Marko Pavlović

Gospodin Predin

.

..

.

Bilo je kasno popodne. Mrak je već uveliko pao. Hvatao ga je san kada je začuo zvono. Poželeo je da mu se samo učinilo. Tišina. „Dobro je“, pomislio je. Tonuo je u san. Lagano. Osećao je težinu tela i zamišljao je da gleda u unutrašnjost očnih duplji. Video je svoga oca. Nije imao više od tridesetak godina, kosa mu još uvek nije bila osedela. Nosio je plavu radničku bundu sa krznenim okovratnikom. Bili su u robnoj kući, razgledali ploče. Nešto ga je trgnulo iz sna. Nije više mogao da se mislima vrati na oca. Usta su mu bila suva. Da li je to bilo zvono? Nije čak bio siguran da je čuo bilo kakvo zvono toga dana. Nevoljno je ustao. Prišao je vratima i posle kratke pauze naglo ih je otvorio. Napolju nije bilo nikoga. „Gluposti“, pomisli. Nikoga nije očekivao. Pokrio se ćebetom i pokušavao da zadrema kada je jasno čuo zvono. Namrštio se i povikao „Ko je? Znate li vi, čoveče, koliko je sati?“ Odgovora nije bilo. „E sad je bilo dosta“, pomisli i krenu ka vratima. Ovoga puta, vrata su se sama otvorila i pred njim je stajao oniži čovek sa kačketom na glavi.

„Izvinite, da li ste vi gospodin Predin?“ upita čovek.

„Gospodin svakako nisam, ali… Ko ste vi, dođavola? Jel’ ovo neka šala? Koga trebate?“

„Oprostite, molim Vas, nisam želeo da smetam. Učinilo mi se da sam čuo de me pozivate unutra, zato sam se uhvatio za kvaku…“

„Dobro, dobro, pustite sad to. Ko ste Vi?“

„Predin“, odgovori čovek i pruži mu ruku. Nije se rukovao ni sa kim godinama. Nije prihvatio pruženu ruku.

„Predin?“

„Da, Predin.“

„Izvinite, ali ne razumem. Vi ste Predin? Ili samo tražite Predina? Ko ste vi, čoveče? Nemam vremena za ovo, stvarno…“

„Oprostite, molim Vas… Rasejan sam, ovo me je potpuno poremetilo.“

„Šta Vas je poremetilo? I šta, kog đavola, želite?“

„Ne razumete, ali Vas ne krivim. I meni je bilo teško da razumem. Iskreno, ni sam nisam siguran da razumem. Ali dobro, da krenemo ispočetka. Mogu li da uđem, molim?“

„Uđite, ali nemam vremena…“

„Razumem, razumem, svakako… Ali bojim se da priča nije kratka.“

„Kakva sad priča, čoveče? Ne vredi, uđite i objasnite mi šta kog đavola hoćete od mene.“

„Zahvaljujem.“

Pre nego što je ušao, neznanac (Predin ili kako već), obrisa cipele o otirač, onda se izu ispred vrata i ukorači u kuću.

„Zar nećete uneti svoje cipele unutra, pobogu?“

„A ne, to nikako, naši stari kažu…“

„Dobro, dobro, uđite već jednom.“

„Mogu li da sednem?“ upita čovek. Već bi seo da po stolicama nisu bile razbacani crteži i skice.

„Sedite na krevet. Kafa?“

„Ne hvala, ne pijem kafu… U stvari, ni sam ne znam da li ne pijem kafu, ili sam samo zaboravio da sam ranije pio kafu.“ U tom trenutku izvadi parče papira iz džepa i poče nešto da traži.

„Pijem kafu, jednu dnevno, sa kakaom. Pijem i čaj, ali samo od nane, bez šećera“, poče glasno da čita.

„Može kafa!“ sa olakšanjem reče čovek i vrati papir u džep.

„Znači niste popili kafu od jutros?“

„E, vidite, to ne znam. Ali može čaj, od kamilice.“

„Jel Vi to mene zajebavate? Kakva kamilica, Vi pijete samo nanu!“

Čovek se trgnu, uze ponovo papir, „…od nane, bez šećera.“

„Dakle, čaj od nane?“

„Da molim, bez šećera.“

„E jebiga“, pomisli, „gde mu zapade ovaj čiča. I šta, koj moj, hoće? Ma potpuno je prolupao, ne zna ni kako se zove. Ionako ne znam šta bih sa sobom, popićemo čaj i razlaz.“

„Bengin!“

„Molim?“

„Da, da, Bengin, mislim, ja sam Bengin. Pisalo je na papiru. Onda ste Vi sigurno Predin! Pa da, sve sad ima smisla…“

„Gospodine Bengin, ili kako se već zovete, zaista ne znam šta Vi hoćete od mene. Pustio sam Vas da uđete, iako se niste najavili. Niti Vas poznajem, niti sam ja taj Predin. Popićemo čaj, i kud koji. Razumete?“

„Zvoni Vam telefon gosn Predin.“ Telefon je zaista zvonio. Toliko se uznemirio da ga uopšte nije čuo. Teška slušalica bakelitnog telefona je vibrirala pri svakom zvonu.

„Krunić, izvolite. Koga trebate? Razumem. Da, sutra. Pet? Nije kasno. Srećno.“

„O gospode, pa Vi niste Predin? Ali to je nemoguće, ja Vas znam, i Vašeg oca, starijeg gospodina Predina, nemoguće!“

„Smirite se. Da li želite med?“

„Ma kakav med čoveče, meni treba Predin. Razumete li? P-R-E-D-I-N, šta tu nije jasno?“

„Dobro, dobro, polako, čoveče. Prosipate čaj po tepihu. Smirite se. Mogu li da pogledam taj Vaš papir? Možda ću uspeti da dokučim o čemu se ovde radi…“

„Da dokučite o čemu se radi? Dragi moj, mnogi su pokušali, ali ne radi se o tome da bilo šta treba razjasniti. Ukoliko niste Predin, nemamo šta da razgovaramo. Ili još gore, ukoliko se stidite svog prezimena pa ste ga naknadno promenili, mislim, stvarno, to je tako… Do viđenja.“ Čovek poskoči i krenu ka vratima.

„Ama šta je s’ Vama? Gde ste pošli? Upadnete mi u kuću, ne znate ni kako se zovete, niti koga tražite… Ama, zahtevam objašnjenje!“

„Predina“

„Molim?“

„Predina tražim, rekao sam Vam već. Dobro ja znam koga tražim. Ali, kako kažete, Vi niste čovek koga tražim. Ili možda i jeste, ali ne želite da se zovete sopstvenim prezimenom. Sramota!“

„Vi stvarno niste normalni! Ja sam Dragoljub Krunić, kakav Predin? Sačekajte, molim, pokazaću Vam ličnu kartu. Bože, kako se to ga ranije nisam setio.“ Otvorio je fioku i počeo da pretura bacajući na pod razne papiriće i fascikle.

„Nije ovde. Ali siguran sam da sam je ovde stavio, dođavola. Prosto ne znam šta da Vam kažem.“

„Nema tu šta da se priča. Nadam se da ćete se setiti svoga imena gospodine Predin. Mislim, ne sećam se Vašeg imena, ali sam siguran da ste Vi Predin. Za ime ne znam. Možda ste stvarno Dragoljub? Ali ne Krunić, zaboga. Predin. Vi ste Predin. Jer ako niste…“

„Napolje! Sada je dosta, izlazite napolje. Zvaću policiju ako ne odete smesta.“

„Kako, molim? Izbacujete me kao kakvog propalicu. Pa znate li Vi uopšte ko sam ja?“

„Ha, ha, ha, pa ne znam čoveče. Upravo ti to i govorim. Ne znam ni ko si ni odakle si. I ne zanima me – napolje!“

 „E moj Stevane“, uzdahnu čovek, nabi svoj kačket na glavu i krenu ka vratima.

„Stevan? Dakle Vi ste Stevan Bengin. Eta, rešismo misteriju. Do viđenja!“

„Moje ime je Rastislav Bengin! Ne verujete mi? Evo, pogledajte, sve je tu, na papiru sve piše!“

Pogledao je papir. Bio je to komad hartije izvučene iz karo sveske, sigurno veoma star. Već je požuteo, bio je sav ispresavijan i na sredini je bila velika fleka od šolje za čaj.

„Moje ima je Rastislav Bengin, profesor kvantne mehanike u penziji. Rođen sam 3. marta 1943. u Beogradu“. Nastavio je da čita, na papiru je nekoliko puta bilo dopisivano, različitim olovkama, precrtavano i podvlačeno. „Predin, sin starijeg Predina. Pronaći ga i sve mu ispričati. Stari Predin nikada nije stigao, neko mora.“

Sledeća dopisana beleška bila je „Moravska 93, taksi“. Pretpostavio je da je stari dementan i da je napisao adresu kako bi mogao taksijem da se vrati kući. Bilo je tu još nekih žvrljotina koje nisu bile čitljive.“

„Onda, da li Vam je sada jasno? Mogu li dobiti svoj papir nazad, molim?“

„Na papiru nema ničega o Stevanu. Ko je Stevan?“

„Stevan je Vaš otac, mladiću. Stevan Predin, razume se. Mislim, Stevan je otac mlađeg Predina, pošto Vi tvrdite da ste Krunić. Dragoslav Krunić – nije nego!“

„Dragoljub! Dragoljub Krunić! Ja sam Dragoljub, ludi čoveće!“

„Možda i jesam lud. Ne znam šta mi je sve ovo trebalo. Da pređem ovoliki put, a zbog koga? Pa Vi se stidite sopstvenog imena. Ima li šta gore?“

„Izlazi! Ni reči više. Napolje!“

„Molim, molim. Ne znam samo kako noću spavate.“

Zatvorio je vrata i odmah ih zaključao. Otrčao je u kupatilo i povratio. Dok se umivao, osetio je kako mu se niz leđa sliva hladan znoj. Znao je taj osećaj. Izgubiće svest za koji sekund. Mirno je legao na pod kupatila. Kada je otvorio oči, tresao se. Pod je bio topao, kao da ga je grejao. Ustao je i zapalio cigaretu. Ponovo je zazvonio telefon.

„Gospodine Kruniću, Ana je. Molim Vas, primite moje izvinjenje, nešto je iskrslo, da li bismo mogli da odložimo sastanak? Javiću Vam se sa novim terminom za koji dan, ako je to u redu.“

„ U redu.“ Spustio je slušalicu i zurio kroz prozor. Padala je kiša. Pusto. Prošao je prazan autobus.

„Predin… Jeb’o ga Predin. Kakva budala. Izgleda da i profesor kvantne mehanike može biti budala. Ako je on uopšte Rastislav Bengin.“ Pokušavao je da se seti svih detalja tog razgovora, ukoliko je to uopšte bio razgovor. Poznavao je neke Bengine, oni su se bavili uzgojem cveća. Imali su plantaže u Holandiji. „Rastislav. Kakvo je to ima uopšte?“ Išao je u školu sa nekim Ladislavom, to ime je bilo najbliže Rastislavu. „I ja sam lud. Dozvoljavam svakoj budali da uđe u kuću. Umalo čovek da me ubedi da ja nisam ja.“ Nasmejao se ovoj svojoj misli. Osetio je glad. Legao je u krevet i nije mogao da zaspi.

„Kako noću spavate?“ odzvanjalo je.

.

.

.

.

.


Marko Pavlović

Rođen 1976. u Vršcu. Po zanimanju diplomirani inženjer elektrotehnike. Sa suprugom i dve kćeri živi u Londonu. Radi kao IT konsultant.

Sva prava zadržana © 2015 - 2020 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja