Gospodin Predin

Marko Pavlović
Lat­est posts by Marko Pavlović (see all)

    .

    ..

    .

    Bilo je kas­no popodne. Mrak je već uve­liko pao. Hvatao ga je san kada je začuo zvono. Poželeo je da mu se samo učini­lo. Tiši­na. „Dobro je“, pomis­lio je. Ton­uo je u san. Lagano. Osećao je težinu tela i zamišl­jao je da gle­da u unutrašn­jost očnih duplji. Video je svo­ga oca. Nije imao više od tridese­tak god­i­na, kosa mu još uvek nije bila osedela. Nosio je plavu rad­ničku bun­du sa krz­nen­im okovrat­nikom. Bili su u rob­noj kući, raz­gledali ploče. Neš­to ga je trgnu­lo iz sna. Nije više mogao da se mis­li­ma vrati na oca. Usta su mu bila suva. Da li je to bilo zvono? Nije čak bio sig­u­ran da je čuo bilo kak­vo zvono toga dana. Nevoljno je ustao. Prišao je vra­ti­ma i posle kratke pauze naglo ih je otvo­rio. Napolju nije bilo niko­ga. „Glu­posti“, pomis­li. Niko­ga nije očeki­vao. Pokrio se ćebe­tom i pokušavao da zadrema kada je jas­no čuo zvono. Nam­rš­tio se i povikao „Ko je? Znate li vi, čoveče, koliko je sati?“ Odgov­o­ra nije bilo. „E sad je bilo dos­ta“, pomis­li i krenu ka vra­ti­ma. Ovo­ga puta, vra­ta su se sama otvo­rila i pred njim je sta­jao oniži čovek sa kačke­tom na glavi.

    „Izvi­nite, da li ste vi gospodin Predin?“ upi­ta čovek.

    „Gospodin svakako nisam, ali… Ko ste vi, dođavola? Jel’ ovo neka šala? Koga trebate?“

    „Opros­tite, molim Vas, nisam želeo da smetam. Učini­lo mi se da sam čuo de me pozi­vate unutra, zato sam se uhva­tio za kvaku…“

    „Dobro, dobro, pustite sad to. Ko ste Vi?“

    „Predin“, odgov­ori čovek i pruži mu ruku. Nije se ruko­vao ni sa kim god­i­na­ma. Nije pri­h­va­tio pruženu ruku.

    „Predin?“

    „Da, Predin.“

    „Izvi­nite, ali ne razumem. Vi ste Predin? Ili samo tražite Pre­d­i­na? Ko ste vi, čoveče? Nemam vre­me­na za ovo, stvarno…“

    „Opros­tite, molim Vas… Rase­jan sam, ovo me je pot­puno poremetilo.“

    „Šta Vas je poremeti­lo? I šta, kog đavola, želite?“

    „Ne razumete, ali Vas ne kriv­im. I meni je bilo teško da razumem. Iskreno, ni sam nisam sig­u­ran da razumem. Ali dobro, da kren­emo ispočet­ka. Mogu li da uđem, molim?“

    „Uđite, ali nemam vremena…“

    „Razumem, razumem, svakako… Ali bojim se da priča nije kratka.“

    „Kak­va sad priča, čoveče? Ne vre­di, uđite i objas­nite mi šta kog đavola hoćete od mene.“

    „Zah­valju­jem.“

    Pre nego što je ušao, nez­nanac (Predin ili kako već), obrisa cipele o oti­rač, onda se izu ispred vra­ta i uko­rači u kuću.

    „Zar nećete uneti svo­je cipele unutra, pobogu?“

    „A ne, to nikako, naši stari kažu…“

    „Dobro, dobro, uđite već jednom.“

    „Mogu li da sed­nem?“ upi­ta čovek. Već bi seo da po stoli­ca­ma nisu bile razba­cani crteži i skice.

    „Sedite na krevet. Kafa?“

    „Ne hvala, ne pijem kafu… U stvari, ni sam ne znam da li ne pijem kafu, ili sam samo zab­o­ravio da sam rani­je pio kafu.“ U tom trenutku izva­di parče papi­ra iz džepa i poče neš­to da traži.

    „Pijem kafu, jed­nu dnevno, sa kakaom. Pijem i čaj, ali samo od nane, bez šećera“, poče glas­no da čita.

    „Može kafa!“ sa olakšan­jem reče čovek i vrati papir u džep.

    „Znači niste popili kafu od jutros?“

    „E, vidite, to ne znam. Ali može čaj, od kamilice.“

    „Jel Vi to mene zaje­ba­vate? Kak­va kamil­i­ca, Vi pijete samo nanu!“

    Čovek se trgnu, uze pono­vo papir, „…od nane, bez šećera.“

    „Dak­le, čaj od nane?“

    „Da molim, bez šećera.“

    „E jebi­ga“, pomis­li, „gde mu zapade ovaj čiča. I šta, koj moj, hoće? Ma pot­puno je prolu­pao, ne zna ni kako se zove. Ion­ako ne znam šta bih sa sobom, popiće­mo čaj i razlaz.“

    „Ben­gin!“

    „Molim?“

    „Da, da, Ben­gin, mis­lim, ja sam Ben­gin. Pisa­lo je na papiru. Onda ste Vi sig­urno Predin! Pa da, sve sad ima smisla…“

    „Gospo­dine Ben­gin, ili kako se već zovete, zaista ne znam šta Vi hoćete od mene. Pus­tio sam Vas da uđete, iako se niste najav­ili. Niti Vas poz­na­jem, niti sam ja taj Predin. Popiće­mo čaj, i kud koji. Razumete?“

    „Zvoni Vam tele­fon gosn Predin.“ Tele­fon je zaista zvo­nio. Toliko se uzne­mirio da ga uopšte nije čuo. Teš­ka slušal­i­ca bake­litnog tele­fona je vib­ri­rala pri svakom zvonu.

    „Krunić, izvo­lite. Koga tre­bate? Razumem. Da, sutra. Pet? Nije kas­no. Srećno.“

    „O gospode, pa Vi niste Predin? Ali to je nemoguće, ja Vas znam, i Vašeg oca, star­i­jeg gospo­d­i­na Pre­d­i­na, nemoguće!“

    „Smirite se. Da li želite med?“

    „Ma kakav med čoveče, meni tre­ba Predin. Razumete li? P‑R-E-D-I‑N, šta tu nije jasno?“

    „Dobro, dobro, polako, čoveče. Prosi­pate čaj po tepi­hu. Smirite se. Mogu li da pogledam taj Vaš papir? Mož­da ću uspeti da dokučim o čemu se ovde radi…“

    „Da dokučite o čemu se radi? Dra­gi moj, mno­gi su pokušali, ali ne radi se o tome da bilo šta tre­ba raz­jas­ni­ti. Uko­liko niste Predin, nemamo šta da raz­go­varamo. Ili još gore, uko­liko se stidite svog prez­i­me­na pa ste ga naknad­no prome­nili, mis­lim, stvarno, to je tako… Do viđen­ja.“ Čovek poskoči i krenu ka vratima.

    „Ama šta je s’ Vama? Gde ste pošli? Upad­nete mi u kuću, ne znate ni kako se zovete, niti koga tražite… Ama, zahte­vam objašnjenje!“

    „Pre­d­i­na“

    „Molim?“

    „Pre­d­i­na tražim, rekao sam Vam već. Dobro ja znam koga tražim. Ali, kako kažete, Vi niste čovek koga tražim. Ili mož­da i jeste, ali ne želite da se zovete sop­stven­im prez­i­menom. Sramota!“

    „Vi stvarno niste nor­mal­ni! Ja sam Dragoljub Krunić, kakav Predin? Sačeka­jte, molim, pokaza­ću Vam ličnu kar­tu. Bože, kako se to ga rani­je nisam setio.“ Otvo­rio je fioku i počeo da pre­tu­ra baca­jući na pod razne papir­iće i fascikle.

    „Nije ovde. Ali sig­u­ran sam da sam je ovde stavio, dođavola. Pros­to ne znam šta da Vam kažem.“

    „Nema tu šta da se priča. Nadam se da ćete se seti­ti svo­ga ime­na gospo­dine Predin. Mis­lim, ne sećam se Vašeg ime­na, ali sam sig­u­ran da ste Vi Predin. Za ime ne znam. Mož­da ste stvarno Dragoljub? Ali ne Krunić, zabo­ga. Predin. Vi ste Predin. Jer ako niste…“

    „Napol­je! Sada je dos­ta, izlazite napol­je. Zvaću poli­ci­ju ako ne odete smesta.“

    „Kako, molim? Izbacu­jete me kao kakvog propalicu. Pa znate li Vi uopšte ko sam ja?“

    „Ha, ha, ha, pa ne znam čoveče. Upra­vo ti to i gov­orim. Ne znam ni ko si ni odak­le si. I ne zan­i­ma me – napolje!“

     „E moj Ste­vane“, uzdah­nu čovek, nabi svoj kačket na glavu i krenu ka vratima.

    „Ste­van? Dak­le Vi ste Ste­van Ben­gin. Eta, rešis­mo mis­ter­i­ju. Do viđenja!“

    „Moje ime je Rastislav Ben­gin! Ne veru­jete mi? Evo, pogleda­jte, sve je tu, na papiru sve piše!“

    Pogledao je papir. Bio je to komad har­ti­je izvučene iz karo sveske, sig­urno veo­ma star. Već je požu­teo, bio je sav ispre­sav­i­jan i na sre­di­ni je bila veli­ka fle­ka od šol­je za čaj.

    „Moje ima je Rastislav Ben­gin, pro­fe­sor kvantne mehanike u pen­z­i­ji. Rođen sam 3. mar­ta 1943. u Beogradu“. Nas­tavio je da čita, na papiru je neko­liko puta bilo dopi­si­vano, različitim olovka­ma, pre­cr­ta­vano i pod­vlačeno. „Predin, sin star­i­jeg Pre­d­i­na. Pron­aći ga i sve mu ispričati. Stari Predin nika­da nije sti­gao, neko mora.“

    Sledeća dopisana beleš­ka bila je „Moravs­ka 93, tak­si“. Pret­postavio je da je stari demen­tan i da je napisao adresu kako bi mogao tak­si­jem da se vrati kući. Bilo je tu još nek­ih žvrljoti­na koje nisu bile čitljive.“

    „Onda, da li Vam je sada jas­no? Mogu li dobiti svoj papir nazad, molim?“

    „Na papiru nema niče­ga o Ste­vanu. Ko je Stevan?“

    „Ste­van je Vaš otac, mladiću. Ste­van Predin, razume se. Mis­lim, Ste­van je otac mlađeg Pre­d­i­na, poš­to Vi tvrdite da ste Krunić. Dragoslav Krunić — nije nego!“

    „Dragoljub! Dragoljub Krunić! Ja sam Dragoljub, ludi čoveće!“

    „Mož­da i jesam lud. Ne znam šta mi je sve ovo tre­ba­lo. Da pređem ovo­li­ki put, a zbog koga? Pa Vi se stidite sop­stvenog ime­na. Ima li šta gore?“

    „Izlazi! Ni reči više. Napolje!“

    „Molim, molim. Ne znam samo kako noću spavate.“

    Zatvo­rio je vra­ta i odmah ih zaključao. Otrčao je u kupati­lo i povra­tio. Dok se umi­vao, ose­tio je kako mu se niz leđa sli­va hladan znoj. Znao je taj osećaj. Izgu­biće svest za koji sekund. Mirno je legao na pod kupati­la. Kada je otvo­rio oči, tre­sao se. Pod je bio topao, kao da ga je gre­jao. Ustao je i zapalio cig­a­re­tu. Pono­vo je zazvo­nio telefon.

    „Gospo­dine Kruniću, Ana je. Molim Vas, prim­ite moje izv­in­jen­je, neš­to je iskrs­lo, da li bis­mo mogli da odloži­mo sas­tanak? Jav­iću Vam se sa novim ter­mi­nom za koji dan, ako je to u redu.“

    „ U redu.“ Spus­tio je slušalicu i zurio kroz pro­zor. Padala je kiša. Pus­to. Prošao je prazan autobus.

    „Predin… Jeb’o ga Predin. Kak­va budala. Izgle­da da i pro­fe­sor kvantne mehanike može biti budala. Ako je on uopšte Rastislav Ben­gin.“ Pokušavao je da se seti svih detal­ja tog raz­gov­o­ra, uko­liko je to uopšte bio raz­gov­or. Poz­navao je neke Bengine, oni su se bav­ili uzgo­jem cveća. Imali su plan­taže u Holandi­ji. „Rastislav. Kak­vo je to ima uopšte?“ Išao je u školu sa nekim Ladislavom, to ime je bilo najbliže Rastislavu. „I ja sam lud. Dozvol­javam svakoj budali da uđe u kuću. Uma­lo čovek da me ube­di da ja nisam ja.“ Nas­me­jao se ovoj svo­joj mis­li. Ose­tio je glad. Legao je u krevet i nije mogao da zaspi.

    „Kako noću spa­vate?“ odz­van­ja­lo je.

    .

    .

    .

    .

    .