Marko Glišić

Egzemplari

.

.

.

Truhiljo i Aljende

.

Čekam paelju i omiljenu pesmu, a onda ću da ustanem i raspalim Ortegu posred one njegove pasje face, režao je Truhiljo, tamnoputi mornar iz Kadiza, koji, kako kaže, svakog dana očekuje brod iz Seute i pedeseti centimetar oko bicepsa.

Aljende ga je slušao ravnodušno, grickajući mančego, a kad je pod svadbarski šator uleteo golub, nije čekao ni trena, ustao je i pozvao Frančesku na ples.

.

.

Živka

.

Dvadeset godina stoji na terasi i pilji u široki bulevar pod sobom. I sve do sad, do kurtoaznog pitanja sa susednog prozora, ama baš niko da se zainteresuje šta to vidi u haotičnoj šaradi brundanja i piske:

– Gledam ljude u kolima, na motorima i biciklima… sa ovog mesta ih vidim najbolje, čak i one u punoj brzini… kad bih stavila naočare, čini mi se, mogla bih pogled da im uhvatim… i za sve ove godine, niko da se provoza go… a ja i moj Živorad smo se na Tomosu vozili po bedemima Morave, po ceo dan, gore-dole, goli…

.

.

Emilio  Kalderon 

.

Cirkuski artista Emilio Kalderon, neustrašivi hodač po žici, započinjao bi večernju molitvu za vreme tuširanja da bi je s »Oče naš« privodio kraju dok bi prao zube ili presvlačio posteljinu. Za Kalderone je oduvek važilo da ne mirišu dangubu, a Emilio je bio tipičan egzemplar svoje loze.

Tako jedne noći Emilio usni neobičan san – sebe nasred žice razvučene između dva oblakodera, nad glavama hiljadu zabezeknutih ljudi, i kako mu odjednom Gospod pušta desnu ruku da bi pomilovao neke dokone starice u katedrali Sen Deni što mu se usrdno moljahu. „Ma, pusti, Bože, sad te ba…“ viknu uspaničeno zaljuljani Emilio i trže se iza sna.

.

.

Karnera 

.

– Možda pređem na lulu – onako za sebe, mrmljao je Karnera, levoruki teškaš, koji već godinama ne priča o boksu, dok je nesigurno zavijao duvan Zlatne Virdžinije. Dan je vezivao užad za dokove večeri, senke bacale svoje mreže k istoku.

– Snimi ovu dvojicu, dečko. Po hodu vidiš da su ništarije. Upadljiva ležernost bez pokrića. Čist fol! Veličine ne hodaju, već klize, neprimetno i prirodno, kao tankeri po moru! – govorio je Karnera, dok sam ga u kolicima gurao niz park.

.

.

Marija 

.

Sasvim obična scena u kaleidoskopu scena koje su se tog popodneva, kao reke kroz ravnicu, lenjo odvijale svojim tokom:

Kosmati profesor književnosti sedi na klupi ispred škole i puši. Časovi su u toku. Iz betonskih vufera grada pulsira život omeđenih. Kraj Kosmatog prolazi Marija, ćudljiva Cigančica – pobegulja i zabušant:

            • Uživate, profesore?
            • Moglo bi se reći, Marija.
            • Još da je kiša i da ste na nekoj livadi, bosi…

I tako… sasvim obična scena… stvari teku svojim tokom… jedino je Marija, otada pa doveka, garantovano prolazila književnost.

.

.

Maradona

.

            • Ja sam drugi najbolji fudbaler u drugoj smeni, dok je prvi tim s profesorom na turniru u Beogradu, a IV1 na praksi!
            • A Piksi?
            • Piksi nije u školi, slavi Svetog Luku!

.

.

Hadži Zdravković

.

U suštini, Magdaleni se niko nikada nije ni sviđao, ali priliku da je oslovljavaju „gospođo Hadži Zdravković“, nije bilo šansi da propusti, zgrabila ju je kao što ogladnela mačka grabi ranjenog vrapca i oduševljeno se udala za trgovca Veljka Hadži Zdravkovića, inače amaterskog tenisera, koji se od uzbuđenja obavezno zajapuri i prdne kad servira na brejk-lopti.

.

.

Negovan 

.

Negovan je bio jedan od onih koji se čitavog života spotiču o isti kamen, zbog toga je vazda kasnio, nailazio na spuštene rešetke i trepćuća svetla.

Ali Negovan je na ovom svetu boravio pesnički i vremenom je zavoleo svaki svoj kamen. Prepuštajući se padovima, osećao je da bi ga u suprotnom neka rampa zasigurno raspalila po glavi ili bi podleteo ravno pod voz.

.

.

Nensi

.

Pre nego što poruči, prvo se malo premišlja, potom zamoli da joj osminu iseku na šesnaestine. Zatim na pitanje „želite li još nešto“ odlučno kaže „to je to“, pa se, potom, polazeći, predomisli i zamoli da joj u drugu kesu zapakuju isto. Kad stigne kući, sve četiri šesnaestine izruči u jedan oveći tanjir i natenane sve pokusa. Onda u jednu kesu istrese mrvice, zgužva izmašćeni pekarski papir i salvete, a u drugu puhne, stegne pri vrhu i pljesne o dlanove, jako – da pukne!

.

.

Ljuba oblak

.

– Nisam hteo da se ubijem, verujte mi, ne postoji nijedan razlog za tako nešto – objašnjavao je psihologu svoj skok sa trećeg sprata Ljuba Oblak – kao i obično, zapalio sam cigaretu na kuhinjskom prozoru i zurio u prolaznike pod sobom, bez i jedne jedine misli, međutim, kao nikada do tada, zaista, nikada se tako nešto nije dogodilo, sporadično da, ali nikada u tolikom broju, kao na traci, ili modnoj pisti, prolazile su poda mnom tako krupne žene, sa grudima bujnim kao jastuci na naduvavanje, ili lopte za pilates, ili nešto slično, ne znam sad, i ja, prosto, mislim, ustvari, stvarno ne znam šta sam mislio…

.

.

.

.

.


Marko Glišić

Rođen 1983. u Kragujevcu. Profesor srpskog jezika i književnosti. Pisao pesme, sad piše kratke priče, pisaće – voleo bi, al' sva je prilika da neće, opet pesme. Periodično objavljivao u periodici. Dva puta bio u najužem izboru za Nagradu „Mladi Dis“

Sva prava zadržana © 2015 - 2020 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja