Baba Jaga

Senka Petrović
Lat­est posts by Sen­ka Petro­vić (see all)

    .

    .

    .

    Lutkars­ki dram­s­ki komad

    .

    (Po motivi­ma nar­o­dne priče i drame Dva javo­ra Evgeni­ja Švarca)

    .

    Lica:

    Vasil­isa

    Medved Miša

    Ljud­mi­la

    Aga­ton

    Baba Jaga

    Ivan

    Fjodor

    Jegor

    Mama

    Dečak 1

    Dečak 2

    Kući­ca, Miše­vi, Javorovi

     

     

     

     

    Deč­ja soba. Dečaci, u košulji­ca­ma za spa­van­je, skaču po kreve­tu i vese­lo se sme­ju. Ulazi Mama.

    MAMA: Hej! Smes­ta u krevet vas dvojica!

    DEČAK 1: Ali, mamaaa..

    DEČAK 2: Mi smo već veliki.

    MAMA: Ni reči više. Da li hoćete da vas otme Cvilidreta kada ne slušate mamu.

    DEČAK 1: Mama, mi više ne veru­je­mo u te priče.

    DEČAK 2: Da. Toga se plaši još jedi­no Ivan.

    MAMA: Jel tako? Dobro. Ali ako odmah leg­nete ispričaću vam jed­nu novu priču.

    DEČAK 1: Novu?

    DEČAK 2: Jel’ strašna?

    MAMA: Nisu priče strašne, nego lju­di. Ako hoćete da je čujete prvo lezite i budite mirni.

    DEČAK 2: Hoće­mo, mama.

    MAMA: Ovo je priča o najviše zloj, naj­goroj i najs­trašni­joj vešti­ci na sve­tu. Ona je stvarno pos­to­jala pre mno­go, mno­go god­i­na. Ispričaću vam priču o Baba Jagi.

    DEČAK 1: Haha­ha.. Kako neko može biti strašan kada ima tako smešno ime?

    MAMA: Iii­i­ii.. Nemoj da te čuje. Jer ona mno­go voli da se sveti ako je neko isme­va. Budite dobri i pažlji­vo slušajte.

               Baba Jaga je živela u Mračnoj šumi. Zla, groz­na i opas­na volela je da hva­ta ljude, a naroči­to decu koja bi pobegla od kuće. Kada ih uhvati onda bi ih sku­vala u velikom lon­cu i pojela. Ili bi ih pret­var­ala u drveće i kamen­je da ih nji­hovi mame i tate nika­da više ne nađu. A oni bi bili zarobljeni zauvek.

    DEČAK 1 i 2: (malo su već uplašeni) Aaa uuu..

    MAMA: U isto to vreme živela je jed­na div­na žena, po imenu Vasil­isa. Vasil­isa Prekras­na. Ona je imala tri sina.

    DEČAK 2: Kao ti, mama.

    MAMA: Da, kao ja.

    DEČAK 1: A jesu li oni imali tatu?

    MAMA: Budite str­pljivi i sve će te saz­nati. Znači..

               Vasil­isa je imala tri sina: Fjodo­ra, Jego­ra i Ivana. Kada su Fjodor i Jegor napunili po tri­naest god­i­na pomis­lili su da su junaci kao nji­hov tata i otišli su od kuće u svet da rade junač­ka dela. Posle samo neko­liko nedel­ja nji­hovi kon­ji su se sami vratili i maj­ka Vasil­isa je znala da im se neš­to strašno desi­lo. Krenu­la je da ih traži.

    Dok Mama priča sce­na se men­ja. Pojavlju­je se šuma iz magle. Čuje se zlokob­ni Baba Jagin smeh, jau­ci deča­ka kroz šuš­tan­je drveća i naposletku glas Vasilise Prekrasne. Sve vreme dva najveća i najlepša javo­ra, bakarnog i zlatnog lišća se pokreću, grana­ma mašu i šušte kao da joj odgovaraju.

    Vasil­isa je lepa, snaž­na žena. Sre­brne, duge kose i krup­nih zelenih oči­ju. Nosi mač za poja­som i džak na leđima.

     

    VASILISA: Fjoodoooreeeeee… Jeee­goooreeeee.. Fjodore! Jegore!

    DECO MOJA DRAGA

    NESTALA BEZ TRAGA

    MAJKA VAŠA VAS TRAŽI

    NE ZNA SE KOJI MI JE DRAŽI

    FJODOR JE PRVENAC

    JEGOR JE DRUGI

    MAJKA VAS VOLI

    BEZ DA SE TRUDI

    ISPOD SRCA BILI

    U SRCU OSTALI

    A ONDA STE DAVNO

    BEZ TRAGA NESTALI

    GDE STE SE SKRILI

    MOJI SINOVI MILI

    NESTAŠNI STE BILI

    OD KUĆE STE OTIŠLI

    MALENI DEČACI

    OD TRINAEST LETA

    ZBOG VAS SADA MAJKA

    SVUD’ PO SVETU ŠETA

                       Fjooodooreee.. Jegoooree.. Jegore!! Fjodore!

                      Tri godine ih dozi­vam. Tri godine ih tražim. Srce mi samo nalazi put. Pocepala sam tri para cipela, prošla pola sve­ta. Pita­la, dozi­vala, molila i plakala. Ali njih nema. A najm­lađi Ivan mi sam kod kuće ostao.

                    (Pub­li­ci.) Da li ste ih vi videli? Moja dva mala sina, bakarne i zlatne kose? Sa kovrdži­ca­ma? Niste ni vi? (Tiho se ras­plače.) Tako sam umor­na. (Zevne.)

                       Ne! Nema odmo­ra. Moram, moram dal­je da ih tražim. Naći će ih maj­ka makar pre­vr­nu­la nebo i zemlju. Fjodoooreee… Jegooreeee..

    ( Podigne se čud­na magla i vetar,  i Vasil­isa padne u nesvest. Nailazi Medved Miša. Oko vra­ta nosi poki­dan lanac. Riče i brun­da.)

    MEDVED: Brrm­rm­r­rrrrroar­rrrr!!!!!!!!! GRRRRRRRRRRR!! Brrm­rm­rm.. Brrmmmmmm..

    VASILISA: (Trgne se.) AAAA!!!

    MEDVED: GRRRRROOAARR!!! (Krene pre­ma njoj.)

    VASILISA: (Poteg­ne mač.) Stani ako ti je živ­ot mio! (Medved se ukopa, ali opet krene uz urlik. Vasil­isa zav­it­la mačem.) Odbij! Ovo je mač Dani­la juna­ka! Njime je Zmaj Ogn­jeni skraćen za glavu. Odlazi, zveri! (Krene na Medve­da.)

    MEDVED: Stani! Joj! Molim te, nemoj.

    VASILISA: (Stane izne­nađe­na Medve­dovom reak­ci­jom.) Ko si ti?

    MEDVED: Ja sam Medved Miša. Slu­ga Baba Jage.

    VASILISA: Šta hoćeš od mene?

    MEDVED: Da te ras­trgnem i ubijem.

    VASILISA: Zaš­to?

    MEDVED: Baba Jaga je tako naredi­la. Ras­tr­gati sve koji uđu u Mračnu šumu. A ja moram da je slušam. Među­tim, meni to ne pri­ja. Ja sam dobar.

    VASILISA: Ako si dobar onda nemoj to da radiš.

    MEDVED: Moram, gospo. Slu­ga mora da sluša gospo­dar­icu ako želi da se oslo­bo­di ropstva.

    VASILISA: Ko je ta Baba Jaga?

    MEDVED: Najs­trašni­ja vešti­ca koja je ika­da ugledala dan. A ruž­na je kao praz­na košni­ca  meda. Zla, debela, ćora­va i ćopa­va. Služim je već god­i­na­ma jer sam poza­jmio hranu za svo­je pri­jatel­je Ljud­milu i Aga­tona. I kako sam siro­mašan nisam mogao na vreme da vra­tim dug te me je stavi­la u lance i nat­er­ala god­inu dana da služim.

    VASILISA: Kako god­inu dana kada si rekao da je služiš godinama?

    MEDVED: Eeee, vidiš. To ni ja sam ne znam. Sva­ki put kada god­i­na istekne ona me  zabuni, pre­vari sa tom nekom matem­atikom i ja onda opet počnem god­inu ispočetka.

    VASILISA: Siroti Mišo.

    MEDVED: Nemoj da me žal­iš. Ja sam ponosan sluga.

    VASILISA: A lance si pokidao.

    MEDVED: Mož­da nisam pametan, al’ sam mno­go jak. A ko si ti, gospo? I odak­le ti mač Dani­la junaka?

    VASILISA: Ja sam Vasil­isa. Žena Dani­la juna­ka. Kada je pogin­uo mač sam uzela da ga čuvam za sinove.

    MEDVED: Gospo! Junak Dani­lo me je spasao kada sam bio meče. Večni sam mu dužnik. A od sada tvoj. Dok sam živ tebi i tvo­joj deci niko neće nau­di­ti. Reci, kako mogu da ti pomognem.

    VASILISA: Da li si video moje sinove, bakarne i zlatne kose, sa kovrdži­ca­ma? Fjodor i Jegor se zovu. (Javori jako zašušte.) Tri godine ih po sve­tu tražim, ali ne nalaz­im traga.

    MEDVED: Na žalost, nisam. Ali pitaću svo­je prijatelje.

    VASILISA: Gde su oni?

    MEDVED: Uvek u blizi­ni. Ljud­mi­la! Aga­ton!. Dođite, mili moji.

    LJUDMILA: (Vese­lo dotrči.) Av, av, av, gaz­da, gaz­da, gaz­da. Moj dra­gi, lepi gaz­da. Av! (Umil­ja­va se, te spazi Vasil­isu.) grrrrrr… Ko je to?

    MEDVED: Mir, ona je pri­jatelj. Ljud­mi­la poz­dravi Vasil­isu. (Ljud­mi­la vese­lo dotrči do Vasilise koja je  pomazi.)

    VASILISA: Zdra­vo, Ljud­mi­la. Mno­go si lepa. A gde je Agaton?

    AGATON: (iz off‑a) Tu sam.

    MEDVED: Dođi ovamo.

    AGATON: (iz off‑a) Neću.

    VASILISA: Zaš­to?

    AGATON: Fino vaspi­tan­im mačori­ma ne pris­ta­je da posluša­ju od prvog puta.

    VASILISA: O čemu on to priča?

    LJUDMILA: Nje­mu za sve tre­ba tri puta da bi pris­tao. Ja se već namaz­im dok on dođe.

    MEDVED: Aga­tone, dolazi ova­mo i lepo poz­dravi Vasilisu!

    AGATON: (iz off‑a) Ma, nipošto.

    MEDVED: Aga­toneee!!!!

    AGATON: Pa, dobro. Nek’ vam bude. (Izlazi.) Dobar dan, gospo.

    VASILISA: (Pomazi ga.) A ipak si ti jedan lepo vaspi­tan mačak.

    AGATON: Nar­avno. Lepo mačji vaspi­tan, nenad­mašan lovac na miševe i nepre­vaz­iđen pripovedač bajki.

    VASILISA: Dra­go mi je da sam te upoznala.

    LJUDMILA: A mene, a mene?

    VASILISA: I tebe, lepotice.

    MEDVED: Dos­ta mažen­ja. Ljud­mi­la, Aga­tone, Vasil­isa je u nevolji. Već tri godine traži sinove. Da li ste negde videli, nan­jušili ili što­gođ čuli o dva deča­ka bakarne i zlatne kose sa kovrdžicama?

    LJUDMILA: Ja nisam.

    AGATON: Nisam ni ja. Ali sum­n­jam… (Svi napeto iščeku­ju nas­tavak rečenice.)

    MEDVED: Gov­ori u šta sumnjaš!

    AGATON: Neću da vam kažem. Ma, nipoš­to. Pa, dobro. Nek’ vam bude. Sum­n­jam da ih je otela Baba Jaga.

    VASILISA: O, ne!

    AGATON: I sum­n­jam da ih je ili pojela ili da ih je začar­ala i pretvo­rila u nekak­vo drveće. Dos­ta novih sta­bala se pojav­i­lo u šumi u posled­nje tri godine. (Javori jako šušte.)

    MEDVED: Može biti da si u pravu.

    AGATON: Po običaju.

    VASILISA: O, moj Bože! Moja deca! Medvede Mišo, brzo me odve­di do Baba Jage. Gde je nje­na kuća?

    MEDVED: To se nikad ne zna.

    VASILISA: Molim?

    MEDVED: Kuća Baba Jage je sko­ro jed­nako gad­na kao i gaz­dar­i­ca. To je jed­na odvrat­na kli­ma­va građev­ina od ljud­skih kosti­ju i poloml­jenih krča­ga, na kokošjim noga­ma. A kokoš ko kokoš. Pameti ni za lek. Čas je tu, čas je tamo.

    VASILISA: Kako da je pron­ađe­mo onda?

    MEDVED: Dovoljno je samo da je dov­abi­mo svi zajed­no. Hajde, pri­jatelji moji. Piju, piju, piju. Pi, pi, pi, pi, pi.. (Svi zajed­no dozi­va­ju.)

    Izlazi kući­ca na kokošjim noga­ma. Zveči, trese se, trči na sve strane. Lupa vratima. 

    VASILISA: Koliko je strašna.

    MEDVED: Veštičji dom. (Kući­ca pobeg­ne.)

    VASILISA: Pobeže! Mišo, kako sada da je uhvatim?

    MEDVED: To je nemoguće. Ne smeš da joj se pri­b­ližiš jer će te noge išu­ti­rati. A to boli.

    VASILISA: A da ju nežno pozovem?

    MEDVED: Dobra ide­ja. Probaj.

    VASILISA:                                     PI, PI, PI, PI, PI, PI

    KUĆA NA NOGAMA ČETIRI

    PI, PI, PI, PI, PI, PI

    NOGAMA KOKOŠJIM

    KUĆA ŠETA, STANI – KRENI

    SADA NEKA DOĐE MENI.

     

    Vasil­isa neko­liko puta pon­avl­ja stro­fu. Kući­ca prvo oslušku­je, bojažlji­vo krene i nežno priđe i sedne ispred Vasilise.

    LJUDMILA: Uspela si, gospo Vasilise.

    AGATON: Sada je pitan­je da li je mato­ra kod kuće.

    Vra­ta se polako otvaraju.

    MEDVED: O, nee. Evo je! (Iz kućice izlazi Baba Jaga. Medved, Ljud­mi­la i Aga­ton pribi­jeni jed­no uz dru­go se tre­su.)

    BABA JAGA:                                    JA SAM BABA

    STRAŠNA BABA

    U MENI JE STO VRAGA

    NE MOŽEŠ MI NAĆI TRAGA

    ZATO ŠTO SAM TAKVA BABA

    ZVANA – BABA JAGA

    NIKAD NIŠT’ NE DAJEM

    NIKAD SE NE KAJEM

    ZA PRAVDU NE HAJEM

    DOBROTU PREZIREM

    I STALNO NEŠTO BAJEM

    ISTINU NE VOLIM

    NEŽNOST JE BEZ VEZE

    UČINITI ZLO NEKOM

    MOJ JE INTERES

    RUŽNA JA SAM

    TO JE LEPO

    ZLA JA SAM

    MRZIM SLEPO

    A NAJVEĆI JE ĆAR

    DA NAPRAVIM DAR-MAR

    NEPOSLUŠNA DECA

    MOJ NAJDRAŽI SU PLEN

    UKROTIM IH LAKO

    DOK SI REK’O: TREN

    PITATE SE KAKO – TO JE TAKO LAKO

    POGLEDAJTE ŠUMU

    SVAKO DRVO DEČAK TO JE

    KAD NE SLUŠAJU MAJKU

    NEKA VEČNO KAO DRVA STOJE

    KAO DRVA STOJE

     (Kući­ci.) Gubi se! A vi, dole glavu robovi. (Vasil­isi.) Zdra­vo, Vasilise. Luka­vo si mi kućicu dozvala.

    VASILISA: Kako znaš moje ime?

    BABA JAGA: Ja sve, pamet­ni­ca, znam. Sve vidim, sve čujem. I tal­ente posedujem.

    VASILISA: Onda bi tre­ba­lo da znaš gde su moji sinovi. Zovu se..

    BABA JAGA: (Prekine je i kariki­ra.) Fjodor i Jegor, od tri­naest leta, bakarne i zlatne kose sa kovrdži­ca­ma. Bla, bla, bla.. Nar­avno da znam. I znam da su pobegli od kuće jer su hteli da izigrava­ju junake. To se kažnjava.

    VASILISA: Reci mi gde su. Molim te.

    BABA JAGA: Uf, uf, uf..  Prek­lin­ji me malo lepše.

    MEDVED: Nemoj, Vasilise, prek­lin­jati. Slu­gom ćeš joj postati.

    BABA JAGA: Umukni, robe!!!

    VASILISA: Maj­ka se ne poniža­va kada prek­lin­je za svo­ju decu. Baba Jago, prek­lin­jem te reci mi gde su moja deca. Prek­lin­jem te najlepše na svetu!

    BABA JAGA: Uf, uf, uf.. Lukave li žene. Hmmm.. Ovo čak može da bude zabavno. Vidi ovako: Čujem da si veo­ma vredna.

    VASILISA: Dok sam tri sina odga­ji­la, sve­mu sam se naučila.

    BABA JAGA: Daću ti tri zadat­ka. Ako ih dobro ispuniš pokaza­ću ti tvo­je sinčiće.

    VASILISA: Prvo mi dokaži da znaš gde su oni.

    BABA JAGA: Vidi, malu, kako pre­go­vara. Dobro. Klin­ci, javi te se mam­i­ci. (Cele šuma krene da šušti. Čuju se glaso­vi deča­ka: MAMA! Majčice naša. Tu smo u šumi. Baba Jaga nas je pretvo­rila u…) Ćut’! Dos­ta je bilo.

    MEDVED: Budi oprez­na, Vasilise. Ona sva­ki glas zna da oponaša.

    VASILISA: Uho majke ne možeš da pre­var­iš. Mišo, to su bili oni! Jesi li čuo? Tu su u šumi začari.  Baba Jago, gov­ori šta tre­ba da radim.

    BABA JAGA: Uf! Vidi, vidi, kako je žus­tra. Još samo da si zla, mogla bi mi stvarno biti od neke koristi. E, pa, slušk­in­jo, evo zadataka:

    OČISTI MI KUĆU

    OD PLAFONA DO PODA

    DA SE SIJA, DA SE BLISTA

    KAO ČISTA VODA

    VASILISA: To je lako.

    AGATON: To je kuća u koju ni pacov ne bi ušao koliko je prljava.

    VASILISA: Ispuniću to.

    BABA JAGA: Zadatak drugi:

    TRISTA ĆUPOVA BLAGA

    U MRAČNOJ ŠUMI

     ZAKOPANO STOJI

    SVE IH SKUPI

    SVE PREBROJI

    NEMOJ SLUČAJNO

    DA FALI DUKAT KOJI

    VASILISA: U redu.

    LJUDMILA: Vasilise, Mrač­na šuma je ogrom­na i puna zamki.

    VASILISA: Ispuniću to.

    BABA JAGA: Uf, uf, uf.. Vidi ti tu neustrašivost. Zadatak treći, od svih najveći:

    U STAROM MLINU

    U DŽAKOVA STO

    POMEŠALI SE PŠENICA I RAŽ

    MIŠEVI IH PROGRIZLI

    TO JE NJIMA DRAŽ

    TI IH RAZDVOJ I SAMELJI

    U BRAŠNO FINO, BELO

    I TADA ĆEŠ SINOVE

    VIDETI ZACELO

                             Dajem ti tri dana da zadatke ispuniš!

    VASILISA: Dobro.

    MEDVED: Zlotvorko, kako da stigne sve to? Gde ti je savest?

    BABA JAGA: (Najšar­mant­ni­je moguće.) Haha­ha.. Nemam je. Niti sam je ika­da imala.

    VASILISA: Mene je rad spasao od svih nevol­ja. Ispuniću i to.

    BABA JAGA: A moj rad je da nevol­je stvaram. To me hrani, to me leči. Kad zlo stvorim uži­vam u sreći. Idem sada da pljačkam, kra­dem, izm­la­tim i otmem. Da bol, tugu i nes­reću nane­sem. I tada od sreće sva da se tre­sem. Haha­ha­ha­ha.. A vi, na posao, robovi moji! (Zvizne i kući­ca dotrči. Iz kućice doleti mag­ič­na kor­pa sa met­lom. Krene huka, zviž­duci i dim. Baba Jaga sedne u kor­pu i zaves­la met­lom, te na taj način odleti, uz karak­ter­is­tičan smeh. Kući­ca pobeg­ne.)

    MEDVED: Crna Vasilise, ako ne ispuniš zadatke ostaćeš joj slušk­in­ja zauvek.

    VASILISA: Ne bri­ni, Mišo. Imam plan. Ali biće mi potreb­na vaša pomoć, prijatelji.

    MEDVED: Ja sam uz tebe dok me šape nose.

    LJUDMILA: I ja ću ti pomoći, i ja.

    AGATON: Ja neću. Ma nipoš­to. Ajd, dobro, nek ti bude. Uz tebe sam svakom dlakom.

    VASILISA: Hvala vam, pri­jatelji. Počeće­mo od najtežeg zadat­ka. Prvo ide­mo do Starog mli­na po džakove. Mišo, tre­ba mi tvo­ja sna­ga da sve to donesem.

    MEDVED: Do Starog mli­na će nam tre­bati više od cel­og dana hoda.

    LJUDMILA: Neće­mo stići, neće­mo stići…

    VASILISA: Smiri se, male­na. Znam! Zamoliće­mo kućicu. Njene kokoš­je nog­ice će nas brzo odneti tamo i nazad.

    MEDVED: Kako si pamet­na, Vasilise. Ja se toga nikad sam ne bih setio.

    VASILISA: A dok Miša i ja ode­mo po džakove, sačeka­jte nas tu.

    PI, PI, PI, PI, PI, PI

    KUĆICE, DRUGARICE

    GDE SU TVOJE NOŽICE

    DA NAS BRZO NOSE

    KOKOŠJE I BOSE

    PI, PI, PI, PI, PI, PI

    (Kući­ca, u svom kli­mavom stilu ulazi.)  Hoćeš li nam pomoći, dru­garice? (Kući­ca se namesti tako da se Vasil­isa i Medved pop­nu na nju.) A sada nas pone­si do Starog mli­na najbrže što možeš, molim te. (Kući­ca ih ‘raket­nom’ brzi­nom odnese. Jedi­no ostanu tragovi dima.)

    LJUDMILA: Av, av, av, av, av, av…

    AGATON: Ooo, preki­ni da se dereš.

    LJUDMILA: Joj, što ne volim kada me gazde ne vode sa sobom. Pros­to mi se plače.

    AGATON: Ako počneš da plačeš i ja ću otići.

    LJUDMILA: Ne! Evo, neću. Ni suzu. Samo me ne ostavl­jaj i ti.

    AGATON: Tiho! Neko dolazi.

    LJUDMILA: Ko? Gde? Odak­le? Av, av, av.. grrrrrrrrrrr..

    AGATON: Aman, ćuti više i sakrij se. Ovo je neko snažnog glasa. (Aga­ton i Ljud­mi­la  se sakri­ju i vire. Iz dale­ka se čuje pes­ma koja se pri­b­liža­va. I sa pes­mom na scenu ulazi Ivan. Dok on peva javori šušte i grana­ma pokušava­ju da ga spreče da prođe dal­je.)

    IVAN:                                                  OOOOOOO!!!!

    JA SAM JUNAK VEDRA ČELA

    NEKA ZNADE ŠUMA CELA

    JAK SAM, UMAN, SNAŽAN, ČIO

    DUŠMANINU NISAM MIO

    OOOOOOOOOOOOO!!!

    JA SAM JUNAK SIN JUNAKA

    DANILA SLAVNA, SRCA HRABRA

    IMAM MAJKU I DVA BRATA

    ZA NJIM SADA SVETOM TRAGAM

    OOOOOOOOOO!!!

    KO GOD DA MI U NJIH DIRNE

    NEK’ SE ČUVA, NEK’ SE BRINE

    PRAVDA ĆE IH STIĆI MOJA

    OSVETA JE SNAŽNOG KOVA

    OOOOOOOO!!!

    JA SAM JUNAK MLAD

    IME MI JE IVAN

    KAD PORASTEM KAO TATA

    BIĆU JUNAK SILAN

    BIĆU JUNAK SILAN

    (Aga­ton i Ljud­mi­la kada su videli da je dečak u pitan­ju iza­đu iz zak­lona. Ivan imi­ti­ra bor­bu mače­vi­ma vit­la­jući var­jačom. On je dečak od tri­naest god­i­na, sre­brne kose kao Vasil­isa. Ode­lo mu je iznošeno, a dže­povi puni raznih stvarči­ca. Kada ugle­da Aga­tona i Ljud­milu, koji ga gleda­ju ‘mrtvi-lad­ni’ iz žus­trine borbe se razneži kao pra­vo dete.)

    IVAN: Vidi. Kuca i maca. Divno. Mac, mac, mac, kuc, kuc, kuc. Dođite, lepotice.

    AGATON: Prvo i prvo, ja sam mačak Aga­ton, a ne maca. A dru­go, mačke se maze samo kad one hoće.

    IVAN: Izvi­ni, mačku Aga­tone. Nisam znao. A ti, lep­o­tice? Hoćeš li ti da se maziš?

    LJUDMILA: Kuce uvek vole da se maze. Ali tre­ba prvo da sačekam gaz­du. Ivan ipak priđe Ljud­mili. Nežno je pomazi, a ona jed­va doče­ka.)

    AGATON: Jak si ti karak­ter, Ljud­mi­la. Nema šta.

    IVAN: (I dal­je se igra sa Ljud­milom.) Ljud­mi­la. Ljudi­ma mila. Kak­vo lepo ime za lepu kucu.

    LJUDMILA: (Uži­va.) haha­ha, av, av, av.. Hvala.

    IVAN: Ja sam Ivan.

    AGATON: Čuli smo dok si drn­jokao pevajući.

    IVAN: Ko je vaš gazda?

    LJUDMILA: Dobri Medved Miša. Zbog nas je u rop­st­vo pao kod Baba Jage.

    IVAN: To je nesreća.

    LJUDMILA: Joooj.. Ni pakao joj nije ravan koliko je zla. Svi je se boje.

    IVAN: Junaci se ne boje nikoga.

    LJUDMILA: Ti si junak?

    IVAN: Nar­avno.

    AGATON: Junaci su obično malo veći.

    IVAN: Veliči­na pravog juna­ka je u hrabrosti i pravednosti.

    LJUDMILA: A kako si postao junak?

    IVAN: Ras­tao sam tako i jednog dana shva­tio da se ničeg ne bojim. Znači – postao sam junak! I kren­uo da radim junač­ka dela. Ali, prvo moram da nađem mamu.

    AGATON: Pa, da. Baš kao i ostali junaci.

    LJUDMILA: A ko je tvo­ja mama?

    IVAN: Vasil­isa Prekras­na, žena Dani­la junaka.

    LJUDMILA: Vasil­isa! Av, av, av. Vasil­isa je tvo­ja mama?

    IVAN: Da. Molim vas mi recite ako znate neš­to o njoj.

    AGATON: E baš neće­mo. Ma, nema šanse. Dobro, ajd’, nek’ ti bude. Tvo­ja maj­ka je ovde.

    IVAN: Stvarno!?! (Sakri­je se iza javo­ra.)

    AGATON: Da. Baš si pravi junačina.

    IVAN: Mama mi je rekla da čuvam kuću. A nisam je poslušao.

    LJUDMILA: Ne boj se. Tvo­ja mama je jako dobra.

    IVAN: Ona je najbol­ja maj­ka na sve­tu. Mno­go sam je se uželeo. I majke, i braće.

    AGATON: I tvo­ja braća su tu.

    IVAN: Kak­va sreća! Gde su? Jegore, Fjodore!! Fjodore, Jegore!! Braćooo!!! Pa, gde su?

    LJUDMILA: Na žalost ne znamo tačno gde su.

    AGATON: Ova Mrač­na šuma je šuma Baba Jage. Ona je uhvati­la tvo­ju braću i mag­i­jom ih sakri­la tako da ja ne mogu da ih čujem, niti Ljud­mi­la da ih nanjuši.

    IVAN: Kak­va nes­reća. Jad­na moja braća. (Ras­plače se, pa se trgne.) A mama? Nije valj­da  i nju zamađijala?

    AGATON: Vasil­isa je dobro. Ona će spasti tvo­ju braću. Baba Jaga joj je dala tri tako teš­ka zadat­ka da te muka uhvati. Ali svi ćemo pomoći da ih ispuni.

    IVAN: Moja mama je pra­va junakinja.

    LJUDMILA: Ona i Medved Miša su otišli do Starog mli­na i tre­ba svakog trenut­ka da se vrate.

    IVAN: Jed­va čekam da je vidim.

    AGATON: Nećeš morati dugo. Čujem ih da dolaze.

    IVAN: (Opet se sakri­je.) Nemo­jte da me otkri­jete. Ja ću izdale­ka da je gledam. Pa ću posle da se javim.

    AGATON: Junač­ki, nema šta.

    LJUDMILA: Moramo da ga poslušamo. Ipak je on čovek.

    (Ulaze Vasil­isa i Medved na kući­ci. Svako drži po džak.  Medve­du se jako vrti u glavi.)

    VASILISA: Hvala ti, kućice. Uspeli smo sve da donesemo.

    MEDVED: Jaoj. Medve­di nisu stvoreni da idu toliko brzo.

    VASILISA: Ljud­mi­la, Aga­tone, sada ste vi potrebni.

    LJUDMILA: Volim kada sam potreb­na, av, av, av..

    VASILISA: Ljud­mi­la, tvoj njuh je jači od našeg. Njuškaj po šumi i pron­ađi zakopane ćupove sa dukatima.

    LJUDMILA: Sja­jno! Sja­jno! Napokon neš­to što liči na lov. Nos u zemlju i po šumi njuš, njuš, njuš, njuš..

    VASILISA: Miša i kući­ca će ići s tobom, da brže iskopate ćupove i done­sete ih sve ovamo.

    MEDVED: Ja se više na toj skalamer­i­ji ne voz­im. (Kući­ca ga šutne.) Jaoj! Dobro, de, izvini.

    VASILISA: Idite polako. I pratite Ljudmilu.

    MEDVED: Šta sve jedan medved neće ura­di­ti za prijatelje.

    LJUDMILA: Jupi­i­ii… Ide­mo da traži­mo. Njuš, njuš.. Njuš, njuš.. Tražim ćupove. Njuš, njuš.. (Izlaze Ljud­mi­la, Medved i kući­ca.)

    VASILISA: Aga­tone dobri, ti si strah i trepet za svakog miša.

    AGATON: Isti­na.

    VASILISA: Onda te kao pri­jatel­ja molim – sakupi sve miševe iz šume i nat­er­aj ih da razd­vo­je pšenicu i raž. A dok oni rade pričaj im smešne priče kako ne bi jeli zrno već se smejali.

    AGATON: Pričan­je priča mi je uža speci­jal­nost. Naroči­to smešnih. Ne bri­ni, Vasilise, do sutra će zrno biti razdvojeno.

    VASILISA: Hvala, dobri moj. (Aga­ton izlazi. Vasil­isa je sama. Javori zašušte.) Kako su lepi ovi javori. Zlatne i bakarne boje, kao kosa mojih deča­ka. I tako lepo šušte.

                        Ah, deco moja dra­ga, gde li ste samo? Da li me čujete? Jeste  li glad­ni, žed­ni? Da li vam je hlad­no? Maj­ka će vas spasti i kući odvesti. Moji mali dečaci hteli da budu junaci.

                        Ah, tako sam umor­na. Prilećiću malo dok se ostali vrate. Tre­ba celu noć mleti brašno. (Leg­ne kod javo­ra.) A javori šušte kao da pevaju..

    Uspa­van­ka za Vasilisu

    (Peva­ju sinovi. Glaso­vi Fjodo­ra i Jego­ra kroz šuš­tan­je javo­ra sa Ivanom.)

    MAJKO DRAGA SPAVAJ MIRNO

    ŽELIMO DA SNIVAŠ DIVNO

    MAJKO NAŠA VREDNA, RADNA

    NAJVIŠE SI SRCU DRAGA

    SANJAJ, MAJKO, DIVNE SNOVE

    SAN I JAVA DA SE SPOJE

    SINOVI TI TVOJI POJE

    ZA MIR, ODMOR MAJKE SVOJE

    LAKU NOĆ, LAKU NOĆ

    NEK’ TI ODMOR DADE MOĆ

    LAKU NOĆ, LAKU NOĆ

    USKORO ĆEŠ KUĆI POĆ’

    SA SINOVIMA DOMU DOĆ’

    (Ivan u toku pesme iza­đe iz zak­lona, peva maj­ci i na kra­ju je polju­bi u kosu.)

    mrak

    (Na sceni su Aga­ton i miše­vi koji dovršava­ju posao razd­va­jan­ja zrna pšenice i raži. Svu­da su ćupovi sa blagom i džakovi sa brašnom.)

    AGATON: Brže radite! Još samo jedan džak je ostao. Nemoj zrno da fali.

    MIŠEVI: Neće, šefe, ne brini.

    AGATON: Znate li kako su svi miše­vi postali sivi?

    MIŠEVI: Ne znamo. Pričaj nam da nam rad lakše ide.

    AGATON:                               U STARO VREME MIŠEVI

    SVIH SU BOJA BILI

    BELI, RIĐI, ŠARENI,

    I NISU SE KRILI

    MIŠEVI:                                      HA, HA, HA, MIŠEVI

    HA, HA, HA, ŠARENI

    AGATON:                            BEŠE TADA JEDAN MAČAK

    SAV SMOTAN I BEO

    NIKAD NIKOG ON NIJE

    UPLAŠITI HTEO

    MIŠEVI:                            HA, HA, HA, SMOTAN MAČAK

    HA, HA, HA, HA, HA

    AGATON:                                  TOGA MAČKA MIŠEVI

    GNJAVILI SU ČESTO

    GRICKALI MU UŠI, REP

    I BILO IM JE SMEŠNO

    MIŠEVI:                                 HA, HA, HA, JESTE SMEŠNO

    HA, HA, HA, HA, HA

    AGATON:                         AL’ JEDNOG DANA MAČAK TAJ

    NALJUTI SE MNOGO

    I ODLUČI MIŠEVE

    DA KAZNI VRLO STROGO

    MIŠEVI: (Ćute.)

    AGATON: Što se ne smejete?

    MIŠEVI: Pre­se­lo nam nešto.

    AGATON: Sme­jte se na silu. I radite veš­to. Sad!

     

    MIŠEVI: (Na silu se sme­ju.) ha, ha, ha, ha, ha, ha

    AGATON:                           POZOVE MAČAK BRATA DVA

    JEDAN ŽUTI, DRUGI RIĐI

    DOBRI LOVCI NAPADOŠE

    KOG ĆE MIŠA PRVO STIĆI

    Sme­jte se!!!

    MIŠEVI: (Sme­ju se sko­ro kroz plač.) ha, ha, ha, ha, ha, ha

    AGATON:                                 OD SILNOGA STRAHA

    ONDA MIŠEVI POSIVE

    I OD TADA STALNO

    U MIŠJOJ RUPI ŽIVE

    MIŠEVI: Da, da, u mišjoj rupi žive.

    AGATON: Da li vam se dopala priča?

    MIŠEVI: Jeste, šefe, baš je pouč­na. Uz nju se brže radi. A apeti­ta nema. Evo, sav posao smo završili. Ne fali ni zrno.

     

    AGATON: Da pogledam. E, bra­vo. Za ovo vas neću lovi­ti mesec dana. A sad, tutanj! Bežite koliko vas noge nose.

    MIŠEVI: Ide­mo, ide­mo. Hvala, šefe Aga­tone. (U trku izlaze.)

    AGATON: Šic. Oh.. Sto priča sam ispričao.

    LJUDMILA: (Umrl­jana od zeml­je.) Bra­vo, Aga­tone, av, av, av. Mili­na te je slušati. A zadatak je ispunjen.

    AGATON: Dobro, smiri se. I preki­ni da me ližeš tak­va prl­ja­va od kopan­ja ćupo­va. To mačke same rade. (Igra­ju se.) Tiho! Neko dolazi.

    LJUDMILA: Nije valj­da, Baba Jaga.? Grrrrr…

    (Ulaze Vasil­isa, Medved i kući­ca. Svi su brašn­javi.)

    VASILISA: Bra­vo, pri­jatelji moji vred­ni. Svi ćupovi su iskopani i svo brašno sam­leveno. A ostao nam je sko­ro ceo dan da zadatke ispuni­mo. Još samo da oper­e­mo kućicu. To ćemo brzo. (Kući­ca krene da se išun­ja.) Stani, dru­garice. Pi, pi, pi, pi, pi.. Evo, i mi ćemo sa tobom na reku. Svi su zaslužili kupanje.

    SVI: Aaaaa… Neee…

    VASILISA: Ooo, da. Aga­tone, Ljud­mi­la, pođite za mnom. Ide­mo do reke kućicu da očis­ti­mo i svi da se okupamo.

    MEDVED: Jel sam ja pošteđen kupanja?

    VASILISA: Ti, Mišo, ostani da čuvaš ćupove i brašno. I bud­no pazi da Baba Jaga ne naiđe i pok­vari nešto.

    MEDVED: Vrlo rado. (Svi odlaze. Medved zeva.) AAAAaaaah­hh.. Dan­i­ma i noći­ma nisam spavao. Ali nema spa­van­ja. Da radim neku fiskul­tu­ru da se razbudim? (Krene kao da vež­ba.) Jaoj. Nije to za medvede. Znam, pevaću: Spavaj mi, spavaj, sad medo ti.. Uuu, ne val­ja ta pes­ma. A ne znam drugu. No, samo malo leđa da počešem o ove lepe javore. (Kako krene da se češ­ka, tako zaspi i zahrče.)

    IVAN: (Ulazi, napecao je ribu. U kosu i garder­obu mu se uple­lo gomi­la gran­ja i lišća. Sav je prl­jav.) Jed­va sam utekao da me mama ne vidi. Morao sam kroz žbun­je da se provlačim. Malo sam se uprl­jao, ali nema veze. (Vidi Medve­da.) A vidi ti ovog čuvara kako spa­va. Sreća da sam ja došao da paz­im. A mogao bi i ručak da pripremim. Sig­urno su glad­ni. Sve sam naučio da kuvam kada sam bio sam. Mi junaci ne ide­mo niku­da bez var­jače, udice, praćke, piš­taljke i kre­si­va. Mudri smo mi. Prvo tre­ba da skupim grančice za vatru.

    (Prišun­ja se Baba Jaga.)

    BABA JAGA: O, proklet­nice vredne. Ispade da je dobro orga­ni­zo­vana. Ne smem da joj  dozvolim da ispuni zadatke. Zar da ostanem bez takve slušk­in­je? Koga ću onda da mučim? Znam, ukrašću ćup zla­ta i džak braš­na i optuži­ti nju. Uf, uf, uf.. Kak­va sam pamet­ni­ca. (Krene pre­ma ćupovi­ma. Ivan iskoči pred nju.)

    IVAN: Stoj, babo! Ne prilazi.

    BABA JAGA: Ijuu. Koji si sad pa ti stvor?

    IVAN: Ja sam strašni čarobnjak!

    BABA JAGA: Ma nemoj? A kako se zoveš?

    IVAN: Zovem se.. Sram te bilo kako ne znaš. Paa, zovem seeeee.. Zovem se Slaven Jagomrz.

    BABA JAGA: Nikad čula.

    IVAN: Zato što si glupa.

    BABA JAGA: Kako se usuđu­ješ tako da raz­go­varaš sa mnom!?! Sad će ti uši pući od moje vriske.

    IVAN: (Pub­li­ci.) A ja imam piš­taljku. (Krene da pišti.)

    BABA JAGA: Jaoj, moje uši! Kak­va je to dreka. Prekini!

    IVAN: Uću­ti, babo. Vidiš da sam glasniji.

    BABA JAGA: Ali nisi moćni­ji. Vidiš onu šišarku.

    IVAN: Vidim.

    BABA JAGA: (Dune u nju. Šišar­ka padne.) Aha!

    IVAN: Mlako je to. Vidiš li ti onu šišarku skroz gore?

    BABA JAGA: Koju? Aha. Vidim. Pa šta?

    IVAN: (Dok Baba Jaga gle­da gore Ivan uzi­ma kamen. Pub­li­ci.) A ja imam praćku. (Skine najvišu šišarku.) Ha!! Opet sam bolji ja.

    BABA JAGA: Aaaaaa.. Prokleti stvore. A da vidi­mo da li si brži.

    IVAN: Samo kreni da trčiš, mato­ra. Stićiću te dok kažeš “brit­va”. (Baba Jaga krene da trči. Ivan pub­li­ci.) A sada ćemo malo da pecamo vešticu. (Zabaci udicu i krene da je vraća dok je ne pres­tigne.) Haha­ha­ha­ha… I šta sad kažeš baba rugobo?

    BABA JAGA: Pućiću od besa!!!! Ali, dobro. Priz­na­jem. Dobio si ovu bitku, ali ne i rat. (Ode.)

    IVAN: Bra­vo ja, bra­vo ja. Pravi sam junači­na. Pobe­dio sam Baba Jagu. Gde su sada ostali da me vide. Kako je bila smeš­na. Haha­ha­ha­haah.. (Dok se radu­je, Baba Jaga se prišun­ja sa druge strane.)

    BABA JAGA: Mene si mis­lio da nad­mu­driš, sli­navče. (Uhvati ga.) Aha! Pre­poz­nala sam te. Isti si kao ona tvo­ja dva musa­va bra­ta. Sad ću te u kamen pretvoriti!

    IVAN: AAAAAAaa.!!! Upo­moć!!! Mama!! Mamaaaaa!!

    (Vasil­isa utrča­va.)

    VASILISA: Ivane, sine! Pusti ga, veštice!

    BABA JAGA: Šta ćeš da mi daš za njega?

    VASILISA: (Isuče mač.) Ovaj mač po vratu. Njime je Zmaj Ogn­jeni skraćen za glavu. Pusti mog sina! I bori se kao čovek.

    BABA JAGA: (Pusti Ivana i isuče crni, kriv, svetleći mač.) Više volim da napadam sa leđa, ali može i ovako.

    (Vasil­isa i Baba Jaga se bore mače­vi­ma. Vasil­isa izbi­je Baba Jagi mač i stavi joj svoj pod grlo.)

    BABA JAGA: Stani, stani, stani. Ako me ubi­ješ nika­da nećeš naći svo­je sinčiće.

    VASILISA: Veštice! Pridržavaj se dogov­o­ra. Sve sam zadatke ispunila.

    BABA JAGA: Ali ko je još video da slušk­in­ja naređu­je gospo­dari­ci? Sram te bilo.

    VASILISA: Gde su moji sinovi?

    BABA JAGA: Spusti mač, pa ti mož­da i kažem.

    IVAN: Ne veruj joj, mama.

    BABA JAGA: Ćuti ti, prl­javi! I? Vasilise slušk­in­jice, šta si odluči­la? (Vasil­isa spusti mač.) E tako.

    VASILISA: Sada mi reci.

    BABA JAGA: Uf, uf, uf.. Ala je neko nestr­pljiv. Polako.

    VASILISA: Ali sve sam zadatke ispunila.

    BABA JAGA: To je tačno. Ali si zato gaz­dar­icu napala. Za to moram suro­vo da te kaznim.

    VASILISA: Kazni mene, ali pusti moje sinove.

    BABA JAGA: (Jako se zakašl­je.) Uf, uf, uf.. Muka mi je od takve dobrote. Naprav­i­mo novu igru. Ti sama pron­ađi svo­je sinove do sutra ujutro.

    VASILISA: A ako ne uspem?

    BABA JAGA: Tada ćeš mi dati šta god od tebe zatražim.

    VASILISA: Niš­ta nije vred­ni­je maj­ci od dece. Pristajem.

    BABA JAGA: Pazi! Imaš vre­me­na do sutra ujutro, a onda.. HAHAHAHAHAHA!!! (Zacr­vene joj se oči, počne sve da se dimi. Baba Jaga se iskotrl­ja napol­je.)

    IVAN: Mama!

    VASILISA: Sine moj dra­gi. (Zagr­le se.) Da te vidi maj­ka. Kako si porastao.

    IVAN: Jesam, mama. Postao sam pravi junak. Ali mno­go sam te se uželeo te sa kren­uo da te tražim.

    VASILISA: Kada si došao?

    IVAN: Još juče. Nare­dio sam Ljud­mili i Aga­tonu da ti ne kažu da sam tu kako ne bi morala i na mene da misliš.

    VASILISA: Ja uvek mis­lim na tebe, sine. Jesi li mno­go bio usamljen?

    IVAN: Jesam. Ali sam stal­no neš­to radio po kući.

    VASILISA: Hoho­ho.. A gde si se tako isprljao?

    IVAN: To sam ja tek danas kada sam se krio od tebe. Inače sam se sva­ki dan umi­vao. I kad je tre­ba­lo i kada nije.

    VASILISA: Milo moje čedo!

    MEDVED: (Probu­di se naglo.) Šta bi? Ko je to? Šta se desilo?

    VASILISA: To je moj najm­lađi sin Ivan.

    MEDVED: Zdra­vo, maleni.

    IVAN: Zdra­vo, Mišo. Jesi li se odmorio?

    MEDVED: Oh, nes­reće. Zas­pao sam.

    IVAN: I dok si spavao Baba Jaga je došla i htela da ukrade zla­to i brašno. Ali ja sam je pobe­dio u bor­bi. Pa me je posle na pre­varu uhvatila.

    VASILISA: A onda je maj­ka spasla tebe.

    IVAN: Da si video samo kako ju je mama ispraši­la u mačevanju.

    MEDVED: Uma­lo je ispraši­la i mene kad smo se videli prvi put.

    VASILISA: Mišo, propade nam posao. Baba Jaga sada neće da pusti moje sinove.

    MEDVED: OOooo, neeee.. Ja sam kriv. (Ras­plače se.) Medved budala, to sam ja. (Ulaze Ljud­mi­la, Aga­ton i kući­ca. Svi su čisti, ali najveća prom­e­na se vidi na kući­ci, koja izgle­da sko­ro kao kući­ca neke dobre bakice.)

    LJUDMILA: Av, av, av.. Šta bi, gaz­da, moj lepi? Zaš­to plačeš?

    MEDVED: Zas­pao sam na straži. I onda je došao Ivan. I onda je Vasil­isa morala da se maču­je sa babuskarom. I sada Baba Jaga neće da oslo­bo­di Fjodo­ra i Jego­ra. Iiii… (Svi se kolek­tivno ras­tuže.)

    VASILISA: Smirite se. Dala mi je nov zadatak. Do sutra ujutro moram sama da ih nađem. Inače ću morati da joj dam šta god od mene zatraži.

    MEDVED: Kako ćeš sama kada niko od nas ne može da ih nan­juši ili čuje?

    VASILISA: Uzdaću se u srce majke. Tu su oni negde u blizi­ni. Osećam to sve vreme od kako sam došla. Samo sada budite tihi. (Javori šušte. Kako Vasil­isa ide dal­je od njih oni šušte jače, kada im priđe oni se smiru­ju. Kada ih napokon dodirne javore orose suze.)

    IVAN: Mama, vidi, ovi javori plaču.

    VASILISA: To nisu javori. To su oni. Fjodore, Jegore, deco moja. Ako je maj­ka u pravu zašuštite jako. (Zašušte naj­jače što mogu. Vasil­isa i Ivan ih grle.) Oni su. Oseti­la je maj­ka da ste tu. Još prvi dan dok sam spavala u vašem hladu. Ne plačite, deco. Čuvaću vas od svakog zla. Važno je da smo se pronašli.

    MEDVED: Oh, grešnog mene, jaoj, jaoj, jaoj… Opros­tite, dečaci. Molim vas.

    VASILISA: Šta ti je, Mišo, sada?

    MEDVED: Koliko puta sam počešao leđa o njih. Al’ kad nisam znao. Jaoj, jaoj, jaoj..

    VASILISA: Smiri se. Kako si mogao da znaš. Opraš­ta­ju ti moji dečaci. Je li tako, deco? (Javori ‘potvrd­no’ zašušte.) Vidiš? A sada, pri­jatelji, tre­ba da straža­ri­mo celu noć da se Baba Jaga ne vrati i ne nau­di nekako mojoj deci.

    IVAN: Braćo, ja ću da vas štitim.

    LJUDMILA: Ja ću da stražarim kao nika­da pre.

    AGATON: Ja ću osluški­vati kao što nijed­na mač­ka nije.

    MEDVED: Ja ću biti budan kao sova.

    VASILISA: Mišo, sakupi malo drva da zapal­imo vatru. I da ugre­je­mo vodu. U kući­ci ima jed­no puno vedro.

    IVAN: Za šta će ti topla voda, mama?

    VASILISA: Za tebe, junače. Da se okupaš.

    IVAN: Ali, mamaaaa… Kupao sam se pre nego što sam kren­uo na put.

    MEDVED: Voda je topla, gazdarice.

    IVAN: Ali, mama…

    VASILISA: Nema ali. Dođi. A vi pazite. (Odu iza kućice.)

    IVAN: (Dok se kupa, ostali se kikoću.) Jaoj, vruće je.. Joooj.. Ušla mi je voda u oči.. Iii­ii, I u uši. Ufff… Ali, junaci trpe i gore stvari. Izdržaću. (Izlazi lep i čist.) Dobro sam!

    VASILISA: E, tako. (Polju­bi sina.) Sed­i­mo u krug. I priča­j­mo da noć brže prođe.

    LJUDMILA: Av, av.. Ja volim da slušam priče.

    AGATON: A ja znam jed­nu vrlo važnu.

    VASILISA: Slušamo te svi.

    AGATON: Pre dos­ta god­i­na jedan čovek i žena su dobili sina. Taj sin je bio mali kao palac, ali zato lep, dobar i vredan kao dese­tor­i­ca velik­ih sino­va. Dali su mu ime Mal­iša. Pored tih lju­di živela je jed­na zla čarob­ni­ca. Kada je videla koliko je Mal­iša vredan htela je da ga otme, ali Mal­iši­ni roditelji su ga uspešno čuvali.. I, zla čarob­ni­ca odluči da ubi­je Mal­išinu mamu i tatu. Taman kada ih je uhvati­la iskoči pred nju Mal­iša i reče: “Stani, zli­co! Evo mene. Pusti moje roditel­je i ja ću biti tvoj sluga.”

    MEDVED: I šta dal­je? Ja ne razumem.

    AGATON: Kada neko svo­jevoljno odluči da svo­ju slo­bo­du men­ja za živ­ot drugih to pobeđu­je svako zlo. Jer nese­bič­na ljubav je najs­nažni­ja sila na svetu.

    IVAN: Jesu li pobe­dili zlu čarobnicu?

    AGATON: Nar­avno. Pusti­la je Mal­išine roditel­je, a on je ostao da raste i živi u sreći, zdravlju i slobodi.

    LJUDMILA: Kako se zvala ta zla čarobnica?

    AGATON: Zvala se Baba Jaga.

    VASILISA: Shvatate li, pri­jatelji? To znači da i pro­tiv nje pos­to­ji oruž­je. Koja ljubav je  nese­bični­ja nego ljubav majke pre­ma dete­tu? Hvala ti, Aga­tone, na ovoj priči.

    AGATON: Sit­ni­ca. Nema na čemu.

    (Javori zašušte. Vasil­isa ih milu­je.)

    VASILISA: Ne bojte se, deco moja. Još malo i muka­ma će biti kraj. Sunce tek što se nije probudi­lo. (Pojavi se nagov­eš­taj zore.) Evo. Dolazi dan. Peva­j­mo, pri­jatelji, dobrodošlicu ovom danu. Da se svi ohrab­ri­mo.                (Dok svi peva­ju rodi se dan.)

    ZORA RUDI, ZORA STIŽE

    SJAJNO SUNCE SAD SE DIŽE

    NOĆ SE DALJE SPORO KLIŽE

    DANA EVO, SVE JE BLIŽE

    SUNCE TOPLO, SUNCE ZLATNO

    SATA TVOGA KUCA KLATNO

    SAD NAM SVETLOST TVOJA TREBA

    KAO VODE, KAO HLEBA

    SUNCE BUDNO SIJA VREDNO

    NA SVETU JE ONO JEDNO

    SUNCE, ZORO, DOBRI DANE

    HVALA ŠTO NAM DANAS SVANE

    (Dok oni poz­dravl­ja­ju sunce, Baba Jaga se pojavi sa dru­gog kra­ja scene.)

    BABA JAGA: Uf, uf, uf.. Kakav bezo­bra­zluk! Oni peva­ju. I još su srećni. Bljak!! Tek ću im sada zabiber­i­ti. (Nes­tane i iskoči ispred njih.)

                             Pa, slušk­in­jo, vidim da si pron­ašla svo­je bal­avce. Stvarno je šte­ta što si čovek, a ne vešti­ca. Takav tal­e­nat propa­da na dobro.

    VASILISA: Pron­ašla sam ih, Baba Jago. Sada ispuni svo­je obećan­je i poništi čaroliju.

    BABA JAGA: Haha­ha­ha­ha­ha­ha… Uf, uf, uf.. Nas­me­ja me. Zar ti mis­liš da veštice održava­ju svo­ja obećan­ja. Naiv­na si, Vasilise.

    MEDVED: Zlotvorko nemoguća!!! Dok­le ide tvo­ja pokvarenost.

    BABA JAGA: U nedogled.

    VASILISA: Baba Jago, vrati mi moju decu ili..

    BABA JAGA: Uf, uf, uf, jel’ ja to čujem da ti, moja slušk­in­ja, meni pretiš? Shvati, devo­jčuro, da mene nije moguće pobe­di­ti. Pobe­da je moja!

    VASILISA: To ćemo još videti!

    (Vasil­isa isuče mač. Baba Jaga munje­vit­om brzi­nom isuče svoj, uhvati Ivana i stavi mu mač pod vrat.)

    IVAN: Mama!!!

    VASILISA: NE!!! Ivaneee!!

    BABA JAGA: Tiši­na!!! U stvari, pre­domis­lila sam se. Održaću obećan­je. Ako mi daš ovo der­ište zau­vek za roba vratiću ti ostalu dvojicu.

    VASILISA: Ti tražiš od mene da biram između svo­je dece?

    BABA JAGA: Nor­mal­na stvar.

    VASILISA: Baba Jago, to je nemoguće. Razu­mi majku. Pa i ti si žena.

    BABA JAGA: Žena jesam, al’ zla sam kao zver. A decu toliko mrz­im da sam svo­ju rođenu pojela.

    VASILISA: Ti si čudovište.

    BABA JAGA: Hvala na kom­pli­men­tu. Daj mi ga za roba ili ću svu tro­jicu ubiti.

    IVAN: Stani, babo! Ja sam pris­ta­jem da ti postanem rob čim oslo­bod­iš moju braću.

    BABA JAGA: Šta si rekao, drekavče!?!

    IVAN: Ja ti sam dajem svo­ju slo­bo­du za slo­bo­du moje braće. Svojevoljno.

    BABA JAGA: AAAAAAAaaa!!! NEEE!! Proklet­niče mali! Sve si pok­vario. Ko se još dobro­voljno žrtvu­je za druge?

    IVAN: Brat za brata.

    VASILISA: Maj­ka za dete.

    MEDVED, LJUDMILA I AGATON: Pri­jatelj za prijatelja.

    BABA JAGA: (Zacr­vene joj se oči od besa.): Umuknite, robovi!!!

    IVAN: Iz nese­bične ljubavi to radim.

    BABA JAGA: Začepi! Pućiću od besa!!!

    IVAN: Pri­jatelji, ismeva­jte je. To je najviše nervira.

    SVI: haha­ha… Ne možeš nam niš­ta. Rugobo. Smeš­na veštice. Mi smo slo­bod­ni, a ti si sla­ba. Ti si jed­na gad­na baba. Niko te se više ne boji. Hahahahahahahahaha

    (Baba Jaga se dere, plače, vrišti, počne da se dimi i okreće. I na kra­ju raspukne. Tiši­na.)

    VASILISA: (Grče­vi­to zagr­li sina.) Ivane, jesi li dobro?

    IVAN: Jesam, mama. Ali šta će sada biti sa Jegorom i Fjodorem?

    VASILISA: Ne znam, sine.

    (Krene priguše­na muzi­ka i dim. Polako se pojača­va. Cela se šuma trese. Kad se dim raščisti vidi­mo na mes­tu javo­ra dva deča­ka bakarne i zlatne kose, sa kovrdži­ca­ma. Gleda­ju zbun­jeno oko sebe.)

    VASILISA: Fjodore, Jegore.

    FJODOR i JEGOR: Mama! MAMA!!!  (Ulete joj u zagrl­jaj.)

    IVAN: Braćo! (I on im se pridruži.)

    VASILISA: Oh, sreće, o radosti. Vidite li, pri­jatelji? Napokon grlim svu svo­ju decu.

    (Ljud­mi­la i Medved uve­liko plaču od razneženos­ti. Priđu Aga­tonu koji šmrče.)

    LJUDMILA: Jesi li se ti to raznežio, Agatone?

    AGATON: Šta ti pada na pamet? Pro­cureo mi nos od alergi­je na dim.

    (Ljud­mi­la i Medved mu, nar­avno, ne poveru­ju i čvrsto ga zagr­le. Aga­ton zari­da na sav glas. Kreće zajed­nič­ka radost.)

    FJODOR: Oprosti nam, majko, što smo otišli od kuće.

    JEGOR: Mno­go smo pogrešili.

    VASILISA: Opraš­tam vam.

    FJODOR: Mi smo samo hteli da bude­mo junaci kao tata.

    VASILISA: Znam, deco. Ali i junaci mora­ju da poras­tu uz svo­ju majku. Da skroz ojača­ju i svaš­ta nauče. A kada dođe pra­vo vreme ja ću vas sama pustiti.

    JEGOR: Hajde­mo kući. Mno­go smo je se uželeli.

    VASILISA: Kren­i­mo. No, prvo se poz­drav­i­mo. (Medved, Ljud­mi­la i  Aga­ton su pokun­jili glave.) Zbo­gom, dra­gi pri­jatelji. Vašu pomoć i dobro­tu nika­da neće­mo zaboraviti.

    IVAN: Zaš­to ne bi i oni pošli sa nama?

    MEDVED: Medve­di žive u šumi, junače.

    LJUDMILA: A ver­an pas osta­je uz svo­ga gazdu.

    IVAN: Aga­tone, hoćeš li ti sa nama?

    AGATON: Neka hvala. Tri deča­ka u kući su pre­više za jednog mač­ka. Ja ću se useli­ti u kućicu, deko­risaću je sa novim zavesama, posa­di­ti muška­tle, gre­jati se pored peći i pričati priče po svetu.

    IVAN: Stan­ite! A šta će biti sa ovo­likim brašnom i zlatom?

    MEDVED: E ovaj je pametan kao ti Vasilise.

    IVAN: Hajde da ga svi podelimo.

    AGATON: E, to mogu samo pravi junaci.

    VASILISA: Uzmite, pri­jatelji. I kren­i­mo svako na svo­ju stranu dok nam se pute­vi pono­vo na radost ukrste. Deco, pođimo.

    FJODOR: Samo da se sa šumom oprostimo.

    JEGOR: Zbo­gom, braćo javori. Nika­da vas neće­mo zaboraviti.

    FJODOR: Zbo­gom. (Šuma šušti.)

    VASILISA: Zbo­gom, svi­ma. Čuva­jte se u zdravlju i veselju.

    (Svi krenu na različite strane. Šuma se pretvori u sobu sa počet­ka. Maj­ka pokri­je uspa­vane dečake i iza­đe. Na fotelju skoči beli mačak.)

    AGATON: (Pub­li­ci.) Kren­ite i vi vašim kuća­ma. Sluša­jte majke. I zna­jte, u svakom od vas se nalazi po jedan pravi prav­cati junak. Kraj priče.

    mrak

    .

    .

    .

    .

    .