Grube spekulacije

Lat­est posts by Jele­na Marinkov (see all)

    .

    .

    Na imag­i­narnom Balkanu

    .

    Na imag­i­narnom Balka­nu lju­di ima­ju zube

    Leče se od kar­ci­no­ma dojke i debe­l­og cre­va na vreme

    Brkove ne puš­ta­ju muškar­ci koji­ma ne stoje

    Svi se pozdravljaju

    Nema kerećih gov­ana po avlijama

    Komši­je gleda­ju svo­ja posla

    Rod­bi­na se među­sob­no pomaže

    S vre­me­na na vreme neko ti krne žvaku,

    a da ti ne pre­nese neku pol­nu bolest

    .

    .

    Bog me pogledao

    .

    Dugo sedeći u čekaoni­ca­ma, u sumagli­ci rezul­ta­ta, dugo očeki­vanih a naglo pristiglih

    Počin­jem da plu­tam kao bova

    Lahor usta­jal­ih sveži­na i melodi­je sluča­jnos­ti nauče te kako izbeći strah, udruži­ti se s mirolju­bivim stradan­jem sop­stvenih misli

    Jed­nu smo morali da ispus­ti­mo i potopi­mo za njeno dobro

    Isu­više čvrsto se držala života

    Koliko sam ćela­va i koliko mi dnev­na koža ble­do leži zau­vek odbače­na, a zamišl­jeni broj na zglavku zapra­vo je datum moje smrti

    U toj meri u stopu pra­tim opstanak

    I da nemam svo­ju priču, imam svo­ju bolest

    .

    Cepid­la­ka

    .

    Živ­ot je nepravedan,

    pa zaš­to se uopšte time i baviti

    Zaš­to jed­nos­tavno ne sačekati

    da magla dođe po svo­je (a hoće)

    i svo­je da u njoj nestane

    pop­ut uši­ju ban­doglavog kopitara

    .

    Gledala sam kako odnosiš pedale

    ili su ped­ale odnele tebe

    Pre­vozno sred­st­vo nije teško pomešati s vozačem

    Prožeti smo laho­ras­tim žilicama

    Pokušava­mo da pevamo

    Kruni­mo se sve dok ne postanemo

    mleko u prahu,

    mater­i­jal za đubrovnik

    Reči­ma pokušava­mo da budemo,

    tek tako,

    da nam ne bi bilo dosadno

    .

    Oboleli organi hirovi­tih stabala

    biva­ju amputirani

    zaža­gren­im naoštren­im nožem kasapina

    Sive kapul­jače

    pada­ju u pošuml­jeni jarak

    kao pado­bran­ci,

    da bi se podozri­vo odmeravale

    i zaviri­vale u tuđ prtljag

    kao usput­ni prolaznici,

    stran­ci

    Krenu­la sam u potragu za

    lju­bičas­tim vena­ma što iskoče na vratu osuđenika

    pa se zaglave negde na niči­joj zemlji

    Gledala sam kako same sebi odrublju­ju glave, kako se škakl­ja­ju i pare

    Na kra­ju sam se našla ispred

    novog kios­ka u kome se peku tortilje,

    aktuel­na brza hrana

    Umazana i uplakana,

    dok mi se niz bradu sli­vao organ­s­ki ukus pada,

    kao kad se kečap pre­li­va preko meseca

    .

    .

    Ružice

    .

    I zaš­to mi se vraćaš

    Zaš­to mi na prag dolaziš

    s tim crven­im ruži­ca­ma u kra­je­vi­ma usana

    s tim lju­bičas­tim šlji­va­ma na vratu

    s tim plav­im podlivi­ma po kapcima

    s tom zelenom sluzi na penisu

    Kako da protumačim

    posle sve­ga

    taj nož u gorn­jem džepu kaputa

    tu zloči­načku nameru u tvo­jim vašima

    to sko­re­lo bla­to na cokulama

    koje šeta­ju same od sebe od ugla do ugla od sobe do sobe,

    uvek zas­ta­jući ispod dovrataka

    Uve­doh te sobu iscr­pljenu plamenovima

    prl­javog onemel­og polupanog

    i pris­tavih mut­nu vodu za kafu

    Napolju sipi kraj rata

    a ja lju­bim rascve­tale rane po tvom telu

    ne bih li sprala

    tragove kurvi i sifilisa

    Šta mi dru­go preostaje

    .

    .

    Pse­to

    .

    Naši živ­oti su grube spekulacije

    Iza svakog ćoš­ka nato­varu­ju na nas džakove zace­men­ti­ranih nesreća

    Žudi­mo za sto­var­iš­ti­ma, mirn­im lukama

    Čeznemo za naglim prom­e­na­ma mišl­jen­ja koje na kanapi­ma za sobom vuku nekakve mlake pristanke

    Ceo mi živ­ot zav­isi od tuđih odobravanja

    Nadam se da će mi ujutru poku­cati na vra­ta, ja ću ih sve rado pusti­ti u sebe iako su me probudili i nisam stigla da popi­jem kafu

    Veli­ki bolovi delu­ju kao sja­jno izve­dene manipulacije

    Zato se ja klonim mal­ih bolo­va, a velike maz­im po mudima

    Zelene munje seva­ju mi u ušima

    Po pesku hodam na ruka­ma unatraške

    Pokazu­ju me po kavez­i­ma sve dok im, uva­ta i repa­ta, ne pobegnem

    Voz celu noć pro­lazi kroz izne­nađenu šumu

    U tunelu, sreć­na kao pas, vrtim repićem

    Šuma kaže:

    Biću sreć­na kao pas što vrti repićem

    Sreć­na kao pas

    I još srećnija

    .

    .

    Sola amore

    .

    Valj­da će se ova peripeti­ja ipak jed­nom završi­ti koferima

    Kako bih to sprem­no dočekala, vežbam se u pakovanju

    Sve dok mi se ne zacr­vene oči, udaram glavom o vra­ta o pro­zor o krov

    Žal­im što nisi došao po mene

    Zajed­nič­ki odlazak u krevet on uzdiže na ravan principa

    Redovno potroši sav konac za zube

    Dobiće kancer onog dana kad me ne bude udario

    A u nekom dalekom gradu zabravl­jenih kapija

    ti i ja smo i dal­je zajedno

    Obo­je uspravni u slomljenosti

    nemerljivog samopoš­to­van­ja koje gaje samo oni koji nema­ju koga da izgube

    .

    .

    Mlad­i­ca monsinjoru

    .

    Sud­ba je prošla ulicom

    i proše­ta­la mog taticu,

    ali zab­o­rav­i­la je da ponese kesu

    i pokupi reči zaostale ispod nje­gove guzice

    Praz­na su sada ta drevna proz­na creva,

    a poet­s­ka pišać­ka je bela

    Zateg­ni kateter, tatice

    .

    Večeras za mon­sin­jo­ra bri­jem svo­je intimne regije

    Kao kuja nudim utešnu parčad mesa

    Raz­da­jem se umesto da se prikupljam

    A i noć padne kad zažmuriš

    .

    Zalud budiš kučku

    Džabe ski­daš kateter

    Svi prsti su na svirali

    I vreme je bilo da izdahne ova afera

    Steg­ni udice i skoči

    Matori moj monsinjore,

    dogore­lim svici­ma i zakržl­jal­im udovima

    pogasi sveće

    Spakuj se u kesu za đubre

    i izbaci smeće

    .

    .

    Komo

    .

    Bože, kako sam volela taj roman

    i kako sam želela da odem tamo

    Komo, Komo ili Trenti­no, ne Rim ili Firenca

    Učili su me da Bog nadzire tamo iza oblaka,

    ali i da ne pok­lan­ja svi­ma odre­da karte za Komo

    Junakin­ja tuđih živ­ota, zali­vala sam ih, prala, pokopala

    Hil­jadu oči­ju na usna­ma, hil­jadu dla­ka po tanjirima

    Nji­ho­va spa­van­ja do kra­ja su u mome snu prebivala

    Ko zna je li Komo još tamo

    Nisam ga videla više ni na papiru,

    pre­polovl­jenom kroz pro­jek­ci­ju smr­ti koju u zablu­di nazi­va­ju senilnošću

    Imam osamde­set tri godine, davno sam to čitala

    Vreme je da odem, više ni za paštete nisam

    Želela bih da veru­jem da je to jeze­ro i dal­je tamo,

    iako ga nikad nisam videla

    Da su u nje­mu svi oni podavljeni

    Mora da je i dal­je divno pre­m­da zagađeno

    Lepo i zvuči Komo Komo Komo Komo Komo

    Kao nepostavl­jeno pitan­je jedne starice

    Neko dru­gi će otići na to jeze­ro i mož­da zapli­vati po odgovoru,

    osim ako ga Ital­i­jani nisu popili kao hlad­no crno vino

    ili pojeli kao vode­nu lazanju

    .

    . 

    Žud­n­ja za svetom

    .

    Želim onoj bilj­ci da ugine,

    da se osuši, da se ne muči više, tako je jad­no žude­ti za svetom

    Zaroblje­na u tom skučenom pros­toru sak­si­je i suve zeml­je, bez zalivanja

    Drukči­je nebo i drukči­je trave obmo­tava­ju se oko mene

    A ona se u smr­ti može posveti­ti predalekim oblicima

    Shvati­ti da je nemost stvarni­ja od gov­o­ra, rušev­ina od građevine, strep­n­ja od svesti

    Pri­lazeći halu­ci­naci­ji od živ­ota, bolela me briga za svet

    Za kaznu me obe­ma noga­ma odse­ca­ju od ono­ga što nisam znala

     

    .

    .

    Dijag­noza

    .

    Put ka obećanom pretvo­rio se u ratovanje

    Dok se porađam, stare pret­nje smrću i skalpeli mil­ja­ma su udal­jeni od života

    Moje me reči štite

    Na opera­cionom stolu pre­o­bražava­ju moju telesnu artikulaciju

    Moje me reči spotiču

    Preživl­ja­van­je se pret­vara u isplažen jezik

    Moje me reči potkazuju

    U iščeki­van­ju posled­njeg luk­suza neustrašivosti

    Tonem u svo­je reči kao u duboku, plavu komu

    .

    .

    ..

    .

    .