Dečak

Lat­est posts by Dra­gan Bošković (see all)

    .

    .

    Dečak sam,
    dečak sam bio,
    polu­pan, polu­pan dečak,
    da, to,
    i nisam živeo kako je trebalo,
    Gos­pod me je hvatao sa sladole­dom u ustima,
    i vikao: „Budi dobar, mali! Jasno!“,
    a poš­to sam to uporno ponavlјao,
    u ćošak me je terao,
    odsekao mi prste,
    i na euharis­ti­jskoj trpezi pričes­nike služio njima…

    .

    Gos­pod me je raz­valio, ubio me od daro­va svojih,
    a moja porod­i­ca je bila uplašena
    (otac je išao po sobi sa ruka­ma na leđima),
    a dru­gari su tugo­v­ali, na uli­ci, ispod platana,
    na uglu naše ulice,
    i Smilјa, Peđa, Peki Gumeni,
    i imali smo hard­kor bend,
    Stress, pa Codex of Death,
    i urlao sam:
    .….….….„Kri­ci bola, nemoći,
    .….….…..odjek u pustoši,
    .….….…..tiši­na ubija,
    .….….…..sna­ga odjeka…“,
    i Dule je postao pro­fe­sor u Britaniji,
    i Paja je postao sveštenik, Sirijac,
    i Vuk je otišao od sebe u London,
    i Toši­na maj­ka Mir­jana se molila sazvežđu u svo­joj glavi
    (vriš­ta­la je, lajala na Vlašiće),
    i ja sam molio,
    Bog je režao mojim usti­ma, mojim glasom:
    .….….….……„Ti mali, nevalјali, Gale!“,
    a zatim umilnim:
    .….….….…..„Mir tebi, polu­pano dete Božije!“

    .

    I gri­zla me je savest,
    u ćale­tovom Vart­bur­gu, belom,
    u Nisanu, crnom,
    i bilo mi je zlo od odže­parenih dana,
    gajbi i gajbi jogur­ta, flaša pića, nov­ina iz trafike,
    zbog sladole­da koji sam krao
    gaz­di pro­davnice koji je bankroti­rao zbog žene:
    celu noć nam je, sit­nim lopovima,
    pričao o svo­jim mukama,
    čas­tio nas pivom i nutkao smokijem.
    Niš­ta nisam razumeo, terao sam po svome:
    zlo mi je bilo…

    .

    A taj san­duk sladoleda,
    u kome više nije bilo sladole­da nego zam­rznu­tog povrća,
    obi­jao sam bez prsti­ju toliko puta,
    i davao ga devojčicama,
    koje su onda sa mnom odlazile daleko,
    predaleko od sebe.…

    .

    Išao sam do Venecije,
    Novog Sada,
    išao i do Temišvara,
    spuš­tao se do Atine,
    vozio na auto­dro­mu u Monci,
    i, uz bijele kri­jeste val­o­va, od Pule do Ankone,
    a lјu­di su bili lјu­ti, bili su lјudi,
    upi­rali prstom na mene,
    i ćerka­ma gov­o­rili: „Bež’te od njega!“,
    i: „Tre­ba­lo bi ga obesiti!“,
    a nji­hove majke su me volele,
    kao da su žalile što u živ­o­tu nisu krenule pogrešn­im putem…
    Da, bio sam skrhan,
    Gos­pod me je polupao,
    u gepeku sam imao 350g hašiša,
    vozio 160km/h,
    žalili su me porod­i­ca, prijatelјi.…

    .

    Oni su plakali nada mnom,
    ja nad njima,
    a samo sam se lupao dalјe i dalјe,
    na auto­mo­bil­skim kril­i­ma kao kril­i­ma heruvima,
    o knjige, lјude sam se lupao,
    i samo ubrzavao, sve brže i luđe,
    vriš­tao uz muziku,
    slušao rege, nosio ras­ta kapu,
    a voleli su me i krim­i­nal­ci, i ulјu­dan svet,
    i svešteni­ci i prostitutke
    (Mada svo­ju nika­da nisam imao!),
    ali oni, svi oni, iako nisu mogli bez mene,
    na kra­ju kra­je­va ipak me nisu voleli,
    zvali su me: „Mam­i­na maza!“,
    Gospode, Gospode, Gospode…

    .

    Tog utor­ka, u ponoć,
    pa do srede, u pet izjutra,
    bio sam na alkoholu,
    u adi­das tren­er­ci, nar­avno, kao Marli,
    slušao 7 Seconds,
    i kon­ačno te doz­vao, Gospode:
    Nisam vozio, ne umem da voz­im, nika­da nisam umeo,
    još jed­nom sam se razbio o sebe,
    i postao umet­nost, ruku tvo­jih delo,
    Dečak sa sač­mom u glavi,
    gledao sam tvo­je lice na svom dlanu,
    na dnu sebe, iza zatvorenih pro­zo­ra, na uglu svo­ga srca,
    u meni je bilo 100 stepeni,
    i sve je vriš­ta­lo: 7 Sec­onds, gume, lјu­di, dvo­cev­ka, sve,
    odjeki­vala je pustoš,
    i svi su bili srećni jer stradam,
    zavid­ni jer sam tvo­jih ruku delo.

    .

    Nisam više video ništa,
    zagre­jan preko svake mere
    ubrzavao sam na hard­kor užarenoj trasi za večnost,
    držao flašu, volan, patrlјcima,
    rulao u pla­menu, u ćošku sebe,
    na stolu gledao svo­je prste…

    .

    Tamo sam i ostao, tamo…
    A mož­da sam mogao i da ustanem,
    man­gup­s­ki naručim još jed­no piće,
    da stavim sladoled u usta…
    Ne, nisam to želeo,
    niš­ta nisam želeo,
    tako lepa mrt­va priro­da sam postao,
    moji prsti hrana za pričesnike.

    .

    .

    .

    .

    .