Bez ranca na ramenima

Lat­est posts by Dušan Mikl­ja (see all)

    .

    .

    Dušan Mikl­ja, rođen 1934. godine u Beogradu. Diplomi­rao na Filološkom fakul­te­tu na grupi za engles­ki jezik i književnost. U živ­o­tu se najviše bavio reči­ma kao pro­fe­sor, pre­vodi­lac, nov­inar i pisac. Boravio je u više od devedeset zemal­ja na svih pet kon­ti­ne­na­ta. Autor više zbir­ki priča, romana, dra­ma i sce­nar­i­ja. U pozoriš­tu mu je izve­de­na dra­ma “Orden” koja je na među­nar­o­d­nom fes­ti­valu u Moskvi dobi­la nagradu za najbolji savre­meni anti­rat­ni tekst. “Hroni­ka nas­tra­nos­ti” preve­de­na je na engles­ki jezik. Živi i radi u Beogradu.

    .

    .

    Ko su Vaši? Odak­le su?

    .

    Saz­nan­ja o prec­i­ma ne dosežu dal­je od dede i babe po majči­noj i očevoj lin­i­ji . I ona su liše­na šte­drosti jer su, kao mal­tene jedi­ni pouz­dani dokaz, saču­vane samo fotografi­je rodon­ačel­ni­ka porodice. Uvećane i u masivnom ramu već su – svo­jom veliči­nom –nesum­n­ji­vo  imale i sta­tus­no obelež­je. Na jed­noj od njih, deda po ocu, Jovan, sto­ji kraj  supruge  Mil­ice sa jed­nom rukom zade­ven­om za pojas , a dru­gom oslon­jenom na ram od sto­lice. Pada u oči da brižlji­vo odabra­no i ured­no suk­neno ode­lo odu­dara i od gradske i od seoske nošn­je tog vre­me­na. Nema u nje­mu  niče­ga giz­davog niti makar lokalno kaćipernog.  Jovan je bio gra­ditelj crka­va. To je , opet , mog­lo da znači da je vladao zidarskim, tesarskim i mol­er­skim zanatom i da je , otu­da, mož­da imao udela i u gip­sarskim ukrasi­ma na tavani­ci kao i u freska­ma na zidu seoske bogo­mol­je. Za raz­liku od Jovanovog , ode­lo dede po maj­ci Milana ne proizvo­di nikakve nedoumice. Na isto tako velikoj fotografi­ji, okačenoj na zidu naspram kreve­ta , on je  u varoškoj odeći, sa prslukom i lancem džepnog sata koji se pro­teže od jednog peša do dru­gog. Ne samo po odeći već i po samou­v­erenos­ti koja  goto­vo zrači sa fotografi­je, oda­je uti­sak dobros­to­jećeg trgov­ca ili pre­duz­i­mača, svakako čove­ka koji se nije mogao žal­i­ti na imovno stan­je. Ma koliko se po odeći raz­liko­vali i deda po ocu i deda po maj­ci, sudeći po poslu kojim su se bav­ili, u Banat su došli odneku­da. Na takav zaključak, najzad , upuću­je i arhi­va mesnog matičara u kojoj o nji­hovim prec­i­ma ne pos­to­je nikakvi podaci. Istra­ga o porodičn­im koren­i­ma morala se otu­da pomer­i­ti na porek­lo prez­i­me­na . Pre­traži­van­je na inter­ne­tu , koje po svo­joj priro­di ima plan­e­tarni karak­ter, dovelo je do neočeki­vanih otrića. Pokaza­lo se, naime, da se – ne tako često – prez­ime Mikl­ja , osim u Srbi­ji , sreće u Rumu­ni­ji , Mađarskoj , Slo­vačkoj„ Hrvatskoj , Mol­davi­ji , Šved­skoj  i čak u SAD. Kao da sve to nije dovoljno, vide­lo se i u Nepalu, u pod­nožju stupe,  ure­zano u kamenu. To je već  teško objas­ni­ti , jer se nekako može zamis­li­ti da su pre­ci gradili crkve u Bronksu ili Bruk­linu, ali ne i stupe u dalekoj himala­jskoj kral­jevi­ni. Među mal­o­bro­jn­im vero­dos­to­jjn­im doku­men­ti­ma koji, dak­le, nema­ju mit­s­ki karak­ter, izd­va­ja se zapis hroničara pre­ma kome se 1767 . godine, bez saglas­nos­ti Beča, iz oko­line Temiš­vara dosel­java­ju Rumu­ni u sela sred­njeg i južnog Bana­ta: Ečku, Uzdin, Dobricu, Per­lez, Seleuš, Orlovat ‚Tomaše­vac, Sefk­erin, Glo­gonj. Tamo gde je pre­ovlađi­va­lo srp­sko stanovništ­vo — pos­r­bilio se, tamo gde su Rumu­ni bili u veći­ni, saču­vali su svoj nacional­ni iden­titet. Prez­ime Subin po majči­noj lozi proizvelo je još veće nadoumice. Na putu po Tran­sil­vani­ji zamo­lio sam rumun­skog učen­ja­ka da mi ras­tu­mači porek­lo. Prez­ime Subin , bio je kat­e­goričan, potiče od rumunske reči Subia. Subia na rumun­skom znači Srbin. Nije se, ipak, samo na tome završi­lo jer je u spiskovi­ma žrta­va u II svet­skom ratu upisano i prez­ime Subin čime je istra­ga o porek­lu ime­na poprim­i­la još složeni­ja i zagonet­ni­ja svo­jst­va. Vraćam se pono­vo fotografi­ja­ma kao kao jedi­nom pre­ostalom sve­dočanstvu o porodičnom sta­blu. Prvi svet­s­ki rat je i jed­nom i dru­gom dedi došao glave kao mladim ljudi­ma. Poš­to su iz aus­trougarske vojske pre­begli na stranu Rusa, stradali su daleko od kuće. Deda Jovan je negde u Karpa­ti­ma raznet artil­jeriskim kartečom dok je dedu Milana poko­sio tifus u Tašken­tu , danas glavnom gradu Uzbek­istana. Ni jed­nom ni dru­gom se ni grob ne zna. Jovano­va supru­ga Mil­i­ca je na vest o smr­ti supru­ga i doslovno presvis­la od tuge. Ostavi­la je iza sebe tro­je siroča­di, tri devo­jčice od tri, pet i sedam god­i­na. Moja maj­ka Drag­i­ca bila je najm­lađa. To što  su u vre­menu opšte bede i osku­dice, odsust­va pomoći i ravn­odušnos­ti suse­da preživeli, ravno je čudu za koji je mogao biti nadležan jedi­no Sve­višn­ji . Mil­lano­va supru­ga Jele­na je preživela i pre­selila se u Beograd.

    .

    .

    Roditelji?

    .

    Maj­ka Drag­i­ca izuči­la za vezilju kod modiskin­je Iricke koja je ubi­je­na u nekom od nemačk­ih logo­ra. Otac Dragomir je  obućars­ki zanat izučio u  majs­torskoj radion­i­ci kod Sto­janovića i Milo­vanovića u uli­ci Kraljice Mar­i­je, bivšoj Ratarskoj. Na posao je dolazio sa Dušanov­ca na sasvim dru­gom kra­ju Beogra­da . Da je zanatom uspešno ovladao sve­doči­lo je  pis­mo sa pot­pisi­ma člano­va Ispitnog odb­o­ra kojim je priz­nat za kalfen­skog pomoćni­ka obućarskog. Sa ocem sam proveo malo vre­me­na . Poš­to smo, uistinu, zarobljeništvom i kas­ni­je Golim  otokom, bili više razd­vo­jeni nego zajed­no, saz­nan­ja o nje­mu crpeo sam iz mal­og bro­ja fotografi­ja i pisama. Crno bele fotografi­je koje nam je povre­meno slao iz zarobljeništ­va , bile su jedi­ni trag živ­ota , jedi­no mater­i­jal­no ovaploćen­je dra­goga bića, emo­cional­ni relej od kog su polazile i ka kom su se vraćale duhovne vibraci­je u dugim god­i­na­ma razd­vo­jenos­ti. Otac se, bez sum­n­je, upin­jao da nas obo­dri smeškom koji se na fotografi­ja­ma, ipak, javl­jao samo kao grč. Kao gest koji je sve­dočio o mučeničkom živ­o­tu ali takođe o rešenos­ti da nas pošte­di loših vesti. To je poseb­no pada­lo u oči na povratku sa Golog oto­ka o čemu nika­da nije pro­gov­o­rio ni reč. Kao da se držao sicil­i­janske omerte, ćutao je kao zaliv­en. Majku sam zapam­tio kao otelovl­jen­je per­petu­um mobi­la . Na šivaćoj maši­ni marke Wil­son vezla je i dan­ju i noću i rad­nim dan­i­ma i praznicima.

    .

    .

    Prvo sećan­je?

    .

    Moje prvo sećan­je nije doseza­lo dal­je od šesto­ga apri­la 1941. godine. Do dana kada su Nem­ci bom­bar­dovali Beograd . Pri­zor rata javio se u vidu pus­tog raskršća na kojem se – tačno u ravni podrum­skog pro­zo­ra – zatekao usaml­jeni pro­laznik. Kao da nije čuo sirene koje su upo­zo­ravale na vaz­dušnu opas­nost, nije nima­lo žurio niti je bilo čim drugim pokazi­vao da je uplašen ili makar uzne­miren. Čim je pre­sta­lo zav­i­jan­je sire­na, čulo se bru­jan­je avion­skih moto­ra a odmah potom rezak zvuk kao da oštro seči­vo para samu nebesku utrobu. Čekao sam str­plji­vo da se sleg­ne praši­na da bih, tek nazirući, ugledao nejasne obrise, više nalik na kulise u pozoriš­tu nego na kuće od opeke. Odmah mi je palo u oči da neš­to nedosta­je. Raskršće je bilo sablas­no pus­to . Tražeći grozniča­vo bilo kakav trag živih bića prvo sam ugledao oman­ji krater. Kraj nje­gov­ih ivi­ca spazio sam kišo­bran sa sede­fas­tom drškom , u lokvi krvi još drhta­vo parče mesa i – što je bilo ravno čudu — čitave naočare. Bio je to prvi pri­zor rata koji sam video. Uraml­jen u okvir pro­zo­ra imao je vid nečeg bez­nadežno kon­ačnog. Mogao sam da zamis­lim portrete umr­lih lju­di ali nikako nisam mogao da se pomir­im sa slikom u kojoj se u tako zlokoban ram umesto čove­ka  – makar i mrtvog  – smeš­ta samo nje­go­va jad­na trošnost. Dobro se sećam i leta 1944. godine kada sam sa majkom prelazio skelom preko Duna­va da bi u Banatu od domaći­na – u zamenu za vezene bluze  – iskamčili komad sla­nine i vreću braš­na. Pognu­ti pod tere­tom, gazili smo ćutke po finom belom prahu koji se pod stopal­i­ma klobučio i ras­r­prskavao. Da je bilo bar nekog hla­da. Ali svu­da unaoko­lo pro­sti­rala su se jedi­no pol­ja sa kržl­jav­im, od sun­ca spržen­im kuku­ru­zom. Kada samo pomis­lim koliko lju­di uza­lud raz­grće pra­men­ove metafiz­ičke magle, pita­jući se šta je to sreća. Što se mene tiče još u det­injstvu imao sam za to pitan­je odgov­or: nema veće sreće od pešačen­ja bez ran­ca na ramenima.

    .

    .

    Prva ljubav?

    .

    Prva ljubav, bez­nadež­na, jer su u istu devo­jčicu bili zaljubljeni svi đaci u razre­du, zade­si­la me još u osnovnoj školi. Pra­va ljubav, kako bi to deca rekla ona odis­tin­s­ka, imala je neo­bični pro­log i očeki­vani epi­log. U operi sam uži­vao umereno . Pred­stave sam pra­tio sa treće galer­i­je, na koju me je dobro­dušni vratar puš­tao posle prvo­ga čina. Prime­tivši da su neke od loža prazne, pomis­lio sam da se — osim uži­van­ja u muzi­ci — mogu koris­ti­ti i u druge svrhe. Mož­da bi tako neš­to ne bi palo na pamet da nisam upoz­nao privlačnu devo­jku koja je, kak­va sluča­jnost , takođe bila lju­bitelj opere. Devo­j­ka je rado pri­h­vati­la da zajed­no slušamo ope­ru Nabuko. Pred­log da se sa treće galer­i­je pre­mes­ti­mo u ložu, posle kraćeg okl­e­van­ja, takođe je pri­h­vati­la. Da li je, uopšte, potreb­no reći da sam se, ota­da, za ope­ru man­je intereso­vao. Lubav je cve­ta­la. Toliko čak da je krunisana brakom.

    .

    .

    Šta vam je bilo najteže u sred­njoj školi?

    .

    Matem­ati­ka. Nikako mi nije išlo u glavu da mi najteže muke nanosi pred­met za koji sam pouz­dano znao da se njime u živ­o­tu nika­da neću baviti.

    .

    .

    Vaše prvo zaposlenje?

    .

    Još od det­injst­va , obeleženo siro­maštvom, svaš­ta sam radio. Prvo pra­vo zaposlen­je imao sam u Insti­tu­tu za fonetiku u Beogradu gde sam pre­davao engles­ki jezik odraslim polaznici­ma. Radio sam takođe kao pre­vodi­lac u jugosloven­skom odredu na Sina­ju, u vreme kada smo mi čuvali mir na Bliskom Istoku. Veći dao radnog veka posle toga proveo sam u Tan­jugu. Tek­stove sam objavlji­vao na celom medi­jskom pros­toru nekadašn­je Jugoslavije .

     

    Koliko vam je doneo, a koliko odneo posao dopisnika ?

    .

    Zah­valju­jući tom poslu upoz­nao sam svet . Boravio sam u više od devedeset zemal­ja na svih pet kon­ti­ne­na­ta. Doživl­javam to kao veliku duhovnu dobit i privilegiju.

    .

    .

    Da li je nov­inar Dušan Mikl­ja smetao ili poma­gao pis­cu Dušanu Miklji?

    .

    I jed­no i dru­go. Kao nov­inar sam upoz­nao mnoge neo­bične ljude i daleke kra­jeve. Toliko je toga bilo da goto­vo  nisam imao potre­bu da išta izmišl­jam. Reč je, nar­avno, o sirovoj građi koja se mora pre­ra­di­ti, des­tilo­vati. Tu nas­ta­ju nevol­je jer se nov­inaru neprestano žuri da sve zgusne i skrati. Dok se kod nas sa podozren­jem gle­da na takvu mogućnost,  u sve­tu — poglav­i­to danas — pos­to­ji sijaset primera upore­dog bavl­jen­ja i jed­nim i drugim poslom. A dovoljno je da pomen­em Morav­i­ju, Mala­partea, Hem­ingve­ja, Crn­jan­skog, Kor­tasara, Marke­sa. Ovaj posled­nji je bio dopis­nik kubanske novinske agen­ci­je, a redovno pisan­je kolum­ni bilo mu je isto toliko važno koliko rad na velikim romanima.

    .

    .

    Gradovi u koji­ma ste radili kao izveštač?

    .

    Kao stal­ni dopis­nik iz Istočne Afrike (Najro­bi i Adis Abe­ba), Rima, Nju­jor­ka i Brisela.

    .

    .

    Državni­ci?

    .

    Na mene su najveći uti­sak ostavile ličnos­ti koje vlast i sla­va nisu prome­nile. U prvom redu ital­i­jan­s­ki predsed­nik Per­ti­ni, Agostin­jo Neto  – lekar, pes­nik, ger­i­lac i prvi predsed­nik neza­v­isne Angole. Takođe ličnos­ti iz sve­ta umet­nos­ti kao Alber­to Lat­u­a­da, film­s­ki red­itelj i glu­mi­ca Moni­ka Viti. Veli­ki spek­tak­li me nisu opčin­javali. Bio sam na večeri  sa carem Haile Selasi­jem, ali mi je domaćin u sećan­ju ostao samo kao muze­js­ki pred­met, neka vrs­ta ikone u starom ramu.

    .

    .

    Dik­ta­tori?

    .

    Idi Amin Dada je, bar u Africi, bez prem­ca . Vojnu kar­i­jeru je započeo kao pomoćnik kuvara u bri­tan­skom gar­ni­zonu da bi dogu­rao do čina feld­maršala koji je sam sebi dode­lio. Kao vešt i lukav dem­a­gog, zado­bio je pov­eren­je običnog nar­o­da, ali i većine afričk­ih državni­ka pred­stavl­ja­jući se kao vero­dos­to­jni afrič­ki nacional­ista. Poli­tičke pro­tivnike je svire­po  mučio ili ih iz helikoptera bacao u jeze­ro Vik­tori­ja kao hranu krokodil­i­ma. Više god­i­na kas­ni­je otkrio sam da su za sce­nario fil­ma „Kralj Škotske“  o Aminu korišćeni kao izvor neki moji tek­stovi iz Ugande.

    .

    .

    Šta je najlepše u Africi?

    .

    Pros­tor. Za raz­liku od Azi­je gde se mnošt­vo lju­di u svako doba dana i noći tiska na dru­mu , Afri­ka delu­je ispražn­jeno za šta su odgov­orni  i trgov­ci robljem.

    .

    .

    Može li se odvo­ji­ti stvarnost i fik­ci­ja u vašem romanu „Afrikanac“ ?

     .

    Pa, rekao bih da je roman u velikoj meri autobiografski.

    .

    .

    Izvori Bel­og i Plavog Nila?

    .

    I jedan i dru­gi Nil izviru iz jez­era. Beli iz jez­era Vik­tori­ja u Ugran­di. Plavi iz jez­era Tana u Etiopi­ji. Dva toka se uli­va­ju jedan u dru­gi u Sudanu, kod Kar­tu­ma. Nil je dugo bio jed­na od najvećih geograf­skih mis­ter­i­ja, jer je prvi beli čovek ( Džon Hen­ing  Spik) ugledao izvor Nila tek 1862. godine. Poš­to su davno pre toga otkriveni Ameri­ka i Aus­tral­i­ja, izvor Nila je na mapa­ma još uvek obeleža­van belom mrljom. Vodopa­di i brzaci, pojas razlivenih voda sa ispre­ple­tan­im rastin­jem, šume papirusa, malar­ič­na grozni­ca i rato­bor­na ple­me­na odvraćali su i naju­porni­je istraži­vače. Među mnogi­ma od njih mož­da je naj­trag­ični­ja ličnost Dejvid Liv­ingston koji je uza­lud pro­traćio više god­i­na tražeći izvor neko­liko stoti­na kilo­metara južni­je pogrešno veru­jući da veli­ka reka izvire iz jez­era Tan­gan­ji­ka. Zvuči nest­varno da se danas do izvo­ra Nila od Kam­pale (glavnog gra­da Ugande ) stiže za nepun sat vožn­je među brdi­ma zas­tr­tim zelen­im tepisi­ma čaja, kafe i šećer­rne trske. Grad Bar­da­har na obali jez­era Tana u Etiopi­ji na pola je puta od Asmare do Adis Abebe. To je mesto na kome se Plavi Nil neču­jno iskra­da iz velikog jez­era da se goto­vo dve hil­jade kilo­metara južni­je kod Kar­tu­ma neobuz­dano sur­va u slabine ravničarskog i tro­mog Bel­og Nila. Kolev­ka Plavog Nila je opo­j­na smeša tropske i planinske Afrike u kojoj zajed­no uspe­va­ju akaci­ja i lotos, eukalip­tus i pal­ma, paprat i baobab. Imao sam sreću da obiđem i jedan i dru­gi izvor i da skelom plovim na mes­tu gde se dve reke stapa­ju u jedno.

    .

    .

    .Uspon na Kilimandžaro?

    .

    Od mnogih pus­tolov­ina u koje sam se nepromišl­jeno upuš­tao najviše sam ponosan na to što sam se uspeo na najvišu afričku plan­inu Kil­i­mandžaro. Ne toliko zbog zavidne visine (blizu šest hil­ja­da metara) koliko zbog toga što nisam imao dovoljno snage za poduh­vat koji zahte­va i fiz­ičku pripreml­jenost i izdržljivost. Popeo sam se više voljom nego snagom.  Blizu vrha najviše afričke pla­nine, napisao je Hem­ingvej, pron­ađen je sasušeni i smrznu­ti skelet leop­ar­da. Niko ne ume da objas­ni šta je leop­ard tražio na toj visi­ni. Još je teže objas­ni­ti šta nevične ljude nag­o­ni da se uspin­ju na rub ugašenog vulka­na. Što se mene tiče, iskušen­je je bilo neodoljivo.

    .

    .

    Pis­ci sa koji­ma se srećete?

    .

    Dragoslav Mihailović sa kojim se često viđam već god­i­na­ma i pre nego što sam znao da je veli­ki pisac. Sa velikim pes­nikom Simovićem ponekad se srećem u šet­nji kraj Duna­va. Živim, najzad, u gradu u kome boravi znača­jan broj pisaca. Ne mogu da kažem da se sa nji­ma družim ali – kad­god se na uli­ci vidi­mo – poma­lo popričamo.

    .

    .

              Vaša najbol­ja knjiga?

    .

              Počivši Mio­drag Pavlović je imao laska­vo mišl­jen­je  o romanu  „Put u Adis Abebu“.

    .

    .

    Da li je film „Nju­jork, Beograd“„ istin­s­ki pres­likao vaš roman „Nju­jork, Beograd“?

    .

    Mis­lim da je red­itelj pogrešio što je hteo da sni­mi žan­rovs­ki čist film, još određeni­je  – dra­mu. U tom smis­lu je u velikoj meri preinačio karak­tere tri glavne junakin­je romana  – devo­ja­ka koje su i tužne i vese­le i pre sve­ga duhovite.

    .

    .

    Vaš posled­nji roman opisan kao geopoli­tič­ki tril­er o kor­po­raci­jskoj kon­troli sve­ta  počin­je enig­matičn­im pitan­jem — ko će čuti pad drve­ta u pus­toj šumi?

    .

       To pitan­je se pros­to nameće.

    .

    .

    Mis­lite da pos­to­je razlozi za strepnju?

    .

    Odgov­or je ned­vos­mis­leno potvr­dan. Ne samo da veli­ki sis­te­mi čine sve da potčine sve pos­to­jeće plan­e­tarne izvore već i da ovlada­ju i samim bićem i umom čove­ka. O tome ubedlji­vo sve­doče čudovišni opi­ti u geneti­ci praž­jen­jem uma kako bi se pop­unili sadrža­jem po volji nal­o­go­davca, nego­v­an­je bak­ter­i­ja sa utis­nu­tim genet­skim kodom, korišćen­je demografi­je (usmeren­im migraci­ja­ma ) kao poli­tičkog oruž­ja, zloupotre­ba psi­hologi­je i psi­hi­ja­tri­je, sveobuh­vat­ni ne samo polici­ijs­ki nad­zor koji uve­liko pre­mašu­je zloslut­na pred­viđan­ja Orvela i Hakslija.

    .

    .

    Sudeći po temi, roman bi se mogao svrsta­ti u angažovane?

    .

    To zav­isi od toga kako ga doživl­java­ju čitao­ci. Nadam se da roman pruža temeljni­ji uvid u spregu poli­tike, kap­i­ta­la i krim­i­nala. Saz­naće­mo kako se na svim kon­ti­nen­ti­ma nago­vara­ju korum­pi­rani poli­tičari da svo­je zeml­je potčine pljačkaškim kor­po­raci­ja­ma. Da oča­jne i bez posla ljude pre­puste bez­dušnom izrablji­van­ju. Da ih drže priko­vane za sis­tem koji je društveno nepri­h­vatljiv i kra­jn­je odvratan. Poslužiću se reči­ma Gin­tera Grasa da poli­tiku tre­ba razobliči­ti pre nego što se pre­ruši u istori­ju, pre nego što bude kasno.

    .

    .

    Po čemu želite da vas pom­in­ju potomci?

    .

    Bilo bi mi dra­go da me zapamte kao neko­ga ko se nije ustezao da gov­ori šta mis­li čak i kada je sebi time nanosio štetu.

    .

    .

                   Raz­go­varao Enes Halilović

    .

    .

    .

    .

    .

    .

    .

    .