Eckermann pita

Prednost svojoj glavi

.

 .

Sava Damjanov pisac, književni istoričar, esejista i univerzitetski profesor, rođen je 1956. u Novom Sadu. Kao prozaistu, književna kritika ga smatra jednim od vodećih predstavnika srpskog postmodernizma. Njegova naučna istraživanja usmerena su pre svega ka fantastičnoj književnosti, erotskim i jezičko-eksperimentalnim slojevima u tradiciji, teoriji recepcije, postmodernizmu, kao i ka komparativistici. Jedan je od osnivača međunarodnog književnog festivala „Prozefest“ (u Novom Sadu) i nagrade „Milovan Vidaković“ koja se dodeljuje za životno delo. Predaje na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde je i diplomirao (1980), magistrirao (1986) i doktorirao (1996) pod mentorstvom Milorada Pavića. Prevođen na mnoge jezike, zastupljen u brojnim antologijama savremene proze. Predavao  u Tibingenu, Regensburgu, Frajburgu, Berlinu, Haleu, Getingenu, Bonu, Torinu, Veneciji, Krakovu, Vroclavu, Varšavi, Gdanjsku, Lođu, Opolu, Sosnovjecu, Velikom Trnovu, Ljubljani, Skoplju, Budimpešti, Kijevu i Lavovu. Sarađuje na doktorskim studijama Univerziteta u Beogradu, Nišu, Nikšiću, Zagrebu i Lisabonu. Objavio 27 umetničkih i naučnih knjiga.

 .

 .

Prva riječ koju ste izgovorili?  

.

Bio je to  primalni krik u trenutku rođenja (tj.izlaska-ulaska u ovaj svet): to je ona Reč što beše na Početku!

.

Vaše prve igračke?

.

Sopstveni prsti.

.

Vaše igre?

.

Maštarije i eskapizmi svih vrsta, a u tako stvorenim paralelnim (?) stvarnostima SVE je bilo igra…

.

.

Kao dijete želeli ste da postanete?

.

Shodno prethodno rečenom, BEJAH i astronaut i ložač prekookeanskog parobroda i šofer i majstor za kućne popravke (nickname: majstor Kvariš!) i admiral i farmer na Divljem zapadu i-i-i:Svašta i NIŠTA u isti mah!

.

.

Prvo slovo koje ste naučili? 

.

Nisam voleo slova jer sam obožavao jezik!

.

.

Šta Vas je rastuživalo? 

.

Meni su sve bajke, čak i one sa “hepiendom” bile melanholične i tužne (a tako je ostalo do dana današnjeg): Pale sam na svijetu je naslov jedne čijeg se autora ne sećam, ali nad kojom sam plakao, kao i nad Bambijem ili Devojčicom sa šibicama

.

.

Društvo u najranijem djetinjstvu?

.

Proveo sam vrlo samotno detinjstvo, povremeno okružen brojnim sestrama puno starijim od mene – one su, u časovima dobre volje, malog Batu uključivale u svoj krug ali samo kao svojevrsnu živu igračku pod različitim identitetima. Tako je bilo sve dok u 6. godini nisam pošao u zabavište iz kojeg sam više puta bežao jer mi nedostajala prelepa sloboda Samoće.

.

.

Prvi bicikl?

.

Tricikl, tj. trotočkaš kojim sam jurcao po ogromnoj kućnoj bašti i pravio karambole.

.

.

Prva lopta?

.

Ne sećam je se, iako sam pred kraj osnovne škole strasno igrao fudbal i trenirao ga sve dok me u mlađoj juniorskoj ekipi trener nije pomerio sa mesta centarfora na poziciju centarhalfa…

.

.

Šta Vam bijaše najteže u školi? 

.

Prevelik nivo socijalizacije koji se očekivao od svih nas podjednako, bez obzira na individualne razlike (dakako da ovo tada – šezdesetih godina 20.veka – nisam TAKO definisao, ali sam baš TAKO doživljavao).

.

.

Učiteljica? 

.  

Zorica Ignjatov, moja prva učiteljica, upravo je mimoilazila gorepomenuti kliše-ali, normalno, ne u školi gde su vladala pravila i postojala masa đaka, nego van škole… Na primer, čim je videla da se istim putem posle časova vraćamo kući, pozvala me da idemo zajedno i ti razgovori sa njom tokom povratka iz škole značili su mi više od školskog gradiva!

.

.

Predjeli Vašeg djetinjstva? 

.

Dvorište moje kuće, lavirintski ispunjeno biljem; okolne uličice koje su vremenom postale strogi centar Novog Sada; napuštena štala ili svinjac na granici moje i nekoliko susednih bašti (sa krova tog “objekta” posmatrao sam gradnju prvih bulevara i višespratnica na njima, osećajući se kao da sam na vrhu sveta: osećaj koji sam kao “dežavi” vratio iz podsvesti pre dve godine na vidikivcu Rokfeler-centra u Njujorku)…

.

.

Da li ste pisali ljubavna pisma? 

.

O, da, i te kako: sećam se jednog od prvih, ostavio sam ga voljenoj u šupljini trešnjinog drveta koje je krasilo njenu baštu… stidljiv da joj lično predam ili pošaljem direktnije, ali istovremeno i bezobrazno-lukav jer je bio period zrenja trešanja koje je ona obožavala i često sam je gledao kako ih bere!

.

.

Srećete li danas Vaše prve ljubavi? Gdje su, šta rade?

.

Prethodno pomenuta danas je muzički pedagog i živi u Nemačkoj… a da sudbina voli pošalice i ponavljanja (nevešto parafraziram Borhesa?!), dokazalo se pre desetak godina kada mi je kao student na letnju školu srpskog jezika i kulture došla devojka lica gotovo identičnog njenom: ubrzo ću saznati da joj je to kći!

.

.

Vaš nadimak iz školskih dana?

.

Očito da moje ime i prezime nisu bili podatni za nadimke, tako da sam ostao lišen tog iskustva.

.

.

Da li ste bili skloni tučama?  

.

U starijim razredima je to bio normalan deo đačkih fudbalskih utakmica, mada sam se par puta potukao iz čistog hira-tačnije, iz narcisoidnosti (kako bih “hrabrošću” zadivio prisutne devojčice)…

.

.

Šta ste čuli o Vašim precima? 

.

O tome bih mogao napisati kratki roman jer je moja porodica držala do korena i njeni stariji članovi uvek su ponosno pričali na te teme, kao da smo neka vlastelinska ili kraljevska dinastija (čak i kada je sadržaj priča bio više no problematičan). Uostalom, u Kuli – gde su Damjanovi registrovani još krajem 18. veka- na gradskom groblju jasno se ističe ogromni monument od belog mermera: to je naša porodična grobnica, a ja ću biti prvi Damjanov koji u njoj (svojevoljno!) neće počivati jer sam prvi koji se nije rodio u tom pitoresknom vojvođanskom gradiću (gde od 1945-46. više niko iz moje porodice ni ne živi)!

.

.

Preci koje ste sreli? 

.

Muškarci su u mojoj porodici umirali rano (sa izuzetkom strica koji je živeo 96!), sve direktne pretke već sam nadživeo… ali sam rano detinjstvo proveo uz baku po ocu (zvali smo je “majkica”): mislim da je ona uticala na potonje formiranje moje ličnosti ne manje nego roditelji…

.

.

Slika oca?

.

Bolna. Umro je prerano, kada sam imao devet godina… Posle sam ga upoznavao i otkrivao kroz priče o njemu i shvatio da moja detinja sećanja nisu pogrešna: bio je neobičan, zanimljiv, nimalo jednostavan čovek!

.

.

Šta bi danas poželjela Vaša majka? 

.

Uvek je želela da “konačno sredim svoj život” (ma šta to sve podrazumevalo i značilo) – verujem da bi opet našla  neku uporišnu tačku za istu želju.

.

.  

Gdje je otišla Vaša prva plata?

.

Poklopila se sa izlaskom moje prve knjige, kratkog romana Istraživanje Savršenstva, pa je jasno GDE se ULILA (ili izlila?)…

.

.

Gdje Vam biješe ljepše, u danima ili u noćima?

.

Noć je bila MOJA,  sve do pre desetak godina kada sam je spontano zamenio za jutra i prepodneva.

.

.

Da li ste ikada poželjeli da budete glumac?

.

Ne, pošto sam na vreme shvatio da je književnost takođe jedan vid glume!

.

.

Da li ste poželjeli da odete? 

.

Da, put Svemira, u neku misiju naseljavanja drugih planeta gde bi se naša civilizacija nužno nastavila razvijati na   bitno novim postulatima…

.

.

Vaša ljeta? 

.

Volim putovanja, pa sam i tzv. letnje odmore po pravilu koristio za odlazak na neka mesta i u neke predele gde ranije nisam bio.

.

.

Grad? 

.

Moj rodni i sudbinom mi podareni Novi Sad. A kada je nešto suđeno, nema se tu šta još dodatno reći?!

.

.

Selo?

.

Za mene je selo nešto začudno, skoro egzotično jer su moja ruralna iskustva minimalna.

.

.

Planina?

.

Opet to, ali drukčije (što bi rekao Vuk): samo uz dodatak da sam ravničar poreklom (i genetikom)…

.

.

Pustinja?  

.

Sahara…putovanje kroz nju (dvaput) i boravak (jedanput) u njenom srcu najbliži su bili mojoj žudnji za otiskivanjem ka nepoznatim svemirskim prostranstvima!

.

.

Čemu služe milioni zakona i propisa?

.

Valjda zato da bismo mi naivniji katkad poverovali u njihovu ispravnost, a oni socijalno inteligentniji ih nonstop kršili zarad sosptvene koristi?

.

.

Kome vjerujete?

.

Sebi samom, najpre i najviše (na kraju).

.

.

Pred čijom slikom ste najduže stajali?

.

Istinu govoreći, pred svojom u ogledalu – ali ne zato što sam samoljubiv već zato što je to deo svakodnevnih rituala – umivanje, pranje zuba, češljanje, brijanje, itd.

.

.

Kurosava ili Bergman?

.

KuroSava(Damjanov), koji je nekada voleo da gleda Bergmanove filmove…

.

.

Kako danas izgledaju zablude iz Vaše mladosti?

.

Fantastično, bajkoliko, plemenito: kada bih živeo još jednom, ponovio bih ih!

.

.

Začin?  

.

Svaki koji se pamti, dakle: koji ima neki svoj autentično-nezaboravan ukus (a nije ih bilo malo tokom moga života)… međutim, so je ono bez čega ne bih nikako mogao na duže staze…

.

.

64? 

.  

Šah mi je uvek bio dosadan, iako sam ga katkad u dokolici igrao – ali taj “greh” nisam okusio sigurno već više od deset godina.

.

.

Vaši strahovi?

.

Samo jedan dubinski, arhetipski: VISINA…ali to je kao u Đavolu perverznosti E.A. Poa: što više u meni raste ontološka jeza, to me više mami. Zato često na vidikovcima ili okomitim liticama visokih brda pogledam nadole (odmah krene vrtoglavica i neki unutrašnji zov DA SE PUSTIM), zato u avionu trenutak odvajanja od zemlje doživljavam kao trenutak umiranja, zato više volim stojeće ili stone lampe nego plafonjere i lustere…

.

.

Šta čekate?

.

Nekakvog svog intimnog, podsvesnog Godoa – još nejasnijeg i apstraktnijeg od Beketovog?!

.

.

Čime se utešiti?

.

Život sam po sebi jedina je suštinska uteha i – radost!

.

.

Čega se stidite?

.

Onoga čime se potajno najviše dičim!

.

.

Praštate li?

,.

Na žalost DA, i to veoma lako…

.

.

Tražite li da Vam se prašta?

.

Shodno prethodnom…

.

.

Čime se ponosite?  

.

Onim što se starinski zove OBRAZ: sačuvao sam ga, uprkos turbulentnim vremenima i životu kakav sam vodio. U TO sam sasvim siguran – a to lično osećanje je važnije od svega drugog…

.

.

Ko Vas je razočarao?

.    

Spisak bi bio dugačak, a obrazloženje uz njega – opet jedan kratki roman…

.

.

Koga ste Vi razočarali?

.

Verujem da sam mnoge za koje ni ne slutim, a zbog nekih za koje pouzdano znam – kajaću se zauvek!

.

.

Čemu uvijek dajete prednost?

.

Svojoj ludoj glavi…

.

.

Šta ste naučili od Vaših potomaka?

.

Mnogo šta: mislim da je privilegija mog naraštaja što više ne važi samo ono tradicionalno pravilo “stariji-pamentiji” nego i obrnuto.

.

.

Da li ste ikada bili bezbrižni?

.

Trudim se da što češće budem jer to je prava sreća (ili barem jedan od fascinantnijih oblika sreće)…

.

.

Šta dalje?

.

Kraj. The end… Barem što se književno-stvaralačkog života tiče, a to znači: Život sam po sebi – Čarolija za koju je jedan ljudski vek prekratak!

.

.

.

.           . Razgovarao Enes Halilović

.

.

.

.

.

.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *