Gariša tip 2

Lat­est posts by Miroslav Ćurčić (see all)

    .

      .…Kupio sam rob­o­ta. Nisam mogao da se oduprem toj želji. Dan uoči Božića je čas u kom čovek najlakše može da pron­ađe oprav­dan­je za sebe.

     .…Svugde se osećala atmos­fera praznične kupovine i demon brzog potezan­ja plas­tike pobe­dio je ko zna koji put. Žena na kasi je veš­tim pokre­tom provuk­la karticu.Upitala me je da li mi tre­ba pomoć? Odbio sam. Kuti­ja nije bila teš­ka, ali sam je zbog dimen­z­i­ja nosio obe­ma ruka­ma. Lju­di su se sklan­jali, prop­uš­ta­jući me da prođem.

    .….Na auto­buskoj stani­ci sam čekao pola sata. Prošla su dva puna auto­busa u koje nisam ni pokušao da uđem. Kuti­ju sam pažlji­vo spus­tio na tro­toar i oslo­nio ruku na nju. Doseza­la mi je do gru­di. Sli­ka rob­o­ta se nalazi­la na svakoj strani. Ispod su bile ispisane rečenice na kineskom, ili mož­da čak japan­skom. U rad­nji su se pro­davala dva tipa: Gar­iša tip 1, i Gar­iša tip 2. Zbog nji­hovih ime­na sam pomis­lio da su napravl­jeni kod nas, ali više nisam bio sig­u­ran u to. Pogledao sam na sat. Nestr­plji­vo sam čekao da stignemo kući.

    .….Smes­tio sam se s Gar­i­jem na zad­njoj plat­for­mi. Vozač je oštro vozio, kao da se trka s nekim. Put­ni­ci su se klatili u svakoj kriv­i­ni kroz koju smo prošli. Jed­nom rukom sam držao šip­ku, dru­gom pridržavao kutiju.Vodio sam raču­na da se što man­je pomera. U jed­nom trenutku su zaškri­pale kočnice i svi smo se našli na podu auto­busa. Čulo se sten­jan­je, gunđan­je, i sočno pso­van­je neči­je majke. Ustao sam među prvi­ma, uspravio kuti­ju, i šap­n­uo Gar­iši: „Izvi­ni.“ Žena koja je sta­jala do mene gledala me s nevericom.

                Kada smo stigli kući ras­pako­vao sam i oslo­bo­dio novog dru­gara stiro­pornih oko­va. S obzirom da su mu već bili mon­ti­rani točk­ići, gurao sam ga kroz stan i usput mu teatral­no pokazi­vao nje­gov novi dom. Znao sam da je smešno to što radim, ali nije me bilo briga.

    .….Nemam želju da budem bilo čiji vlas­nik. Usaml­jen sam i potreb­no mi je društ­vo. To je jedi­ni razlog moje kupovine. Gar­iša je urađen po uzoru na R2-D2, rob­o­ta iz fil­ma Ratovi zvez­da; Na prvi pogled je isti kao veli­ki kance­lar­i­js­ki usi­si­vači; uspra­van limeni val­jak s glavom u obliku polu­lopte. Umesto ruku ima poluge sa strane. Na njih je moguće kalemi­ti razne dodatke koji se naknad­no kupu­ju. Ima pril­ičan broj preki­dača i led lampi­ca. Uglavnom su crvene i zelene boje. Pose­du­je još tri priključ­ka za usb, LCD pro­jek­tor kao i dva zvučni­ka sa strane. Kupio sam sku­plji mod­el. Gar­iša tip 2 može da priča i muškim i žen­skim glasom, zav­is­no od moda koji izabereš. U nje­ga je ubačeno oko sto fraza koje se koriste u svakod­nevnoj komu­nikaci­ji; tako su mi rek­li u pro­davni­ci. Ima spoljnu jedinicu u vidu antene. Ona se izbacu­je na sims i ima ulogu da pri­ma infor­ma­ci­je sa satelita koji kruže iznad naših gla­va. Upo­zo­ra­va na vre­men­sku prog­nozu, opas­nost od padavina, indeks UV-zračen­ja i brz­inu vetra, ako ga ima.

    .….Na dnu kuti­je sam pron­ašao uput­st­vo za upotre­bu. Kom­ple­tan tekst u nje­mu je bio ispisan­meni nepoz­na­tim, znakovn­im pis­mom. Prelis­tavao sam ga stran­icu po stran­icu. Moj strah je bio opravdan.

                „Gari, šta sad da radimo?“

                Gari je i dal­je ćutao. Nakon detaljnog pre­traži­van­ja, pre­poz­nao sam i pri­tis­nuo on-off dugme. Čulo se kratko piš­tan­je. Najveća crve­na lampi­ca­je počela da treperi. Skočio sam od radosti i počeo da ga lju­bim u mesto koje bi, po mojim pret­postavka­ma, tre­ba­lo da mu bude čelo. Na inter­ne­tu sam pron­ašao sva detalj­na uput­st­va neophod­na za puš­tan­je u rad. Uz pomoć bežične konek­ci­je sam ga povezao s mojim raču­narom, tako da je Gar­iša tip 2 dobio sve neophodne podatke o meni. Priključio sam ga na stru­ju da mu se napuni bater­i­ja. Osta­lo je samo da čekam. Uga­sio sam sva svet­la i ispružio se po dvosedu.

    .….Nepuna dva sata nas je delilo do počet­ka Božića. Hip­no­ti­sano sam gledao u nje­go­vo crveno oko,pokušavajući da ost­varim dublji emo­tivni kon­takt. Palo mi je na pamet da on sada zna više o meni nego ja o nje­mu. Da li me prezire zbog fil­mo­va koje volim da gledam? Da li mu se sviđa moja omil­je­na muzi­ka? Uli­com je prošao auto­mo­bil i na tren farovi­ma osvetlio sobu u kojoj sam ležao. Bio sam umoran. Vre­men­s­ki raz­maci između trep­ta­ja posta­jali su sve duži. A onda se,iznenada, desio prasak.

    .….Skočio sam iz kreve­ta. Vatreni buketi na nebu su najavlji­vali slavl­je. Na Gar­i­jevoj glavi su se upalile sve pos­to­jeće lampice. Gla­va mu se okre­ta­la oko ose. Snop svet­losti iz nje­gov­og pro­jek­to­ra prikazi­vao je na zidu pokretne slike neke oskud­no ode­vene devo­jke koja se uvi­jala oko šip­ke, peva­jući Džingl bel rok. Pes­mu sam pre­poz­nao jedi­no po melodi­ji i reči­ma u refrenu. Žen­s­ka je imala kose oči i odlučnu nameru da ide do kra­ja. Kada je zbacila sa sebe i posled­nju krpicu, uputi­la mi je poljubac i prošaputala:

    .….…..„Vuaa ajj niii, vuaa sjan ni“

                Gledao sam­pro­jek­ci­ju na zidu. „Zgod­na cica“,rekao sam sebi, „Ova mora da nije naša“. Devo­j­ka mi je opet uputi­la dvodi­men­zion­al­ni poljubac:

    .…..„Vuaa ajj niii, vuaa sjan ni“, čulo se iz zvučnika.

    .……Okren­uo sam se pre­ma Gar­i­ju. I on je usme­rio svo­je crveno oko pre­ma meni. Gledali smo se neko vreme. Doš­lo mi je svaš­ta da ga pitam, ali sam odus­tao. Lud i napo­ran dan.Nepoznata dama je pono­vo krenu­la da se uvi­ja oko šip­ke. Sag­n­uo samse da potražimon-off preki­dač, uz uzdah.

    .……„Žao mi je bejbi, mož­da neki dru­gi put“.

    .

    .

    .