Bezuzaludno

Lat­est posts by Dejan Vojvodić (see all)

    .

    .

    (Jele­na Lengold, Odus­ta­jan­je, Arhi­pel­ag, Beograd, 2018)

    .

    .….U okviru Arhi­pel­agove bib­lioteke „Zlat­no runo” objavl­jen je prošle godine tek dru­gi roman Jelene Lengold, pod nazivom Odus­ta­jan­je. Sig­urno da je čita­lačkoj pub­li­ci u regionu Jele­na Lengold poz­nati­ja po svo­jim zbirka­ma priča, za koje je višestruko nagrađivana.

    .….U ovoj knjizi reč je, tre­ba to na početku reći, o jed­noj porodičnoj priči koja je ispripovedana u prvom licu jed­nine iz per­spek­tive glavne junakin­je. Ovaj roman od počet­ka do kra­ja zapra­vo prati tri bit­na peri­o­da u njenom živ­o­tu. Struk­turno roman je podel­jen upra­vo na ta tri dela čiji su naslovi „Zak­let­va na večnu ćut­nju”, „Zas­trašu­juća mogućnost slo­bode” i „Neizre­ci­vo”.

    .….U prvom delu dat je prikaz porodice, u kom je det­injst­vo glavne junakin­je u prvom planu. Jele­na Lengold veš­to portretiše likove oca, majke i star­i­jeg bra­ta, ističući nji­hovu tek poneku osobinu ili živ­ot­nu rek­ci­ju, ali pos­ma­trane oči­ma jedne devo­jčice. U ovom prvom, i primet­no naj­pažljivi­je pisanom delu ovog romana tem­ats­ki se prati bolest majke, daju se speci­fični odnosi člano­va porodice, gde se izd­va­ja­ju odnos otac-sin i brat-sestra.

    .….Dru­gi od pomenu­ta dva odnosa prenosi se na neki način i u dru­gi deo romana, gde kao junakin­ju sreće­mo sad već dvade­set­peto­godišn­ju devo­jku. U ovom delu nam autor­ka pred­stavl­ja tri nivoa opšten­ja glavne junakin­je sa sve­tom. Prvi je vezan za njen ljubavni živ­ot i vezu sa star­i­jim muškarcem, dru­gi za jed­no mist­ično priv­iđen­je koje junakin­ja doživl­ja­va u sus­re­tu sa čovekom u sivom man­tilu i treći, vezan za odnos sa bratom, koji se nakon deset god­i­na pojavlju­je u njenom životu.

    .….U trećem delu Odus­ta­jan­ja junakin­ja je žena u zre­lim god­i­na­ma; prikazu­je se njen odnos sa mužem i ćerkom, koji nije niš­ta man­je bitan i na čijem se planu u izves­nom smis­lu razreša­va nje­na sudbina.

    .….Ipak u samoj struk­turi ovog romana važan je i ispoved­ni uvod, kojim nam autor­ka sug­er­iše u kom pravcu bi naš doživl­jaj ovog romana tre­bao ili mogao da krene. Zapra­vo taj uvod­ni tekst jeste jed­na vrs­ta lamen­ta nad ljud­skom prirodom i čovekovim stal­nim i uza­lud­nim čekan­jem na onaj neo­dređeni, bitan moment u živ­o­tu, koji se uprkos sve­mu čeka i koji čovek nikad ne dočeka.

    .….Tu je postavl­je­na i motivs­ka osno­va ovog romana, koja je duboko utkana i u sam naslov. Čitaocu neće biti sasvim jas­no o kakvom odus­ta­jan­ju je reč. Među­tim, kao da nas ovaj naslov tera da, doživl­java­jući sud­binu glavne junakin­je, i sami preispitu­je­mo sop­stveni živ­ot. Tako i motiv odus­ta­jan­ja dobi­ja svo­ja naknad­na značen­ja, iako sasvim izves­no i u samom romanu on biva otelotvoren u vidu jednog osećan­ja, jedne emo­tivne istorije.

    .….Nar­avno, pored ovo­ga bit­ni su motivi smr­ti, zapra­vo umi­ran­ja, bolesti, slo­bode, te oni usput­ni opaža­ji koji oda­ju jedan pose­ban ambi­jent ovog romana. Roman obilu­je ovakvim motivskim mini­jat­u­ra­ma na koji­ma se oči­tu­je jedan zre­li pripoved­ni diskurs, ali za čitao­ca još bit­ni­je, uspostavl­ja ona iden­ti­fikaci­ja sa sud­bi­nom glavne junakin­je zbog koje je ova lit­er­atu­ra i vred­na pažnje.

    .….Na kra­ju, jezik samog romana nije niš­ta novo kada je u pitan­ju pisan­je Jelene Lengold, ali i pre­sek savremene srpske književnos­ti u tom smis­lu. Dak­le, jed­nim pomeren­im klasičn­im pripoved­nim tonom, koji je, pod­se­ti­mo se, dat iz prvog lica jed­nine, čita­lac stiče uti­sak upra­vo pomenu­tog povezi­van­ja sa sud­bi­nom glavne junakin­je. U pos­ti­zan­ju takvog efek­ta autor­ka kom­bin­u­je tok svesti i sve­de­nu dijalošku for­mu, koja opet omoguća­va speci­fičnu komu­nikaci­ju i odnose među likovima.

    .….U tom smis­lu roman Odus­ta­jan­je čini se kao uspe­lo kazi­van­je o jed­nom osećan­ju, pored kog nam autor­ka daje aut­en­tičnu živ­ot­nu priču ispričanu sa emo­cional­no jakim i pre­poz­natljivim sred­stvi­ma, dos­ta bliskim iskustvu savre­menog čitaoca.

    .….Posle čitan­ja romana Odus­ta­jan­je osta­je kao uti­sak da je ono što ovakvoj vrsti proze nedosta­je jed­na vrs­ta poz­i­tivis­tičkog momen­ta u kojem bi čita­lac mogao da obje­di­ni fig­ure nara­to­ra i pis­ca. Među­tim, i pored toga što nas je Jele­na Lengold uskrati­la za takav doživl­jaj njene nove knjige, ovak­va proza se ne piše napamet. Čini se da je autor­ka sa naj­man­je okrn­jenos­ti prošla jedan zavi­dan živ­ot­ni i umet­nič­ki put, zbog čega nam danas izgle­da da ova priča i nije mogla dru­gači­je da se ispiše. Taj utvrđen rukopis Lengoldo­va je brusi­la do te mere da svo­je ime može upisati u sam vrh auto­ra savremene srpske pripovetke, a garant toga je i čin­jeni­ca da je roman Odus­ta­jan­je „sig­ur­na proza“ u ruka­ma čitaoca.

    .

    .

    .

    .

    .

    .