Dejan Čančarević

Bledilo i Žena

 

BLEDILO

 

     Iz glave mi raste trava. Iz trave rastu suncokreti. Iznad glave kruže četiri oblaka. Nada mnom sija sunce. Otac svakog jutra šiša moju glavu. Majka zaliva oblake. Vodoskok u dvorištu je rumen. Nebo je opet postalo zastava. Druginih boja.

     Nenad je sinoć dobio batine. U školi. Udarali mu šamare grbovima. Muselim je stajao postrance. Ćutao. U nadiranju psovki i ispljuvaka. Posle su mu nabili zastave u gubicu. Nenad je postao tanak kao plakat. Ispušato je glasove na vetru. Nešto kao „piiiih-phiiiih”. Deca bi rekla „ropac”.

     Majka je sanjala. Da je otac. Skinuo sa sebe naslage dedovina i opekotina rakije. Došao nasmejan. S borama skupljenim u vreću. Seli kraj ognjišta i palili. Jednu za drugom. Redom. Otac je nakon toga otišao. Majka je naprasno umrla. Glatkog nasmejanog lica.

     Kuća je danima smrdela na kleku. Čučao sam u ćošku i posmatrao senke. U mržnji svađe. Majka i otac. Stopljeni šamarima, vikom i suzama. Kažu da je vreme teško. Sada nema nikoga. Muk neke smrti. Nejasne. Kolena stenju.

     Izolovan od ostatka sveta osećam. Sigurnost treperi svećom. Vetar je blag i vlažan. Kao jezik psa. Juče su granate napravile revoluciju. Sve je eksplodiralo i vratilo se izmenjeno. Na svoje mesto. A sutra dovode sumnje na klanje. Pozvali su odabrane. Nejasno je bilo zašto znakovi određuju razlike. Život ili smrt. Svejedno. Sličnost. Tren je naoštren kao sečivo. Sumnje će uzalud roptati. Sveća se prene u trenu. Tren se uvuče u rukave.

     Moj život je maslačak. Rekla je Marina. Pogledala je dole. U grad. Ulice su krvave. Masline bez lišća. Kasablije slave mesojeđe. Sunce prodaje pečurke. Bludnice odmahuju rukama. Prolaznici hodaju na bajonetima. Perjanice se ogledaju u izlozima. Razlike su postale nevidljive.

     Kada se otac vratio. Majka je bila ucveljena. Zmija pod pragom obradovala se. Poslužila rakiju. Stajao sam u novoj uniformi. Bila je slepa. Moja i krvava. Kažu da rat diše duboko. Najdublje. Bio sam udahnut. Nisam osetio.

     Da mi iz glave raste kamen. Paperjast. Siv. Kao tuga. Iz tuge raste hladan mir. Iz mira tupa večnost. Iz večnosti zev i zjap. Iz njih raste nesjajna predstava. Nešto kao otac i majka i ja. I Marina i David i Nenad i Jura. Svi nejasni. Bledi.

 

 

ŽENA

 

     Posedovala sam sve te muškarce. Pijane i rasejane. Smrdljive i uzaludne. Starozavetno razbludne. I bila sam gospodarica pohote. Noći. Kockanja. Satenskih soba. Alkohola. Penetracija. I veneričnih bolesti.

     Gledam. Protiče voda. Mislim o detinjstvu. A sada, reka, išarana linijama pohotnih pogleda, dima i znoja novca, leži mi mirno u skutu. Kao dlan. Reka.

     Utopljenica klizi. Moje misli u njenom mutnom pogledu. Statično. Neodredivo upućen u plavo. Daleko. Zeleno pluta. Bledo lice. Ogledala. Školjke iskustva mile joj kroz kosu. Otvorenost. Svele ruže.

     Nisam odavde. Moja otadžbina ne izgovara se rečima. Majka i danas plače samo gumene suze umesto mene. Padnu i skakuću kao loptice svuda kroz imaginaciju. Nedostaje. Blagost. Uspavanka u skromnosti. Noža.

     Juče svratio je novi Komesar Stvarnosti. Naredio. Promeniće se zastori! Promeniće se navike! Provetriće se sve! A ja vekovima tu sam. On. Debeo. Debela. Debeli. Oznojani. Oznosnažni. Zadrigao. Ja obesna. Fokusirana. Skučena. Božanstvo u visini crkvenih tornjeva i doglednog minareta. Kao u cevi sam, zapeto, puščano zrno. Izbaciću ga u noć. Platiće mi za sve mrtve zastave. Na mostu.

     Jednom. Volela sam čoveka. Običnog. Imao je ruke presilne od plodnosti. I oči od zrnevlja. Imao je naše nade. I grudi. A onda su došle igle bajoneta. Kroz stomak i testise.

     Grad su podelili tako da svi ipak još dolaze kod mene. Posao ide dobro. Datum je. Pazar. Taman. Dovoljno za rođaka. Da živi. Skupljam. Čak i ako ga možda nema. Ja ga volim. I svoju kuću. I život. Bedra. Ponekad. Noću pijanim glasovima prolaznika pružam šaku da pomilujem, ogromno, uličnim svetlom, mlečno prigušeno telo. Grad je premreškan sočnim sokovima brakolomstva.

     Kipi crni gnoj bespomoći kao šampanjac koji im točim pod okovratnike. Svetlucaju se lica. Oznojana od bludi. Izlazim da povratim. I padam kolenima u meku obalu. Reka još je tu. Ona pluta. Raspuštene kose. Milujem njeno bledilo pogledom. Predano. Kao naslov.

 

 

 


Dejan Čančarević

Sebe ovako opisuje: Još je rođen u Pančevu 1975. predaje književnost. Osetljiv i preterano patosiran sklop neurotične ličnosti. Subjektivno, zaista je sjajan lik i dobra osoba. U životu imao je nekoliko uspelih nepokušaja. Protiv naleta okoline i stvarnosti uzima lek notbedetol, uz naprasne izlive ljubavi. Voli more i budućnost sada. Objavio je tri zbirke poezije: "Gravitacija" (Narodna knjiga), "1871 [narativnost.patriotizam]" (autorsko izdanje) i "Svakodnevlje" (Pesničenje). Ponekad ažurira onlajn adresu www.insomnija.blogspot.com. Radi za radio i uništenje iluzije o lažnoj nadi. Nedavno je pomislio da se prosvetlio i spoznao svoju životnu misiju, što svima hladno preporučuje.

Sva prava zadržana © 2006-2019 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja