Everest

Lat­est posts by Dra­go Glamuz­i­na (see all)

    .

    .

    Meč stol­jeća

    .

    Umjesto da napokon posložim svoj život
    ja iz noći u noć gledam mečeve Muhame­da Alija
    i Joea Fra­ziera, i Georgea Fore­m­ana, i Son­ny­ja Listona.
    Pet­naest run­di u New Yorku
    osam run­di u Kinšasi
    četr­naest run­di u Manili.
    Mržn­ja do kra­ja života
    ali uvi­jek jedan uz drugoga
    u svakoj rečenici,
    i sad kad je jedan od njih mrtav,
    Ali i Frazier.
    Udar­ci zbog kojih presta­ju raditi
    svi unutarn­ji organi
    samo su man­ji dio velike živ­otne priče
    koja se u veo­ma nateg­nu­tom luku
    noćas spa­ja s mojom.
    Čudim se kako sam ih pron­ašao nakon tolik­ih godina
    sad kad se i sam borim.
    Taj se dječak usta­jao po noći da bi ih
    gledao, zajed­no s mil­i­ju­ni­ma drugih,
    kako se bore u džungli. Ali i Foreman.
    Imao sam tada 7 god­i­na, i nar­avno da se ničega
    iz te bitke ne sjećam, osim svog oca,
    uzbuđen­ja dok me budi u tri ujutro
    osjeća­ja da smo u neče­mu zajedno,
    nje­gov­ih stis­nu­tih zubi­ju i glave
    koja se njiše lije­vo desno
    u pokuša­ju da izb­jeg­ne krošee
    koji dolijeću sa svih strana.
    I sada je noć, četiri sata,
    i ja gledam ono isto što sam
    i tada gledao.
    Ali, rekao sam već, tada sam vidio neš­to drugo.
    I tada sam bio netko drugi.
    Što je zajed­ničko toj dvojici?
    Prvi i ne zna za dru­gog, ne može ga ni zamisliti,
    a dru­gi se samo nejas­no sjeća prvog.
    Prvi je bio sre­tan što ga je otac poz­vao k sebi
    a dru­gi je vidio oče­vu smrt
    i sad se spre­ma da zada smrt
    jed­nom životu,
    ubi­je jednog od onih koji su mu prethodili.

    .

    .

                                      Sub specie aeternitatis

    .

    U tuđem sam stanu
    ispod tuđih plahti i deka,
    oko mene ostaci neči­jeg života,
    koji nije moj.
    Čitam što piše na papir­iću zal­i­je­pljenom na hladnjaku,
    gledam fotografi­ju na zidu
    mali Japanac,
    ostaci tuđe hrane u smeću
    tuđa kupaonica
    kuti­ji­ca za leće, stara čet­ki­ca za zube
    preko mal­ih ljes­ta­va pre­bačen šal…
    Sutra će se moji pri­jatelji vratiti
    i ja ću, nakon što sam dan­i­ma promatrao
    naplavine nji­ho­va života,
    preći u stan drugih prijatelja
    koji nisu nigdje otputovali
    ali ima­ju sobu viška
    i zovu me svo­jim djetetom
    dok mi priprema­ju večeru.
    Posli­je ležim u krevetu
    i gledam u zid
    u portret oca mog prijatelja,
    koji je umro baš u ovoj postelji
    u kojoj bezus­p­ješno pokušavam zaspati.
    Otvaram knjigu koja sto­ji kraj uzglavlja
    i gledam fotografi­je starog Zagre­ba i ljudi
    koji su već odavno mrtvi
    ali, eto, našli su se u ovoj sobi
    sa mnom
    i ocem mog prijatelja.
    Pomis­lim kako su se sigurno
    i nji­ma događale ovakve stvari u životu
    i kako to više nikome nije važno.
    Zatim pokušavam pronaći
    neš­to umiru­juće u toj činjenici.

    .

    .

      Popodne sa sinom

    .

    Danas sam proveo dan
    Sa sinom
    Kao nekada
    Bili smo na košarci
    Pa u kinu
    Na kra­ju sam ga odvezao kući
    Parki­rao pred zgradu u kojoj sam
    Nekad živio
    Ali on nije izlazio
    Pa smo dugo raz­go­var­ali u automobilu
    Htio sam ga pitati
    Neš­to o tome kako izgleda
    Taj život
    U toj kući
    Sada

    Ali nisam

    .

    .

    .….….….….….……    Ever­est

    .

    niš­ta novo u mojoj sobi
    i dal­je se redovito
    uniš­tavam, noćima
    dan jed­va preživim
    a onda opet, navečer
    dovlačim se do ruba
    spuš­tam roletne kad zajutri
    kao da ću time neš­to promijeniti
    uhva­tim se neče­ga pa ne puštam
    pus­toši me to krn­je zadovoljstvo
    da li se Mal­lo­ry 1924. popeo na vrh
    o tome mis­lim ovih dana
    knjige, internet
    fil­movi, fotografije
    stot­inu sce­nar­i­ja tog posljed­njeg dana
    prvi na Everestu?
    nek se mozak potru­di, koliko god može!

    nje­go­vo tijelo.
    zajed­no s istraži­vači­ma pre­gle­davam nje­gov leš
    pre­gle­davam stvari koje su pron­ašli nakon 75 godina
    pis­mo neke žene koja mu oči­to nije supruga
    sat bez kazaljki
    zaštitne sunčane naočale
    koje su mu našli u džepu
    pa znamo da je bio mrak
    kad je pao.
    zaš­to je sa sobom poveo tog neiskusnog momka
    neki kažu da je pogin­uo zbog ljubavi
    ni prvi ni zadnji
    lijepi se mladić okl­izn­uo i povukao ga u smrt,
    sve to usprkos mnoštvu nježnih pisama
    koje je s Tibeta poslao supruzi
    obećava­jući da će njenu fotografiju
    ostavi­ti na vrhu svijeta
    zaš­to nije odus­tao, zaš­to se nije vratio
    kad je vidio da je prespor
    da je prehladno
    i da nema više kisika?
    zaš­to se on dovo­dio do ruba?
    od čega je bježao?
    tijekom svih tih god­i­na nje­go­vo su tijelo
    isklju­cale ptice
    ušle su u nje­ga kroz zadnjicu
    i izvuk­le mu svu utrobu
    tru­p­lo je pot­puno prazno
    ali leđa su savršeno očuvana
    vide se i mod­rice od konopa
    kao i pis­mo te nepoz­nate žene
    koje je bilo skriveno u unutarn­jem džepu
    i mi sad, nakon tolik­ih desetljeća
    čita­mo te rečenice
    koga je zapra­vo volio
    suprugu, tu drugu ženu
    deč­ka kojeg je poveo u smrt?
    Everest?
    svo­ju djecu?
    sve njih?
    i je li to važno nakon svih ovih godina?
    zamišl­jam kako se spuš­ta kroz mrak
    (mjesec je te noći izišao tek u 1 sat)
    pot­puno iscrpljen
    nakon što se prvi popeo na vrh svijeta
    (jer ja eto vjeru­jem da je bio gore)
    i kako pada
    stoti­na­ma metara klizi niz liticu
    zatim proučavam točku
    na kojoj su ga pronašli
    pokušavam pogodi­ti otkud je pao
    napi­pati rub
    s kojeg je kliznuo
    u moju sobu

    .


    Bacač kame­na

    .

    (ili kako završi­ti pjes­mu nakon 25 godina)

    Kad ostaviš obitelj
    i odeš od kuće,
    tre­baš jed­nom preseliti
    i svu onu hrpu papi­ra koju si godinama
    sla­gao po ladicama,
    za neke bol­je dane
    kad si im obećavao se vratiti.
    Odgađao sam to godinama,
    pre­m­da svjes­tan da više nisu u stolu,
    ni u ormaru, nego negdje na hrpi u potkrovlju,
    a poneš­to mož­da i u smeću.
    Mož­da se netko i iživl­javao na njima.
    Ali evo me sad,
    vir­im u nekog dru­gog sebe
    pre­mećem po ruka­ma tekstove
    o žena­ma koje više ne volim,
    o ljudi­ma koji su u među­vre­menu umrli,
    o vre­menu koje ubi­ja sve čega se dotakne…
    A ostavl­jeni su da ih se završi.
    Čitam tu pjesmu
    o bacaču kamena,
    o tome kako sam se uspeo
    na malu uzvis­inu pokraj kuće
    i gađao kamenjem
    u jedan stari šporet bačen
    ispod ceste.
    Pokušavam doz­vati taj osjećaj,
    vid­jeti tog Bacača
    i kamen kako leti,
    iz onog u
    ovo vrijeme.
    Leti ravno pre­ma meni
    i prisil­ja­va me
    da se
    sklonim.

    .

    .

    .

    .