Egzemplari

Lat­est posts by Marko Glišić (see all)

    .

    .

    .

    Truhiljo i Aljende

    .

    Čekam paelju i omil­jenu pes­mu, a onda ću da ustanem i ras­pal­im Ortegu posred one nje­gove pas­je face, režao je Truhiljo, tamnoputi mornar iz Kadiza, koji, kako kaže, svakog dana očeku­je brod iz Seute i pedeseti cen­timetar oko bicepsa.

    Aljende ga je slušao ravn­odušno, grick­a­jući mančego, a kad je pod svad­bars­ki šator ule­teo gol­ub, nije čekao ni tre­na, ustao je i poz­vao Frančesku na ples.

    .

    .

    Živ­ka

    .

    Dvade­set god­i­na sto­ji na terasi i pilji u širo­ki bule­var pod sobom. I sve do sad, do kur­toaznog pitan­ja sa susednog pro­zo­ra, ama baš niko da se zain­tere­su­je šta to vidi u haotičnoj šara­di brun­dan­ja i piske:

    – Gledam ljude u koli­ma, na motori­ma i bicik­li­ma… sa ovog mes­ta ih vidim najbol­je, čak i one u punoj brzi­ni… kad bih stavi­la naočare, čini mi se, mogla bih pogled da im uhva­tim… i za sve ove godine, niko da se provoza go… a ja i moj Živo­rad smo se na Tomo­su vozili po bedemi­ma Morave, po ceo dan, gore-dole, goli…

    .

    .

    Emilio  Kalderon 

    .

    Cirkus­ki artista Emilio Kalderon, neustrašivi hodač po žici, započin­jao bi večern­ju molitvu za vreme tuši­ran­ja da bi je s »Oče naš« privo­dio kra­ju dok bi prao zube ili presvlačio posteljinu. Za Kalderone je odu­vek važi­lo da ne mir­išu dan­gubu, a Emilio je bio tip­ičan egzem­plar svo­je loze.

    Tako jedne noći Emilio usni neo­bičan san – sebe nasred žice razvučene između dva oblakodera, nad glava­ma hil­jadu zabezeknu­tih lju­di, i kako mu odjed­nom Gos­pod puš­ta desnu ruku da bi pomilo­vao neke dokone starice u kat­e­drali Sen Deni što mu se usrd­no mol­jahu. „Ma, pusti, Bože, sad te ba…“ viknu uspaničeno zaljul­jani Emilio i trže se iza sna.

    .

    .

    Karn­era 

    .

    – Mož­da pređem na lulu – onako za sebe, mrml­jao je Karn­era, lev­oru­ki teškaš, koji već god­i­na­ma ne priča o bok­su, dok je nesig­urno zav­i­jao duvan Zlatne Virdžini­je. Dan je vezi­vao užad za dokove večeri, senke bacale svo­je mreže k istoku.

    – Sni­mi ovu dvo­jicu, dečko. Po hodu vidiš da su niš­tar­i­je. Upadlji­va ležer­nost bez pokrića. Čist fol! Veličine ne hoda­ju, već klize, neprimet­no i prirod­no, kao tankeri po moru! – gov­o­rio je Karn­era, dok sam ga u kolici­ma gurao niz park.

    .

    .

    Mar­i­ja 

    .

    Sasvim obič­na sce­na u kalei­doskopu sce­na koje su se tog popod­ne­va, kao reke kroz ravnicu, lenjo odvi­jale svo­jim tokom:

    Kos­mati pro­fe­sor književnos­ti sedi na klupi ispred škole i puši. Časo­vi su u toku. Iz beton­skih vufera gra­da pul­sira živ­ot omeđenih. Kraj Kos­matog pro­lazi Mar­i­ja, ćudlji­va Ciganči­ca – pobe­g­ul­ja i zabušant:

              • Uži­vate, profesore?
              • Mog­lo bi se reći, Marija.
              • Još da je kiša i da ste na nekoj liva­di, bosi…

    I tako… sasvim obič­na sce­na… stvari teku svo­jim tokom… jedi­no je Mar­i­ja, ota­da pa dove­ka, garan­to­vano pro­lazi­la književnost.

    .

    .

    Maradona

    .

              • Ja sam dru­gi najbolji fud­baler u dru­goj smeni, dok je prvi tim s pro­fe­sorom na turniru u Beogradu, a IV1 na praksi!
              • A Pik­si?
              • Pik­si nije u školi, slavi Sve­tog Luku!

    .

    .

    Hadži Zdravković

    .

    U suš­ti­ni, Mag­daleni se niko nika­da nije ni sviđao, ali pri­liku da je oslovl­java­ju „gospođo Hadži Zdravković“, nije bilo šan­si da pro­pusti, zgra­bi­la ju je kao što oglad­nela mač­ka gra­bi ran­jenog vrap­ca i oduševl­jeno se udala za trgov­ca Velj­ka Hadži Zdravkovića, inače amater­skog tenis­era, koji se od uzbuđen­ja obavezno zajapuri i prdne kad servi­ra na brejk-lopti.

    .

    .

    Nego­v­an 

    .

    Nego­v­an je bio jedan od onih koji se čitavog živ­ota spotiču o isti kamen, zbog toga je vaz­da kas­nio, nailazio na spuštene rešetke i trepćuća svetla.

    Ali Nego­v­an je na ovom sve­tu boravio pes­nič­ki i vre­menom je zav­oleo sva­ki svoj kamen. Pre­puš­ta­jući se padovi­ma, osećao je da bi ga u suprot­nom neka ram­pa zasig­urno ras­palila po glavi ili bi podle­teo ravno pod voz.

    .

    .

    Nen­si

    .

    Pre nego što poruči, prvo se malo pre­mišl­ja, potom zamoli da joj osminu iseku na šes­naes­tine. Zatim na pitan­je „želite li još neš­to“ odlučno kaže „to je to“, pa se, potom, polazeći, pre­domis­li i zamoli da joj u drugu kesu zapaku­ju isto. Kad stigne kući, sve četiri šes­naes­tine izruči u jedan oveći tan­jir i nate­nane sve pokusa. Onda u jed­nu kesu istrese mrvice, zguž­va izmašćeni pekars­ki papir i sal­vete, a u drugu puhne, steg­ne pri vrhu i pljesne o dlanove, jako – da pukne!

    .

    .

    Lju­ba oblak

    .

    – Nisam hteo da se ubi­jem, veru­jte mi, ne pos­to­ji nijedan razlog za tako neš­to – objašn­javao je psi­ho­logu svoj skok sa trećeg spra­ta Lju­ba Oblak – kao i obično, zapalio sam cig­a­re­tu na kuhin­jskom pro­zoru i zurio u pro­laznike pod sobom, bez i jedne jedine mis­li, među­tim, kao nika­da do tada, zaista, nika­da se tako neš­to nije dogodi­lo, spo­radično da, ali nika­da u tolikom bro­ju, kao na traci, ili mod­noj pisti, pro­lazile su poda mnom tako krup­ne žene, sa grudi­ma bujn­im kao jas­tu­ci na nadu­va­van­je, ili lopte za pilates, ili neš­to slično, ne znam sad, i ja, pros­to, mis­lim, ust­vari, stvarno ne znam šta sam mislio…

    .

    .

    .

    .

    .