Dva švedska romana

Gordana Vlahović
Lat­est posts by Gor­dana Vla­hović (see all)

    .

    .
    Seder­berg kao naš savremenik

    .

    .

    .….Šved­s­ki pisac Jal­mar Seder­berg (1869 – 1941) srp­skoj čita­lačkoj pub­li­ci pred­stavl­jen je u izdan­ju zren­janinske Agore roman­i­ma Dok­tor Glas (2016) i Ozbilj­na igra (2017). Pisani i objavl­jeni početkom dvade­se­tog veka (Dok­tor Glas, 1905, Ozbilj­na igra, 1912) izazi­vali su sen­zaci­ju i skan­dal, jer kako reče Mar­garet Etvud „pre sve­ga zbog toga što se bave večno skan­dalozn­im temama, sek­som i smrću“. Dakako, ne samo nave­den­im temama, ali pro­voka­tivn­im, i danas izuzetno prisut­nim u savre­menim živ­ot­nim okol­nos­ti­ma. Otu­da se Seder­berg (pesme, nov­ele, drame, romani, nov­inars­ki posao) čita kao naš savre­menik; čita­lac pre­poz­na­je moralne dileme Seder­ber­gov­ih likova.
    .….Prob­lem bra­ka bez ljubavi nije nov, ali je sva­ki brak priča za sebe. Kad fiz­ič­ka odvrat­nost pre­ma mužu doseg­ne do nepo­jam­nos­ti (gospođa Gre­gori­jus), traži se pomoć ono­ga „koji katkad pomaže drugi­ma ali nikad nije umeo da pomogne sebi“, i koji ima sek­su­alne frus­tracije, te sa trideset tri godine živ­ota nikad nije bio blizak sa ženom. (Doživl­jaj iz mla­dosti Ivan­j­danske noći, čudesna svet­la i zvu­ci, vasiona nad prvom devo­jkom koju je držao za ruku, veli­ka vasiona, svet­la i pla­va, kad buđen­jem prvih čul­nih vibraci­ja pleše pod nji­ma cela zeml­ja, uz prvi dugi poljubac; i vest potom da se utopi­la pri­likom kupan­ja u danu kišovit­om; pat­n­ja, teš­ki snovi i duga mla­dost bez žene). Taj dok­tor Glas, dove­den u pro­cep između dužnos­ti (zakona) i savesti o ispravnos­ti čin­jen­ja i nečin­jen­ja, proći će kroz koš­mar, strah, kole­ban­je, preispi­ti­van­je o ubistvu te i kroz čin ubist­va, zarad spasa i pomoći. Dovođen je u pri­liku da za nežel­jene trud­noće odbi­je abor­tus, iako oseća da pos­to­je sluča­je­vi kad je lice­mer­no pon­ašati se po slovu zakona, kad je milos­rd­no ubiti zametak u začetku (slučaj lečen­ja deča­ka idio­ta čiju majku odbi­ja za abor­tus par god­i­na rani­je). Biće gospođa Gre­gori­jus, uz ljubavni­ka sa kojim nema budućnos­ti, spase­na nas­rtljivog i odvratnog joj muža. Dok­tor Glas neće cijankalij zaključan u fijo­ci pri­meni­ti na sebi. Muž će nes­ta­ti, bez kajan­ja Glasovog, ali saz­nan­jem da dotič­na nikad neće biti nje­go­va, i da mu je živ­ot promakao.
    .….Ni Arvid, u Ozbiljnoj igri, ambi­ciozan, obra­zo­van, siro­mašan mladić, ne oženivši se u mla­dosti Lidi­jom, ćerkom slikara pejza­ža, biva kas­ni­je uvučen u brak u kome ne pos­to­ji pravi dija­log. Autor ironično koristi pojam „srećnog bra­ka“, u kome je ispun­jen cilj Arvi­dove žene Dag­mar da nađe muža (lukavst­vo „tajnom verid­bom“). Neko­liko puta ponovl­jeno je: „Ali su inače živeli veo­ma srećno. I godine su pro­lazile“, obeleža­va tu bračnu vezu, (ironično), kao neprekid­ni ritam dosade bez kraja.
    .….Preljube ne donose tra­jno ispun­jen­je. One često izazi­va­ju moralne dileme koje se man­i­fes­tu­ju kroz snove, razrovane iluz­i­je, duševni i fiz­ič­ki bol. Ako se skri­vaš, znači da činiš neš­to nedozvol­jeno. Ako ne pokušaš išta da promeniš znači da si se rezig­ni­ra­no pre­pus­tio udesu sluča­jnos­ti i sple­tu okol­nos­ti koje nisi želeo. Pri­jatelj Markel: „Ne biraš sud­binu. Isto tako ne biraš ni ženu, ni ljubavnicu, ni decu. Dobi­jaš ih i imaš ih, i deša­va se da ih izgu­biš. Ali ih ne biraš.“ Arvid goto­vo fatal­is­tič­ki potvrđu­je: Ne biraš… Na Lidi­ji­no pitan­je: „Jesi li srećan?“ Odgo­vara: „Niko valj­da nije srećan… Ali sve­jed­no moraš da živiš najbol­je što umeš.“
    .….Zaš­to se upuš­tati u ljubavi i preljube? „Ali jedan­put u ovom ubo­gom živ­o­tu valj­da smeš da pokušaš da pron­ađeš svo­je jeze­ro Tau­nicer…“ Ne zna­ju Seder­ber­govi junaci ni gde je, ni kako stići do nje­ga, ali ih nosi ta žud­n­ja za dru­gači­jim, za har­moni­jom, za ispun­jen­jem. To imag­i­narno jeze­ro, neka lep­ota, jed­va dostiž­na. Za Glasa i Arvi­da, nedostižna.
    .….Da bi iluz­i­je pomenu­tih liko­va mogle biti razrovane, u sve­tu lažne sig­urnos­ti, može se naslu­ti­ti iz korišćen­ja sim­bo­la realne pojavnos­ti. U Dok­toru Glasu (str. 40) kra­jo­lik je u pot­punom antipo­du sa ljud­skim pon­ašan­jem (pla­vo nebo, popod­nevno sunce, zele­ni­lo plaža na jed­noj, i vika, bahatost muškara­ca, ocvala lep­ota žena, nemarnost kono­bara, na dru­goj strani), uz Glasov sarkazam o domu, kući i ženi: „Ne, ne pos­to­ji srećan san koji na kra­ju sam sebe ne ugrize za rep.“
    U Ozbiljnoj igri najav­na špi­ca za 1912. god­inu, posled­n­ja u ovome romanu je „Bliže, Bože, tebi“ koja stvara atmos­feru neuspe­ha, propal­ih nada i višestruk­ih pre­vara. Gov­o­rilo se da su muz­ičari na Titaniku svi­rali psalam (istim obraćan­jem bogu) pre nego što su se utopili.
    .….U oba romana, kao neizbežni ambi­jen­tal­ni okvir prisut­no je groblje. Čak, prva prelju­ba Arvi­da i Lidi­je praće­na je posm­rt­nim zvon­i­ma koja su zvoni­la kroz decem­bars­ki mrak.
    .….Int­ri­gi­ra Lidi­jin oproš­ta­jni pok­lon Arvidu: nožić sa sedefnom drškom. Da li je zab­o­rav­i­la i zane­mar­i­la nar­o­d­no verovan­je da se nož ne daje nekome koga voliš i ceniš? Jer to rađa nepri­jateljst­vo i mržn­ju. Ili mu se ona sveti (nožem i pre­vara­ma) za kole­bljivost i neod­lučnost u mla­dosti? (Seti­mo se onih Andriće­vih: „Put do žene je viju­gav i tajan…“) Ko će znati!
    .….Jal­mar Seder­berg razobliča­va lažljivost, lice­mer­je sred­nje klase, koje se često prikri­va spol­jašn­jom for­mom pris­to­jnos­ti. On početkom 20. veka pokreće prob­lem eutanz­i­je koji i posle sto god­i­na izazi­va opreč­na mišl­jen­ja. Nje­gov dok­tor Glas razmišl­ja: „Koliko sam samo nes­rećni­ka video koji­ma bih bez ikakvog okl­e­van­ja dao ove pilule, samo da kod mene kao i kod drugih dobrih lju­di, sop­stveni interes i poš­to­van­je pre­ma poli­ci­ji ne nadglašava­ju milos­rđe.“ Oporo, hrabro, autosarkastično, bez kon­ačnog odgov­o­ra (godine 2016. kod Ivana Ivan­ji­ja u romanu Moj lepi živ­ot u pak­lu, str. 67, razmišl­ja se o eutanz­i­ji, toj sko­ro tabu temi, ali sa predz­nakom sve veće prisut­nos­ti). Samoubist­vo je još jed­na od tešk­ih tema Seder­ber­gov­ih knji­ga, zbog kojih su nji­ma izazi­vani skan­dali ali su se čitale kako nekad, tako i danas. Gospođa Gre­gori­jus dok­toru Glasu ispove­da se: „Da, samoubist­vo je ružno. Ali može biti još ružni­je živeti. Zas­trašu­juće je to što tako često imamo izbor samo između man­je ili više ružnog. Kad bih samo mogla da umrem!“ Sled događa­ja opoz­vaće taj gospođin poriv za samoubistvom. A ona misao autoro­va: Ne kopaj do dna… ostavl­ja pitan­je oprav­danos­ti čin­jen­ja i nečin­jen­ja glavnih liko­va otvorenim.
    .….U oba romana uočljiv je pametan, vis­pren, duhovit, pron­i­cljiv pri­jatelj Glasov i Arvi­dov, Markel, nov­inar, koji je najčešće ironični glasno­gov­ornik samog pis­ca. Nje­govi komen­tari vezani su za pitan­ja morala, čul­nih uži­ta­ka, sreće, ljubavi, nov­inarst­va, poli­tičk­ih pitan­ja. Iznosi stavove o društveno poli­tičkoj situaci­ji u Šved­skoj na prelo­mu veko­va, provo­ci­ra neprikos­novenost Nobelove nagrade: „Nobelov tes­ta­ment je tes­ta­ment idio­ta, i sam pokušaj da se izvrši na neki smis­len način pred­stavl­ja nerešiv prob­lem.“ Markel je potre­ban kao pri­jatelj, tumač snovnih i dnevnih pri­li­ka, daje stvari­ma i događa­ji­ma pravu meru, ozbil­jan je slušalac, i ume da daje dobre savete i oni­ma koji­ma „je jesen pre­ra­no došla“. Kad ima ko da ih čuje.
    .…Ozbilj­na igra napisana je u trećem licu, uz neko­liko epis­to­la. Dok­tor Glas u for­mi je dnevni­ka, ograničenog vre­me­na (od 12. jan­u­ara do 7. okto­bra). Pre­vodi­lac obe knjige Dori­jan Haj­du. Jal­mar Seder­berg po temama koje obrađu­je, stavovi­ma o prob­lem­skim pitan­ji­ma, stilu i for­mi, savre­men je pisac čije delo izazi­va pažn­ju čitalaca.

    .

    .

    .

    .

    .