Ambasador slovenačke književnosti

Lat­est posts by Niko­la Berišaj (see all)

     .

     .

    Nikol­lë Berishaj rođen je 1958. u Tuz­i­ma. Piše poez­i­ju i romane. Od 1977. do 1989. živ­io u Sloveni­ji. Pre­veo više od osamde­set knji­ga, najviše sa slove­načkog na alban­s­ki jezik. Dobit­nik Pretnareve nagrade. Živi u Crnoj Gori.

     .

     .

    Vaše najrani­je sećanje? 

     .

    Mož­da ne najrani­je, ali veo­ma upečatlji­vo. Prve cipele. Vjerovat­no sam bio negdje u petom razre­du. Pred katolič­ki Uskrs dolazi u mom gradiću kamion dječjih cipela, raspro­da­ja, razu­mi­je se. Kupu­ju nam za Uskrs. Do tada sam sa mlađom braćom nosio samo tuške opanke (kas­ni­je su ih naz­vali pod­gorič­ki!). Koje ushićen­je! A kas­ni­je je usli­jedi­lo malo razočaren­je: svi smo imali iste cipele!

     .

     

    Vaši pre­ci?   

     

    Odrasti u Crnoj Gori, kao Albanac (a po mome i bez obzi­ra na bilo koje nacionalne i druge atribute!), znači­lo je odrasti u leg­en­dama o svo­jim prec­i­ma: hrabrim, čestitim, pamet­nim… Znači i kao dijete „živ­jeti“ u ratovi­ma, bez obzi­ra na mir. Kao djete­tu bilo mi je čud­no, jer se sve svodi­lo na nji­hovu bor­bu pro­tiv Tura­ka. Mojih preda­ka nije bilo u „novi­jim“ ratovi­ma, koji su se izučavali u školi. O novi­jem dobu se u mojoj porod­i­ci ćuta­lo! Otac i maj­ka – hero­ji, doslovce! Otac polupis­men (miješao latinično i ćir­il­ično pis­mo), pen­z­i­ju je zara­dio kao obični građevin­s­ki rad­nik; maj­ka nepis­me­na. Deve­toro djece, od kojih sed­moro sa fakul­te­tom i više. Tim tem­pom nas­tavl­ja­ju danas i nji­ho­va unučad, naša djeca.

     

     

    Igre u detinjstvu? 

    .

    Poš­to nis­mo imali igrača­ka, dolazi­la je do izraža­ja naša ino­v­a­tivnost. Inače igre su bile one klasične, koje su nam učili star­i­ji, petkaša – igralo se sa pet kamenčića (mada je to bila igra više za djevo­jčice), hanovi, klik­eri, a u tome je moj mlađi brat bio nepob­je­div … Fud­bal mi nije bio nikad bol­ja strana. Igrao sam jedi­no ako je falilo igrača. Uglavnom branio. U stilu, ajde stani na gol, mož­da će se koja lop­ta odbiti od tebe. Ah, da… šah. Jedno­ga lje­ta su me zbog ´slabog zdravl­ja´ poslali na plan­inu kod tetke. Uzeo sam šah sa sobom. U početku dje­ca nisu znala kako se igra, a ni šta je to, a nakon sedam sed­mi­ca koliko je tra­ja­lo to lje­to­van­je, bilo je onih koji su me olako pobjeđivali.

     .

    .

    Kak­vo je nasleđe nar­o­dne književnos­ti u Vašoj porod­i­ci, da li ste kao dete slušali nar­o­dne priče ili pesme, legende? 

    Priče i leg­ende su bile neod­vo­jivi dio djet­injst­va. Jed­na mi se leg­en­da poseb­no ure­za­la u sjećan­je. Leg­en­da o Ara­pu hodži u Tuz­i­ma čiji je duh, kako smo bili svi ubi­jeđeni, „živ­io“ u nekoj nap­o­la razrušenoj staroj kući, gdje nije mogao niko živ­jeti. Pjesme, da… Sjećam se da je jed­nom neki rođak izrecito­vao mojoj maj­ci neku zan­imljivu satiris­tičku „nar­o­d­nu“ pjes­mu o svekrvi i snahi. Moj se star­i­ji brat tada ože­nio. God­i­na­ma posli­je toga sam shva­tio, da se radi o sti­hovi­ma najvećeg alban­skog pjes­ni­ka Gjerg­ja Fishte, koji je u to vri­jeme bio zabran­jen. Nje­gove knjige su bile pod indek­som. Zbog nje­gov­ih knji­ga lju­di su i kriv­ično odgo­var­ali. Ali, nje­gove pjesme su se čuvale kao nar­o­d­na poez­i­ja, kao tradi­ci­ja usmene književnosti.

     .

     .

    Da li se dom­i­nant­no osećate kao pes­nik, prozni pisac ili pre­vodi­lac? Kako se slažu te tri ličnos­ti u jed­noj koži? Ili su u srodstvu?

     .

    Počeo sam sa poez­i­jom i dugo vidio sebe na tom polju. Proza mi više leži, a pre­vod preokupi­ra toliko, da često nemam vre­me­na za moja autors­ka ost­varen­ja. Čeka­ju neko bol­je vri­jeme! Mis­lim da imam što ponu­di­ti čitaocu.

     .

     .

    Sma­trate li sebe mostom između albanske i slove­načke kul­ture? Ili šire gledano između albanske i sloven­skih kultura?

    .

    Građen­je mosto­va među kul­tura­ma je, nekako, mis­i­ja koju sam zadao sebi. Na žalost, po mom dubokom uvjeren­je mno­go toga se izdešava­lo na našem pros­toru baš zbog nepoz­na­van­ja kul­ture drugih. Tokom studi­ja i živ­ota u Ljubl­jani upoz­nao sam izuzetne vri­jed­nos­ti slove­načke književnos­ti, koja je, usput, bila čista nepoz­nan­i­ca za Albance, pri­je sve­ga u Alban­i­ji. U bivšoj Jugi bilo je nek­ih pre­vo­da sa slove­načkog i na slove­nač­ki, ali je kri­ter­ij izb­o­ra djela često bio više poli­tič­ki nego književni. To svakako pokušavam preokrenu­ti. Imam sreću da su alban­s­ki izdavači otvoreni za takvu književnost. Uopšte, slovenske književnos­ti (ne samo slove­nač­ka!) zna­ju biti izuzetno zan­imljive za alban­skog čitao­ca, a boga­mi i obrat­no. 

     .

     .

    Šta Vi kao imen­o­vani ambasador slove­načke književnos­ti možete posave­to­vati kul­turne delat­nike u Crnoj Gori, ili bilo kojoj zemlji, koliko je efikas­na kul­tur­na poli­ti­ka u Sloveni­ji pre­ma slove­načkim građan­i­ma i spol­ja pre­ma inostranstvu?

    .

    Poseb­no sam priv­i­le­go­v­an i počastvo­van Pretnarevom nagradom (2013), koja nosi i počas­ni naziv Ambasado­ra slove­načkog jezi­ka i književnos­ti te sloven­skih kul­tura. Naroči­to čin­jeni­com da sam Tuzi (mali gradić u Crnoj Gori sa pretežno alban­skim stanovništvom gdje živim) upisao u geografi­ju slove­načke kul­ture i književnos­ti. Crna Gora poseb­no (ali i ostali djelovi bivše nam zeml­je) ne isko­rišća­va dovoljno bil­ingvizam svo­jih građana — Albanaca, konkret­no u pre­vođen­ju. Mog­lo bi se mno­go toga ura­di­ti u poz­na­van­ju (tj. zbliža­van­ju) kul­tura sus­je­da. Sloveni­ja ima pril­ično razrađenu kul­tur­nu poli­tiku. Nije ni čud­no, poš­to po mnogim istraži­van­ji­ma to je nar­od sa najvišom čita­lačkom kul­tur­om, ne samo u regi­ji. Nji­ho­va Jav­na agen­ci­ja za knjigu, svo­jim godišn­jim javn­im konkur­si­ma, podrža­va pre­vode reprezen­ta­tivne književnos­ti na druge jezike. Zad­njih dese­tak god­i­na su me podržali na svakom mom pri­javl­jenom pro­jek­tu. Još jed­na je stvar jedin­stve­na u Sloveni­ji: Čita­lač­ka znač­ka, koju svake godine dod­jelju­ju učenici­ma osnovnih i sred­njih ško­la, kako bi još više unapri­jedili čita­lačku kul­tu­ru među mladi­ma. Pred­ložio bih kul­turn­im dje­lat­nici­ma ostal­ih zemal­ja da upoz­na­ju taj pro­jekat i pokušava­ju da ga imple­men­ti­ra­ju i u nji­hovim državama.

     .

     

    Šta nam možete reći o romanu Nekropo­la Borisa Pahora?

    .

    U poplavi knji­ga o holokaus­tu pojavl­jenih osamde­setih god­i­na prošlog vije­ka nale­tio sam i na knjigu „Zaš­to se niste ubili“ jevre­jskog psi­hi­ja­tra, osni­vača logoter­api­je – Vik­to­ra Fran­kla. To je knji­ga kojoj sam se najčešće vraćao kako bih stvarno otkrio zaš­to se čov­jek u takvim pri­lika­ma ne odluči na samoubist­vo. Ali kada sam proči­tao Nekropolu Borisa Paho­ra (autor je ove godine napunio 105 god­i­na i još uvi­jek je izuzetno oštrouman), taj naslov mi se prikazao u svoj svo­joj veliči­ni. Pre­vodi­lac je naj­pre­cizni­ji čita­lac, koje­mu ne smi­je pro­maći ni naj­man­ji detalj. Dok sam čitao roman (a poseb­no dok sam ga pre­vo­dio!), imao sam izuzetno jak – čak fiz­ič­ki osjećaj – nes­nosnog mirisa nji­hovih (ne)previjenih rana i dehidri­ranih tijela u nacis­tičkim kam­pov­i­ma  od Natzweil­er-Strutho­fa, Harzun­gen­ua, do Dachaua i Bergen-Belse­na. „Plašio“ sam se u jed­nom trenutku, da će, zbog čin­jenice da u Alban­i­ji nije bilo nacis­tičk­ih logo­ra  tokom Dru­gog svjet­skog rata te da je to jed­i­na zeml­ja, koja je imala veći broj Jevre­ja  nakon rata nego pri­je, intereso­van­je za takav roman biti nez­nat­no, a onda sam se otri­jeznio. Sje­tio sam da je Enver Hox­ha svo­jom vla­davi­nom prak­tično cijelu Alban­i­ju  pretvo­rio u užas­ni konc-logor, te da je tak­vo šti­vo pisano na kožu tih čita­la­ca. I nisam pogriješio!

     

     .

    Kocbek?    

     .

    Osamde­sete godine u Ljubl­jani su za jednog mladog čov­je­ka iz tako ide­ol­o­gizirane sre­dine iz kakve sam dolazio bile pri­je sve­ga prelomne. Lično, doživ­io sam čis­tu katarzu. Jedan od uzro­ka je svakako upoz­na­van­je sa Kocbekovom poez­i­jom – sa Kocbekom uopšte. Dugo sam imao stra­hopoš­to­van­je do nje­ga, do čov­je­ka koji nije libio da se suprostavi komu­nis­tičkom jed­noumlju, pa ipak ostao uspra­van. Tak­va je i nje­go­va poezija.

     .

    Na kojem jeziku Vi san­jate? Na alban­skom ili na slovenačkom?

    .

    Svakako na alban­skom, ali dos­ta često Sloveniju.

     

     .

    Pre­v­eli ste više od osamde­set knji­ga, pa koja beše najteža za prevod?

    .

    Da, ta famoz­na bro­j­ka se ispuni­la. Pre­vo­di nisu samo sa slove­načkog na alban­s­ki i obrat­no. Ima dos­ta i pre­vo­da sa alban­skog na južnoslovenske jezike, kako god ih neko naz­vao. Ako je sudi­ti po mjes­tu izdan­ja, onda su na hrvatskom, srp­skom, crnogorskom, bosan­skom. Izd­vo­jio bih romane Balše Brkovića (Pri­vat­na galer­i­ja – na alban­skom), Rid­vana Dibre  (Vuč­je doba – na crnogorskom), autor je ove godine kan­di­dat Alban­i­je za nagradu Balka­ni­ka, a u štampi je i psi­hološko – filo­zof­s­ki roman „Bijeg od smr­ti“ mladog alban­skog pis­ca Zek­er­i­ja­ja Idriz­i­ja, inače ima­ma u Berlinu, na hrvatskom. A što se konkret­no vašeg pitan­ja tiče, Nekropolu sam već pomen­uo, a svakako moram poten­ci­rati i Kadare­jev Sloml­jeni April. Znate, kod mene kao pre­vo­di­o­ca je dos­ta jak „strah od orig­i­nala“. To nije nepoz­na­ta stvar ni kod drugih umjet­ni­ka, ali ko danas zna ko je pozi­rao Leonar­du, ili pak Mike­lanđelu za nji­hove radove. „Scrip­ta manent“ rek­li su stari Lati­ni. A zapisan osta­je i orig­i­nal i pre­vod. A radi­ti sa tek­stovi­ma dva kolosa, kakvi su ned­vo­jbeno i Kadare i Pahor, koji su a propo nomini­rani za Nobelovu nagradu ipak je odgov­ornost i „strah“ da li ću usp­jeti da usp­ješno prenosim nji­ho­va razmišl­jan­ja kod nekog dru­gog čitaoca.

     

     .

    Kao Kadare­ov pre­vodi­lac, moram Vas pitati koji nje­gov roman sma­trate najboljim? Možete li se izjasniti?

    .

    Na slove­nač­ki sam pre­veo dva nje­go­va romana: Sloml­jeni april (2006, Tuma, Ljubl­jana) i Ko je doveo Doruntinu (još uvi­jek neob­javl­jen!) a i neko­liko nje­gov­ih pripov­jeda­ka. Veo­ma teško bih se mogao izjas­ni­ti o nje­gov­om najbol­jem romanu. On piše izvanred­no, šta god pisao. Ipak ako bih već morao, odlučio bih se za nje­go­va djela pri­je devedesete, gdje bi bez sum­n­je, po mome, spadala oba gore nave­de­na romana. I Gen­er­ala mrtve vojske svakako bih tu uvrstio. A redosljed, mož­da bih ipak dao pred­nost romanu Ko je doveo Doruntinu. Ne znam…

     

     .

    Otišao je Bas­ri Čaprići… 

    .

    Za mene je Bas­ri bio ne samo poeta, već i pri­jatelj. Čak smo bili dodobra utanačili jedan zajed­nič­ki poduh­vat — Antologi­ju nove albanske poez­i­je, čiji bi izbor napravio on, a ja pre­vod na slove­nač­ki. To je bila moja veli­ka žel­ja, poš­to sam Antologi­ju slove­načke poez­i­je na alban­skom već bio objavio. Ostavio nas je i ostavio prazn­inu ne samo za nas koji smo ga poz­navali, već  i za one koji su ga čitali i što ga nesum­n­ji­vo još uvi­jek čitaju.

     

     

    Koliko je vlast Envera Hodže sa svim svo­jim odlika­ma uti­cala na književnost današn­jice u Alban­i­ji? Da li je taj peri­od sada inspiraci­ja prozaistima?

    .

    Nar­avno da je uti­cala, ali po mome izuzetno neg­a­tivno. A i kako ne bi!? Kada je poubi­jao, hap­sio i masakri­rao sve što je bilo poz­i­tivno u „nje­gov­oj“ Alban­i­ji. Svakim danom pojavlju­ju se novi dokazi nje­gov­ih nepočin­sta­va.  Uzmi­mo samo prim­jer nje­gov­og odnosa do katoličkog svešten­st­va nakon dolas­ka na vlast. Kada bi pretvo­rili u godine studi­ran­ja u najprestižni­jim tadašn­jim evrop­skim uni­verzite­ti­ma, on je ubio oko pola mileni­ju­ma god­i­na studi­ja, i više od 900 god­i­na zatvo­ra po alban­skim kaza­ma­ti­ma. Na žalost, još uvi­jek nisam proči­tao ONO što bi tre­ba­lo da bude pra­va inspiraci­ja albanske proze za taj peri­od. Ovd­je bih izd­vo­jio knjigu „Živi da bi pričao“, koja se može proči­tati i kao viso­ka književnost, alban­skog svješteni­ka Zefa Pllu­mi­ja, koji je preživ­io sva nje­go­va zlodjela.

     .

    .

    Koliko su ulcin­js­ki gusari bili tema u književnos­ti? Ima li ih pesamam ili romanima?

    .

    Ko bi danas rekao da je Ulcinj imao flo­tu koja je svo­je­dob­no bila nadaleko poz­na­ta, kada Ulcinj nema ni luku, ni brodove, ni jahte… Osta­lo je sve to samo u kolek­tivnom sjećan­ju ulcin­jana koji brižlji­vo čuva­ju kao svo­ju nikad dovoljno izrečenu istinu. S vre­me­na na vri­jeme ti „strašni“ (zan­imlji­vo kako nam se često imponu­je neg­a­tivno mišl­jen­je o neče­mu što nam je sve­to!) gusari nađu se u pripov­jetka­ma i roman­i­ma pretežno ulcin­jskih auto­ra, koje čitam sa izuzetnim zado­voljstvom. Lično bih želio da ih bude puno više. Ipak su to bili lju­di koji su pri­je svih nas vid­jeli dale­ki bijeli svi­jet. A sve pat­nje nji­hovih Penelopa… Ne, ne ipak ih nema ni pri­b­ližno dovoljno u književnosti.

    .

    . 

    Koliko Alban­ci u Fran­cuskoj, Nemačkoj, SAD čine za pro­movišu alban­sku književnost u zeml­ja­ma gde žive? Sećam se kako mi je Ali Podrim­ja 2010. u Lajp­cigu pričao za izdavačku kuću Gjon­lekaj koja je objav­i­la nje­gove pesme u SAD… Da li alban­sku književnost pre­vode pretežno Alban­ci koji žive u zapad­nim zeml­ja­ma gde su se školo­vali ili to nije slučaj? 

    .

    Naša dijas­po­ra je bila odu­vi­jek pokre­tač kul­turnih pro­jeka­ta. Kon­ačno, sko­ro sve što je u početku urađeno za alban­sku kul­tu­ru uradi­la su kul­tur­na društ­va iz dijas­pore, počevši od Bukureš­ta, Instam­bu­la pa sve do Bostona. A i kako bi dru­gači­je, kada je, ako je vjerovati fran­cuskom naučniku Serge Metaisu (His­toire des Albanais: des Illyriens à l’indépen­dance du Koso­vo, Pariz, 2006), „1887. u Alban­i­ji je bilo oko 3000 javnih ško­la, od kojih 1200 turskih, isto toliko grčk­ih, oko 300 bugarskih, srp­skih i vlašk­ih… i samo jed­na ško­la na alban­skom jeziku.“ Tu tradi­ci­ju dijas­po­ra i dal­je nas­tavl­ja preuz­i­ma­jući ulogu najbol­jeg ambasado­ra naše kul­ture. Naši isel­jeni­ci pomažu mater­i­jal­no i objavlji­van­je znača­jnih djela  albanske istori­je i književnos­ti  u zemlji.Što se pre­vo­da tiče, tu nema nekog prav­i­la. Pre­vode i jed­ni i dru­gi! Baš zbog toga što naš jezik nema dodirnih tača­ka sa drugim jezici­ma, mi smo pri­morani, a ja to cijen­im kao izuzetnu pred­nost, da nauči­mo jezike drugih.

    .

    . 

    Koji je najbolji alban­s­ki film? 

     

    Film­s­ka pro­duk­ci­ja u Alban­i­ji bila je razvi­je­na. Na žalost, ni film nije se mogao odupri­jeti total­noj ide­ol­o­gizaci­ji društ­va. Bilo je tu dobrih priča, koje, kada bi se oslo­bod­ile real­so­ci­jal­is­tičkog, bile bi opšte pri­h­vaćene. Bili bi to dobri fil­movi… Ipak, film „Veli­ki alban­s­ki rat­nik ‑Skender­beg“ rusko-albanske kopro­duk­ci­je u reži­ji Serge­ja Jutke­viča je nadživ­io svo­je vri­jeme. Film je rađen 1953., a na Kan­skom fes­ti­valu 1954 je dobio Među­nar­o­d­nu nagradu.

    .

    .

    Šta je najbol­je rađa u Tuz­i­ma? Smok­va, grožđe ili lubenica?

    .

    Smok­va u okol­nim seli­ma. Lubeni­com smo sedamde­setih i osamde­setih god­i­na snad­bi­je­vali tržište cijele Jugoslav­i­je, a grožđe…  Vjerovat­no ste čuli za Plan­taže „13. Jul“. Negdje sam čitao da je to najveća plan­taža grožđa na jed­nom mjes­tu u Evropi. Oko 90 odsto tih plan­taža je na ter­i­tori­ji najm­lađe novoos­no­vane opš­tine u Crnoj Gori – Tuzi.

     .

    .

    Pli­vate li u Skadarskom jezeru?

    .

    Dok smo bili dje­ca, Skadarsko jeze­ro nas nije privlači­lo za pli­van­je. Liči­lo nam je na usta­jalu vodu. Odlučili smo se radi­je za pli­van­je na Cijevni (Cemi), to je jed­na od najčis­ti­jih rije­ka Balka­na. Izuzetno hlad­na, poš­to izvire na plan­i­na­ma sjev­erne Alban­i­je, ali ipak nam je ona bila izbor. U ovim god­i­na­ma lju­di moje gen­eraci­je sma­tramo da je jedan od uzro­ka čestih reumatskih obol­jen­ja baš ta rije­ka. Ali, ko nas sluša? Današn­ja dje­ca i omlad­i­na ipak nas­tavl­ja­ju pli­van­je u Cijevni.

     .

    Šta je Vaša najveća nada?

    .

    Poš­to kažu da nada umire zad­n­ja, da umrem samo par trenu­ta­ka pri­je nje!

     .

     .

                Raz­go­varao Enes Halilović

     .

     .

     .

     .