Crne ruke

Lat­est posts by Anto­nio Karlović (see all)

    .

    .

    .

    Pad

    .

    U ovoj kući stolu­je očaj.

    Moja mila maj­ka pala je
    niz stepenice.

    Njeno slabo tijelo
    rasi­pa­lo se duž keramičke ploče
    pop­ut per­la s puknute niske.

    Uplaše­na sestra
    cijelu je noć plakala
    pred prozorom.

    Netko je sve brige svijeta
    položio na nje­na ramena.

    Mis­lio sam:
    nikad više niš­ta neće biti u redu.

    O hladne stepenice
    sva sreća življenja
    s kos­ti­ma se smrvila.

    Vjekovi­ma je nesreća
    šepa­vo luta­la zemljom
    i odmori­ti se sjela
    baš za naš kuhin­js­ki stol.

    Tata već dru­gi dan posti.
    Sve je prl­ja­vo. Sve je ukleto.
    Zapal­i­ti ću jed­nu bijelu svijeću
    u tišini.

    U ovoj kući stolu­je očaj.

    .

    .

    Stara kupaon­i­ca

    .

    Stara kupaon­i­ca.
    Crni­lo među pločicama
    sa zas­tar­je­lim motivima.
    Vra­tim se da bih isprao
    tragove mod­ernog svijeta
    u kadi svo­je bake.

    Stara kupaon­i­ca,
    dnevnik jedne obitelji,
    bjeli­na koju je nemoguće povratiti.
    Val­ja­lo bi to rušiti.
    Stvoriti mjes­ta za Jacuzzi
    pa plakati.

    .

    .

    Tuši­ran­je

    .

    Bliža je zora no ponoć
    netko u kupaoni otvara vodu
    i čeka da se zagrije
    kapi tuku keramiku
    a ruke se trl­ja­ju o kožu
    glas­no grubo gadljivo
    ko zna ko tako kasno
    traži čis­toću koju naslućujem
    voda ne može postići

    i ko zna što ko zna ko
    ne može više osjećati na koži
    pa gura ruke o sebe
    silovi­to srcedrapajući
    ko zna gdje je ko zna ko bio
    na kom se nes­ret­nom putu
    spotakn­uo pao zamazao
    ko zna ko ko zna ko
    ja znam sve pod ovim krovom
    a kao da niko­ga ne poznajem

    ko zna ko ko zna zašto
    želim poku­cati na vrata
    i reći dobri čovječe
    ko zna ko si al nisi sam
    dopusti da ti pomognem
    skinu­ti to crnilo
    želim poku­cati ali ne kucam
    ko zna zašto
    a ko zna ko je ko zna što
    još barem dva sata ispirao
    i ko zna koliko će još

    ja neću znati
    mene sna­ga kapa­ka izdaje
    ko zna s kime noćas
    samo topla voda ostaje

    .

    .

    Crne ruke

    .

    Već treći puta danas
    isti motor rastavljaju
    crne ruke moga oca

    dio po dio vijak po vijak
    motorno ulje na plitke rane

    ako auto ne upali do jutra
    neće biti za račune
    zna­ju tatine crne ruke

    zatvorene u garažu
    ispod moje sobe
    vi ste bile crne
    da bi moje ruke
    bile bijele i čiste

    opros­tite mi crne ruke
    što nikad niste
    bile idealizirane
    što sam bez “hvala”
    iz vas trgao kriške bijel­og kruha
    i što mi niš­ta nikad
    nije bilo dovoljno dobro

    opros­tite mi crne ruke
    umorne teške crne ruke
    što sam se rijetko spuštao
    da vam pomognem nositi
    taj križ s unutarn­jim sagorijevanjem

    opros­tite mi crne ruke
    pišem ove riječi
    sa stidom i nemirom
    ali i sa srećom
    što oči nisam otvorio
    obučen u crno
    i što još mogu
    uhvati­ti vas nježno
    i poljupcem vam reći:
    nisam vas zaslužio
    nisam vas zaslužio
    nisam vas zaslužio

    .

    .

    Raz­gov­or za posao

    .

    Svi smo mi na rubu
    ovog drvenog stola
    koji nam skri­va noge
    pa ne vidi­mo kome se
    kol­je­na više tresu

    Svi smo mi na rubu
    i svi opipavamo
    plitke godove

    Sta­blo koje je palo
    da bis­mo mi imali
    gdje nasloni­ti ruke
    ima­lo je pet­naest godina

    Još je bilo samo dijete

    ali pod nje­gov­om je krošnjom
    palo neko­liko prvih poljubaca

    ali pod nje­gov­om je krošnjom
    hlad mog­lo naći tri umorne osobe

    Svi smo mi na rubu
    i vi i stol i ja

    Niš­ta više nije čisto
    napetost je prevelika

    Živ­ot se sveo na robovanje
    čov­jek vri­je­di samo koliko zaradi
    ni ubo­jst­vo nije zlodjelo
    ako nekome na vrhu olakša

    Svi smo mi na rubu
    i svi ćemo pasti

    Za pet god­i­na se vidim
    na mjes­tu ovog stola
    kako na mojoj kičmi
    prela­mate i odmarate

    Ne znam što je gore:
    ako se moje viđenje
    ispuni ili ne

    Svi smo mi na rubu
    svi smo neči­ji stol
    svi

    .

    .

    Rad­ni­ci u pogonu

    .

    Rad­ni­ci u pogonu
    obavl­ja­ju poslove
    koji su strojevima
    ispod časti.

    Rad­ni­ci u pogonu
    škr­ti su na riječima,
    nema­ju strpljenja
    za mene.

    Rad­ni­ci u pogonu
    niku­da ne žure,
    više ni ne gledaju
    kroz prozore.

    Rad­ni­ci u pogonu:
    mljack­an­je tokom gableca,
    kon­jak posli­je smjene
    pa tiha smrt.

    .

    .

    .

    .

    .