Čovek u fazi čekanja uzidan u zid

Elsa Korneti
Lat­est posts by Elsa Kor­neti (see all)

    .

    .

    Saoseća­jući s čovečanstvom

    ΙΙ

    Ja sam
    Srećan čovek
    Živim od unosnog upravl­jan­ja instinktom
    I uspešnog bavljenja
    Emo­tivn­im potucanjem.

    Ti si
    Srećan čovek
    Kad plešeš nestaješ
    I onda
    Tvoj san
    Juri
    Svo­ju senku

    On je
    Običan čovek
    Bog mu je dao
    Kom­pjuter kao glavu
    Kance­lar­i­ju kao telo
    Sef kao srce.

    ΙΙΙ

    Ako je neko važan
    Ne puš­taš ga da ode
    Zasadiš ga u saksiju
    Zali­vaš ga
    Iznosiš na svetlo
    Nazi­vaš ga
    Čovekom unutrašn­jih prostora

    Nekad će ga uplju­vati muva
    Nekad će ga prož­vakati kućni ljubimac
    Nekad će ga neko dete očerupati
    Nekad će uvenu­ti od ravnodušnosti

    .

    .

    .

    Svet se stal­no snižava

    Svet se stal­no snižava
    Pada na kolena
    Klan­ja se
    Ljudi­ma osiguračima
    Koji su se udavili u šam­pan­jci­ma vlažnih snova
    I sada se silovi­to katapultiraju
    U stak­len­im ustima
    Pucajući
    Mec­i­ma od pene
    Aro­gan­ci­ju svog nepostojanja
    Života
    U praznoj ljušturi

    .

    .

    Razgnevl­jeni dželat

    Razgnevl­jeni dželat
    noć
    lun­ja na slepo
    obezglavljujući
    dahove dana
    one koji su preostali
    da ne ostavi ni traga
    ni dokaza
    da su postojali

    A ti
    Sakriveni
    Čovek senka
    Krišom gledaš
    Krišom slušaš kroz pukotinu

    s
    pola oko
    pola uva
    pola tela
    pola daha

    Nekad ćeš ustanovi­ti da
    stidljiv bojaživ
    ljubazan diskretan
    sačin­java­ju jednog
    nevidljivog
    čoveka

    .

    .

    Dobri moj pri­jatelju nikad nemoj da zaboraviš

    Dobri moj pri­jatelju nikad nemoj da zaboraviš

    Ban­da čovekolikih
    Uvi­ja se s elegancijom
    aligatora

    I ambi­ci­ja je dužna
    Da nad­maši moral

    Mekani šeširi pečuraka
    U vrt­logu su zajed­no sa crn­im kišobranima
    Čvor je toliko nepredvidiv
    Koliko i jed­na bešum­ni ćeli­js­ki sudar
    I bubašv­a­ba bezbrižno ostavl­ja svo­je tragove
    U još jed­noj slikarskoj šet­nji po tapeti
    Neba onoj iscepanoj s lošim ukusom.

    Čovek u fazi čekan­ja uzi­dan u zid
    Živi dosled­no pod bud­nim pogledom
    sata
    Svake ponoći izleće kroz
    vratanca
    oglaša­va svo­ju dužnost
    kao kukavica
    drvenog glasa

    .

    .

    ,

    Da se zaljubiš

    Da se zaljubiš
    Da proživiš jedan život

    Da se pono­vo zaljubiš
    Da proživiš još jedan život

    I još jedan

    I još jedan

    I još jedan

    Dok ne postaneš
    Nele­gal­ni vlas­nik mnogih života
    I budeš oporezovan
    Zbog svo­je pohlepe.

    .

    .

    .

                                                     Sa grčkog Tama­ra Kostić-Pahnoglu