Aleksandar Novaković

Lat­est posts by Ured­nik (see all)
    INSTANT ECKERMANN - ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ
    ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ rođen je 1975. godine u Beogradu. Piše drame, aforizme, pesme i kratke priče. Diplomi­rao na Filo­zof­skom fakul­te­tu u Beogradu, Odsek zaale istori­ju i diplomi­rao dra­maturgi­ju na Fakul­te­tu dram­skih umet­nos­ti u Beogradu. Studi­je istori­je na Filo­zof­skom fakul­te­tu u Beogradu završio je 2002. godine. Autor dram­skih tek­sto­va Sis­tem (Nar­o­d­no pozorište Užice, 2001) i Zubi ( Srp­sko nar­o­d­no pozorište, Novi Sad, 2004). Sarad­nik na više istraži­vačk­ih pro­jeka­ta. U pripre­mi su nje­gov prvi roman “Glečer”( Dere­ta) , i knji­ga dra­ma “Bliskost” (edi­ci­ja Istok-Zapad). koji će iza­ći do kra­ja godine.

     

    anovakovic
    Prvi put sa knjigom?

    Ne znam, knji­ga je toliko bila sa mnom da bi nju tre­ba­lo pitati. Ali, mis­lim da su prvi romani koje sam proči­tao bili “Robin­zon Kru­so” i “Guliv­ero­va puto­van­ja” sa sedam-osam god­i­na, a prva knji­ga mi je objavl­je­na kad sam imao 23 godine, “Pij Sokrate, drža­va časti”, aforiz­mi, Mat­i­ca srp­s­ka 1998. godine.

    Osjećaj prvog objavljivanja?

    Eufori­ja, sreća, tiha sreća, ravn­odušnost, oča­jan­je, gnev. Tim redom i vre­men­s­ki tako, u rasponu od god­inu dana.

    Za ili pro­tiv nagrada?

    Nagrade ne morate odbi­jati, ali sa nji­ma sig­urno neš­to tre­ba raditi.

    Društve­na angaži­ra­nost pisca?

    Uvek. Ne tre­ba mudrovati i skre­tati pogled. Do najveće umet­ničke istine dolazi živo, oseća­jno, inteligent­no biće sa određen­im stavovi­ma, a ne neki beste­lesni umišl­jeni heru­vim. Ja znam gde sam i to ne kri­jem — prezirem ovakvu civ­i­lizaci­ju, državu, vojsku, poli­ci­ju, iskreno rečeno izbe­gavam metil­jave demokrate, sulude nacional­iste, staljin­iste, fašiste, naciste, svi su oni rezul­tat pogrešnog počet­ka. Nav­i­jam za dobro, ple­meni­to, za ravno­pravnost, iskrenost, za human­i­zo­van­je čove­ka, mis­lim da sam, intim­no, lev­ičar, ali izvan pokre­ta, strana­ka. Jesam antiglob­al­ista, ali ne po cenu toga da se paj­tašim sa desničari­ma i dik­ta­tori­ma i nisam anti­amer­ič­ki raspoložen, ali nji­hovu admin­is­traciju sma­tram za zlo, jer nije bilo i neće biti dobre imper­i­je. Mis­lim da sam bio jasan.

    Cen­zu­ra i autocenzura?

    Deša­va se i najbolji­ma. Auto­cen­zu­ra? Mis­lim da nemam taj prob­lem, više onaj spisateljs­ki — da upaku­jem rečenicu, a da ne bude napad­na, na prvu lop­tu, pamfletska.

    Naj knji­ga?

    Više njih: “Krug se zat­vara”, Knu­ta Ham­suna, “Pitaj prah”, Džona Fan­tea, “Ams­ter­dam” i “Ute­ha stranaca”, Iana Mekjue­na, oni mi prvi pada­ju na pamet.

    Da ste Šeherza­da šta bi se sa Vama dogodi­lo 1002. noći?

    Niš­ta. Nemam dovoljno mašte da zamis­lim sebe u šal­vara­ma na divanu pored sultana.

    Seku­lar­izam, kap­i­tal­izam, komu­nizam, glob­al­izam ili kozmopolitizam?

    Seku­lar­izam — u smis­lu da mi neko u man­ti­ji ne određu­je živ­ot ali ni bilo ko dru­gi, sve osta­lo su ispro­fanisani izrazi. Kos­mopoli­ti­zam je, kao reč, ple­meni­tog značen­ja, ali često se pežo­ra­tivno koristi. Sve osta­lo sa spiska mi je odbo­jno i izazi­va mučninu.

    Šta za Vas pred­stavl­ja pio­nirs­ka zakletva?

    Rec­i­mo ovako: da se istori­ja obr­nu­la ja bih se zak­leo Hitleru, mož­da kralju, mož­da Ustavu SAD, mož­da Višnuu, mož­da Budi ili Elvi­su Pris­li­ju. I znate šta? Opet bih ih sve izdao.

    Dop­un­ja­vate Božanstvenu komedi­ju. Koga u pakao, koga u raj?

    To je pre­di­vno, zaokruženo delo koje nema veze sa mojim uveren­ji­ma ali, dobro, praš­tam mu, ha! Lju­di koji su za pakao žive 90 god­i­na i umiru u Brazilu kao lepi star­ci, a deca nji­hovih žrta­va strada­ju od pod­met­nu­tih bombi — da li je to odgov­or na vaše pitanje?

    Najveći pjes­nik svih vre­me­na je? Zašto?

    Angus McG­o­na­gal, dement­ni brđanin kojeg je u istoimenom fil­mu igrao Piter Sel­ers. Zaš­to? Zato što je naj­gori pisac svih vre­me­na i imag­i­naran i na taj način osvetl­ja­va put drugim pes­nici­ma, naj­važni­ji od svih — put kojim ne tre­ba ići.

    Oprav­da­vate li Vertera?

    Svako je rođen da pre­su­di sebi — Ernst Tol­er. Ja ne mis­lim tako ali, to je zgo­dan epitaf za Vert­era koji je ura­dio najek­strem­ni­je što je mogao u svom vre­menu. Razumem ga, ali ga ne oprav­davam. Danas bi verovat­no seo pred tele­vi­zor i počeo da se nali­va pivom dok mu ne ispare oči i ne otpadne jetra.

    Post­mod­er­na ili fan­tom postmoderne?

    Kad meni kažu: post­mod­ernistič­ki ja se mašim za imag­i­narni piš­tolj. U tom trenutku, taj koji to izgov­ori gine i posta­je fan­tom post­mod­erne. Pus­ti­mo više tu post­mod­er­nu, to je samo deo žvake koju sam kao bru­coš Filo­zof­skog svo­jevre­meno koris­tio na Filološkom fakul­te­tu, e da bih smu­vao neku od lokalnih stu­den­tk­in­ja. Ali, tada sam imao 19, shva­tio sam, nakon par mese­ci, da je to greš­ka i prome­nio žvaku. I, znate šta? Moj intimni živ­ot je zasijao!

    Vjeru­jete li u proklet­st­vo pisanja?

    Ne, samo u proklet­st­vo neost­varenos­ti i nepis­menos­ti onih koji mrze knjigu. Pisan­je je ispovest i kao tak­va koristi, uko­liko niste Dobri­ca Ćosić, rec­i­mo, ili Pavić, ili Hab­janović­ka, ili bilo ko od tih suludih desničarskih glasno­gov­orni­ka, nacional­nih vizionara, rodolju­bivih pes­ni­ka, autis­tični stvar­alac deskrip­tivne poez­i­je, reflek­sivne poez­i­je ili rec­i­mo, neki anti­rat­ni prof­iter, a današn­ji japi ali, oni su opas­nost koja tek dolaz, upako­vana u medi­jske šećerleme.

    Šta je stvarni razlog Hasanagini­cinog odbi­jan­ja pos­jete ran­jenom mužu?

    Jesam li ja pono­vo u školi? Molim vas, recite mi da nisam!

    Ko je najveći lik kog je svjet­s­ka lit­er­atu­ra ika­da dala?

    Ne, to nema smis­la! Mogu reći Arturo Ban­di­ni, mogu reći Raskoljnikov, mogu reći Psi­hopatak i šta s tim? Hoću li dobiti pare, hoće li me prim­i­ti u žiri? Ne! Čemu onda?

    Pris­ta­jete li na svo­ju smrt (po Bartu)?

    Niš­ta se ja tu ne pitam. Ne pris­ta­jem na živ­ot koji mi se nameće i borim se za to. Volim živ­ot — to je moj stav, a živ­ot caru­je izvan biološk­ih grani­ca. Ili, da citi­ram Džoni­ja Štulića: Živ­ot caru­je gdje se kur­cu ‘oće!

    Sre­li su se Euripid, Moli­jer, Ibzen i Beck­et. Sta pricaju?

    Beket ćuti, Euripid gov­ori o angaž­manu dram­skog pis­ca koji je neopho­dan, dekon­struk­ci­ji mito­va koji guše civ­i­lizaci­ju, Moli­jer se slaže, ali gle­da preko rame­na da ga ne čuje kral­jev duh, a Ibzen jadiku­je: “Zaš­to sam napisao komad “Kad se mi mrtvi probudimo”?!”

    Književni klanovi — avet ili nužnost?

    Avet­in­ja, jer može se stvarati, biti izvan klano­va, a umet­ničke grupe mogu pos­to­jati ali, one otvorene, pro­točne, dinamične jer to je živ­ot, a klan je zat­varan­je umet­ni­ka u skupocenu kriptu.

    Pri­h­vatate li neg­a­tivnu kritiku?

    Da, naroči­to ako dolazi od zlo­je­ba koje uopšte ne cen­im. Ako me kri­tiku­ju časne, tal­en­to­vande osobe ja se bloki­ram i to teško pod­nosim, ali mi pomogne.

    U kom dijelu dana najčešće pišete?

    Kad stignem, ali izbe­gavam noć. Hoću da dobro spavam i budem što duže mlad.

    Kome biste oduzeli Nobelovu nagradu za književnost?

    Nikome. Svi su je hteli — svi su je dobili. Ko kaže da je ta nagra­da neko mer­i­lo samo zato što su je neki od mojih omil­jenih pisaca dobili? Ni plus ni minus. Književnost je veća od nagra­da, to tre­ba zapamtiti.

    Vi ste Eck­er­man, pa šta pitate Getea?

    Tu aithne cupla bhfo­cail na n Gaeilge?

    (Znaš li par reči na irskom?)

    Tama­ra Lujak