Bledilo i Žena

Dejan Čančarević
Lat­est posts by Dejan Čančare­vić (see all)

     

    BLEDILO

     

         Iz glave mi raste tra­va. Iz trave ras­tu sun­cokreti. Iznad glave kruže četiri obla­ka. Nada mnom sija sunce. Otac svakog jutra šiša moju glavu. Maj­ka zali­va oblake. Vodoskok u dvoriš­tu je rumen. Nebo je opet posta­lo zas­ta­va. Drug­inih boja.

         Nenad je sinoć dobio batine. U školi. Udar­ali mu šamare grbovi­ma. Muse­lim je sta­jao pos­trance. Ćutao. U nadi­ran­ju psov­ki i isplju­va­ka. Posle su mu nabili zas­tave u gubicu. Nenad je postao tanak kao plakat. Ispuša­to je glasove na vetru. Neš­to kao „pii­i­ih-phi­i­i­ih”. Deca bi rekla „ropac”.

         Maj­ka je san­jala. Da je otac. Skin­uo sa sebe naslage dedov­ina i opekoti­na rak­i­je. Došao nas­me­jan. S bora­ma sku­pljen­im u vreću. Seli kraj ogn­jiš­ta i palili. Jed­nu za dru­gom. Redom. Otac je nakon toga otišao. Maj­ka je napras­no umr­la. Glatkog nas­me­janog lica.

         Kuća je dan­i­ma smrdela na kleku. Čučao sam u ćošku i pos­ma­trao senke. U mržn­ji svađe. Maj­ka i otac. Sto­pljeni šamari­ma, vikom i suza­ma. Kažu da je vreme teško. Sada nema niko­ga. Muk neke smr­ti. Nejasne. Kole­na stenju.

         Izolo­van od ostat­ka sve­ta osećam. Sig­urnost treperi svećom. Vetar je blag i vlažan. Kao jezik psa. Juče su granate naprav­ile rev­olu­ci­ju. Sve je eksplodi­ralo i vrati­lo se izmen­jeno. Na svo­je mesto. A sutra dovode sum­n­je na klan­je. Poz­vali su odabrane. Nejas­no je bilo zaš­to znakovi određu­ju raz­like. Živ­ot ili smrt. Sve­jed­no. Sličnost. Tren je naoštren kao seči­vo. Sum­n­je će uza­lud rop­tati. Sveća se prene u trenu. Tren se uvuče u rukave.

         Moj živ­ot je maslačak. Rekla je Mari­na. Pogledala je dole. U grad. Ulice su krvave. Masline bez lišća. Kasabli­je slave meso­jeđe. Sunce pro­da­je pečurke. Blud­nice odmahu­ju ruka­ma. Pro­lazni­ci hoda­ju na bajone­ti­ma. Per­jan­ice se ogleda­ju u izloz­i­ma. Raz­like su postale nevidljive.

         Kada se otac vra­tio. Maj­ka je bila ucvel­je­na. Zmi­ja pod pragom obradovala se. Posluži­la rak­i­ju. Sta­jao sam u novoj uni­for­mi. Bila je slepa. Moja i krva­va. Kažu da rat diše duboko. Naj­dublje. Bio sam udah­nut. Nisam osetio.

         Da mi iz glave raste kamen. Paper­jast. Siv. Kao tuga. Iz tuge raste hladan mir. Iz mira tupa večnost. Iz večnos­ti zev i zjap. Iz njih raste nes­ja­j­na pred­sta­va. Neš­to kao otac i maj­ka i ja. I Mari­na i David i Nenad i Jura. Svi nejas­ni. Bledi.

     

     

    ŽENA

     

         Pose­dovala sam sve te muškarce. Pijane i rase­jane. Smrdljive i uza­ludne. Staroza­vet­no razbludne. I bila sam gospo­dar­i­ca pohote. Noći. Kock­an­ja. Saten­skih soba. Alko­ho­la. Pen­e­traci­ja. I vener­ičnih bolesti.

         Gledam. Pro­tiče voda. Mis­lim o det­injstvu. A sada, reka, išarana lin­i­ja­ma pohot­nih pogle­da, dima i zno­ja nov­ca, leži mi mirno u sku­tu. Kao dlan. Reka.

         Uto­pljeni­ca klizi. Moje mis­li u njenom mut­nom pogle­du. Sta­tično. Neo­dredi­vo upućen u pla­vo. Daleko. Zeleno plu­ta. Ble­do lice. Ogledala. Školjke iskust­va mile joj kroz kosu. Otvorenost. Svele ruže.

         Nisam odavde. Moja otadžbi­na ne izgo­vara se reči­ma. Maj­ka i danas plače samo gumene suze umesto mene. Pad­nu i skakuću kao lop­tice svu­da kroz imag­i­naci­ju. Nedosta­je. Blagost. Uspa­van­ka u skrom­nos­ti. Noža.

         Juče svra­tio je novi Kome­sar Stvarnos­ti. Nare­dio. Promeniće se zas­tori! Promeniće se navike! Provetriće se sve! A ja vekovi­ma tu sam. On. Debeo. Debela. Debe­li. Ozno­jani. Oznos­nažni. Zadri­gao. Ja obesna. Fokusir­ana. Skuče­na. Božanst­vo u visi­ni crkvenih torn­je­va i doglednog minare­ta. Kao u cevi sam, zapeto, puščano zrno. Izbaciću ga u noć. Platiće mi za sve mrtve zas­tave. Na mostu.

         Jed­nom. Volela sam čove­ka. Običnog. Imao je ruke pre­silne od plod­nos­ti. I oči od zrnevl­ja. Imao je naše nade. I gru­di. A onda su došle igle bajone­ta. Kroz stom­ak i testise.

         Grad su podelili tako da svi ipak još dolaze kod mene. Posao ide dobro. Datum je. Pazar. Taman. Dovoljno za rođa­ka. Da živi. Sku­pl­jam. Čak i ako ga mož­da nema. Ja ga volim. I svo­ju kuću. I živ­ot. Bedra. Ponekad. Noću pijan­im glaso­vi­ma pro­lazni­ka pružam šaku da pomilu­jem, ogrom­no, uličn­im svet­lom, mlečno prigušeno telo. Grad je prem­reškan sočn­im sokovi­ma brakolomstva.

         Kipi crni gnoj bespo­moći kao šam­pan­jac koji im točim pod okovrat­nike. Svetlu­ca­ju se lica. Ozno­jana od blu­di. Izlaz­im da povra­tim. I padam kolen­i­ma u meku obalu. Reka još je tu. Ona plu­ta. Raspuštene kose. Milu­jem njeno bledi­lo pogle­dom. Predano. Kao naslov.