Autopoetičko vjeruju

Lat­est posts by Rad­mi­la Laz­ić (see all)

    .

    .

    .

    Sve kon­cep­ci­je pisan­ja kao i autopo­et­č­ka vjeru­ju nas­ta­ju naknad­no, a pos­te­ri­ori – poš­to stvo­rimo delo. Dok pišem/o nema umišl­ja­ja i namere, samo želimo da se izraz­i­mo, da izbaci­mo iz sebe ono to nas muči i pri­tiska, o cemu razmišl­jamo, ono što nas dira. Tu nema neke filo­zofi­je. I da ne želimo, u naše pisan­je se uključu­je, prodire naša egzis­ten­ci­ja, koja u napisanom posta­je transcendencija.

    Oni koji unapred ima­ju kon­cep­ci­ju moje je najiskreni­je ubeđen­je i nisu stvarao­ci, nego proizvođači. Ne, ne vreu­jem u naivnost pisan­ja, ne naroči­to naivnost pis­ca, pes­nik je i biće znan­ja, iako je intu­itivnost ono na šta raču­na, kao što je jezik ono što nas izda­je, jer gov­ori i ono što ne znamo, ili što skri­va­mo. Pes­nik piše viškom sebe, pes­ma ( odnos­no jezik) zna sve o onome koji piše. Među­tim nje­na egzis­ten­ci­ja je poli­fona jer se odvi­ja u njoj samoj, u autoru i čitaocu, različitim  jezici­ma. Pes­ma ne gov­ori, ne odz­van­ja, ne peva(ako uopšte peva), istim jezikom u svakome. Njen pev zav­isi i od vlas­nikovog uha/sluha. Pes­ma ne gov­ori samo reči­ma i melodi­jom,  nego i energi­jom koju iz sebe odašil­je. Nje­na energi­ja delu­je na čula, ne samo znaci­ma, pre odno­som među nji­ma, znakovn­im poretkom.

    Pes­ma može da gov­ori bitne i man­je bitne stvari o nama i sve­tu, ali ono što pes­ma mora je da nam to saopšt­va na pose­ban način. Na način koji će nam pruži­ti emo­cional­no, duhovno, čul­no proživl­ja­van­je. Ili kao što davno reče Aris­to­tel „pes­ma tre­ba da se mili i da potrese“. To bi mož­da negde bio moj poet­ič­ki cre­do, pre kao čitateljke poez­i­je a ne kao autorke, pes­nikin­je. Jer u pes­mi ne zav­isi sve od mene. Mene pes­ma piše, a ne ja nju.

    Da bi delo­vala pes­ma mora da je ubedlji­va, da je istini­ta. Gov­orim o poet­ičkoj isti­ni. O pes­mi koja delu­je kao sam živ­ot, kao stvarnost koja se oteletvo­rila u pes­mu. Pes­nik ne mora imati buran živ­ot da bi njegova/njena pes­ma delo­vala uzbudlji­vo, živo. Pes­ničke bure se odvi­ja­ju ili ne odvi­ja­ju, u unutrašn­josti pes­ni­ka. Sili­nom njegovog/njenog bila. Ne volim beskrvnu, veg­e­ter­i­jan­sku književnost. “ Piši krvlju i iskusićeš da je krv duh“ poruči Niče, a ja doda­jem – ili ne piši.

     

    .

    .

    .

    .

    .