2x2=2

Lat­est posts by Maša Fil­ipović (see all)

    Lica:

    Marko

    Ire­na

    Mirko

    Iri­na

                                                         

    Scena I

     

     

     (Marko i Iri­na sede u dnevnoj sobi. Ona je nje­mu u krilu. Maze se.)

    Iri­na: Neš­to sam razmišljala…Jel’ bi mogao ti da kažeš da ideš na neki službeni put, pa da

    ode­mo negde ti i ja? Neko­liko dana, samo ti i ja.

    Marko: Pa ne mogu dušo, znaš da nemam posao.

    Iri­na: Jao Marko, pa zaš­to već jed­nom ne nađeš posao?

    Marko: Kad bih našao posao onda ne bis­mo mogli da se viđamo ovako svakog

    pre­pod­ne­va. Zar bi ti to više odgovaralo?

    Iri­na:  Pa ne bi, ali…

    Marko: (zavod­nič­ki) A uostalom, ovako je i lep­še. Zabran­jeno voće.

    Iri­na:  Ma,malo mi je sve to…Odrastam Marko, tre­ba mi više.

    Marko: Kako si ti opasna!(Poljubi je strasno u vrat, zatim se nas­me­je.) A stvarno Iri­na, zar

    te nekad ne grize savest?

     Iri­na(Oštro.) Savest? Šta? Tebe grize?

     Marko:Pa ne, ali ipak…Tebi je sestra.

     Iri­na: A tebi je žena, pa šta sa tim

    Marko: Da, ali tebi je ipak sestra…

    Iri­na: Tim pre! Ti si joj pot­pisao, ja niš­ta nisam. Ti si mogao da biraš, a ja i nisam imala

    baš neku mogućnost izb­o­ra, zar ne? Uostalom, što me gnjav­iš sa tim? Zar moramo

    uvek da pričamo o njoj? (Ona ustane. Malo je nam­ršte­na. Zapali cigaretu.)

    Marko: Ugasi! Osetiće!

    Iri­na: Baš me briga! Čis­tu­ni­ca! Uostalom, imaš vre­me­na da izvetriš.

    Marko: (Priđe joj s’ leđa i obuh­vati je ruka­ma oko stru­ka.) Kako ti samo stoji

    cigareta…Tako si sexy kad pušiš. Znaš li ti koliko sam dugo pokušavao da

    nagov­orim Irenu da počne da puši? Ma nema šanse!

    Iri­na: (Otrgne mu se.) Opet ti o njoj!

    Marko: Šta da radim, žena mi je, navikao sam. Što se odmah ljutiš?

    Iri­na: Uopšte se ne lju­tim, nije stvar u tome. Takve glu­posti ljute samo iskompleksirane

    ljude što ja, je li, nisam. Mene jedi­no nervi­ra što je sve nekako u žur­bi. Nema tu

    kom­fo­ra.

    Marko: Ma kak­va žurba!Sad je doš­lo proleće,nema žurbe. Boga­mi zimus smo uvek morali

    da ostavi­mo bonus pola sata za obu­van­je hula­hop­ki. Glu­pog li izu­ma, lju­di moji!

                               Iri­na: Ili se uvr­nu ili krene žica, mora­ju pažlji­vo i polako da se oblače, nisam to ja

    izmis­lila.

    Marko: (Sme­jul­jeći se.) Ali se zato ski­da­ju mno­go lakše nego što se oblače.

    Iri­na: (Takođe sme­jul­jeći se.) To je vidiš tačno. (Praveći naivnu facu.) A otkud ti to znaš?

    Marko: Mama mi je radi­la u kom­bi­natu čara­pa. (Ona se zas­me­je.) Najbit­ni­je da je sad

    top­lo. (Virne kroz pro­zor.) Vidi kako je lep dan! (Zaprepasti se.) U jebote, evo je ide!

    Iri­na: Ko to ide?

    Marko: Irena!Evo, parki­ra se!

    Iri­na:  (Mirno.) Šta će ona u ovo vreme kod kuće?

    Marko: (Uspaničeno.) Nemam poj­ma! Daj! Brzo! (Gura je ispred sebe.) Jao! Moraš da se

    sakri­ješ!

    Iri­na: Čekaj malo.Zar ja kao ses­tra i svasti­ka nemam pra­va da dođem u posetu?

    Marko: Imaš, al’ samo da ja nisam tu! Ne znam da lažem u pris­ustvu dve žene, pa da me

    ubi­ješ. Inače će i Ire­na da mi bude svasti­ka, ali ona kukas­ta. (Gura je iz sobe.)  Evo

    budi u špa­jzu, tu Ire­na nikad ne ulazi. Samo pazi, nemoj da oboriš neku

    šer­pu. Sig­urno će ona brzo. Verovat­no je došla samo neš­to da uzme.

     Iri­na: (Doviku­je iz špa­jza.) Ako neš­to sluča­jno oborim ti joj reci da je mač­ka. (Kraća

    pauza.) I to dobra.

    Marko: Dobro, dobro! I ugasi tu cig­a­ru! Jao! Goto­vo! (Maše ruka­ma da rastera dim, prska

    dezodor­ans. Tru­di se da se namesti i sedne što ležerni­je. Posle neko­liko trenu­ta­ka u

    sobu uđe Ire­na ‚nam­ršte­na još s’ vra­ta.) O, dušo, otkud ti?

    Ire­na:  Šta ovo smrdi?

    Marko:  Moj dezodor­ans.

    Ire­na:   Šta si  se kog đavola sad špri­cao toliko?

    Marko: Video sam da ideš, pa reko’ da te izne­nadim. Mis­lim, probudiće ti se hor­moni kad osetiš miris pravog muškar­ca jer tako si bila lepa onako obas­jana suncem…

    Ire­na: (Prekine ga.) Miris pravog muškar­ca? Ovo miris pravog muškarca?

    Marko: (Uzme dezodor­ans u ruke i zagle­da ga.) Jebem li ga, tako piše na flaši­ci. Kažu da žene ima­ju to čulo u nosu i odmah im polude hormoni…

    Ire­na:  (Prekine ga.) Od ovo­ga? Od ovo­ga može da mi polu­di even­tu­al­no parasim­patikus, a samim tim me i izves­na mučn­i­na spopadne.

    Marko: Pa šta znam…To je mož­da nus­po­ja­va, nisu napisali

    Ire­na:  (Njuš­ka i dal­je.) Ma ovde kao da se oseća i neki duvan.

    Marko: Ma kakav duvan! Šta ti pada na pamet! Otkud to u našoj kući?

    Ire­na: Jel’ bio neko?

    Marko: (Uspaničeno.) Dobro, dobro! Evo, da ti priznam…Šta da radim… (Dram­s­ka pauza.)

    Ire­na:  Šta je bilo?

    Marko: Ja sam…Počeo sam da pušim.

    Ire­na: Počeo si da pušiš?

    Marko: (Zabrza.) Pa da, al’ samo ovako kad sam sam. Gledam se tako u ogledalu i nekako

    delu­jem sebi ozbiljno. Valj­da mi je to nedosta­ja­lo od det­injst­va. To je valj­da taj

    nedostatak samopouz­dan­ja…

    Ire­na: (Prekine ga.) Ne lupetaj, molim te! Savršeno ti je jas­no da se u ovoj kući ne

    puši! Takođe ti je savršeno jas­no da će ti bilo koja stvar koja ti se bude osećala na

    duvan leteti kroz pro­zor! Uključu­jući i tebe samog! A ti ako možeš dru­gači­je da

    izvedeš, puši slo­bod­no. Nika­da nisam želela da ugrožavam tvo­ju slo­bo­du izbora.

    Marko: Ma jok! Šta ti je? Odmah ću ja to da ostavim, karak­ter sam ja. Kad ja kažem ne, onda

    je to ne. (Ire­na krene iz sobe.) Gde ćeš? Mis­lim, otkud ti sad kod kuće?

    Ire­na: (Doviku­je.) Da se istuši­ram i idem na sahranu…

    Marko: Kakvu sad opet sahranu?

    Ire­na: Šefu je umr­la baka…

    Marko: (Kao odlučno.) More znaš šta…Da daš ti otkaz! U toj fir­mi bre stal­no umiru

    lju­di! Da nije ukle­ta? Mož­da je sagrađe­na iznad neke jame sa krečom u koju su

    bacali… Ma proba­da me u posled­nje vreme neš­to u grudi­ma, nisam hteo da ti

    pričam da te ne seki­ram, ali… Pra­vo da ti kažem, stan­je se iz dana u dan

    pogorša­va… (Oslušku­je da li će ona neš­to reći.) Aman Ire­na! Sahrana je to, nije sis­tem­ats­ki pregled.

    Ire­na: (Doviku­je iz kupati­la.) Higi­je­na Marko, higijena…

    Marko: Ja ti najoz­biljni­je kažem da tre­ba da daš otkaz. Sa tom fir­mom neš­to defin­i­tivno nije u redu.

    Ire­na: (Pro­moli glavu kroz vra­ta.) Da dam otkaz? Što? Da nisi ti odlučio da se zaposliš?

    Marko: (Ne da se zbuni­ti.) E, nemoj sad da skrećeš temu… I šta mi vir­iš kroz ta vrata?

    Ire­na: (Doviku­je.) Gola sam!

    Marko: Gola si?Pa šta ako si gola?Ja sam tvoj muž! (Teatral­no.) Eh zabo­ga u šta se

    pret­varamo… Gde je tu bliskost, gde inti­ma, pa… U stvari šta mi, ti se pretvaraš…U

    stvari šta pret­varaš, kad bol­je razmis­lim uvek si i bila tak­va. Ili nisi… Ne znam

    više… E, živote!

     Ire­na: (Uđe. Još uvek nameš­ta odeću.) Marko, ‘ajde uću­ti! Brak nije Ibi­ca-par­ty. Zar je malo

    to što te izdržavam i trpim?

     Marko: Ti to ne moraš da radiš…

    Ire­na: Ma nemoj! A od čega bis­mo onda živeli?

    Marko: Ja sam hteo da putu­je­mo auto-stopom po sve­tu i bude­mo kradljiv­ci dija­mana­ta. Ti

    nisi htela…

    Ire­na: Znaš šta je naj­gore od svega?

    Marko: (Blenta­vo.) Šta?

    Ire­na: Naj­gore je to što znam da se ti uopšte ne šal­iš kad pričaš takve nebuloze.

    Marko: Pa ne šal­im se.

    Ire­na: Pa znam!Ali ono što takođe znam, a što ti ne znaš je to da bi ti, kad bih ja kojim

    sluča­jem bila dovoljno luda da pris­tanem na tako neš­to, ti bi sam kukao da se vratiš

    kući pre pređenog sto­tog kilometra.

    Marko:  (Neubedlji­vo.) Nije tako…

    Ire­na: Nar­avno da je tako. To me i dovo­di do ludila!

    Marko: (Pri­b­liži joj se.) E pa dra­go mi je da mogu da te dove­dem do ludi­la još

    uvek… (Nagne se da je poljubi.)

     Ire­na: (Pomeri se.) Daj pusti me sad, vidiš da sam namaza­la karmin, a to je onaj što ne

    ostavl­ja tragove. Ali ne na čaši, nego na usna­ma ako bilo šta dru­go dodirnu.

     Marko: (Ispravi se.) Kao što rekoh, proba­da me u grudi­ma u posled­nje vreme… Ali ti

    nar­avno ne slušaš šta ja pričam… Ti ni naj­man­je nisi zabrin­u­ta za moje zdravstveno

    stan­je.

    Ire­na: (Stavl­ja minđuše.) E da, da ne zaboravim…Sutra ide­mo kod Rajke i Peđe.

    Marko: Ma to ne dolazi u obzir! Ja moram u banju!

    Ire­na: U kakvu, zaboga,banju?!

    Marko: Ne mis­lim baš sutra, ali u najsko­ri­je vreme bih morao. Bar jed­no deset dana. Zbog

    pogoršan­ja mog zdravstvenog stan­ja mislim…

    Ire­na: Ide­mo sutra tamo i tač­ka. Slave godišn­jicu braka.

     Marko: Oni slave…Šta tu ima da se slavi? Peđa sva­ki put ima neku novu društvenu

    igru. Taman naučim domine, on se pojavi sa šahom, taman naučim šah, on se pojavi

    sa mica­ma, taman… Ma ja to više ne mogu da pod­ne­sem! Sa kakvim se mi to

    ljudi­ma družimo!

    Ire­na: (Parfim­iše se.) Oni su baš fini, ume­ju da se zabave.

    Marko: Ma ume­ju… A šta se ti toliko lick­aš za sahranu? Svugde moraš da budeš glav­na, pa i

    na tuđoj sahrani, oprosti me Bože. (Krsti se.)

    Ire­na: Znaš, stvarno bi mogao neš­to da uradiš sa svo­jim živ­o­tom. Od silnog seden­ja u kući

    počin­ješ da se pon­ašaš kao autis­tično dete. Još samo da počneš da cup­kaš i da se

    gre­beš po licu…

    Marko: (Indisponi­ra­no.) I cup­kam ja i grebem se, i to odavno,al’ neprimetno,više onako u

    sebi.

    Ire­na: E dobro,baš smo se ispričali, a ja sad moram da idem.

    Marko: I, kad ćeš da se vratiš?

    Ire­na: Ne znam Marko. Mož­da će se oduži­ti, šta ja znam…

    Marko: (Klimne glavom kao sa razumevan­jem.) Kad budeš sig­ur­na da baka više nikako

    neće moći da se izvuče odande. Pa dobro.

    Ire­na: ‘Ajde ćao! (Ona iza­đe. On je gle­da kroz pro­zor da se uveri da odlazi. Iri­na mu priđe

    s’ leđa i zagr­li ga.)

    Iri­na: (Počne da se kikoće. Kroz kikot.) Malo mi je falilo da iza­đem, čis­to da vidim kako

    ćeš da se snađeš.

    Marko: (Okrene se.) Jesi normalna?

    Iri­na: Pa što? Ion­ako dugo nisam videla ses­tru. Smara­ju me te zvanične posete. (Uvi­ja se

    oko nje­ga.) Više volim ove nezvanične.

    Marko: Nisi videla ses­tru… Pa ako ti je baš toliko sta­lo da je vidiš, eno ti ogleda­lo u

    kupatilu.

    Iri­na: (Nam­ršti se.) Zar ti mis­liš da ja u ogledalu vidim nju? Šta ti pada na pamet! (Obrne

    se oko sebe. Gra­ciozno hoda ispred nje­ga.) Raz­li­ka između nas dve je više nego očigled­na, zar ne?

    Marko: Nar­avno dušo, naravno.

    Iri­na: (Kao da se neče­ga seti. Rados­no se okrene.) A ono za ban­ju si se super setio! Znala

    sam da ćeš neš­to smis­li­ti! Šta mis­liš, kad bis­mo mogli da krenemo?

    Marko: Čekaj… Polako… Tek ćemo da vidi­mo da li je moj slučaj prošao zdravstvenu

    komisi­ju.

    Iri­na: (Pri­b­liži mu se.) Zamis­li… Ti i ja u toploj vodi među svim onim baba­ma i

    dedama… Nije li to sexy?

    Marko: (Napravi malo kise­lo lice.) Pa sad… Ovaj posled­nji deo… Može i bez toga.

    Iri­na: Što? Zar nije dobar osećaj znati da ti možeš neš­to što dru­gi ne mogu?

    Marko: Što si nevaljala…

    Iri­na: Jako! A onaj sumpor smr­di svu­da oko nas… Kao u pak­lu… Leg­lo blu­da i

    nemorala! (Zakikoće se izazivački.)

    Marko: Jao,kako si neval­jala! (Privuče je sebi,počne da je lju­bi po vratu.

    Iri­na: (Kroz kikot.) Da ti pokažem koliko?

    Marko: (Naloženo.) Pokaži mi dušo!

    Iri­na: (Odgurme ga od sebe, malo se udalji, raširi ruke najviše što može.) Evo

    ovo­liko! (Prsne u smeh.)

    Marko: (Povuče je za ruku i privuče je sebi.) Zezaš me, je li? E pa, sad ćeš da vidiš!

                                                    .

     Scena II

     

    (Mirko i Ire­na sto­je u strasnom zagrl­ja­ju u otpri­like istoj pozi u

    kojoj su ostali Marko i Iri­na. Kada se svet­lo upali Mirko pusti Irenu iz naruč­ja .On

    pre­bire po dže­povi­ma, vadi cig­a­re­tu i pali je. Ire­na se nameš­ta, popravl­ja garder­obu, frizuru.)

    Ire­na: (Poma­lo snebivlji­vo.) Moraću usko­ro da krenem.

    Mirko: (Zagleda­jući žar od cig­a­rete i duva­jući u nje­ga.) Čekaj! Pravi mi društ­vo dok

    pop­ušim cigaretu.Volim da mi neko pravi društ­vo dok pušim.

    Ire­na: Ma bol­je da kren­em, umirisaću se na duvan, Marko će da oseti.

    Mirko: Čekaj!(Kraća pauza. Osmehne se.) A šta, ti se kao plašiš Marka?

    Ire­na: Nar­avno da ne, ali ne želim da išta podri­va moj autoritet.

    Mirko: Uostalom, na groblju se uvek puši. Koliko znam, tamo još nisu naprav­ili nepušačke

    depart­mane.

    Ire­na: Pa dobro, hajde, ostaću još koji min­ut. (Sedne.)

    Mirko: Sedi, opusti se. I nemoj to takvim tonom kao da mi činiš uslugu. (Kraća pauza.) I, šta

    mi radi brat?

     Ire­na: Ma, šta radi! Priča neke glu­posti po ceo dan,ponaša se kao malo dete.

     Mirko: E! Nemoj ti tako o mom bratu, jel’ ti jas­no! To je moj brat!

     Ire­na: (Smer­no, ali preko­voljno.) Dobro, izvini.

    Mirko: Muž tre­ba da se poš­tu­je pre sve­ga! Mi smo patri­jarhal­no vaspitani.

    Ire­na: Da, vi ste patri­jarhal­no vaspi­tani… A jel’ to patri­jarhal­no vaspi­tan­je podrazume­va i

    to da žena tre­ba da izdrža­va muža?

    Mirko: (Kao malo razmisli.Ozbiljno.) Pa otpri­like u istoj onoj meri u kojoj podrazume­va i

    to da tre­ba da ga vara. (Iskezi se.) Dra­ga moja, počin­ješ da se oti­maš kontroli.

    Ire­na: Zaš­to si sad takav?

    Mirko: Kakav?

    Ire­na: Pokušavaš da mi nabaciš osećaj griže savesti ili šta već… Pa ti i ja smo zajed­no u

    ovome.

    Mirko: Ali duu­ušo, ti zab­o­ravl­jaš da ću ja nje­mu uvek biti brat. Mis­liš da bi se on lju­tio na

    mene zbog ovakve sit­nice? Delili smo jed­nu mater­icu, šta posle toga još može biti

    prob­lem?

    Ire­na: (Indisponi­ra­no.) Cig­a­re­ta ti dogore­va, vreme je da kren­em. (Hoće da ustane, on je

    vrati na stolicu.)

    Mirko: (S’ osme­hom.) Još nije dogore­lo do noka­ta. (Kraća pauza.) Kad radiš stvar, ura­di je

    do kra­ja. (Kraća pauza. Kao u nekom pes­ničkom zanosu.) Ti si Ire­na lepa žena, ali

    kra­jn­je nemaš­tovi­ta. Od sve­ga što ovaj svet pruža, ti pono­vo biraš isto. (Naglo se

    okrene ka njoj.) Čemu to?

    Ire­na: Ne, to nije isto. Ti si neš­to drugo.

    Mirko: Ja sam samo brat moga bra­ta, niš­ta drugo.

    Ire­na: Ma…(Kraća pauza.) Ti samo voliš da kon­tri­raš sop­stven­im načelima.

    Mirko: Grešiš! Ja načela nemam. Držim da se stvari pre­više brzo men­ja­ju da bih ja postizao

    da im smišl­jam nove defini­ci­je. A i ne zan­i­ma me to.

    Ire­na: Zaista ne mogu sa tobom da razgovaram.

    Mirko: Zaš­to si onda ovde?

    Ire­na: (Zbuni se, ali brzo povrati priv­id­nu hlad­nokrvnost.) A zaš­to sam uvek ja ta koja

    mora da odgo­vara na pitanja?

    Mirko: (Vese­lo. Sa osme­hom.) Zato što ja uvek prvi stignem da ih postavim.

    Ire­na: Šta sam ja tebi?

    Mirko: Šta si ti meni? (Krat­ka pauza.) Ti si meni snaha.

    Ire­na: Neverovat­no je kako ti uvek uspe­vaš da se pon­ašaš kao de se niš­ta ne deša­va. Čak

    i… Čak i neposred­no posle… (Ona naglo zaćuti.)

    Mirko: Posle čega?

    Ire­na: Znaš ti…

    Mirko: Znam ja, ali ne znam zaš­to ti ne možeš da izgov­oriš. (Pos­ma­tra je neko vreme.) Pa ja

    sam samo tu da u tvoj živ­ot une­sem malo radosti, ako mogu, naravno.

    Ire­na: Tako je tre­ba­lo da bude, ali…

    Mirko: Ali?

    Ire­na: Ali ti nekad pre­više kom­p­liku­ješ celu stvar, činiš je nemogućom!

    Mirko: Nije, dra­ga moja, stvar u tome. Sve je mog­lo biti jed­nos­tavno, ali ti… Ti napros­to ne

    umeš da se radu­ješ. Taj tal­e­nat tebi nije dat.

    Ire­na: (Ljutne se.) To nije tačno!

    Mirko: Zar te to vređa?

    Ire­na: Ne vređa me. Napros­to, ti me ne poz­na­ješ dobro i ne možeš da sudiš o takvim

    stvari­ma.

    Mirko: Poz­na­jem te sasvim dovoljno. Ja sam čuvar tvo­je tajne. Ima li išta intimni­je od

    toga?

    Ire­na: Uostalom, nema razlo­ga da se sa tobom svađam.

    Mirko:  Zaš­to? Zato što ti nisam muž? Ili zato što ti do mene nije stalo?

    Ire­na: (Okrene se ka nje­mu. Po prvi put dozvoli da joj se osećan­je vidi na licu.) Znaš da

    mi je stalo.

    Mirko: (Priđe joj s’ leđa i obgr­li je oko stru­ka. Nasloni svo­ji glavu na njeni i gov­ori tik do

    njenog uve­ta.) Znam, nisi ti hlad­nokrv­na preljub­ni­ca. Mada… Znam da bi volela da

    jesi, to se više ukla­pa u tvoj cyber-japi pro­fil. (Kraća pauza.) Šta mis­liš o naftnim

    plat­for­ma­ma?

    Ire­na: (Izne­nađeno se okrene.) Kako to misliš?

    Mirko: Pa mis­lim, tvo­ja fir­ma je trgo­v­ala naftom… Jel’ to stvarno tako ispla­ti­vo kao što se

    priča?

    Ire­na:  (Već poma­lo uzne­mireno.) Zaš­to me to pitaš?

    Mirko: Kako zaš­to? Zato što hoću da zaradim lovu, nar­avno. Ja sam spre­man da se

    potrudim, ali ako je neka sića, zbog toga se ne bih cimao, pa te zato pitam…

    Ire­na: Ali, to je strašno opasno!

    Mirko:  Jebi­ga srce, niš­ta u živ­o­tu nije za džabe.

    Ire­na: Ne, ti ne shvataš! Kako… Kako bi ti mogao da odeš? Pa šta… (Kraća pauza.) Šta bih ja

    bez tebe?

    Mirko: E, nemoj sad to, to mi nije u opisu radnog mes­ta, tako se nis­mo dogovorili.

    Ire­na: Ne može sve da bude po prav­il­i­ma Mirko, ti to dobro znaš…

    Mirko:  Ja to dobro znam, ali ti ne znaš.

    Ire­na: Ne možeš tek tako da odeš!

    Mirko: I neću tek tako otići. Prvo ću dobro da se raspi­tam da li uopšte imam intere­sa da se

    upuš­tam u tako nešto.

    Ire­na: Ali…

    Mirko: (Prekine je.) Nema ali! Šta je sa tobom?

    Ire­na: Zaš­to si ti sa mnom?

    Mirko: Zaš­to? (Zamis­li se za kratko.) Zato što mogu. (On je pogle­da u oči, ona mu odvrati

    pogled u isto vreme otrovan i besom i bolom. On je pomazi po bra­di.) I zato što

    hoću, nar­avno. Razvedri se! Šta ti je? Pa nisi na sahrani!

    Ire­na: Zvanično jesam i upra­vo moram da krenem.

    Mirko: E sad stvarno tre­ba da kreneš, vreme ti je. Ja ion­ako moram da završim još neka

    posla. (Ona ustane i polako krene ka vra­ti­ma.) Rekao bih ti da poz­drav­iš Mar­ka, ali

    ti to sve­jed­no nećeš učini­ti, tako da niš­ta. (On je otprati do vra­ta, ona se okrene, baci

    mu se u naruč­je i steg­ne ga u zagrl­ja­ju jako, naj­jače.) Polako dušo, tako bi tre­ba­lo da

    grliš samo neko­ga koga voliš. Za nas ostale, prik­lad­ni su, u najbol­jem sluča­ju, samo

    blud­ni nagoveštaji.

     Scena III

     

     (Veče. Marko i Ire­na u dnevnoj sobi. Ire­na radi jogu na podu. Marko

    sedi na sofi malo dal­je od nje.)

    Marko: I? Kako je bilo na sahrani?

    Ire­na: Odlično! (Ispravi se.) Mis­lim, kako je bilo, na sahrani k’o na sahrani.

    Marko: Neš­to si nervozna…

    Ire­na: Ma, imamo sutra užas­no bitan sas­tanak, pa…(Pauza.) Šta si ti danas radio?

    Marko: Pa…Oprao sam one sudove što su ostali od sinoć. Ona šer­pa od mle­ka me baš

    namuči­la. Stvarno bis­mo mogli da počnemo da kupu­je­mo dugo­tra­jno mleko.

    Ire­na: Sto puta sam ti rekla da je ono puno aditiva.

    Marko: Ušt­edećeš par sekun­di živ­ota, mada ja u to čis­to sum­n­jam, ali zato pola sata mog

    živ­ota ode svakod­nevno bespovrat­no na rib­an­je masne šerpe.

    Ire­na: (Pogle­da ga oštro.) Ti se to žališ?

    Marko: (Ojađeno.) Ma ne žal­im se, ali to niko ne ume da ceni. Eto…

    Ire­na: (Prekine ga.) Marko, sad zvučiš kao žena!

    Marko: Pa dobro, šta je tu tako strašno? I žene su ljudi.

    Ire­na: Ja ne volim žene! Nes­posob­ne su i samosažaljive!

    Marko:  Kako možeš to da kažeš? Pa i ti si žena.

    Ire­na: Ja sam neš­to dru­go. Ja sam sves­na sebe. Mis­liš li da bih inače uspela u

    živ­o­tu. (Marko prođe pored nje i ode da sebi sipa vode.) Nemoj da mi se približavaš

    toliko! Taman sam postigla kon­cen­traciju, a ti mi narušavaš bio-polje!

    Marko: (Vraća se zao­bi­lazn­im putem i seda.) Bilo pol­je, više nije. (Kraća pauza. On

    uzdahne.) Ti Ire­na oko sebe obrazu­ješ elek­trično polje.

    Ire­na: Pa stru­ja može da bude i biološ­ka. Bio-stru­ja, energi­ja koju oda­je telo.

    Marko: (Više za sebe.) Mož­da ne znam fiziku toliko dobro, ali jed­no sig­urno znam. Drvo

    nije provod­nik, drvo je izolator.

    Ire­na: Šta? Šta si time hteo da kažeš?

    Marko: (Smoreno.) Ma niš­ta… (Zevne.) Idem ja da spavam.

    Ire­na: Nemoj da ideš još! Meni se ne spava.

    Marko: Ali meni se spava…

    Ire­na: Ako se meni ne spa­va, a ceo dan sam jur­cala tamo-ova­mo, ne vidim zaš­to bi se tebi

    spava­lo.

    Marko: Pa šta ću ti ja? Ion­ako… (Pokaže rukom na nju i njen lotos-položaj.)

    Ire­na: Evo, završi­la sam. (Usta­je.) Ma nisi ti Marko tako loš, samo što me veći deo

    vre­me­na užas­no nerviraš.

    Marko: (Bez­izraža­jno.) Hvala ti lepo.

    Ire­na:  ‘Ajde ispričaj mi nešto!

    Marko: Šta da ti ispričam?

    Ire­na: Pa ne znam… Neš­to zanimljivo.

    Marko: (Malo se oraspoloži.) Neš­to zan­imlji­vo… Jesam ti pričao kad smo pokušavali Mileta

    da spaku­je­mo u kofer? (Sme­je se.)

    Ire­na: (Mrko.) Jesi, bar jed­no pet puta. By the way, ja tu ne vidim niš­ta zan­imlji­vo, a kamoli

    smešno.

    Marko: A jesam ti pričao kad… (Napravi neki pokret rukama.)

    Ire­na: (Prekine ga.) Jesi!

    Marko: A kad… (Sada napravi neki dru­gi pokret ruka­ma ili telom i tako neko­liko puta, a

    Ire­na ga sva­ki put prekine i pre nego što izgov­ori pre­poz­navši priču kroz mimiku

    kratkim i oštrim: »Jesi!«.)

     Ire­na: Jesi! Jesi! Jesi! Sve si mi ispričao! Zaš­to si bio toliko brbljiv? Zaš­to si morao sve da

    mi ispričaš?

    Marko: Pa dogov­o­rili smo se da jed­no dru­gom uvek sve gov­o­rimo. Zar nije tako?

    Ire­na: (Nervi­ra se.) Ali ti si morao baš sve odjednom!

    Marko: (Ble­do gleda­jući.) Pa… Pa ne znam šta da ti kažem.

    Ire­na: (Više umorno nego izn­ervi­ra­no.) Ja ne mogu da spavam, a mrz­im da gledam

    tele­viz­iju.

    Marko: Pa može­mo neš­to dru­go da radimo…

    Ire­na: Šta? Da bro­ji­mo ovce do ujutru?

    Marko: Može­mo i to.

    Ire­na: (Sa negodovan­jem.) Jao Marko!

    Marko: (Poma­lo ga izda­je str­pljen­je.) Dobro! Reci mi onda, šta bi ti htela da radiš?

    Ire­na: (Zbuni je ovo pitan­je.) Ja? Ja bih… (Razmis­li par trenu­ta­ka.) Trenut­no bih najradije

    da nes­tanem.

    Marko: Pa nestani…

    Ire­na: Molim?

    Marko: Mis­lim, ako znaš kako se to radi. Ja se neću ljutiti.

    Ire­na: (Osorno.) Tako znači!

    Marko: Kako to tako?

    Ire­na: (Besno.) Jel’ ti to mene zajebavaš?

    Marko: Sad vičeš i džabe si radi­la sat vre­me­na tu jogu. Pono­vo si se naelek­trisala i zeznula

    si celu meditaciju.

    Ire­na: (Za trenu­tak razmis­li o onome što je on rekao.) Jel’ vidiš?

    Marko: (Ustane.) Da ti ne smetam, odoh ja da bro­jim ovce. To ti je zen na seos­ki način. (On

    izađe,ona vikne za njim.)

    Ire­na: Marko!

    Marko: (Proviri u sobu. Malak­sa­lo.) Molim Irena.

    Ire­na: Zab­o­ravio si da opereš zube.

    Marko: Spa­va mi se, sutra ću…

    Ire­na: (Otro­vno ga pogle­da.) Marko!

    Marko: (Pomirlji­vo.) Dobro, dobro. (On se odge­ga do kupati­la. Ona othukne, pa počne iznova

    sa joga-vežba­ma.)

    Scena IV

      

    (Iri­na u dnevnoj sobi razmeš­ta sto­lice i ostali nameš­taj koji može

    da pomeri. Zagle­da, nije zado­volj­na, pa pono­vo pre­meš­ta. Pali lam­pu, pa je ugasi i

    sve u tom stilu. Marko uđe u sobu brišući peškirom lice, još uvek pospan.)

    Marko:  (Pospano.) Danas si baš poranila…

    Iri­na: (I dal­je poslu­jući.) Danas idem rani­je na posao, a morala sam da te vidim. A

    i… Volim da te probudim

    Marko: (U šali.) Sadisto!

    Iri­na: Nisam sadista nego… Tako si mi sladak onako natečen od spa­van­ja, k’o krofnica.

    Marko:  (Tek sad primeti šta ona radi.) Šta radiš ti to?

    Iri­na: Prav­im malo razmeš­taj. Kako ti ne dosa­di da sve stal­no bude na istom mestu?

    Marko: Ali Ire­na je tako namesti­la i izriči­to naglasi­la da niš­ta ne pomer­am. Kaže da je to

    ide­alan feng-šui položaj.

    Iri­na: Ma ona nema poj­ma! Ne vidim da je išta kod nje ide­al­no. Ona jad­na ceo živ­ot trči

    za nekom ide­al­nošću, a ova joj neutešno beži. Ovo je ide­alan feng-fuj položaj, ako

    mene pitaš. Pogledaj! Veš­tačko svet­lo dopire sa pot­puno pogrešne strane.

    Marko: (Priđe joj s’ leđa i uhvati je oko stru­ka.) Ma dobro, pusti to sada. Kad si me već

    probudi­la, da isko­ris­ti­mo jutro…

    Iri­na: (Skine nje­gove ruke sa sebe i ode da pomeri jed­nu stolicu.) Sačekaj malo!

    Marko:  (Zbun­jeno.) Zaš­to sad da čekam?

    Iri­na: (Energično.) Uvek se može otići u krevet. To je na kra­ju kra­je­va i epi­log većine

    situaci­ja, zar ne? (On joj se pri­b­liži, ona se izmakne jedan korak poigravajući

    se.) Ali, ponekad tre­ba malo sačekati.

    Marko: Ali zaš­to zabo­ga? Nema potrebe za tim, pa ti mi nisi žena!

    Iri­na: (Malo se nam­r­go­di, ali nas­tavi pređašn­jim tonom.) Nećeš izmis­li­ti toplu vodi niti

    novi način kako se prave deca, ali iako svi pute­vi vode u Rim, ti pute­vi su uvek

    različi­ti. (On joj se pono­vo pri­b­liži jedan korak, ona pono­vo uzmakne.)

    Marko: Zaš­to me zezaš mala?

    Iri­na: Pogledaj me! (Kraća pauza.) Dobro me pogledaj.

    Marko: (Blenta­vo.) Pa gledam te.

    Iri­na: Poželi me Marko!

    Marko: Pa želim te, nar­avno da te želim.

    Iri­na: Poželi me jače! Jače, jače, jače… (Pos­ma­tra ga.) Pri­b­liži ruku mojim grudi­ma, ali

    nemoj da ih dotakneš. (Odmahu­je prstom.) Ne odmah. Oseti uzbuđen­je kao da je

    prvi put. (On je gle­da kao hip­no­ti­san. Uzbuđen­je raste. Izazi­vač­ki.) ‘Ajde

    Marko, samokon­tro­la!

    Marko: Ja više ne mogu da izdržim. I ovo je mno­go. (On je zgra­bi, odigne je od zeml­je. Ona

    mu sav­i­je noge oko stru­ka cereka­jući se.) Smešno, a? E, sad ćeš ti da vidiš! (On je

    iznese iz sobe. Čuju se glaso­vi iz spavaće sobe.)

    Iri­na: (Kroz cerekan­je.) Ej! Polako!

    Marko: Ma šta polako! Nema tu polako!

    Iri­na: Imaš sreće što sam danas veliko­duš­na. Sledeći put ti neće biti tako

    lako, obećavam! (Čuje se nedefin­isano komešan­je.) Ček, ček. (Ona pusti neku

    sen­zual­nu muziku.) Posle nekog vre­me­na u sobu uđe Ire­na, nam­ršte­na i stroga.)

    Ire­na: (Stropoš­ta se na sofu.) Marko! (Kraća pauza.) Marko! Zamis­li, danas ne radi­mo zbog

    prokle­tog osmog mar­ta. To jest samo žene ne rade. Kao, učinili su nam neku

    uslugu. Zgod­no im je doš­lo, taman danas kad tre­ba da se odluču­je o nekim bitnim

    stvari­ma nas su isključili. Kao, idite, posvetite se danas sebi. Osmi

    mart! Glupi, šovin­is­tič­ki praznik! Marko, jesi li tu uopšte? Šta si kog đavola pojačao

    toliko tu muziku? (Ustane.) Marko! (Poš­to se niko ne odazi­va ona ode do spavaće

    sobe. Trenu­tak zatim začu­je se njen vrisak pop­ut gro­ma sve­tog Ili­je.) Marko! Ja

    ću, ja ću…Ubiću te! Čuješ li me, ubiću te! (Uđe. Manično traži neki pred­met koji bi

    poslužio kao oruž­je. Uzme vazu, odmeri je, shvati da je ipak pre­više skupoce­na, pa je

    spusti nazad. Uzme stolicu, podigne je. U tom trenutku utrča­va Marko sa licem na

    kome se ogle­da pani­ka, strah, snishodljivost i sva moguća osećan­ja niže vrste.)

    Marko:  Čekaj dušo! Sačekaj! Mogu…

    Ire­na: Niš­ta ti ne možeš da objas­niš! (Baci stolicu na nje­ga, on se izmakne, stoli­ca sa

    treskom padne na pod.)

    Marko: Ali ti nisi…

    Ire­na: (Gro­movi­to.) Odlično sam videla, a još bol­je shvatila!

    Marko: Ja sam mislio…

    Ire­na: Nisi ti mis­lio! Sunđeri ne ume­ju da misle!

    Marko: Ti ne razumeš! Ona me je pre­var­i­la! Mis­lio sam da si to ti!

    Ire­na: (Kao da se namah smiri. podigne bačenu stolicu i tek sada primeti novi

    ras­pored. Grmne.) Šta je ovo?

    Marko: Ja sam malo…

    Ire­na: (Prekine ga. Hlad­no, vraća­jući svaku stvar na svo­je mesto.) Ti si Marko bezvredni

    talog prl­jave moč­vare u kojoj trule gmiza­v­ci. (Oštro ga pogle­da.) Mis­liš da

    zavređu­ješ da se ja zbog tebe nervi­ram? Ne…

    Marko: Ali ja nisam…Molim te… (Padne na kolena.)

    Ire­na: (Gadlji­vo ga pogle­da.) Ti me moliš? Šta me moliš? Pogledaj se!

    Marko: Irena,ja ću…Ja sam…Mislio sam…A ona…

    Ire­na: Ona?Ko je ona? Uvek je želela samo ono što je moje i nika­da to nije mogla da ima

    i nika­da neće. Odavno ti nisi moj. Moje je smao ono što želim, a ti… Tebe ne

    želim. (Okrene se, lagano krene ka vratima.)

    Marko: Ire­na! Ire­na, gde ćeš? Moram da ti kažem…

    Ire­na: (Okrene se. Seva­jući, ali bez grml­javine.) Kako se usuđu­ješ da me bilo šta

    pitaš? (Okrene se i iza­đe. Marko ostane pot­puno skrhan, izgubljen, jed­nom rečju

    jadan sedeći na podu i razmišl­ja­jući šta bi mogao da uči­ni. Posle nekog vre­me­na u

    sobu sasvim mirno uđe Irina.)

    Iri­na: Eto vidiš,i to se desi­lo. Moralo je jed­nom da se desi. Vidiš da nije bilo tako

    strašno. Čak nas je ostavi­la na miru.

    Marko: Jesi li ti nor­mal­na? Tebe ovo zabavl­ja? Pa ovo je čisti užas! Kraj! Nika­da mi neće

    opros­tit, razumeš? A ni tebi.

    Iri­na: Meni? Meni njen oproš­taj nije potre­ban. Uvek sam mrzela njenu kru­tu opednutost

    samom sobom.

    Marko:  Ali, shvataš li ti da je ovo kraj?

    Iri­na: (Poigrava­jući se.) Kraj ili poče­tak, sve zav­isi od ugla gledan­ja na stvari. (Spusti se

    iza nje­ga i nasloni svo­ju glavu na nje­go­vo rame.) Marko, Marko… Tu se više ništa

    ne može ura­di­ti, a nema ni razlo­ga za to. Pomogla ti je, oslo­bod­i­la te je sama. Kad je

    sledeći put vidiš, reci joj: »Hvala!«. (Dok ona priča Marko sve vreme izbezumljeno

    gle­da oko sebe i vrti glavom, zatim mu gla­va klone u šake.)

     .

     

    Scena V

     

     (Mirkov stan. Ire­na van sebe sedi i priča. Mirko se mirno šet­ka oko

    nje pušeći i povre­meno klimne isko­sivši glavu u stranu.)

    Ire­na: Da li shvataš šta ti pričam?

    Mirko: (Pot­puno mirno.) Moram priz­nati da ne shvatam.

    Ire­na: Ne mogu da veru­jem da je mogao tako neš­to da mi uradi!

    Mirko: A možeš li da veru­ješ da upra­vo istu stvar ti radiš nje­mu ili ti je i to podjednako

    neverovat­no?

    Ire­na:  To nije isto… On nije mogao znati…

    Mirko: (Uz osmeh.) A nisi mogla ni ti. Što ne znam, nije se ni desi­lo, je li?

    Ire­na: On nema pra­va… On mene ne poštuje!

    Mirko: A ti nje­ga poš­tu­ješ, je li? Mis­lim… Šta je uopšte nepoš­to­van­je? Nepoš­to­van­je je

    samo ono što prihvatiš.

    Ire­na: Ne prihvatam!

    Mirko: Eto vidiš! Znači, prob­le­ma ni nema.

    Ire­na: Ja sam iznad toga!

    Mirko: Odlično! Ako jesi, onda budi.

    Ire­na: Ali ti i dal­je ne shvataš… On to meni da ura­di… On! Meni!

    Mirko: Dra­ga moja, sediš tu već više od sata i besniš…

    Ire­na: (Besno.) Ne besnim!

    Mirko: (Kao da je nije čuo.) I besniš… I to zaš­to? Zato što je trunči­ca prašine pala na tvoju

    kristal­nu suje­tu. Hajde razmis­li… Nije li to malo besmisleno?

    Ire­na: Ponekad si tako zajedljiv i…

    Mirko: (Prekine je.) Mis­am zajedljiv, samo mis­lim… Pa ti tre­ba da se raduješ!

     Ire­na:  (Na ivi­ci živa­ca.) Da se radujem?

    Mirko: Pa da! Pogledaj, pa on je otku­pio tvoj greh. Nar­avno, ako veru­ješ da gresi

    pos­to­je. Ire­na, veru­ješ li ti u greh?

    Ire­na: Ti me u stvari savršeno dobro razumeš, ali nećeš to da priznaš.

    Mirko: Ne znam odak­le ti tak­va ide­ja. (Kraća pauza. On kao da razmišl­ja.) Ti si došla da te

    utešim, ali tebi ute­ha, nije potreb­na, zar ne?

    Ire­na: (Izn­ervi­ra­no.) Nisam došla da me utešiš!

    Mirko: I mis­lio sam da ćeš to reći. Došla si da ti sku­vam kafu, jel’ tako? (Ire­na ga mrko

    pogle­da.) Ne, ozbiljno te pitam, hoćeš kafu?

    Ire­na: (Kratko razmis­li. Ravno.) Sku­vaj mi kafu. (Mirko krene ka izlazu iz sobe, utom se

    začu­je zvono na ulazn­im vra­ti­ma.) Ko ti je sad to? Ko god da je, nemoj da

    otvaraš. Nisam sad raspolože­na da pričam sa nepoz­na­tim ljudima.

    Mirko: (Kao preko­rno.) Ire­na, ne val­ja ti to što si tako nedruželju­bi­va. (On iza­đe da otvori

    vra­ta. Ona ner­vozno cup­ka. Spol­ja se čuju glaso­vi.) Ej burazeru, otkud ti?

    Marko: Ma pusti, niš­ta me ne pitaj! (Kada čuje Markov glas Ire­na se skameni.)

    Mirko: Šta je? Neš­to si mi pokisao?

    Marko: Uvalio sam se u teško sran­je. Ne znam šta da radim.

    Mirko: (Kroz smeh.) Ti kod mene samo kad je sranje…

    Marko: Daj, nemoj me i ti…

    Mirko: Zezam se bre, šta ti je? ‘Ajde upadaj tamo. Idem ja da sku­vam neku kafu, pa

    dolaz­im. (Marko uđe u sobu i pren­er­azi se kad tamo vidi Irenu. Ona se nađe u

    nebra­nom grožđu. Neko vreme zblanu­to pos­ma­tra­ju jed­no drugo.)

    Marko: Šta ćeš ti ovde?

    Ire­na: To se tebe ne tiče! Od sad, pa nadal­je, sve što radim je samo moja stvar.

    Marko: Ire­na, odgov­ori mi šta ti radiš ovde.

    Ire­na: (Poma­lo uplaše­na, a više zbun­je­na spuš­ta lop­tu.) Ja sam…Eto…Došla sam da kažem

    tvom bratu čime se ti baviš.

    Marko: Nje­mu si došla da kažeš? Pa ti nje­ga ne možeš oči­ma da vidiš!

    Ire­na: Nisi ti ovde u pozi­ci­ji da postavl­jaš pitan­ja. A ni da ogo­varaš na njih jer te ja ništa

    neću pitati. Jed­nos­tavno, neću da raz­go­varam sa tobom. (Ona se okrene od njega.)

    Marko: Ire­na, objas­ni mi šta se ovde deša­va. Mi se jes­mo pos­vađali, ali…

    Ire­na: Pos­vađali? Ne, mi se nis­mo pos­vađali! Odak­le ti tak­va ide­ja? Ja se ne svađam!

    Marko: Znam da ti je ono teško palo, ali…

    Ire­na: Kome je teško? Meni uopšte nije teško! Zaš­to bi mi bilo? Ja imam savršeno

    kom­ple­tan živ­ot, ti si ion­ako bio samo višak.

    Marko: Ja sam bio višak? Tako znači! Koliko ja vidim neko se tu uklo­pio tačno onoliko

    koliko je tre­ba­lo. I to ni man­je ni više nego… Gle čuda! Moj brat.

    Ire­na: (Ne više onako samou­v­er­e­na, ali sada u ogorčenoj bor­bi za odbranu svoje

    sujete.) To se tebe ne tiče!

    Marko: (Sada on prelazi u dom­i­naci­ju.) Ne tiče me se, ali je tačno! Jel’ tako?

    Ire­na: Rekla sam ti da neću da raz­go­varam sa tobom.

    Marko: Hoćeš Ire­na! Zaš­to samo ja da nosim grižu savesti?

    Ire­na: O kakvoj ti griži savesti pričaš? Ne zove se griža savesti ono što se iz straha

    rodi. To je najniži kukavičluk.

    Marko: Kako možeš ti meni da sudiš? Ako smo grešili, grešili smo isto.

    Ire­na: Ti i ja nika­da ne može­mo da bude­mo isto! Ti na duši nosiš i svo­ju i moju grešku!

    Marko: Hoćeš da kažeš da sam te ja oterao od sebe?

    Ire­na: Hoću da kažem da niš­ta nisi učinio da me zadržiš.

    Marko: A šta si učini­la ti?

    Ire­na: Učini­la sam sve što je trebalo.

    Marko: Niš­ta nije tre­ba­lo. Ne pos­to­ji ono što tre­ba i što ne tre­ba, pos­to­ji samo ono što želiš

    da daš.

    Ire­na: Zaš­to baš ona?

    Marko: Zato što me želi onako kako sam mis­lio da si me ti neka­da želela. (Krat­ka

    pauza.) Zaš­to baš on?

    Ire­na: Zato što te jesam neka­da tako želela.

    Marko: Zaš­to si se ti, Ire­na, udala za mene?

    Ire­na: Zaš­to si ti, Marko, mene zapro­sio? (Stanu obo­je, zaćute. Gleda­ju se neko vreme tako

    ćuteći. Vreme pro­lazi, neod­gov­ore­na pitan­ja tonu u tišinu.) Vidiš… Ovaj raz­gov­or ne

    vodi niče­mu i najbol­je da ga sada okončamo.

    Marko: Uradili smo istu stvar, jed­na­ki smo. Sada smo pono­vo na početku.

    Ire­na: Ne, sada smo na kra­ju. Neke stvari se ne zab­o­ravl­ja­ju, osim uz pomoć Alcha­jmera, a

    tada zaista više nije bitno.

    Marko: Ako smo i pošli jed­no od dru­gog, nis­mo bliže mogli otići od ovo­ga što jesmo.

    Ire­na: Na neki način to je tačno, ali, sa druge strane, nis­mo mogli otići dal­je. Telo ne

    zaslužu­je nikak­vo poštovanje.

    Marko: Ali i dal­je je to tvo­je telo i moje telo.

    Ire­na: Telo je samo telo,prazan stan naših bivših iluz­i­ja. (Trenu­tak tišine i ona namah

    vrati svo­je pređašn­je kru­to držan­je.) Kakav si ti to čovek Marko? Ne bi valj­da bio u

    stan­ju da mi oprostiš?

    Marko: Ako sam ja ura­dio isto, nemam šta ja tebi da opraštam.

    Ire­na: Hoćeš da kažeš ako si uhvaćen na delu? Pre­cizni­je se izražavaj. Zar si odjednom

    postao tako razu­man? Mis­liš greš­ka za grešku i to se potire. Ne potire se to…Zar ne

    vidiš da je to još mno­go više od pros­tog zbi­ra dve greške? Opros­tio bi mi i bio u

    stan­ju da se pon­ašaš kao da se niš­ta nije dogodilo?

    Marko: Ja bih mogao da…

    Ire­na: (Prekine ga. Besno, goto­vo his­ter­ično.) Ali ja tebi nika­da ne bih mogla da oprostim

    tvoj oproš­taj! Nikada!

    Marko: Šta pričaš!?

     Ire­na: Šta za tebe ima znača­ja? Znači da ja tebe ne mogu ni da povred­im! Pa zaš­to onda

    još sto­jiš tu? Odlazi! Odlazi!

    Marko: (Sada i on pobesni.) Odlazi ti! Ja sam došao kod svog brata.

     Ire­na: (Otrovno.)To nije tvoj brat već ljubavnik tvo­je žene!

    Marko: (Uzvraća otro­vno.) Ti nisi moja žena već ses­tra moje ljubavnice!

    Ire­na: To nije tvo­ja ljubavni­ca već moja ses­tra! (Ona stane i sama zateče­na onim što je

    rekla. Par trenu­ta­ka tišine.)

    Marko: Sada je tvo­ja sestra…Pa što onda ne ideš kod nje ako ti je sestra?

    Ire­na: (Pokuša da se izva­di.) Ona je makar uvek bila dosled­na. Nas dve se nis­mo volele

    nika­da. To osećan­je je čis­to, iskreno i uzajamno.

    Marko: I šta je sad sve ovo? Na kra­ju, kad se obrne čitav krug, pa ma koliko hoćeš puta sve

    se opet svede na isto…

     Ire­na: Ne pon­avl­jaj više tu glupu i besmis­lenu rečenicu! Nije isto! Ni u vre­menu ni u

    pros­toru nika­da ne može biti isto. I ne tre­ba da bude. (Krat­ka pauza. Spusti lop­tu. Sa

    izves­nom dozom melan­holi­je.) Samo ti to nikako da ukapi­raš. A to nije više stvar

    izbora…Ni tvog, ni mog. Pre će biti, mera zajed­ničke nemoći. (Pauza. Obo­je ćute i

    kao da su zagledani u »pro­liveno mleko«. Ona duboko udahne.) Kafa je

    goto­va. Tre­ba da kreneš.

    Marko: Samo tako?

    Ire­na: Samo tako. (On je gle­da još par trenu­ta­ka, pa se bez reči okrene i zako­rači prema

    vra­ti­ma.) Vidiš…(Ona se gorko nasmeje.On se okrene,ali ne sasvim.)Nismo se čak

    ni potukli…Da jesmo…Možda bi još i bilo neke nade za nas.

     

     

                                                                

    .

     

     Scena VI

     

        (Železnič­ka stan­i­ca. Iri­na sedi na klupi,pomalo je ras­treše­na. Ona

    vadi cig­a­re­tu, stavl­ja je u usta i drži je neko vreme tako neza­pal­jenu, gle­da oko

    sebe. Utom se pojavlju­je Mirko sa kofer­om u ruci. Ona ga ne opazi. On prvi primeti

    nju i priđe joj.)

    Iri­na: (Primeti ga. Zatrese glavom.) Odlazi sad. I otkud ti uopšte ovde? Idi.

    Mirko: (Sa urođenom hlad­nokrvnošću. Oči­ma pokaže na kofer.) Idem, vidiš da sam

    kren­uo. Ali, polako…Voz mi polazi tek za pola sata. (Sedne pored nje na klupu.)

    Iri­na: Bežiš…To je sve što si uspeo da smisliš.

    Mirko: Ne bežim, nemam razlo­ga za to. Putu­jem. (Pogle­da je.) Mis­lio sam da ne pos­to­ji ta

    katas­tro­fa koja bi tebe nat­er­ala da počneš da pušiš.

    Iri­na:  (Začuđeno ga pogle­da.) Šta pričaš!? (Anal­i­tično ga osmotri. Iznenada

    shvati.) Znam! Ti nisi… Marko.

    Mirko:  Bože Irena…

    Iri­na: (Prekine ga. Odmahne kažiprstom.) A‑a! Ja nisam Irena!

    Mirko: (Sada on nju osmotri. Zas­me­je se.) Stvarno nisi. Kako nisam odmah prime­tio tu

    ljup­ku drskost?

    Iri­na: Kako to misliš?

    Mirko: Ire­na je nema.

     Iri­na: Ima. Samo, bez ljup­kosti. Znači, ti si famozni brat?

    Mirko: Nisam famozan, ja sam samo brat. (Doda uz osmeh.) A i to, kako kome. (Ona se tek

    sad seti da zapali cig­a­re­tu.) I cig­a­re­ta, nar­avno. Tre­ba­lo je da mi odmah bude

    jas­no. (I on izva­di iz džepa cig­a­re­tu i zapali je. Neko vreme tako puše u tišini.)

    Iri­na: (Pre­baci nogu preko noge,zabaci kosu.) Čud­no je…Ti i ja se nika­da nis­mo sreli,a… 

    Mirko: A šta?

    Iri­na: A vodili smo ljubav.

    Mirko: (Kratko razmis­li.) Da, zapra­vo jes­mo. (Kraća pauza. Uz osmeh.) Jesam li bio dobar?

    Iri­na: (Zamis­li se, kao da se priseća.) Pa…Kako kad. Bilo je svetlih

    trenutaka.(Pauza.Provokativno.) A ja?

    Mirko: (Na pro­vokaci­ju joj odgov­ori pro­voka­tivn­im pogle­dom.) Jed­na dama obično ne

    pita takve stvari. (Osmeh.)

    Iri­na: (I dal­je ga gleda­jući pra­vo u oči.) Jed­na dama pop­ut mene obično ne pita, tu si u

    pravu. Obično ne pita zato što zna odgov­or. Ali, poš­to je ovo neo­bič­na situaci­ja, ja

    eto pitam.

    Mirko: Pa dobro. U tom slučaju,moram reći da nije bilo niš­ta poseb­no. (Osmeh.)

    Iri­na: (Lju­ti­to ga pogle­da, a onda kao da se seti o čemu se zapra­vo radi. Sa dozom

    supe­ri­ornos­ti.) Ah, pa nar­avno, nisam ni sumnjala.

    Mirko: Putu­ješ negde?

    Iri­na: Putu­jem… Negde…

    Mirko: A kuda ćeš? Ako ne pitam previše…

    Iri­na: Pitaš pre­više. Ali, ja ću ti ipak odgov­oriti. Ponekad mi se dopa­da kad ljudi

    preteru­ju. Vidiš… Krenu­la sam da vidim neke nove… (Kao da traži reč.) Ljude.

    Mirko: (Zain­tereso­vano.) Neke nove ljude?

    Iri­na: Pa…Da.

    Mirko: A kakvi su to novi ljudi?

    Iri­na: Pa… Novi lju­di su… (Pokaže rukom na nje­ga.) Neki koji ne izgleda­ju tako, neki koji

    se ne zovu tako nekako, neki…

    Mirko: (Nas­me­je se.) Ali neš­to ti baš i nije krenu­lo kako tre­ba još od početka?

    Iri­na: (Lagano uzdahne.) Uopšte. (Krat­ka pauza.) Verovat­no će me i na stani­ci na kojoj

    budem sišla čekati još jedan takav. (Okrene se ka nje­mu.)  Imate li još kojeg batu u

    šteku?  Čis­to da znam, da budem pripremljena…

    Mirko: (Kroz osmeh.) Ne. Bar ne, koliko ja znam.

    Iri­na: Vaš ili tuđ, sasvim sve­jed­no… Moj nije sig­urno, a ipak će se disku­to­vati po toj tački

    dnevnog reda.

    Mirko: A mis­liš da se i sada disku­tu­je po toj tač­ki dnevnog reda?

    Iri­na: Ne mis­lim. Čvrsto sam odluči­la da se time više ne bavim.

    Mirko: (Klimne glavom sa istin­skim odobra­van­jem.) To si dobro uradi­la! Ne vidim ništa

    pamet­ni­je što je mog­lo da ti padne na pamet.

    Iri­na: Hvala, hvala! Hvala kolega!

    Mirko: (Nas­me­je se.) Zaš­to kolega?

    Iri­na: Pa čini mi se da ni ti nisi u neš­to preter­a­no mis­lećem fazonu u posled­nje vreme.

    Mirko: (Kroz smeh.) Može biti… Ponekad volim da nosim glavu u tor­bi i kad nema potrebe

    za tim.

    Iri­na: Pa to ti kažem…(Uhvati se za nje­gov kofer,pokušava da ga otvori.)Jel’ lepa?Mogu

    da vidim?

    Mirko: (Uhvati je za ruku.) Šta to radiš? Šta da vidiš?

    Iri­na: (Glumeći naivnost.) Pa tvo­ju glavu.

    Mirko: Nemoj da mi čeprkaš po koferu.ne mogu da ti dozvolim tek tako da vidiš moje

    gaće.Mada su čiste…Ipak…Nismo dovoljno blis­ki za tako nešto.

    Iri­na: A gde ti putuješ?

    Mirko: Ja? Idem da radim na nekoj naft­noj platformi.

    Iri­na: (Malo se zamis­li.) Tamo nema žena, jel’ da?

     Mirko: Zaš­to to pitaš?

     Iri­na: I to je samo pitan­je kao svako drugo.

     Mirko: Hoćeš sa mnom?

    Iri­na: Sa tobom? Na takvom putu ti ne tre­ba nikak­va žena…

    Mirko: Nisam te zvao da mi budeš žena. (Kroz smeh.) Ako pođeš sa mnom možda

    izbeg­neš zlu sreću da sret­neš onog trećeg. Dak­le, ideš li?

    Iri­na: Zaš­to želiš da pođem?

    Mirko: Ko je rekao da želim? Kako si rekla? I to je samo pitan­je kao svako dru­go. (Čuje se

    pisak loko­mo­tive.) Evo ga! Voz je sti­gao! (On ustane, ispravl­ja ode­lo, uzi­ma kofer i

    krene neko­liko kora­ka. Ona gle­da za njim. Čuje se i dru­gi pisak loko­mo­tive. On se

    zatim okrene i pogle­da je.) Onda? Ideš li?

    Scena VII

     

    (On (u isto vreme i Marko i Mirko) i ona (u isto vreme i Ire­na i Irina

    sto­je jed­no naspram dru­gog i gleda­ju se izgubljeno kao kroz neku koprenu. Govore

    polako i tiho, goto­vo šaputavo.)

    On: Ko si ti? (Ona ga gle­da sa blag­im ner­azumevan­jem.) Koja si od njih dve sada?                                                          

    Ona: Ne znam. Šta ti misliš?

     On: Ne znam.

     Ona: Onda ne znaš ni ko si ti…

     On: (Odmahne glavom. Zagle­da se u nju. Neko vreme je zap­i­tano zamišl­jen.) Tre­ba li

    sada da te pitam hoćeš li da se udaš za mene?

    Ona: (Goto­vo uplašeno.) Ne! Samo to nemoj da me pitaš! Na to pitan­je ne znam tačan

    odgov­or. (Kraća pauza. Nesig­urno, između kon­stat­aci­je i pitan­ja.) Mi jes­mo u

    braku…

    On: Nis­mo. Nemamo venčani list.

    Ona: Imamo. Ali zaš­to… Papir je zapaljiv.

    On: (Pri­b­liži joj se jedan korak.) Sve ovo… Je li bolelo?

    Ona: (Sa smeškom, sko­ro stidlji­vo.) Malo… Je li moralo?

    On: Mis­lim da je moralo. Ali, to je dobro,zar ne mis­liš tako?

    Ona: (Pri­b­liži mu se jedan korak.) Ne mis­lim… Sig­ur­na sam da je tako. Znaš da ne volim

    laka rešen­ja.

    On: Znači… Igra što smo je odi­grali… Vre­dela je?

    Ona: Ova igra je bila jako opasna.

    On: Bez velikog ulo­ga nema velikog dobit­ka. Ipak… Ova igra je na kra­ju saču­vala ono

    najveće…

    Ona: Je li zaista moguće da jeste?

    On: Zar ne osećaš to?

    Ona: Osećam… (Pauza.) Ali… Plašim se da će prestati.

    On: Neće prestati.Zašto bi prestalo?

    Ona: Zaš­to i drugi­ma nije uspelo?

    On: Dru­gi nisu pokušali.

    Ona: Zaš­to nisu pokušali? Da nisam pokušala sve, pre nego što je sve otišlo

    dođavola, mrzela bih te do kra­ja živ­ota. Svakog dana malo više nego

    prethodnog. Tvo­je bi lice osta­lo bez crta i ja ne bih mogla ni da se setim kako si

    neka­da izgledao i zaš­to sam mogla da te pos­ma­tram sati­ma. (Sa čudnom

    tugom.) Zaš­to dru­gi nisu pokušali?

    On: Šta ja znam…Zato što su se plašili. Zato što su bili lenji da se

    potrude. Najverovat­ni­je zato što ne zna­ju da pos­to­ji način…

    Ona: Kako je to tužno…Hoćemo li im reći?

    On: Neće nam verovati.

    Ona: Ja sam mis­lila da mi se ovako neš­to može dogodi­ti jedi­no ako bi ti umro. Šta nam

    se još dru­go novo može dogodi­ti? Kroz sve osta­lo smo zajed­no prošli.

    On: Mis­lila si da bi jedi­no tada mogla pono­vo da me zavo…

     Ona: (Prekine ga.) Ne koristi tu reč! Koriste je samo deca, izn­everene žene i loši pis­ci i

    svako od njih je koristi pogrešno. Ubi­jenog smis­la zvuči ružno i glupo. Ne

    izgo­varaj je da ne pok­var­iš sve što smo uspeli zajedno.

    On: Nikakve velike reči…Samo male, za poče­tak i kraj.

    Ona: Kada me pitaš obične stvari,pitaj samo onda kada zaista želiš da znaš.

    On: Kada odgo­varaš, odgo­varaj istini­to i kad nije lepo. (Neko vreme ćute i gleda­ju se u

    tiši­ni, a onda polako priđu jed­no dru­gom sasvim, sav­im blizu, ali tako da se ipak ne

    dodiru­ju. Za to vreme nji­hove pojave, nji­hovi izrazi lica i čitav uti­sak koji oda­ju se

    polako pre­o­braze od avet­injskog u punokrvno ljud­s­ki. On pro­gov­ori dos­ta glasnije

    nego do sada,pravim ljud­skim glasom.) Kako si dušo?

    Ona: (Zvonko i jas­no.) Malo me boli gla­va, ali sam dobro.

    On: (Uhvati je za ruku.) Hajde­mo kući! Malo ćeš da leg­neš i gla­va će te brzo proći.

    Ona: (Kratko razmis­li zagledana u nje­ga. Uz bla­gi, jed­va primet­ni osmeh.) Da. Hajdemo

    kući!