Batrunski limun

Nikola Popović
Lat­est posts by Niko­la Popović (see all)

    .

    .

                – Hedo­nizam, to je jed­na opas­na ide­ologi­ja – gov­ori Antoan između dva gutl­ja­ja ara­ka, libanske rak­i­je sa uku­som anisa. Otpi­ja i nas­tavl­ja: – I kao sva­ka ide­l­ogi­ja ima svo­je verne pok­lonike. U Libanu poseb­no, jer uži­van­je u hrani je u našoj krvi. Zapad­n­jaci – šta god to znači­lo – kažu nam da prečesto, i odveć detaljno, gov­o­rimo o jelu, ali zar ono nije živ­ot­no, ljubavno gori­vo? – Podi­gao je glas polako stižući do kra­ja rečenice, kao što recita­tor naglaša­va kraj sti­ha, i zado­voljno stao.

                Pomišl­jam kako je moj domaćin, hedo­nista Antoan, čuvao frazu sprem­nu, i kao što se drago­cen nakit čuva u sehari i nosi u praznične dane, izneo je ovde, u svo­joj batrun­skoj bašti s pogle­dom na luku. Ćuti­mo, ali u Libanu priče tra­ju i u tiši­ni između dva tona. Antoan otvara sre­br­nu tabakeru sa ugravi­ran­im ini­ci­jal­i­ma, rad damaškog majs­to­ra, otpuhu­je kolu­tove dima iz cig­a­rete koju je napravio pažlji­vo svi­ja­jući duvan u papir. Tup­kao je prsti­ma polako i dugo, kao da svi­ra po dirka­ma, i na kra­ju sig­urn­im pokre­tom stavio fil­ter, kres­nuo šibicu i pri­neo je vrhu cigarete.

                Kroz oblak dima raz­gore­va se i priča:

               – Ovde u Batrunu još pos­to­ji Medit­er­an kakav se pronalazi sve teže – gov­ori dok vadi mahune iz dugul­jas­tog fava pasul­ja. – Nije arak jedi­no piće od anisa. Ital­i­jani prave sam­buku, Fran­cuzi per­no, Grci uzo, ali liban­s­ki arak ima jedin­stven bal­ans gorčine i slatkoće, a sveže niti voća pre­li­v­a­ju se fin­im barikn­im nijansama koje aso­ci­ra­ju na borovinu.

               I ovaj, someli­jer­s­ki opis ara­ka, Antoan je čuvao, da kaže kad zatre­ba. Slušam ga kao da lis­tam knjigu a on uzi­ma mahunu fave, stavl­ja je na dlan kao na postolje:

              – Ovu biljku gaje po celom Medit­er­anu, prave od nje čorbe i umake, ali pravi ukus osetićeš samo ako zubi zagrizu tek ubran plod. Ispr­va se oseti gorči­na, a potom se nepcem šire slatkasti, baršu­nas­ti tonovi.

            – Ima za to reč – pro­go­varam – zaukus, ali se Antoan ne da pomesti, već nastavlja:

           – Reči su tvo­je pol­je. A Liban je pop­ut zrna fave. Na prvi pogled zna biti štur, tvrd, opor. Ali liban­s­ka je zeml­ja pit­o­ma i dobra – kao i mi Liban­ci – samo što je ovu­da pro­tut­n­ja­lo mno­go toga. Video si uostalom, dolazeći u Batrun, onaj kamen na kojem su ostavili trag svi osva­jači. Tur­ci, fran­cus­ki gen­er­ali na putu za Sir­i­ju… Svako je hteo osvo­ji­ti i prisvo­ji­ti Liban. A kako i ne bi? Pogledaj ovo more, nema mu ravnog ni na Azurnoj obali… Pored toga, mi smo kapi­ja Istoka.

              Antoan gov­ori svo­ju priču dal­je, zas­ta­jući tek da uzme gutl­jaj i povuče dim. Dobro zna da sam nepušač, ali mi nudi duvan i kaže da nje­gove kolege lekari – i on sam – pre­poruču­ju s vre­me­na da i nepušač zapali cig­a­re­tu, zbog bol­jeg rada srca, kon­cen­tracije i – sam će posve­doči­ti – bol­jeg sek­sa. Neveš­to svi­jam list, još teže stavl­jam fil­ter a Antoan se sme­je zaval­jen u fotelju od pruća, i nas­tavl­ja gde je stao. A sva­ka nje­go­va priča sta­je na istoj raskrsni­ci koja vodi ka man­jim, spored­nim priča­ma koje objed­in­ju­ju hranu, ukuse i mirise, puto­van­ja u svet i povratak u rod­ni Batrun.

          – Slušao si bejrutske aneg­dote o hrani, pisao o artičo­ki, bilj­ci tvrdih lis­to­va i mekog srca, vin­i­ma doline Beka i falafelu u Sidonu. O Batrunu, među­tim, nisi napisao niš­ta. A nigde u našoj liban­skoj zemlji voć­ka nije tako soč­na, grozd tako zreo, kao na ovim batrun­skim obala­ma. Ovde i same reči našeg, liban­skog ara­p­skog, ima­ju punoću kak­va im nedosta­je na jugu, u Sidonu i Tiru, ili na severu u doli­ni Kadiši, pa i u Bal­beku. Zavela te bejrut­ska vre­va i opi­lo vino iz Beke, ali Batrun si zao­bišao, a već si neko­liko puta ovde…

          Antoan pri­palju­je cig­a­re­tu, otpi­ja posled­nji gutl­jaj iz čaše, vadi zrno pasul­ja i košarkaškim pokre­tom baca praznu zelenu ljuš­tu­ru u baštu:

         – Ne bri­ni, jer sve će to raz­gra­di­ti zeml­ja. I pasulj je njen plod i sada joj se vraća. Zeml­ja će na kra­ju prim­i­ti i uvelu biljku i nas kad nas ne bude. – Gov­ori kako je živ­ot krug u kojem se rađa i umire, potom izno­va rađa, a mi tre­ba da živi­mo u sazvučju sa okoli­nom, uži­va­jući u zemaljskim plodovi­ma. – A tvo­je je da pišeš. Dođi u Batrun, u ovu kuću s pogle­dom na more. Jedi, pij i piši. Ali upamti – ne shvataj živ­ot pre­oz­biljno, već piši kao da piješ. Seti se pesme o fruli živ­ota, koju je napisao Džubran.

           Antoan puš­ta pes­mu od Fejruz, kom­pono­vanu na sti­hove liban­skog pes­ni­ka, o tome kako je živ­ot pro­lazan i neuh­vatljiv, kako izmiče melodi­ja na ara­p­skoj fruli koju zovu naj. Usta­je i pleše u njenom rit­mu i dok tra­je instru­men­tal­ni deo, govori:

          – Kaza­ću sad neš­to što je haram, jer Fejruz je u Libanu kao svet­i­ca. Ne volim poseb­no da slušam Fejruz, osim uz jutarn­ju kafu i ponekad, u oteg­nu­tim popod­nevn­im sati­ma, kao ovo sad. Peva načas pre­vi­soko a potom tiho, čini se da će izdah­nu­ti do kra­ja pesme. A kazao sam ti već, duša se izno­va rađa a krug zaokružu­je… – Pon­avl­ja fraze iz sehare, o hrani, ljubavnom gorivu, meša Džubrana, Fejruz, ukuse i mirise kao stak­liće kalei­doskopa. Priče polako zas­ta­ju na raskrsnici.

            Suviše je brzo pio arak, ili nije odme­rio dobro odnos (kažu da čašicu ovog pića val­ja pomešati sa tri količine vode). A dugo, nedeljno popodne još nije odmak­lo. Sunce je još visoko, tople zrake promiču kroz krošn­ju od vinove loze koja se svi­la oko gre­da na nastrešnici.

          Antoan pro­lazi žaračem po ugljevlju, razmahu­je nov­ina­ma ras­palju­jući žar za roštilj, na kojem će se peći ulov nje­gov­ih komši­ja, batrun­skih rib­ara: riba dugul­jas­tog tela i modre krljušti, koju ovde zovu balamida.

        – Iz porodice je baraku­da, ali ako pažlji­vo pogledaš – Antoanove oči se cak­le dok uzi­ma ribu za rep i podiže je uvis sasvim ispruživši ruku – primetićeš da su kod bal­amide gorn­ja i don­ja vil­i­ca sko­ro iste dok je kod barakude gorn­ja kraća a don­ja isture­na. Ali nije raz­li­ka samo u tome. Batrun­ska kralji­ca gradela ukus­ni­ja je od tune i barakude o kojoj je pisao Hem­ingvej. Antoan prelazi preko modre riblje krljušti granči­com ruz­ma­ri­na nato­pljenom u masli­no­vo ulje, ozbil­jan kao žrec koji raspiru­je dim iz kandila.

           Antoano­va supru­ga vrati­la se iz šet­nje sa mojom ženom. Prošle su kroz leje limuno­va koje od Batruna viju­ga­ju sve do Amši­ta. Mar­i­ja je uputi­la mužu kratak, preko­ran pogled, kao dete­tu koje se igra. Zame­nio je arak vodom i pus­tio ploču Nasira Šame. Kaže kako ponekad među muz­ičare Zeml­jane sleti sa dru­gog sve­ta neko ko svi­ra na sasvim nov način – takav je i Nasir.

                – Poslušaj te pasaže na lau­ti, osta­ju u svesti kao što nepce pamti ukus.

             Bal­ami­da sa žara je delikates. Trbuh u don­jem delu ima tam­nu lin­i­ju mesa, koja se u Batrunu sma­tra najvećom poslas­ti­com a samo rib­ari, dobro naoštren­im nožem, zna­ju naprav­i­ti potez kojim se ono ise­ca od ostat­ka ribljeg tki­va. Antoanov komši­ja Mišel veli da se taj riblji biftek izd­va­ja tek stot­inu i prvi put, nakon što se stot­inu puta napravi loš rez, a tada gubi slast. Uz bal­amidu jede­mo salatu od divl­je mente koja je pre­su­ta uljem i sokom limu­na iz komši­jske bašte. Uz obil­no jelo i piće, Liban­ci vole ovu salatu koja krepi i osvežava.

          Antoan i Mar­i­ja su Batrun­jani rodom, ali ih je živ­ot od rane mla­dosti vodio dal­je, nje­ga u Ameriku a nju u Fran­cusku. U Filadelfi­ji je završio med­i­cinu a po povratku se zaposlio na klin­i­ci Amer­ičkog uni­verzite­ta u Bejru­tu. Mar­i­ja je završi­la u Parizu studi­je arhitek­ture. Vra­tivši se u Bejrut po okončan­ju rata obnovi­la je staru porodičnu kuću i spo­ji­la ori­jen­tal­ni i fran­cus­ki stil. Obo­je su prošli svet, ali su se potom vratili rod­nom gradu i ranoj sim­pati­ji koja se potom u zrelom dobu pretvo­rila u ljubav.

         Dovršava­ju jed­no dru­gom rečenicu, potom se kao deca prepiru oko poli­tičke situaci­je u zemlji, zab­o­ravl­ja­jući na hranu i goste. Antoan gov­ori kako je Liban jedan, povezan istom kul­tur­om koja je spoj različi­tih vera, tradi­ci­ja i jezi­ka. Na klin­i­ci je napravio med­i­cin­s­ki tim koji je Liban u mal­om: maronit, sunit, šiit i druz donose dijag­noze, oper­išu ljude, rade zajedno:

        – To što povre­meno odjekne u Bejru­tu bom­ba, to ne ratu­je­mo mi Liban­ci između sebe, već je to odjek suko­ba izvana, ali budućnost Libana biće ispun­je­na mirom. Svakom je ovde dos­ta rata.

         – Ne sluša­jte ga – gov­ori Mar­i­ja – on je ide­al­ista. Takav Liban pos­to­ji samo u nje­gov­im snovi­ma. Posled­nji popis stanovništ­va urađen je trideset i neke. Tada je maroni­ta bilo preko pedeset odsto, pitan­je je kakvi bi rezul­tati sad bili. Hrišćana je u Libanu sve man­je: maroni­ti, pravoslav­ci i katoli­ci još od građan­skog rata napuš­ta­ju Liban jedan za drugim. Živi­mo u doba rata, on je na liban­skom pragu, mož­da se sukob opet pre­li­je preko naših grani­ca… A to što se u Bejru­tu jede, pije i veseli, tako je uvek bilo i biće. Rat je na našem pragu, ali je kuća mir­na. Za sada je tako, ali sutra? Ovo je ipak trusno tlo.

         – Zaš­to ste se vratili onda? – pita moja supru­ga. Ona u sve­mu traži logičnu spregu i ne libi se da postavi pitan­je. Antoan gov­ori o liban­skoj kafi koja mu je u Ameri­ci nedosta­jala i kako ručak tamo tra­je prekratko a ako naručiš čašu vina u rad­ni dan, kao što čine Fran­cuzi i Ital­i­jani, to je nepri­h­vatlji­vo za amer­ičke običa­je. Mar­i­ja kaže kako je razlog povrat­ka jed­nos­ta­van: ovde živi bol­je nego u Fran­cuskoj. Pariz je preskup grad za živ­ot na kakav je navikla, gde je sve blizu – posao, rod­bi­na, pri­jatelji – i gde može pri­ušti­ti sebi da plati Fil­ipinku koja će joj kuvati i sred­i­ti kuću. Nadasve, njeno maronit­sko prez­ime u Fran­cuskoj ne zna niko, a ovde u Libanu, zna se za porod­icu Auad, koja je dala pisce, arhitek­te, diplo­mate. – Razlog je, dak­le, hedo­nis­tič­ki – zaključu­je moja žena.

             Naši domaći­ni prošli su svet, ali i po ovoj crti – da je važno ime i porodični prestiž – ostali su Liban­ci par ekse­lans. Gov­orim im kako se kod nas pita­lo nekad Čiji si ti? i da mož­da još samo stari, u seli­ma, još pita­ju tako. Antoan je zadremao (arak mu je doneo san), Mar­i­ja gov­ori kako su tradi­ci­ja i porod­i­ca naj­važni­ji i zau­vek određu­ju čove­ka, i sve tako, u istom smeru. Mada sam od nje, fran­cuskog đaka, slušao o čitan­ji­ma Balza­kovih romana gde čovek napuš­ta mil­je iz kojeg je došao, bori se za mesto u metropoli i traži svoj put.

            Priz­na­je­mo ipak da je određu­juće tlo i pod­neblje, za njih liban­sko a za mene balka­n­sko, i dani rane mla­dosti, kad se biće otvara ka sve­tu, a osta­lo – obra­zo­van­je i puto­van­ja – su iskustve­na nad­grad­n­ja. Moja supru­ga doda­je kako je u Ameri­ci svako kovač svo­je sreće te da se na porodično porek­lo man­je gle­da. Mož­da je i ona ide­al­ista, ali to sig­urno važi više u Ameri­ci nego u Libanu. Sa pri­jatelji­ma se ne mora sla­gati u sve­mu. Što se porekla tiče, ipak smo svi samo bića nasta­la od ljudi.

           Antoana su probudili naši glaso­vi, pije vodu i traži kafu, ćuti dok kamenim ste­peni­ca­ma silaz­i­mo do mora. Ali on ne može dugo ćutati, reči iz nje­ga naviru same. I kao što mi je tak­sista Halil, u Bejru­tu, gov­o­rio o porek­lu nazi­va biljke artičo­ka, spa­ja­jući ara­pske, latinske i fran­cuske reči, tako i Antoan ovde u Batrunu raspre­da o porek­lu ime­na svog gra­da, trudeći se da na gos­ta, stran­ca, ostavi uti­sak svez­na­jućeg pripovedača i poz­navao­ca prošlosti grada:

          – Neki vele da je naziv grč­ki, koju su potom preuzeli Riml­jani. Sve su to trice. Naziv je feničan­s­ki i znači zid: video si bedem kraj mora, sto­ji nasuprot val­ovi­ma, kao…
    Ipak je umoran, nedosta­je mu dobra reč da upot­puni sliku, ali on se ne preda­je, već brzo skreće rečenicu u dru­gom pravcu:

          – Uostalom, ti pron­ađi reči, one su ion­ako tvo­je pol­je. I kao što sam ti rekao: napiši priču i o našem gradu koji je jedan od najs­tar­i­ji na sve­tu. To jest, najs­tar­i­ji. Feničani, Grci, Riml­jani, krstaši… svi smo mi poma­lo unuci svih koji su prošli Libanom. – Drevni, najs­tar­i­ji… Puno sam puta, živeći u Libanu, čuo te reči koji­ma Liban­ci opisu­ju svoj grad, bilo da je on na severu ili jugu zeml­je, uz more ili u planinama.

            Topli Liban. Ulazi u srce bla­go kao pli­ma, povlači se neoset­no, kao ose­ka. Jede­mo limun sečen u kriške i pre­sut solju, tako vole Batrun­jani. A nadaleko čuve­na batrun­ska limu­na­da ne pravi se od ceđenog soka, već se ceo limun, s korom i semenka­ma, gnječi u sok i, kako kažu ovde, spa­ja žen­s­ki i muš­ki deo bića, slatkost mesa i gor­ki ukus semenki.

           U sum­rak, feničan­s­ki zid u Batrunu dobi­ja zlatne tonove. Pred grčkom crkvom sve­tog Georgi­ja, skupili su se sva­tovi. Mla­da, u venčani­ci krem boje, sa vencem od belih cve­to­va narandže. Deca, dečaci u ode­li­ma skro­jen­im za tu pri­liku i devo­jčice u raznobo­jn­im haljini­ca­ma, baca­ju kon­fete. Crna limuz­i­na blista na posled­njim zraka­ma sun­ca. Da bi je dovezao na mali crkveni trg, vozač je morao proći kroz uske batrunske sokake, gde su mag­a­ze iz turskog doba, sa velikim gvoz­den­im vra­ti­ma, ćepenec­i­ma i teškim zasunima.

           Uz obalu sto­ji neko­liko davno napuštenih čamaca, kraj njih su od vlage natru­la ves­la i pone­ka sip­ina kost koju je izbaci­lo more. Davno ostavl­jene mreže uran­ja­ju u tlo. Vre­menom će sve, kao i mahunu fave u bašti, raz­gra­di­ti zeml­ja. I ovde, u Batrunu, kao i u gradovi­ma liban­skog juga, pre­deo lelu­ja između kiča i slike, kako kaže Antoan, jednog skrivenog Medit­er­ana. Pukoti­na na zidu, u ods­ja­ju, iscr­ta­la je priro­dan ram sli­ci: morem klizi krstar­i­ca i ostavl­ja trag.

    .

    .

    .

    .