tela, ponekog čudnog kikotanja, šaputavo iskazanog sladostrašća, teškog muškog disanja što potom lako pokriva dominantna muzika koja se čuje u drugom planu objektivno izvođene pesme mlade devojke, pevačice na kabaretskoj sceni salona „Mažestik”.
Devojčina melodija odiše dekadentnošću sličnoj stilu Zare Leander, ali i neiskustvom, i zajedno sa drugim elementima, sceni daje surealističnu stilističku, ali i etičku pomerenost.
Na sceni je troje putujućih glumaca u pohabanim, nekada blještavim kostimima. I Josif.
JOSIF:
(Prekida izvedbu) Lepo, ali ne i sasvim uverljivo. Ti ne možeš pevati takvu muziku, lutko. Deluješ sasvim neiskusno. (Ka šefu trupe) Gde ste našli malu, maestro?
GLUMAC:
Sasvim slučajno, na putu. Ali davno, čini mi se na početku rata, gospodine Šefe.
JOSIF:
Kako to?
GLUMAC:
Bila je ostavljena na putu, bosa i u dronjcima. Na izlazu jednog opožarenog sela. Pored nje je ležala jedna mrtva mlada žena. To je bila njena majka. Koža joj beše užasno nagrižena, od raspadanja ili od nekakve boleštine, ko će ga znati. Mala je plakala i moja žena se sažalila i uzela je. (Njegova žena potvrđuje glavom) A ona je, sirota, i dalje vikala i kidala se od plača. (Osmehuje se) Još onda sam sebi rekao: biće od nje dobra pevačica…
JOSIF:
Nažalost, nije. Nije dovoljno. Nama treba neka sa dubljim glasom. Klijenti ne vole piskutave, žele meke glasove. Ovde dolaze da se oslobode piska i ludila koje je napolju.
Prolazi Prislužnik. Zastaje da bi čuo razgovor.
GLUMAC:
Gospodine, molim Vas da je primite. Ja više nisam u stanju da je izdržavam. Rat je, znate i sami. Niko danas ne može da gleda putujuće glumce. Nas troje jedva preživljavamo. (Njegova žena ponovo potvrđuje) Meni je sopstveni sin preminuo na putu, pre jedne godine. Od ispoštenosti i gladi. (Pokazuje glavom na devojku) Umro je na njenim rukama. Dok mu je mala pevala uspavanku. Tužno, jel’ da gospodine…
Prislužnik pogleda devojku. Ona je, zbunjena, još uvek na sceni. Prati razgovor.
JOSIF:
Normalno. A šta bi ti hteo, radosne priče usred rata?
GLUMAC:
…Osim toga ona treba i da ostane. Da sačeka nekoga.
JOSIF:
Koga da sačeka?
GLUMAC:
Njenog brata. (Ka ženi) ’Ajde, gukni i ti. Kaži nešto.
GLUMICA:
Pre izvesnog vremena na vašaru u njenom rodnom mestu, saznali smo da je imala brata. Njen brat je otišao sa nekom od vojski koje kruže u ovim predelima. Saznao je, rekoše, i on za nju, pa je sada traži. Ona putuje sa nama, i kako, stalno se mimoilazi sa bratom. Dopustite, dobri gospodine, da ga tu sačeka…
JOSIF:
Ovo nije čekaonica.
GLUMAC:
Znam, gospodine. Mislite na Boga.
JOSIF:
To se ime ovde ne pominje. „Mažestik” je specifična kuća, dragi moj, ne klasični hotel. Nama treba žena koja će pevati kao da vodi ljubav. Ona to još uvek ne može.
PRISLUŽNIK:
Mislite na boga, Josife.
JOSIF:
Mislim, mislim, samo, nekako ga nema!…
PRISLUŽNIK:
On je tu…
JOSIF:
Ma nemoj, a gde to? U podrumu. Na tavanu? U budoaru? Da je bio tu, ne bi bilo svega ovoga.
PRISLUŽNIK:
Doći će i stati na kraj svemu tome…
JOSIF:
Opet si počeo svoje propovedi. Džaba ti. (Glumcu) Ranije je radio kako pop. Dok mu nisu srušili crkvu. Sada radi ovde kako prislužnik. (Prislužniku) Ovo je mesto, pope, i Bog zaboravio.
PRISLUŽNIK:
(Ne popušta) …Pojaviće se On jednog dana, uskoro!…
JOSIF:
A kako bi bilo da se ti malo izgubiš! Umesto da ga tu čekaš, da malo središ, dok on ne dođe, neki od budoara naših damica.
GLUMICA:
Hoćete li je primiti, dobri gospodine?
JOSIF:
Rekao sam, ne zna da peva.
MARIJA:
Ali, gospodine, mogu da naučam. Ja brzo učim.
JOSIF:
(Zagleda se u nju) Misliš?
MARIJA:
Da, gospodine.
PRISLUŽNIK:
Nek’ ostane, gospodine. Smilujte se. Ja ću joj naći mesta za spavanje. Čistiće i praće u hotelu. I učiće da peva…
JOSIF:
(Zamišljen) Dobro. Nek’ ostane. (Ka Prislužniku) Ti joj, pope, nađi mesto. Nikad se ne zna, možda zaista nešto i nauči. (Odlazi)
GLUMAC:
(Za njim) Hvala Vam, gospodine. Bog će Vam platiti dobrotu. (Ka devojci) Mi idemo, ćerko.
GLUMICA:
(Tiho, Mariji) Tebe nek’ taj isti Bog čuva! (Dvoje glumaca odlaze)
Devojka ostaje zagledana za njima, sa koferom pored sebe.
PRISLUŽNIK:
Dođi. (Ona nepoverljivo stoji u mestu) Ne boj se. Dođi da ti pokažem gde ćeš večeras da spavaš. Posle ćemo naći nešto bolje.
Nosi je do kanabeta ispod bine salona „Mažestik”.
Svetlo se u pozadini polako gasi.
Marija leže na kanabe. Prislužnik odlazi. Devojka ne može da zaspi. Gleda ispred sebe. Uplašena je. Šapatom peva uspavanku. Muzika joj se pridružuje.
Scena završava u muzici uspavanke.
Zatamnjenje
SLIKA TREĆA
Noć. Veliki časovnik otkucava tri sata. Duge senke u bordelu. Marija spava. Josif dolazi pored njene postelje. Gleda je. Ulazi Prislužnik sa kutijom u rukama.
PRISLUŽNIK:
Gospodine. (Josif se trgne) Gradonačelnik Vam šalje paket šampanjca. Kaže, naknada za usluge Kuće.
JOSIF:
Gde li je uspeo da ga nađe, ovde se više ne nalazi ni najlošije vino, a ne šampanj.
PRISLUŽNIK:
Rekao je, od vojnih zaliha!
JOSIF:
Gade je sad Gradonačelnik?
PRISLUŽNIK:
Gore, kod Magdalene. Naplaćuje za vino.
JOSIF:
Dobro. Idi sad.
PRISLUŽNIK:
(Podgleda u zaspalu devojku) Jeste li sigurni da Vam nisam potreban?
JOSIF:
Rekoh, idi!
Iz jedne od soba bordela izlazi mušterija. Josif se sakriva u senci.
Prostitutka, puna, mesnata, u godinama, ispraća klijenta.
MAGDALENA:
A hoćete li platiti gospodine?
GRADONAČELNIK:
Plaćeno je, dušo. U prehrambenim proizvodima. Ako ne veruješ, pitaj svog gazdu.
MAGDALENA:
To me ne interesuje. Vi treba da platite meni…
Izlazeći iz senke…
JOSIF:
Dosta, Magdalena. Čula si, plaćeno je. Kako ste, Gradonačelniče?
GRADONAČELNIK:
O, Josife. Vi ste tu. Kao svaki dobar gazda, do poslednjeg gosta. Šta kažete na još jednu slatku pošiljku? Očekujem pakovanje konjaka. Ljudi rasprodaju sve što im se nađe. Vi ga ovde trošite, je li tako?
JOSIF:
Drago mi je da Vas vidim dobro raspoloženog. Tada ste posebno velikodušni.
MAGDALENA:
Ako imate paket konzervi, bolje bi nam došao.
JOSIF:
Rat je, a mi imamo velikih problema sa snabdevanjem. Hrana nam je pri kraju i da nije ljudi kao Vi…
GRADONAČELNIK:
„Rat je”, „rat je”, samo to slušam, kao da i sam ne znam! A kada to ovde nije bio rat, dođavola! Seća li se neko kada je ovde bio mir?!… (Pauza) Dobro. Dobićeš. Samo da znaš, to je od poslednjeg sledovanja grada. Korisnije je da tebi dam, nego onim besposlenim idiotima napolju. Ti su i onako već navikli na glad…
JOSIF:
Kuća će Vam vratiti sa punom pažnjom, je li tako, Magdalena?
MAGDALENA:
… eh…
GRADONAČELNIK:
Magdalena! Paket ćete dobiti još sutra. Jedite, pijte, sledećeg dana možda nećete imati mogućnosti za to. (Smeje se, potom ozbiljno) Rat je, je l’ tako?
JOSIF:
Rat, gospodine!…
Gradonačelnik odlazi. Magdalena dugo gleda za njim.
JOSIF:
Šta je, šta čekaš?
MAGDALENA:
Ima nečeg u tom čoveku…
JOSIF:
Ima. Hrana i piće. ’Ajde, sad, idi. Odavno smo već zatvorili.
Magdalena ulazi u svoju sobu.
Josif ponovo ide ka Marijinoj postelji. Pruža ruku. Stavlja je u njene pazuhe. Marija se budi.
MARIJA:
Gospodine! Gospodine, šta Vam je? (Viče) Nemojte, gospodine!…
On ne zastaje. Marija je uplašena, koprca se, viče. Josif joj zatvara ustata rukom. Zatim se baca na nju. Ona se protivi, ispušta prigušene glasove.
On joj kida odeću.
Pojavljuje se Prislužnik. Zaprepašćen je prizorom. Kreće da ga zaustavi.
Josif je grubo prisiljava. Konačno ulazi u nju…
Prislužnik staje.
Ona popušta, klone.
Prislužnik se užasnut krsti i odlazi.
Josif nastavlja da ulazi u nju. Ritmički.
Zatamnjenje
SLIKA ČETVRTA
U istom ritmu čuju se teški udari, najpre kako daleki, potom kao snažni i bliski tutnjavi čelika. Slika prelazi u jedan bizarni, pomereni senzualni surealizam, na sceni na kojoj neobično osvetljenje otkriva kako negde u dubini, iz poda izlaze velike falusno-simbolične granate, ritmično se dižući i spuštajući ispod nivoa scene.
Promenom osvetljenja otkriva se novi ugao gledanja u dubinu scene, kao da je gledalište postavljeno u veliku Vaginu, istim ritmom prodire i povlači se jedan veliki falusni objekat. Slika se boji upečatljivim, nestvarnim bojama.
Sve dok, napred, vertikalno osvetljenje ne osvetli Josifa zagledanog negde nad gledalištem, kako jednom rukom za vrat drži Mariju, posustalu kraj njegovih nogu. Pored njima je lavor, za pranje nogu službenica bordela.
MARIJA:
Gospode, šta mi uradi…
JOSIF:
Ja sam ovde Gospod Bog…
MARIJA:
(Plače) Bože!
JOSIF:
…i nemoj imati drugih osim mene!
MARIJA:
(Glasno jeca)
JOSIF:
…osim ako ti ja ne naredim… (grubo je hvata za kosu) Kako se zoveš!?…
MARIJA:
(Ne odgovara mu. Grca)
JOSIF:
(On je snažno potegne za kosu) Rekoh, kako se zoveš!…
MARIJA:
Marija!
JOSIF:
(Uzima obema rukama vodu iz lavora i sipa joj na glavu, u jednom pomerenom ritualu kršenja) Od sada nisi više Marija. Tvoje je ime Sara. Bićeš majka naroda. Od mog poroda. Kaži kako se zoveš!
MARIJA:
(Skrhana) Sara!
U pozadini, gde još uvek suludim ritmom radi bizarna senzualna mašinerija rata, pali se kontralihtno svetlo. Tamo se, Magdalena, raskoračena nad istim takvim lavorom, ispire brzim potezima, prateći ritam dijaloga.
JOSIF:
I šta ćeš ti biti?
SARA:
Majka naroda!
JOSIF:
Ko sam ja!
SARA:
Gospod Bog.
JOSIF:
…i nećeš… Šta?
SARA:
…i neću imati drugih osim tebe!
JOSIF:
Amin!
Scena rituala uvođenja u naložništvo, kulminira. Josif orgazmički izgovara svoju poslednju repliku, ostajući raskoračen, dignutih ruku i glave.
Bizarna surealistička erotsko-tanatička mašinerija nastavlja da radi kroz snažne tutnjeve.
Sara kleči na kolenima pred lavorom, mokre kose i pokidane spavaćice.
SLIKA PETA
Vojnički logor. Puške naslagane u kupe. Šator. Vojnici u neodređenim uniformama, u kojima su pomešani svi ratovi, od prvog do poslednjeg Balkanskog rata.
Iz šatora izlazi Kapetan, držeći mapu u rukama.
KAPETAN:
Poručniče! Gde je busola!
PORUČNIK:
Izgubljena je, gospodine kapetane. U poslednjoj bici sa neprijateljem.
KAPETAN:
A, da, da, da, da, da!… Već sam Vas pitao, je l’ tako?
PORUČNIK:
Više puta, gospodine.
KAPETAN:
Neka, neka. Što je sigurno, sigurno je! Mislim da znam gde smo.
PORUČNIK:
A gde smo to, gospodine kapetane?
KAPETAN:
(Zabada prst na mapu) Evo, ovde. Tako ja mislim. Imate nešto protiv?
PORUČNIK:
Ne, razume se, ne. Samo sam pitao. Kakva je to mapa?
KAPETAN:
E, to ne znam. Zarobili smo je od neprijatelja.
PORUČNIK:
Dobro, što na njoj piše? Mi i neprijatelj govorimo sličnim jezikom.
KAPETAN:
U tome i jeste stvar. Reči čitam, ali ništa ne razumem. Ovo je, može biti, tajna karta neprijatelja.
PORUČNIK:
Znači, mi ipak ne znamo gde smo.
KAPETAN:
(Pokazuje naokolo) Pa tu, čoveče!
PORUČNIK:
Da, samo, gde je ovo mesto?
KAPETAN:
Hm… išli smo na sever, iako je možda jug!…
PORUČNIK:
Meni se ne čini tako.
KAPETAN:
Kako ne, dugo smo putovali ka severu. Već bi trebalo da smo tamo.
PORUČNIK:
Mislim da se samo dugo vremena vrtimo u krug. Na severu nema muva.
KAPETAN:
To je od leševa. Ima ih svuda. Šta ćete, rat je.
PORUČNIK:
Na severu nije rat.
KAPETAN:
Kako ne. Jeste. I na istoku i na zapadu. Svuda je rat, samo lažu. Šire propagandu.
PORUČNIK:
Zašto onda idemo ka severu. Mogli bismo ostati gde jesmo.
KAPETAN:
Da bi se vojska angažovala, tupane. Evo, pogledajte mahovinu. Ona uvek raste na severu. Ja sam biolog po struci, to znaš jel’ da.
PORUČNIK:
Kako da ne. Biolog i komandant borbene jedinice, to je veoma pozitivno, gospodine.
KAPETAN:
Ne samo da je pozitivno, nego i praktično. Mi biolozi najbolje poznajemo borbu. Borbu između živih vrsta! Sad sam se specijalizovao i za one mrtve.
PORUČNIK:
A, da, video sam. Bavite se i izvršenjem smrtnih presuda. Kvalitetno. Veoma kvalitetno, moram reći. Vi ste svestrana ličnost, gospodine kapetane.
KAPETAN:
(Smeje se) Zahvaljujem, poručniče. Budete li disciplinovani, u tome ćete uspeti i Vi. Vidim, ne nedostaje Vam dara.
PORUČNIK:
O, za to je potreban poseban talenat…
KAPETAN:
Nego… nikad Vas nisam pitao. Čime ste se to u stvari Vi ranije bavili?
PORUČNIK:
Ja… pisao sam. Ja sam pesnik.
KAPETAN:
Zaista? Ko bi rekao. Pišete li ponešto i sada?
PORUČNIK:
Teško je biti pesnik danas. Ovo su specifična vremena. Želeo sam da napišem pesmu o našoj borbi.
KAPETAN:
I?
PORUČNIK:
Ne ide. Rat dugo traje. Ne mogu da se setim zašto se borimo. Možda Vi znate, gospodine.
KAPETAN:
Pa, razume se…Za čast. Za istinu!
PORUČNIK:
Da, svi se bore za istinu. Ali koja je naša istina?
KAPETAN:
E, zini da ti kažem. Setite se sami, pobogu, poručniče. Hm, iako niste preterano dosetljivi, reklo bi se da ipak znate da postupate sa vojskom.
PORUČNIK:
Mislite?
KAPETAN:
Pa, nisam sasvim ubeđen. Dobro. Dosta je bilo pričanja gluposti. Pripremite vojsku za pokret. Prema karti, nalazimo se pred nekakvim naseljenim, malim mestom.
PORUČNIK:
Razumem, gospodine kapetane!
KAPETAN:
Šta kažete, možemo da ga usput oslobodimo. I onako treba da nabavimo provijant. Zatim ćemo opet nastaviti put.
PORUČNIK:
Tako je, kapetane!
KAPETAN:
Dabome da je tako. Osim toga, videćemo jesmo li zaista onamo gde mislimo… Ni u kakve karte ja više ne verujem. A kako bih i verovao? Vojnik sam. Karte meni najmanje služe za orijentaciju.
PORUČNIK:
A zašto Vam služe, gospodine kapetane?
KAPETAN:
Za prekrojavanje.
Tišina.
KAPETAN:
Razumeš?!
PORUČNIK:
Razumem, gospodine!
SLIKA ŠESTA
Lelujava, nestvarna muzika.
Jedna od dve pojave u avetinjskom noćnom ambijentu posutom zvezdama, kao u Drugoj slici.
PRVI:
I onda se desio strašni događaj…
Iza drveta se pojavljuje negov dvojnik.
DRUGI:
Rano je. Događaj se desio kasnije. Pre toga je bilo nešto drugo.
PRVI:
Opet Vi. Dobro, otkud Vi znate šta se meni dogodilo…
DRUGI:
Zato što se to dogodilo i meni. I nemojte, molim Vas, da ja skraćujem priču. Gde se to žurite, pobogu? I onako ćete, kada završite sa pričom, trebati da počnete iznova. Bolje Vam je zato da ispričate sve. Tako, ćete, uostalom, pričati manje.
PRVI:
Molim?
DRUGI:
Jeste li se umorili?
PRVI:
Malo.
DRUGI:
Dobro, odmeniću Vas malo.
(Priča, Prvi ga sluša)
„Rat je, već, ko zna koju godinu. Očaj vlada izvan sveta lažnoga sjaja ovog bizarnog bordela. Sećanja su nepouzdana. Vrednosti su izgubljene. Vera je mrtva. Sve je neizvesno, zato sve i postaje moguće. Vojske se smenjuju. A „Mažestik”, i pored svega toga prosperira…”
Sporo zatamnjenje
SLIKA SEDMA
Ponovo bizarna ratna mašinerija. Tutnji mehanizam ritmičnih penetracija falusnih granata. Bordel radi punom parom.
Sakata vojska ulazi u „Mažestik”. Jakov sačekuje i nudi da uđu. Prislužnik im pomaže. Polunaga, Magdalena sa svojim debelim mesom i druge prostitutke uslužuju mušterije. Gradonačelnik ulazi u salon, povlačeći se kada ugleda vojsku.
Ređaju se, jedna za drugom, slike deformisane vojno-erotične fantazmagorije: Vojnik bez noge se klati sa štakama ispod miški, vodeći ljubav bez partnerke. Opsceno se oblizuje jedna prostitutka. Oficir vadi zlatni prsten s ruke i tresne ga na sto. Polunagi vojnik miluje nevidljivu ženu. Na drugoj strani, jedna od službenica hotela „Mažestik” glavom položenom na rukama, indolentnog izraza, zagledana direktno ka publici, podnosi ljubavne udare razuzdanog partera.
Na kulminaciji, na scenu istrčava Marija/Sara, polunaga, u crnim cipelama sa visokim potpeticama, u crnim čarapama sa žartierima, pokrivajći rukama svoje gole gradi. Ispoštena i panično zagledana napred.
Strovaljuje se na zemlju.
Zatamnjenje
SLIKA OSMA
Vojnički logor. Na nebu svetli zelena mesečina.
Stražar vadi pušku s nataknutim bajonetom i uperi je negde u mrak.
VOJNIK:
Stoj, pucaću!
GLUMAC (off):
Ne pucajte, molim Vas.
VOJNIK:
Izađi da te vidam.
Glumac se polako, uplašen pojavljuje.
VOJNIK:
Ko si ti?
GLUMAC:
Putujući glumac, gospodine.
VOJNIK:
Je l’ to vojni rod? (Glumac odmahuje glavom) Jesi l’ sam?
GLUMAC:
Ja i žena, gospodine. Mi smo lakrdijaši.
VOJNIK:
Naredniče!
GLUMAC:
Molim?
VOJNIK:
Kažem, zovi me „naredniče”. To mi je čin. Krv sam propljuvao dok sam ga dobio. Ranije sam bio običan seljak. Nisam ti ja nikakav gospodin, razumeš li?
GLUMAC:
A da, svakako, gospodine… Naredniče.
Pojavljuje se Poručnik.
PORUČNIK:
(Naredniku) Ko ti je to, balvane?
NAREDNIK:
(U stavu mirno, oštro) Gnjurci, gospodine! Vele da su putujući gnjurci.
PORUČNIK:
Glumci, klipane. Glumci.
NAREDNIK:
U stvari, lakrdijaši.
PORUČNIK:
Ma nemoj. Ništa ti ne razumeš.
NAREDNIK:
Razumem, gospodine poručniče! Mislim… razumem da ne ništa ne razumem!
PORUČNIK:
(Glumcu) Gde je drugi. Nek’ izađe i on.
Glumac se okrene ka mraku, doziva nekoga rukom. Odatle polako izlazi i njegova žena. Glumica na leđima nosi tovar dekora.
PORUČNIK:
Pa, kako ide?
GLUMAC:
Teško, gospodine. Mi znamo samo da glumimo. A to Vam nije ništa naročito u ovim vremenima.
PORUČNIK:
Šta znate da izvedite?
GLUMAC:
Treći čin „Magbeta”, „Ričarda Trećeg”, monolog Hamleta od Šekspira. To najbolje znamo. Nažalost, taj repertoar danas niko neće da gleda.
GLUMICA:
Zato igramo scene iz života. Želite li da Vam prikažemo? Sve što tražimo je malo suvog hleba i tolpe vojničke hrane.
PORUČNIK:
’Ajde. Pripremite se. Ja idem da pozovem Kapetana. On voli pozorište.
Glumci se meste. Otvaraju jedan paravan. Na njemu je iscrtana naivistička predstava tipičnog doma. Sa prozorima otvorenim ka jednom idiličnom predelu sa suncem koje se smeje. Glumica kida cveće i stavlja ga u vojničku porciju.
Dok se oni pripremaju…
VOJNIK:
Danas sam sanjao strašan san. Bio je rat, i raspad, i svako je svakoga mrzeo. Mnogo je ljudi pomrlo. U moje selo ušla je njihova vojska. Vojska je krala i grabila sve što joj je došlo pod ruku. I silovala je stare žene i male devojčice. Silovali su i moju ženu…
DRUGI VOJNIK:
E, mnogo ti je jak san. Izmislio si ga. Il’ si sve to negde vid’o. To se posvuda događa, a ti mi prodaješ rog za sveću.
Dolazi Kapetan. Seda sa Poručnikom na jednu stranu. Na suprotnoj su dvojica vojnika.
Počinje predstava. Na početku je žena (Glumica) sama u sobi…
Vojnici zvižde i dobacuju.
Zatim dolazi muž (Glumac). To je pantomimska igra sastavljena od običnih stvari. Jedna vrsta idile malih dnevnih stanja. Sentimentalna igra ispunjena je naivističkim maštanjem za mirnim životom.
Kako se radnja razvija, vojnici se smiruju. Prate predstavu „Slika iz života” zanemeli, zatim i zamišljeni.
U igri se uvode i deca bračnog para. Samo što su ona nevidljiva. Dok On na kolenu drži veće, Ona uljuljkuje manje, novorođeno dete.
Počinje da se čuje nežna, subjektivna muzika.
Mesečina dobija toplu žuto-crvenu boju.
Majka (Glumica) vadi sasušenu dojku i doji nevidljivu bebu.
Vojnici ostaju nemi. Poručnik takođe. Kapetan se vrpolji i sve to konstatuje.
Glumac i Glumica se pogledaju i hvataju se za ruku. Cela porodica je zajedno. Kraj. Poklon.
Kapetan aplaudira.
KAPETAN:
(Ustaje) Bravo, vrlo dobro. Iako je plačna, predstava je dobra za jačanje vojnog morala. Ona podseća da imamo za šta da se borimo. Borimo se za svoj dom. To je, poručniče, ujedno i odgovor na Vaše pređašnje pitanje. Dajte jela glumcima. Idemo poručniče. (Ovaj ga ne sluša) Poručniče, šta Vam je!
PORUČNIK:
Ništa, ništa, gospodine. Samo pokušavam da se prisetim.
KAPETAN:
Čega to?
PORUČNIK:
Svog doma.
KAPETAN:
Nema vremena za to. Hajde. Treba da razradimo taktiku za sutra.
Kapetan odlazi.
PORUČNIK:
Želim da napišem pesmu, a ne ide. Sve reči su sasušene u očima. Pokopani smo. Samo se čini da živimo. Živeli smo u snu pesnika. Sada nas sve sanja neki izbezumljeni general… Kada bih samo mogao da se barem setim neke pesme koju sam ranije znao.
Odlazi.
Odlaze i glumci.
Ostaje samo, izvesno vreme nema, dvoje vojnika.
VOJNIK:
Lepa predstava.
DRUGI VOJNIK:
Hm…
VOJNIK:
Za tren me vratila kući, kod mojih. Došlo mi nekako toplo oko srca. Podseti me na ženu. Odavno se nisam prisetio žene. Prestadoh čak i da je sanjam.
DRUGI VOJNIK:
A šta, tebi su zaista silovali ženu?
VOJNIK:
Ne, fala Bogu. Ništa od toga… Ženu su mi samo streljali.
DRUGI VOJNIK:
Otkud znaš?
VOJNIK:
A?
DRUGI VOJNIK:
Otkud znaš da je nisu silovali pre no što su je streljali?
VOJNIK:
Tako su mi kazali seljaci. (Ustaje) Čekaj šta ’oćeš da kažeš time!…
DRUGI VOJNIK:
A, nije ni važno. Ionako je mrtva.
VOJNIK:
(Zgrabi ga za rever) Kako, bre, nije važno? Ona je imala časnu smrt.
DRUGI VOJNIK:
Dobro, nek’ bude tako. Evo, i sestru su mi silovali, bila je mlada, nije čak ni udata bila. Pa je i i ona imala časnu smrt.
VOJNIK:
To je drugo. Ona ti je sestra. Kad bi se neko sip’o tvojoj ženi, to je…sas’ma drugačije. Gadno je. Razumeš li?
DRUGI VOJNIK:
Razumem, eto. Dobro, ženu ti sigurno nisu silovali.
VOJNIK:
Ma nemoj. E, sad ne može. Već si rek’o. Nema sad nazad. (Vadi bajonet) Prvo uznemiriš čoveka, pa se posle praviš nedovetan. Sad ću da ti posečem usta. Ili ću ti skinuti prste. Il’ ću ti oko izvaditi. Izaberi sam.
DRUGI VOJNIK:
Ti si lud!
VOJNIK:
A ti si, misliš, zdrav? Može li, bre, da zdrav čovek onako govori? Zato ću ti iseći usta.
DRUGI VOJNIK:
Nemoj, molim te. Ne usta!
VOJNIK:
Rakoh ti, izaberi. ’Oćeš oko? Il’ prste.
DRUGI VOJNIK:
Pr… prste!
Poteže nož. Iseca mu prste. Drugi vojnik krikne, hvata se za isečenu ruku.
Prvi vojnik tresne odsečene prste na zemlju. Oni tupo udaraju o tlo…
Drugi vojnik ponovo krikne od bola.
Krik mu zaglušuje idilična subjektivna muzika.
Zatamnjenje
SLIKA DEVETA
Duboka, tiha noć baca izdužene senke u hotelu „Mažestik”. Iz pozadine, iza otvorenih vrata prema zadnjem dvorištu, ulazi vetar koji razvejava prozračne zavese i topli sjaj one iste mesečine iz pređašnje slike.
Kroz otvorena vrata, u dugačkoj spavaćici, ulazi Marija/Sara. Očarana noću. Prepuštena svojim sećanjima, počinje da tiho peva nežnu pesmu. Zatvara oči, ponesena nežnom melodijom. Najpre počinje da se njiše u taktu melodije, a potom se sva predaje pesmi i jednoj sve temperamentnijoj, lelujavoj igri, dok pesma jača.
U salonu „Mažestik” pojavljuje se jedna tiha senka.
Marija/Sara primećuje neželjeno prisustvo i trgne se.
Senka se otkriva, to je Prislužnik.
SARA:
Uplašio si me.
PRISLUŽNIK:
Oprosti, nisam to hteo. Evo, idem.
Odlazi.
SARA:
Ne, čekaj. (On zastaje) Šta si ono hteo?
PRISLUŽNIK:
Ništa. Išao sam da legnem. I video tebe.
SARA:
Video si me kako ludim…
PRISLUŽNIK:
Ne, Marija. Bilo je divno.
SARA:
Nema ovde Marije. Sada sam Sara.
PRISLUŽNIK:
Možda, sada. Malopre, ti si ponovo bila Marija.
SARA:
Nema više Marije. Umrla je na onom kauču.
PRISLUŽNIK:
Nije umrla. Tu je ona. Samo skrivena. Malopre sam ja gledao kako igra. Čista i besporočna. Sjajna kao ona mesečina. Predivna.
Ona ćuti, potom…
SARA:
Znaš li tu pesmu…
PRISLUŽNIK:
Ne. Šta je to bilo?
SARA:
Uspavanka. Pevala mi ju je moja majka. To je jedina uspomena koja mi je ostala od nje.
PRISLUŽNIK:
Nemoguće. Bila si, rekoše oni tvoji glumci, veoma mala kada si izgubila majku. Mala deca ne pamte.
SARA:
(Ne sluša ga) To, i miris. Pamtim da je mirisala na smilje. Imala je nežan dodir. Kod god bih se rasplakala, uzimala me je u ruke. Nežno me stiskala svojim sigurnim rukama, dok me ljuljuškala. I pevala mi pesmu, šapatom. Tu pesmu.
PRISLUŽNIK:
Je li bila lepa?
SARA:
Ne znam. Ne sećam se kako je izgledala.
PRISLUŽNIK:
Verujem da je bila lepa. Ti sigurno ličiš na nju. O čemu peva ta pesma?
SARA:
Ni to ne znam. Ne pamtim joj reči. Samo melodiju i način na koji ih je moja majka izgovarala.
PRISLUŽNIK:
Idi sada, lezi. Odmori se.
SARA:
Ne spava mi se. A tebi?
PRISLUŽNIK:
Ni meni. Mrzim da spavam.
SARA:
Ja ne…
PRISLUŽNIK:
Posle moraš da se probudiš.
SARA:
…Vreme brže prolazi.
PRISLUŽNIK:
Svejedno… Ne želim da sanjam.
SARA:
Ali, zašto?
PRISLUŽNIK:
Sanjam sve jedno te isto. U glavi mi je zaglavljen samo taj jedan san.
SARA:
Kakav je to san?
PRISLUŽNIK:
Sanjam vreme kada sam bio srećan. I čak ako se malo šta u njemu i promeni, on se uvek isto završava. Mojim ulaskom u ovaj hotel. Zatim, kada se probudim, ponovo gledam ovoj prokleti hotel. I ne znam je li to san ili java. Zato mi je i svejedno da li spavam ili bdim. Ponekad je java bolja od lepog sna. Kako malopre. Kada sam te video, kao u nekom starom snu iz vremena mira…
Ona ga pogleda.
On nju takođe. Zatim odlazi.
SLIKA DESETA
Najpre daleko, zatim izbliza, jača nestvarni zvuk bizarne vojne mašinerije.
Izmenjena, ekspresionistička svetlost ponovo otkriva neobični vojno-erotski mehanizam. Zatim, kao kod mašine koja dobija ubrzanje, raste ritam rada falusoidnih granata. Radi, tutnji, melje začudna mašina…
Dole, u bordelu, ulazi nova vojska. Nestvarno živne hotel „Mažestik”. Bordel ponovo radi punom parom. Na scenu izlaze Kapetan i Poručnik. Iz dubine se javlja vlasnik hotela.
JOSIF:
Dobro veče, gospodo. Šta mogu učiniti za Vas? Želite li svoje stare sobe? Trebaćete samo da me podsetite na njihove brojeve…
KAPETAN:
Kakve stare sobe, čoveče. Ko si ti?
JOSIF:
Vi ste prvi put ovde?
PORUČNIK:
Prvi.
JOSIF:
O, ko bi rekao.
KAPETAN:
Zašto ko bi rekao?
JOSIF:
Zato što su obično svi već jednom bili ovde.
PORUČNIK:
A Vi se ne sećate svojih gostiju?
JOSIF:
Uniforme, gospodine… uniforme ponekad unose zabunu.
KAPETAN:
Dosta tih gluposti. Ko si ti?
JOSIF:
O, izvinjavam se. Ja sam vlasnik objekta. Zovem se Josif. Stojim Vam na usluzi. Kao i hotel „Mažestik”, gospodo. Jeste li za piće? Imamo prvoklasno vino.
KAPETAN:
Dobro bi nam došla po čašica, je li poručniče?
PORUČNIK:
Pa, ako Vi tako mislite… Otkud ga nabavljate.
JOSIF:
Vojske su darežljive, gospodine. Ovo je ostalo od vaših prethodnika. Mi, usred rata, delimo vino pomirenje. Vama njihovo, njima vaše… šta ćete, takav nam je posao. (Viče) Momče! (Izlazi Prislužnik) Kaži devojkama da donesu nekoliko čaša novog vina! Gospoda su prvi put naši gosti.
KAPETAN:
Ako mislite da ću da Vam platim za ovu posetu, grdno se varate.
JOSIF:
O, vidi se da ste prvi put ovde.
PORUČNIK:
Ne razumem.
JOSIF:
Mi ovde ne naplaćujemo u novcu.
KAPETAN:
Nego?
JOSIF:
Mi smo srećni da možemo da radimo naš posao. Isto kao i vi. Vi oslobađate teritorije, mi oslobađamo strasti. Vi oslobađate nas, mi – vas. Vrlo jednostavno. Dakle, mi zahtevamo samo Vašu zahvalnost. Ništa više.
KAPETAN:
(Sumnjičavo) To mora da je neki trik, podvodačka taktika…
PORUČNIK:
Kako onda preživljavate?
JOSIF:
A ko kaže da preživljavamo?
Ulazi Sara. Nosi tri čaše sa vinom. Zrači nežnom, ženstvenom lepotom. Poručnik je zagleda, uzima piće. Ona to primeti. I sama ga zagleda. Služi Kapetana. Josif primećuje to međusobno interesovanje.
JOSIF:
Uzdravlje, gospodo. Dobro došli u hotel „Mažestik”.
SLIKA JEDANAESTA
Ponovo se čuje, lelujava, eterična muzika.
Dve pojave onostranog noćnog ambijenta, na horizontu posutog zvezdama, kao u Prvoj i Šestoj slici.
PRVI:
O, Bože! Sada se sećam…
Sa druge strane na scenu izlazi:
DRUGI:
Ne izgovaraj zaludno moje ime!
PRVI:
A, tu si.
DRUGI:
Tu, a gde bih bio?
PRVI:
U međuvremenu si, vidim, unapredio i svoju ulogu u celoj ovoj zavrzlami. Gospodin se, dakle, počeo predstavljati i kao Bog.
DRUGI:
Ono je bio samo citat. Iako ovde možeš biti sve, pa i Bog. Sasvim je svejedno. Što se mene tiče, ne bih se odricao sebe. I tebe.
PRVI:
Što se mene tiče, ja bih se sasvim odrekao tebe.
DRUGI:
Žalim, jedino je to nemoguće ovde. Kako vidim, sećanje je počelo da ti se vraća.
PRVI:
Da… želeo bih da zaboravim. Dovde je sve bilo podnošljivo.
DRUGI:
Podnošljivo? I tamo je sve bilo podnošljivo. Tamo shvataš da čovek može da se na sve privikne. Od užasnog ima i užasnije. I tokom vremena, sve postaje podnošljivo.
SLIKA DVANAESTA
Mali logor dvaju dronjavih glumaca. Glumica kuva kašu u kotliću. Glumac nosi drva i stavlja na vatru.
GLUMAC:
Šta ti je? Što si se tako zamislila?
GLUMICA:
Mislim na Mariju. Možda je ipak trebalo da ja uzmemo sa nama.
GLUMAC:
Bolje je njoj tamo. Ima bar krov nad glavom.
GLUMICA:
Ta devojka mi je prirasla za srce. Mogla je i dalje da igra u našim predstavama.
GLUMAC:
Jedino što ne znamo hoće li uopšte biti publike.
Najednom se on trgne.
GLUMAC:
Jesi li čula?
GLUMICA:
Ne, šta to?
GLUMAC:
Neko je tu. Brzo, sakrijmo se…
Hvata je za ruku i vuče. Na drugoj strani se pojavljuje mladi čovek tužna lika. Oni stanu.
ČOVEK:
Izvinite, nisam hteo da vas uplašim…
GLUMAC:
Ko ste Vi?
ČOVEK:
Izgubljena duša. Je li ime važno…
GLUMICA:
Šta hoćete od nas? Mi nemamo ništa.
ČOVEK:
Tražim malo hrane. Zovem se Rista. Mogu li na kratko sesti kraj vatre?
GLUMAC:
Uplaši nas, bre, čoveče. ’Ajde, priđi, zagrej se malo.
GLUMICA:
Šta tu radite ovako sami?
RISTO:
Lutam. Ja sam učitelj. Danas je to uzaludna profesija…
GLUMAC:
Uzaludna profesija, kažeš. Pričaj ti nama o tome. Mi smo ti putujući glumci. Nekad smo imali celu družinu, sada smo ostali samo žena i ja…
GLUMICA:
A čega ste Vi to učitelj?
RISTO:
O, mnogih nauka. Bio sam stručnjak za antropologiju i filantropiju. Učim da su ljudi braća.
GLUMAC:
Kako ne, i zovu se Kain i Avelj. (Smeje se)
RISTO:
Može i Kain i Kain. Kako ne možeš videti. Danas svi stradaju. Ubice i žrtve su dvojnici.
GLUMAC:
Jaka ti je nauka, Risto, nema šta. Ti si, bre, promašeniji slučaj i od nas samih. ’Ajde, prezalogaji malo. Još neki zalogaj manje neće nas doizlgadniti.
Glumica im sipa iz kotlića u metalne tanjire. Glumac i Glumica jedu. Risto ne jede.
GLUMAC:
Šta je, ne dopada ti se? E, onda imaš da biraš. Kašu moje žene ili lišće sa drveta. Možeš da biraš i ribu sa potoka. Ako znaš da je uloviš (Smeje se)
RISTO:
Lišće, veliš, i ribe. To i nije tako loša ideja. Bi li to želeo da jedeš?
Rista ustaje, uzima lišća sa grana i baca ih u tanjir sa toplom kašom. Prelazi dlanom preko tanjira. Zatim podiže ribu iz tanjira.
RISTO:
Evo, malo mesa pored kaše.
GLUMICA:
(Gleda u čudu) Pržena riba!
GLUMAC:
(Iznenađen) Kako si to izveo?!
RISTO:
Po vašoj želji.
GLUMICA:
Ne mogu da poverujem.
GLUMAC:
(Počinje da se smeje) Dobro, Risto, otkud izvadi tu ribu.
Risto misteriozno plete rukama.
RISTO:
Ako vam kažem da pravim čuda, hoćete li verovati?
GLUMAC:
Jasno, kako da ne… (smeje se)
RISTO:
U tome i jeste problem. Danas niko ne veruje u čuda. A samo nas čudo može spasti.
GLUMICA:
Ti si sigurno vašarski mađioničar.
GLUMAC:
Iluzionista.
RISTO:
Može se i tako reći.
GLUMAC:
E, pa kolega, ti si nas zaista lepo iznenadio. Znaš li još neki dobar trik.
RISTO:
Bezbroj. Zavisi od situacije. Ranije sam ljude terao da veruju u čuda. Sada je čudo koliko ne veruju ni u šta.
GLUMAC:
Da li bi nastupao s nama.
RISTO:
Ja imam svoj repertoar… Na primer, progledavanje slepih. Ili lečenje sakatih…
GLUMAC:
Odlično, narod će to voleti da gleda. Čudo je kako ljudi vole da ih lažu. Ako želiš, mogli bismo da to zajedno igramo.
RISTO:
…teram neme da progovore, činim da gluvi pročuju…
GLUMAC:
Ti imaš repertoar k’o bog!
RISTO:
…teško bolesne dižem na noge, lečim leprozne, zloduhe isterujem…
GLUMICA:
Dobro, dobro. A bi li mogao da lečiš bradavice po rukama ili da baješ protiv straha. Možemo davati predstave, a zatim bajati, davati savete i prodavati šarene vodice.
RISTO:
…Umrle u život vraćam, večni život darujem.
GLUMAC:
(Zamišljen) Uverljivo, bogami, i ja sam za tren pomislio da si on…
RISTO:
Ko?
GLUMAC:
Spasitelj. Gospod.
RISTO:
Ja sam onaj koji jesam. Imam mnogo imena. Gospodom me neki nazivaju.
GLUMAC:
To i ja kažem. Bilo je strašno verodostojno. Slušaj Risto, ti si veoma darovit čovek.
Risto ćuti. Oni jedu. Najednom prestaju.
GLUMICA:
Risto, zašto ne jedeš?
RISTO:
Nisam godinama jeo. Nisam gladan. Moja je glad druge vrste.
GLUMAC:
(Pogleda u njegov tanjir) Šta je, nemaš li ribu i za sebe?
RISTO:
Mogao sam da preobrazim lišće u ribe samo za vas. Ranije sam mogao da nahranim hiljade. Da umnožim hlebove, napunim bačve vinom. Sada mi je čudotvorna moć oslabila.
GLUMAC:
(Smeje se) Potrošile ti se ribe, a?
GLUMICA:
(Samilosno) …i ti si dao svoje ribe nama?
RISTO:
Takva je moja nauka.
GLUMICA:
Daj mu deo tvoje ribe. Ja sam svoju već pojela.
GLUMAC:
’Ajde, Risto, na, uzmi.
RISTO:
Ne treba. Tvoja me je reč zasitila. Želite li i ovu kašu?
Risto im podaje svoj tanjir. Glumac i Glumica se pogledaju iznenađeno…
Svetlo se gasi.
SLIKA TRINAESTA
Sara se priprema da legne. Pevuši. Otvara širom vrata. Diše čisti vazduh. Ulazi Josif.
JOSIF:
Počela si lepo da pevaš.
Ona brzo leže u postelju i pokriva se.
SARA:
A ti si počeo da primećuješ i dobre stvari.
Josif je hvata za kosu. Ona viče.
JOSIF:
Primećujem i loše. Primećujem, na primer, da Poručnik započinje idilu sa tobom. A to mi se ne dopada.
SARA:
(Kroz zube) Meni se dopada.
JOSIF:
Ti se ne pitaš.
SARA:
Prestani, pusti me.
JOSIF:
Sećaš se, ti si se zaklela. Ovde si zbog te zakletve i ostala.
SARA:
Ti si me prisilio. Ne volim te. Nikada te nisam volela.
JOSIF:
Nikad ne reci „nikad”. To je prejaka reč. Posebno u ovakvom vremenu. Danas nema „nikad”, „pre”, „sutra”… Mi živimo u apsolutnoj sadašnjosti.
Pokušava da je poljubi. Ona ga pljune. On joj udara šamar.
SARA:
Nikada te nisam volela. Nikada te neću voleti. Živimo u apsolutnoj sadašnjosti. Sada te apsolutno mrazim.
Josif je ponovo zgrabi za kosu. Prisiljava je da klekne pred njega.
JOSIF:
Čini ti se, dušo. Tako ti misliš. Sećaš se: „Neću imati drugih bogova…”
SARA:
Prekini, čuješ li!…
JOSIF:
„Neću imati drugih bogova…”
SARA:
Neću imati drugih bogova. Ti si ih sve ubio.
Ostavlja je. Ubrzano odlazi.
Ona ostaje sama.
Svetlo se gasi
SLIKA ČETRNAESTA
Na sceni u salonu „Mažestika” Sara peva jednu od svojih melanholičnih pesama u stilu Zare Leander. Već je veoma izveštena. Kapetan, Narednik i vojnici je slušaju. Piju i smeju se. Poručnik pažljivo prati njenu pesmu. Dolazi Josif. Primećuje Poručnikov pogled.
JOSIF:
Gospodo, izvolite. Vaše su sobe pripremljene. Postelje vam greju naše službenice. Magdalena, pokaži gospodi sobe.
Magdalena dolazi do Poručnika, on je odbija, potom odlazi do Kapetana. U tom uzlazi Gradonačelnik. Gleda u Magdalenu. Ona gleda u njega. Gradonačelnik upitno pogleda u Josifa. On sleže ramenima.
Kapetan grli Magdalenu i nosi je ka sobi. Ona još uvek pogledom fiksira Gradonačelnika.
Ovoj odlazi.
KAPETAN:
(Pijano viče) Vojsko, na mestu voljno!
Magdalena ga nosi u svoj budoar. Pojavljuje se Prislužnik.
JOSIF:
Pope, isprati i drugu gospodu!
NAREDNIK:
Pope? Zašto te tako zovu?
PRISLUŽNIK:
Ranije sam bio pop.
VOJNIK:
Šta, sada si postao grešnik.
PRISLUŽNIK:
U ovom smo vremenu svi grešnici.
VOJNIK:
Je li, pope, a veruješ li ti u Boga?
PRISLUŽNIK:
Nije to pravo pitanje.
NAREDNIK:
Ma nemoj, a koje je?
PRISLUŽNIK:
Pitanje je: veruje li Bog u nas? (Pokazuje im) Izvolite gospodo.
Josif izlazi. Prislužnik vodi i vojnike. Odlaze. Marija/Sara završava pesmu. Gleda u Poručnika, želi da ode.
PORUČNIK:
Divno pevate.
SARA:
Hvala. Mogu li da idem?
PORUČNIK:
Ako tako želite. Zašto ne biste ostali da porazgovaramo.
SARA:
Čeka Vas Vaša soba, gospodine.
PORUČNIK:
To me ne interesuje.
SARA:
Vi ste neki čudan vojnik.
PORUČNIK:
Dugo nisam čuo tako lepu pesmu.
SARA:
Da, na početku svi vole moju pesmu.
PORUČNIK:
…a zatim?
SARA:
Zatim žele moje telo. Laku noć, gospodine.
PORUČNIK:
Meni se dopada Vaša pesma. To je jedina lepa stvar koja mi se desila poslednjih godina. Ja sam pesnik koji je zaboravio sopstvene pesme. Dok sam Vas slušao, u glavi su mi se rojili stihovi. Vratile su mi se slike. Na tren sam se ponovo osetio srećnim.
SARA:
(Ćuti)
PORUČNIK:
Mogu li znati Vaše ime?
SARA:
Sara.
PORUČNIK:
Sara!… Laku noć, gospođice.
Ona ga gleda. I on nju.
SARA:
Oprostite. Vi niste kao drugi. Želela bih da ostanem još malo sa Vama. Hoćete li da popijete nešto?
Silazi sa scene.
PORUČNIK:
Ispio sam reke. Nisam više žedan.
MARIJA:
Slušala sam mnogo muškaraca kako govore. Drugačije od Vas.
PORUČNIK:
Upoznao sam mnogo žena. Uzalud. Posle toliko vremena, večeras po prvi put imam želju da napišem pesmu.
Dugačka pauza. Ambijent se menja. Duboka, tiha noć baca izdužene senke u hotelu „Mažestik”. Iz pozadine, nanos vetra kroz otvorena vrata razvejava prozračne zavese. Zelena mesečina dobija topli ton. Njena svetlost otkriva siluete Sare i Poručnika spojenih u nežni poljubac.
Ulazi Prislužnik. Primeti ih i ustukne. Lik mu dobija zamišljeni izraz.
PRISLUŽNIK:
(Tiho) Nešto će se desiti, a tebe još uvek nema. Čekamo te dugo, a ne dolaziš. Gospode, hoćeš li stati na kraj svemu ovome?
Odlazi.
Ostaju Sara i Poručnik, spojeni u strastveni zagrljaj. Pretvoreni u siluete.
Zatamnjenje
SLIKA PETNAESTA
Dvojnici u fantazmagoričnom ambijentu.
DRUGI:
(Odsutno) Upravo je tada započeo raspad.
PRVI:
(Uzdiše) Tada je počeo raspad. (Ironično) Znaš, sve više mi se dopadaš: već si počeo da razmišljaš kao ja. ’Ajde, nastavi. Počinjem da volim da te slušam…
DRUGI:
(Priča) „Sjaj Kuće počeo je da tamni. Poslednji gosti ostajali su predugo. A što se Sare i njenog ljubavnika tiče… Gledao sam njihovu ljubav i u prvo vreme sam joj se podsmevao. Tokom vremena, počeo sam da im zavidim. Oni su imali nešto što nije imao niko od nas. Ili smo imali, pa smo to zaboravili tokom dugog, beskrajnog rata…”
PRVI:
(Ironično) Tačno, do reči!
DRUGI:
(Nastavlja) „Ja sam spasao tu kučku od crkavanja, a ona me izneveravala sa drugim. A on, on se žrtvovao za nju. Ona i nije znala da je on meni plaćao njenu ljubav…”
PRVI:
Pardon!…
DRUGI:
Dobro, dobro! Ne ljubav, isplaćivao mi je vreme provedeno sa njom. Otkupljivao je od mene da bi je imao samo on. Gospode bože, ljubav se pojavila u javnoj kući. To je sasvim izopačilo stvari.
PRVI:
To… i još nešto!
DRUGI:
I bolest. U „Mažestiku” se pojavila neka čudna, nepoznata bolest. Magdalena je zatrudnela. Kuća je počela da se gasi…
SLIKA ŠESNAESTA
Na jednom od stolova, Magdalena pije alkohol iz flaše. Ispija piće do dna. Pijana je.
MAGDALENA:
(Viče) Pope, ej, pope!
On se pojavljuje.
PRISLUŽNIK:
Šta je, Magdalena?
MAGDALENA:
Donesi još jednu flašu.
PRISLUŽNIK:
Dosta ti je. Škodiće ti!
MAGDALENA:
Mnogo ti znaš šta meni škodi! Donesi kad ti kažem.
PRISLUŽNIK:
Nema više.
Ulazi Sara.
MAGDALENA:
Nema više, a? Znaš li ti koliko smo flaša dobili od Gradonačelnika? Celu novu pošiljku. Ja sam to lično zaradila. Sve do zadnje flaše. I sad, kažeš, nema više za mene…
PRISLUŽNIK:
Potrošilo se. Hoćeš čaja?
MAGDALENA:
Nisam bolesna. Tužna sam.
SARA:
Bolesna si Magdalena. Sva drhtiš.
MAGDALENA:
(Pogleda je) Hladno mi je, Saro!
SARA:
Dođi, trebala bi leći.
MAGDALENA:
(Iznenadno) Ti bi trebala leći sa onim tvojim poručnikom! Meni je već preko glave od ležanja sa svom tom fukarom. Ja radim i za tebe. Sve vas ja izdržavam.
PRISLUŽNIK:
Prestani, Magdalena!
SARA:
Ostavi je. (Magdaleni) Smiri se, sve će biti dobro.
MAGDALENA:
Ništa više neće biti dobro. Mučno mi je.
PRISLUŽNIK:
Trudna si!
MAGDALENA:
Nisam. Meni je samo mučno. Vama nije hladno?
PRISLUŽNIK:
Hajde, ne laži. Samo Bog zna koliko si muškaraca primila u svoju postelju.
MAGDALENA:
Samo Gradonačelnika… Časna reč. Ako sam trudna, ovo je njegovo dete.
Tišina…
MAGDALENA:
…I još ponekog, možda. Pa šta?! To sam radila zbog ove kuće. Zbog svih vas, đavo vas odneo. (Sari) Štedela sam tebe. Bilo mi te žao. Želela sam da ti ostaneš čista. Da ne zagacaš kao mi…
SARA:
Znam, Magdalena, znam…
PRISLUŽNIK:
Ne laži, Magdalena, uživala si u muškarcima! Zašto teraš Mariju da ti se pravda? I na tvome mestu, ona bi bila čistija od tebe. Ti si u svojim mušterijama uživala koliko i oni u tebi.
MAGDALENA:
…Uživala sam u muškarcima, pope. Ali si ti od tog uživanja živeo. Uživao si i ti od našeg užitka.
PRISLUŽNIK:
Uživao? Samo Bog zna kako sam ja uživao. Od čega da uživam? Što sam Vas gledao kako se pretvarate od žena u bludna mesa? Od toga kako su pred našim očima umirale svaka čast i vrlina? Ili od toga kako sam i sam nisko pao, prihvatajući da i ja delim i jedem gnusni hleb.
MAGDALENA:
Gutao si taj hleb, pope. Nisam ja jela tvoje nafore. Ti si se našeg hleba najeo.
PRISLUŽNIK:
Bog nas je sve napustio. On mi je svedok da sam želeo da vas izvučem iz blata u koje ste pali. U koje smo zagacali svi mi. Sve dok nisam i sam pao u njega. Žao mi je što me Bog nije uzeo onda kada su granate digle u vazduh moju crkvu. Rat je mene i raspopio, i raščovečio. Stidim se. Koliko se samo stidim zbog sebe. Stidim se zbog vas, stidim se sebe, stidim se vas…
MAGDALENA:
Amin. Propoved je završena. ’Ajde, daj sada novu flašu, pa da se pričestimo.
On, skrhan, ćuti. Ulazi Poručnik. Sara ga pogleda. I on nju.
MAGDALENA:
Sinoć snila san. Godinama mi se ne dešava da sanjam. Bilo je proleće. Unaokolo su padale bele „mace”. Ptice su se vratile u grad. Lastavice su letele hitro i nisko, čini ti se iznad samih naših čela, i gradile gnezda pod strehama nekih novih kuća. U tom snu bili ste svi. A ponajviše… sam u tom snu bila ja. Izlazili smo iz „Mažestika”, ruku pod ruku, ja i on… Gradonačelnik. Ja sam bila obučena u belo, a on – iako ga znate kakav je – nekako posebno lep, nasmejan i snažan, išao je pored mene. Iza nas je koračao Josif, ozbiljan kao i uvek, bacao je konfete po nama i zračio od neke čudne radosti. U snu je bila i stara crkva, i srušeni zvonik, i zvuk zvona što je odjekivao na sve strane. A pred crkvom beše pop, naše popče, obučeno u svečanu prazničnu odoru, nasmejano nas je čekao da bi nas u nju uveo…
Sara pogleda Poručnika. On gleda u Magdalenu. Svi ćute.
PRISLUŽNIK:
Blagorodan san, Magdalena…
SARA:
Lep san. Želela bih da i ja usnim takav san.
MAGDALENA:
Nema veze, srce. To je samo san. San trudne kurve…
Poručnik dolazi.
Prislužnik gleda za njim.
Mladi oficir gleda u Saru.
Ona sagne glavu.
Zatamnjenje
SLIKA SEDAMNAESTA
Duboka noć u „Mažestiku”. Vrata prema zadnjem dvorištu su otvorena. Zavesa se lagano razvejava. Nebo je posuto rojevima zvezda. Spolja se čuju noćni zvuci. Poručnik čeka Saru u salonu. Ona dolazi u svojoj spavaćici. Za tren oni se traže, zatim se bacaju jedno drugome u zagrljaj. Ljube se.
PORUČNIK:
Došao sam da ti nešto kažem.
SARA;
Ne govori. (Ljubi ga)
PORUČNIK:
Uskoro odlazimo. Kapetanu je ovde dosadilo.
Ona se udaljava od njega.
PORUČNIK:
Hoćeš li me se sećati, Saro?
Ćuti. Očajna je.
SARA:
Da li ću te se sećati? Mogu li se zaboraviti najlepši trenuci u životu?
PORUČNIK:
Neću te nikada zaboraviti, Saro…
SARA:
Želim da pođem s tobom.
PORUČNIK:
Vratiću se po tebe, hoćeš li me čekati?
SARA:
(Nemo, ugušena suzama, potvrđuje)
PORUČNIK:
Doći ću i otići ćemo odavde…
SARA:
Gde?
PORUČNIK:
Gde god ti želiš. U tvoj kraj.
SARA:
Ne znam gde je moj kraj.
PORUČNIK:
Onda ćemo otići mojoj kući. Tamo sada nema nikoga. Izgradićemo ponovo kuću mojih roditelja i živeti u njoj. Imaćemo mnogo dece, kao u bajkama. Hoćeš li, Saro…
SARA:
Da, da…Pevaću im uspavanke. Kao ona koju sam čula od moje majke.
Sara peva uspavanku. Ne zna tekst i peva samo melodiju.
On prihvata pesmu. Izgovara i tekst. Peva sa njom.
SARA:
Otkud znaš pesmu? Mislila, sam da je ovu pesmu pevala samo moja majka. Pamtim da ju je ispevala samo za mene.
On prestaje da peva…
PORUČNIK:
Tu pesmu je pevala moja majka. Pevala ju je mojoj maloj sestri.
SARA:
Tvojoj maloj sestri? Kako se ona zvala?
PORUČNIK:
Marija.
SARA:
(Zatreperi) Šta je bilo s njom?
PORUČNIK:
Majka je poginula od granate pale na putu dok su njih dve bežale. Sestra je ostala da plače pored tela sirote majke. Rekli su mi da su je uzeli neki dobri ljudi koji su tuda prolazili…
SARA:
Mene su ljudi uzeli. I moja je majka pevala ovu pesmu za mene. Imala je nežan glas i mirisala…
PORUČNIK:
…mirisala je nežno, na smilje.
Oni se pogledaju užasnuti. Udaljavaju se. On beži.
Sara krikne.
Zatamnjenje
SLIKA OSAMNAESTA
Paravan glumaca sa naivističkom slikom toplog porodičnog doma. Šum prisutne publike. Čuje se doboš. Izlazi glumac koji ima doboš što mu visi na užetu oko vrata. Publika se smiruje.
GLUMAC:
(Teatralno objavljuje) Poštovani publikume, putujući dugo vremena kroz mnoga mesta, dođosmo, eto, i u vaš kraj. Ovde smo da bismo vam prikazali naše predstavljenije, te da vam igrom i mimikom vajnom, ponudimo malko milosti i, nešto više, utešenije dušama ranjenim vašim. I na koncu, da vam dadnemo svoje naravoučenije: da pozorište je, dobri ljudi, blagorodije i spasenije! (Opet udara „tuš” u svoj doboš) A sada, predstavljam vam novu tačku našeg teatra. Molim malo aplauza za našeg artista, velikog Rista, mađioničara, iscelitelja i iluzionistu, koga ste davno čekali – i tek danas dočekali!!!
Aplauz, egzaltacija, zvižduci. Glumac se gubi sa scene. Na sceni se pojavljuje Rista. Stoji i gleda u publiku. Nosi plašt nad svojom odećom. Aplauz jenjava. On i dalje stoji.
RISTO:
(Tiho, nesigurno) Tu sam, ponovo, među vama, ako ima ko da čuje.
UZVICI IZ PUBLIKE:
– Glasnije, ništa se ne čuje!
– Dosta smo slušali, daj da nešto i vidimo!…
RISTO:
…Ja sam živi hleb što siđe sa neba; onaj koji jede ovoga hleba živeće večno; a hleb što ću ga Ja dati jeste Moje telo, koje ću predati za život sveta. (Jovan, 6, 51)
PUBLIKA:
– Barem se operi, pa da te kušamo!
RISTO:
Tražićete me i nećete me naći; i gde god Ja budem, vi nećete moći doći! (Jovan, 7, 34)
PUBLIKA:
– Idi, idi. Dajte nešto interesantnije!…
Svi se smeju. Risto obara glavu.
Izlazi, uznemiren, Glumac. Pokušava da spase predstavu.
GLUMAC:
Strpljenja, gospodo. Ima li bogalja u publici? Nek’ dođe tu.
Izlazi jedan čovek na štakama.
Risto ga i ne pogleda. Diže glavu ka nebu i naređuje bogalju…
RISTO:
Idi u miru!
Bogalj odbacuje štake. Počinje da hoda. Publika reaguje.
Na scenu izguravaju slepog čoveka.
SLEPI:
Možeš li i mene isceliti?
RISTO:
(Tužno ga pogleda) Iako nemaš da mnogo šta vidiš, osim praznine i bezverja, progledaj!
Opet se dešava čudo. Publika doživljava delirijum. Glumac se zadovoljno smeje i klima glavom ka publici. Egzaltirano pokazuje ka iscelitelju.
PUBLIKA:
– Daj sad nešto veliko!
– Potresno!
RISTO:
Šta je potresnije od ovoga rata i mržnje. Šta veće od ovog zla i nevremena!
PUBLIKA:
Nevreme. Bura. Napravi buru ako možeš.
RISTO:
Nekada sam smirivao bure, jer ste vi želeli mir. Sad želite buru jer ste ophrvani nemirom i bolesni od gneva. Ištite da smirim bure u vama, ne da podižem bure u prirodi!
PUBLIKA:
(Skandira) Bura, bura!!!…
RISTO:
(Pogleda u njih) Nek’ bude bura!
Počinje da duva. Snažno fijuče vetar. Čuju se daleke grmljavine. Na sceni, Glumac gleda uplašeno. Publika je egzaltirana. Viče oduševljeno. Vetar jača. Razvejava lišće. Veju se Ristina kosa i plašt. Publika je uplašena, počinje se vrpoljiti. Vetar ruši paravan sa slikom idile. Seva. Glumac beži sa scene. Deo publike počinje da se razilazi.
Uza sve to, sve se glasnije počinje slušati poznati zvuk potmulog tutnja užasne mašinerije rata. Fantazmagorični zvuk pokriva sve. Vetar još uvek duva. Publika se u panici rastura, bežeći na sve strane.
Risto ostaje na sceni sa svojim odsutnim, tužnim pogledom. Na udarima bure, sa svojim razvejanim plaštom. Na licu mu igra svetlost munja.
Zatamnjenje
SLIKA DEVETNAESTA
Jača tutnjava fantazmagorične mašinerije. I ponovljena se, još upečatljivija slika s početka.
Hotel „Mažestik” utonuo u sfumato, kao na početku, predočava carstvo erotskog epikurejstva, sa plavičastim svetlima, senzualnom muzikom, siluetama koje se otkrivaju u isprepletenim opscenim, stilizovanim erotskim scenama u koreografiji i ritmičkim pokretima; prigušena svetla, kanabei, rese, zaslepljujuća belina razgolićenih ženskih tela, poneko čudno kikotanje, šaputavo iskazano sladostrašće, teško muško disanje koje zatim lako pokriva dominantna muzika koja se čuje u drugom planu pesme mlade devojke, pevačice na kabaretskoj sceni Salona „Mažestik”.
Ova se scena polako raščišćava. U salonu, pod binom, na kanabetu leži Magdalena. Kašlje.
Ulazi Gradonačelnik.
MAGDALENA:
O, ekselencijo, to ste Vi. Žao mi je, danas ne radimo. Poslužite se u drugom dućanu. „Mažestik” je trgovačka ulica sa puno butiga.
GRADONAČELNIK:
Ne budi gruba, Magdalena. Ja sam došao da vidim tebe.
MAGDALENA:
Kakva čast.
GRADONAČELNIK:
Rekli su mi da… nosiš moje dete. Došao sam da pitam je li to istina? Vi to uvek znate.
MAGDALENA:
Ne uzbuđujte se, ekselencijo, mi to nikad tačno ne znamo.
GRADONAČELNIK:
…jer, ako je to točno, ja sam došao da te uzmem.
MAGDALENA:
O, zaista, ekselencijo? I da me nosite – kuda? Iz ove se kuće obično ne izlazi. Ovde se ostavljaju i meso i kosti.
GRADONAČELNIK:
Molim te, ne budi loša sa mnom. Volim te, Magdalena.
MAGDALENA:
Znam. I to ne jedanput. Za lepu reč ne naplaćujemo.
GRADONAČELNIK:
Želim da te povedem sa sobom. Slušaj. Venčaćemo se. Naći ćemo venčanicu. Uzećemo se, Magdalena. Bićemo po prvi put srećni.
MAGDALENA:
Mora da ti je popče ispričalo moj san…
GRADONAČELNIK:
To je i moj san, Magdalena.
MAGDALENA:
Lepo. Baš lepo. Samo što…
GRADONAČELNIK:
Ne govori, umaraš se.
MAGDALENA:
…Želim da kažem. Pusti me.
GRADONAČELNIK:
Dobro, slušam te.
MAGDALENA:
…Samo što je ovo java, Vaša ekselencijo.
GRADONAČELNIK:
Voliš li ti mene, Magdalena?
MAGDALENA:
O, koliko sam te volela. Veoma skupo.
GRADONAČELNIK:
Hoćeš li poći za mene?
MAGDALENA:
Nemam snage. Hladno mi je. Ne mogu više da pomeram noge, ruke su mi ukočene. Telo mi se smrzava, zebem, strašno je hladno. Hladno je u mozgu i u utrobi. Bože, čuješ li me, Bože. O, kakav studeni kraj.
GRADONAČELNIK:
(Grli je, ljubi, ona se predaje poljupcu) Hoćeš li poći za mene, Magdalena?
MAGDALENA:
Da, da… (Umire)
GRADONAČELNIK:
Magdalena, Magdalena!!!…
Gradonačelnik je očajan.
GRADONAČELNIK:
(Viče) Pope, pope!
Izlazi vičući.
Ulazi Sara. U rukama drži pištolj. Očito u nameri da izvrši samoubistvo. Sva je pometena.
Ugleda mrtvu Magdalenu. Krikne.
Ulazi Josif.
JOSIF:
Saro, Saro, šta to radiš!
SARA:
Imala sam dom, napustili smo ga. Imala sam porodicu, izgubila sam je. Volela sam jednom u životu, ljubav mi se pretvorila u pepeo. Imala sam brata, postao mi je ljubavnik. Imala sam sestru u ovoj grešnoj kući, i ona me je ostavila. Eve me, Magdalena, dolazim. Ja te ne napuštam.
Podiže pištolj. Ulazi Poručnik.
PORUČNIK:
Marija, prestani. Vrati mi pištolj. Niko nije kriv za sve ovo. Osim ovog prokletog rata. Danas se svoji izdaju, braća se ubijaju, bližnji se obeščašćuju, ludilo je posvud. Molim te, Marija, ostavi pištolj. Slušaj me, Marija. Otići ćemo zajedno. Kući. Podići ćemo našu staru kuću. Živećemo zajedno, čedni i očišćeni, bićemo ponovo brat i sestra. Naći ćeš čoveka za sebe. Zavolećeš ponovo…
Ona ga gleda praznim pogledom.
JOSIF:
Ostavi je na miru. Ona će ostati tu. Više nego ikada, ona pripada ovde. Ona nije Marija. Sara je.
Josif kreće ka njoj.
Sara uperi pištolj ka njemu.
SARA:
Ne približavaj mi se. Dosta mi je svega. Dosta mi je svih vas.
Josif joj oduzima pištolj. Udara joj šamar. Ona se tetura.
JOSIF:
Dosta? Tebi je dosta? Šta ja da kažem? Primio sam vas u ovu kuću, vi ste mi je upropastili. Svi vi.
SARA:
Primio si me u bordel. Oduzeo si mi nevinost. Promenio si mi ime. Ubio si me pre no što sam i proživela.
PORUČNIK:
(Josifu) Ubiću te. U životu nisam ubio čoveka. Mislio sam da treba da se sačuvam za neko novo vreme u kome ću pisati lepe pesme. Ti ćeš biti moja prva žrtva.
Polazi ka Josifu.
JOSIF:
Stani, pucaću.
PORUČNIK:
Ubiću te!
JOSIF:
Kažem ti, stoj!
Josif se baca na njega. Bore se. Odjekuje pucanj. Na tren Josif i Poručnik stoje zagrljeni. Zatim telo Poručnika polako isklizne i pada na zemlju.
SARA:
Ne! Ne!
Baca se nad mrtvim bratom.
Ulazi Kapetan.
Sara uzima pištolj sa poda i uperi ga prema Josifu.
KAPETAN:
(Spokojno) O, raščišćavamo stare račune!
JOSIF:
Gospodine Kapetane, Vaš oficir me napao…
KAPETAN:
Vidim, dragi moj, vidim. Sve mi je jasno. A zašto ona plače. Prvi put vidim kurvu da plače za ljubavnikom.
JOSIF:
Nisam kriv, razumete li, gospodine kapetane?…
KAPETAN:
Sasvim.
JOSIF:
Je l’ zaista, gospodine?
KAPETAN:
U ratu se gine, dragi moj.
JOSIF:
Znači, dajete mi za pravo?
KAPETAN:
Apsolutno.
Sara ga gleda s nevericom, još uvek s pištoljem u ruci.
Ona netom okreće pištolj i puca sebi u utrobu.
Pada.
PRISLUŽNIK:
Neee!
JOSIF:
Zahvaljujem Vam, gospodine.
KAPETAN:
Molim.
Kapetan bezizražajno podiže pištolj i puca u Josifa. Josif se hvata za ranu. Polako pada, zaprepašćenog izraza lica.
KAPETAN:
(Duva u zadimljeni pištolj, Josifu) Samo… ima tu jedno „samo”, dragi moj. To je bio moj oficir. A oficir se ne ubija tek tako, jel’ da, dragi moj?
Josif pada na zemlju. Ulazi Gradonačelnik sa Prislužnikom. On nosi veliki crkveni krst u ruci.
GRADONAČELNIK:
Gospode bože, šta je ovo?
PRISLUŽNIK:
Došao sam da izgovorim oproštajnu molitvu jednom pokojniku, a vi ste napunili prostor mrtvima. Hoćete li jednom prestati sa time, prokleti bili! Imate li malo ljudskosti u sebi, ili vam je svima rat oduzeo i poslednji delić? Mislite li na sebe, ako već na Boga ne mislite? Preživljavate ubijajući. Kako ćete živeti sa toliko žrtava na duši? Jesu li vam sila i sebičnost toliko zamutile mozak, da oduzimate i sebi sopstvenu budućnost? (Svi ga gledaju unezvereno) Kleknite, kleknite i bar se pokajte sada, da biste imali života za sebe, sutra. Kleknite, pokajte se!
Klekne sam, moli se…
KAPETAN:
Hajde, pope, prestani. Ili hoćeš da ostaneš bez života još koliko danas. (Prislužnik se prene. Kapetan se vrti unaokolo, sarkastično cokće jezikom) Premnogo je leševa. Nema više uslova za ostajanje.
Prislužnik prekida molitvu, ostaje na kolenima.
Utrčava Narednik.
NAREDNIK:
Gospodine Kapetane…
KAPETAN:
Naredi „pokret”. Idemo odavde.
NAREDNIK:
Napolju se sprema oluja. I oni su opet tu…
KAPETAN:
Koji „oni”?
NAREDNIK:
Gnjurci, gos’n Kapetane! Kako se ono nazivahu, lakrdijaši.
Iznenadno se u pozadini otvaraju vrata. U salon ulazi snažan vetar. Napolju je oluja. Na vratima se pojavljuje Risto. Vetar mu razvejava plašt. Iza njega su Glumac i Glumica. Svi su nekako izmenjeni.
RISTO:
Mir s vama, dobri ljudi!
KAPETAN:
O, jebem te blesavog!
GLUMICA:
(Ugleda Marijino telo na podu) Marija, ćerko! (Mužu) Vidi šta učinismo. Da je nismo ovde ostavili, ona bi još bila živa.
GLUMAC:
Prestani ženo. Tako joj je bilo pisano. Naš je sin bio sa nama, pa je izgubio život. A mi smo, eto, preživeli. Sudbina. Od pisanog se ne beži. Bog će ga znati zašto je to tako.
RISTO:
Ne pišem ja sve, najveći deo ispisujete sami!
KAPETAN:
’Ajde, dosta je bilo budalaština. Ti, Svevišnji, prvi hvataj maglu. Ionako ovde više nema mesta. Nađi neku ludnicu i smesti se tamo udobno.
RISTO:
Oprosti im, Gospode, jer ne znaju šta rade.
KAPETAN:
Veće hrpe grešnika i ološa nisam video. Evo, sada se pojavio i ovoj ludak.
RISTO:
O, rode neverni i razvratni! Dokle ću biti sa vama? Dokole ću vas trpeti. (Mat. 17, 17)
PRISLUŽNIK:
(Približava mu se hodajući na kolenima) Prepoznao sam te. Jesi li nam došao napokon, Gospode?
RISTO:
Bio sam tu, ali nije bilo koga da me dočeka. Govorio sam, ali nije bilo koga da me čuje! Pravio sam čuda, nije bilo koga da poveruje…
GRADONAČELNIK:
Ja te slušam. Verujem ti. Po prvi put u životu zavoleo sam nekoga. Nju. (Pokazuje na beživotnu Magdalenu) Sada je više nemam. Možeš li mi vratiti ljubav?
GLUMICA:
(Glumica potrči njemu, klekne podno njegovih nogu) Molim te, vrati u život i moju Mariju.
PRISLUŽNIK:
Ti si zaista On, vrati sve, nek počnu nove živote. Mene kazni. Ja sam kriv za toliko toga. Napustio sam hram tvoj, ušao u ovu grešnu kuću, opteretio sam se svim mogućim gresima. (Udara se u grudi) Moja je krivica, najveća je krivica moja!
KAPETAN:
Mora se reći, postaje interesantno!
PRISLUŽNIK:
Slušamo te, Svevišnji. Položi svoju ruku i digni iz mrtvih ovu zabludelu decu tvoju. Učini čudo. Vrati nam veru, Gospode!
KAPETAN:
E, ’ajde da i to čudo vidimo.
RISTO:
Išao sam dugo među vama i premaleo, žednio sa vama i gladovao. Stradao sa vama i tugovao. Gledao vam bol što me sećaše na moju bol na krstu, iako me vaš bol sada više boli. Ustajete jedan protiv drugoga, zamrzili ste se do krvi, a već ste zaboravili zašto. Sada se mrzite iz navike. Stupate u savez sa neprijateljima vaših prijatelja i pirujete sa prijateljima vaših sopstvenih neprijatelja. Tuđe vojske sačekujete kao da su vaše sopstvene. Bolesni ste od gneva. Bludite. Ubijate delom, ali i rečju i lažju. Grabite se za robama, praznite cela skladišta, a duše su vam prazne. Sudbinama trgujete, da biste zaradili. Imovine su vam važnije od vrlina. Ne okrećete drugi obraz, jer ste ih oba izgubili. Ime moje izgovarate uzaludno. Idola činite umesto dobrote. Podigli ste hramove taštine u sebi, umesto hramova znanja i duha. Nemate samilosti, samo ponosa i gneva. Ne opraštate, već se svetite. Uzalud vas jednom podučavah. Prodali ste me po drugi put. Bio sam sin čovečiji i vladatelj dobrote, učiniste me zatočenikom srama i krivice. Lažno svedočite jedan protiv drugoga. Ubijate bližnjega svog. Ponižavate me više od fariseja, i mučite više od mojih mučitelja… Gde li sam to, sa vama, pogrešio.
Ne zaslužujete čak ni kaznu, jer se sami najviše kažnjavate. Koliko vas samo žalim. Grešnici ste, ali ste deca moja, što vas sazdah za život ljudski. Neka vam, zato, budu udovoljene molbe. (Podiže oči ka nebu) Oče, kumim te svom preostalom verom, daj mi snage da izdržim i ova iskušenja. Oprosti im, Oče, jer ne znaju šta rade. (Okreće se ka Magdaleninom telu) Zato, ustani, bludnice, ustani čista i besporočna. Ustani da bi se sa tobom digla i nada, u ovom beznadežnom vremenu.
Neki pokret se dešava kod Magdaleninog tela. Svi su ućutali. Najednom, iza kanabeta na kome ona leži, izleti bidermajer, bela venčanica, bele nevestinske cipele i lepršavo poleću visoko, sve dok ne stanu da lebde na gornjem okviru scene.
Otkida im se uzdah čuđenja.
Magdalenino telo se stresa…
Svi iščekuju da Magdalena ustane.
…zatim joj telo beživotno klone.
GRADONAČELNIK:
Hoće li i ona ustati?
Risto nemoćno povija glavu.
KAPETAN:
Toliko? Je li to bilo čudo? To je obični mađioničarski trik.
RISTO:
Nema više čuda, istrošena su sva.
NAREDNIK:
(Oduševljeno) Video sam nešto slično, još kao dete, na jednom vašaru.
RISTO:
(Skrhan) Za koga me misle ljudi – Mene, sina Čovečijeg? (Mat.) Nekada sam umeo da hodam po morskoj površini, punio sam obilnim ulovom mreže siromašnih ribara, lečio od svih bolesti. Danima upokojene, vaskrsavao. A sada ne mogu da izlečim ovaj svet od bolesti koja ga uništava.
KAPETAN:
(Sarkastično) Bravo, bravo. Lepa predstava. ’Ajde, sad, gubi se. Dosta si nas zamajavao svojim šeretlucima.
Risto se okreće želeći da ode.
GLUMICA:
Vrati se. Gde ideš. Potreban si nam svima.
PRISLUŽNIK:
Ne odlazi, Svevišnji. Mi ćemo ti vratiti moć. Začeta je naša vera u Tebe. I ono je bilo čudo. I to je znak. Znak nade.
GLUMAC:
Poslušaj ih, Risto, ostani.
GRADONAČELNIK:
Ako si već uspeo da učiniš to čudo, možda ćeš uskoro smognuti snage da mi vratiš nju. (Pokazuje na Magdalenu) Bez nje se gasi i žar koji je počeo da tinja…
NAREDNIK:
E, i ti ga pretera! Mi izgubismo žene, pa ne tugujemo kao ti za jednom kurvom.
GRADONAČELNIK:
Prestani, čuješ li!…
NAREDNIK:
O, gospodin to, kao, preti!
GLUMICA:
(Naredniku) Dosta mi je već vas! Vaše gluposti i surovosti.
GLUMAC:
Ratujete, a ne znate zašto.
KAPETAN:
Ratujemo zbog vas, glupane.
GLUMAC:
Ratujete jer ne znate drugo da radite.
GLUMICA:
Ratujete da biste se ubijali.
GRADONAČELNIK:
Jednom mi je jeden komandant protivničke vojske pričao da su se u jednom okršaju borili herojski, skoro do istrebljenja – sve dok nisu shvatili da se bore sa svojom sopstvenom jedinicom…
GLUMICA:
To im se sada ređe događa. Videla sam. Oni ne ubijaju jedino sami sebe. Oni postoje da bi ubijali nas.
PRISLUŽNIK:
Ubijate da biste preživljavali. Gde je tu smisao.
KAPETAN:
(Podiže pištolj) Evo ga. A, sve ovo meni već miriše na pobunu. Ne čini li se tako i tebi, naredniče?
NAREDNIK:
Ne bih ja rekao da je pobuna, više svađa jedna…
KAPETAN:
Tišina!
NAREDNIK:
Razumem, gos’n kapetane.
KAPETAN:
Smisao, kažete. Koji je smisao. Sada ću vam ga ja pokazati.
NAREDNIK:
Svevišnji, mogu li na kratko imati vašu pažnju?
RISTO:
(Ne okreće se) Neka se ponovi priča. Što je jednom bilo, neka se ponovo desi. Rod čovečiji ništa nije naučio od prvog kazivanja. Nikada neće ni naučiti. Osuđen je da večno priča iste priče, da večno prolazi kroz ista iskustva, da večno iz njih ništa ne shvati. (Kapetanu) Hajde, čini što je već učinjeno.
KAPETAN:
(Teatralno, ulazeći u ulogu Pilata) Nevin sam, za krv ovog Pravednika, mislite vi! (Mat.27, 24)
Puca u Ristu.
GLUMICA:
Neee!
Risto pada na zemlju. Sa visoka, kao kod razbijene čarolije, padaju na zemlju lebdeće sveće, venčanica, nevestinske cipele.
GLUMAC:
(Pritrčava Risti, a potom, preneraženo…) Mrtav je. Umro.
PRISLUŽNIK:
Ne može, ne verujem…Trebalo je da se dogodi Apokalipsa. On je došao da označi Kraj i Otkrovenje, da odvoji pravedne od nepravednih, i stradajuće od onih što proizvode stradanja…
GLUMICA:
Mrtav je.
KAPETAN:
Trebalo je da se dogodi Apokalipsa? Otkrovenje? Ne bojte se, dogodiće se. Kad-tad. Mi smo ga samo malo odložili.
GRADONAČELNIK:
(Kapetanu, suznih očiju) Zašto si to učinio?
KAPETAN:
Zbog istine, idioti. Vi ste tražili smisao, je li tako? Da ste zatražili nadu, oprostio bih mu život. I to bi onda bila istina. A vi ste tražili smisao. Eto vam smisla… Naredniče, pokret!
Odlaze.
PRISLUŽNIK:
(Krikne) Eli, eli! Lama sabachthani! (Grca) Bože moj, bože moj, zašto me ostavi!
GLUMICA:
Želela sam da poludim. Da me više ne bude. Toliko sam puta htela da potonem u bezdan i mrak. A zatim, pomislih: „Zašto, kad će sve biti isto”. Unaokolo je i onako samo bezdan i mrak. Šta bi se, onda, promenilo? A evo sada, sada mi se čini da… da možda sve nije ni tako strašno? On je poginuo i na tren pomislih: „Gotovo je, ubijena je svaka nada u nama”. Ali možda, možda je to znak. Možda je to značenje…
Koji je smisao? Koji bi sada bio smisao moje smrti? (Pauza) Živeti… treba živeti. Život je dar božiji. Treba preživeti. Je li to smisao? Da danas živimo: i kao za kaznu, i kao od milosti. Je li to smisao: Život je skupocen, jer danas gine i sam Bog…
Najpre polako, a zatim sve glasnije počinje da tutnji sablažnjavajuća mašinerija. Svi se rasturaju. Mrtvi ustaju. Svako odlazi na svoju stranu. Sara ostaje na mestu.
Počinje da lebdi, ovoga puta Ristin ogrtač. Poleće visoko, na suprotnoj tački gornjeg ruba scene. Lebdi i treperi visoko. Stoji trepereći sve više i više. U krešendu, i ogrtač pada na zemlju.
Svetlo se gasi
SLIKA DVADESETA
Zezde posipane po crnom rund horizontu. Dva ogoljena, bela sablasno razgranata drveta potopljena u tanku, puzeću maglu. I dvojnici koji ćute.
PRVI:
(Uzdiše) I tako…
DRUGI:
Šta – tako?
PRVI:
Tako se sve završilo.
DRUGI:
Sve?
PRVI:
Sve, osim nas.
DRUGI:
Dobro, gde su ostali. Mi smo, definitivno mrtvi.
PRVI:
Mi smo definitivno sami. Gde su ostali?
DRUGI:
Na nekom drugom mestu. Sami, poput nas.
PRVI:
I šta tamo rade?
DRUGI:
Isto kao i mi, zabavljaju se. Svako sebi priča sopstvenu priču. Niko ne zna do kraja tuđu.
PRVI:
A, da, Tako je to bilo. Na ovome svetu sve je samo jedna beskrajna lična ispoved. Iako je svaka priča već ispričana. No, to i nije bitno. Ionako se ništa novo nikada nigde ne događa. Nikoga priče onog drugoga, ne interesuju. Prema tome, počni iznova, iako, ponavljam, znam šta ćeš mi sve reći.
DRUGI:
Ne, ne verujem u sve ovo. Sve se ovo meni pričinjava. (Ubeđuje se) Evo ja ipak jesam. Razgovaram. Slušam svoj glas… (Pauza, potom skrhano) Razgovaram sam sa sobom. Sam sa sobom sporim. Sebe dotičem… Može li to biti istina? A, ako jeste – kako sam umro? Ko će se sada ponovo prisećati onog suludog toka događaja. Šta je došlo prvo, šta zatim… i koji je bio smisao svega toga (Pauza, čuje se novi snažniji nalet daleke muzike)… A sve započinje i završava se u tom sumornom hotelu. Bordelu „Mažestik”…
Pozadi se pojavljuje Risto i prati njegovu priču. Potom odlazi.
Pojavljuje se svadbena povorka, kao u Magdaleninom snu. Ali još čudnija. Svako korača sam: ona, Gradonačelnik, Prislužnik. Zatim defiluju vojnici.
Sa druge strane, takođe sam, prolazi Poručnik. Ka njemu korača Sara, ali se mimoilazi sa njim.
Svi odlaze.
Zabljeskuju zvezde. Svetlo se na sceni gasi.
Jača nalet čudne, daleke muzike.
Čuje se daleka tutnjava ratne mašinerije…
Kraj
Sa makedonskog: Aleksandar Tanurdžić
„Apokaliptična komedija” je pozorišna fantazmagorija, slikovit Requiem u 19 slika posvećen 20. veku i njegovim sablasnim pretakanjima u idući, naime u ovaj 21.
Pisan u žanru melanholične lirske groteske, komad je autorsko viđenje apsurdnog i depresivnog fin de siècle-a ali i jednog ratom nastavljenog, paradoksima ispunjenog… début du siècle nouveau.
Ona je komad u čijem se začudnom ogledalu, ogleda makabristički kraj poslednjega stoleća u Milenijumu gdje se nagoveštava surovi, beznadni, paradoksalni, cinično izvrnuti početak ovog vremena i povesti.
Dvadeset i prvo stoleće se najavljuje, apsurdno i sumorno, poput onog Srednjeg.
Autor
Napomena:
Ova drama je objavljena u knjizi „Put u raj“, sa još tri tri dramska teksta, a u izdanju novosadskog „Prometeja“. „Apokaliptične komedije“ koja je pored makedonskog dvojezickog izdanja (na makedonskom i na engleskom jeziku, a kod skopske „Kulture“) objavljena još i u Osiječkoj „Književnoj reviji“ u prevodu Prof Dr Zlatka Kramarića kao i u Grckoj u knjizi pod naslovom „Ματζέστικ“ y prevodu prof. Kostasa Katsanosa.
