Intimna abeceda

Lat­est posts by Aida Kožar (see all)

    .

    .

    A – Aida.

    Sviđa­lo bi mi se i da nije moje ime.

    .

    .

    B – Bowie/Barnes.  Jednog volim jer ume da mi postavi pitan­je, a dru­gog jer mi pomaže da nađem odgov­ore. Obo­ji­ca mi nude priče iz nek­ih per­spek­ti­va koje su mi taman. Pri svakom sus­re­tu sa nji­ma ja vriš­tim u sebi, igram, poskaku­jem od sreće, osećam ushićen­je kao kada sam ih prvi put upoznala.

    Bou­vi­ja sam otkri­la pre 35 god­i­na, a Džuli­jana Barn­sa mi je pre­poručio pri­jatelj, scenograf Dejan Pan­telić (kojem to nikad zab­o­rav­it neću. <3), pre više od 20 godina.

     Pret­prošle godine sam upoz­nala Bar­ne­sa, a sve nekako mis­lim da sam i Bou­vi­ja nekad negde srela.

    .

    .

    C – Cipele.

    Ja sam iz obućarske porodice i cipele su za mene više od mode ili obu­vnog pred­meta. Za mene je cipela i kalup i kleš­ta i špir­i­tus i ekseri i koža i diza­jn i moj brat i baba i midžo i midžovi sinovi i alarah­me­tel­je dedo i stara avli­ja, belošlji­va u njoj i babi­na radion­i­ca, iz koje se čula šivaća maši­na, lupan­je ček­ića i sevdalinke.

    Moj brat je nas­tavio očev zanat, pa se i danas iz radion­ice čuju ček­ići, šivaće mašine i sev­dalinke. Plus Niki, koji ih peva.

    .

    .

    Č – Čekanje

    Čekan­je kao aktiv­na rad­n­ja, umet­nost pronalažen­ja strpljenja.

     A str­pljen je spašen.

    .

    .

    Ć – Ćutati.

    Izraz koji se u zapad­noj var­i­jan­ti nekadašn­jeg srp­sko-hrvatskog jezi­ka koris­tio za glagol „osećati“.

    Ćutim sreću, ćutim strah, ćutim ljubav, ćutim razočaren­ja, ćutim raz­draganost duše, i nisam se ućutala.

    .

    .

    D – Dunje.

    I to poseb­no dun­je iz  sev­dalinke „Sanak me mori“.

    U antologi­ji sev­dalin­ki „Za gradom jabu­ka“ izdan­je sara­jevskih „Dana“, 2004. – naz­načeno je da ova sev­dalin­ka potiče iz sandžačkog kra­ja, mada sam je volela i pre nego što sam to proči­ta­la. Čačka­lo me kako to gla­va boli od takve brige, zaš­to su dun­je oko­lo žute a unutra ljute, ko je taj tuđin, šta vre­di ostavi­ti zbog nje­ga, kak­va su iskušen­ja kad  odeš u tuđinu… Dugo sam bila zabavl­je­na ovim pitan­ji­ma i traži­la se u nji­ma, a sko­ro mi je sin­u­lo da ih sve vreme sagle­davam iz namet­nu­tog ugla koji nije moj, jer, po ličnom iskustvu rada u zav­iča­ju, moje dun­je oko­lo ljute a unutra žute, te sam tako zaključi­la da ova sev­dalin­ka sa mnom niđe veze nema.

     Ali njene dun­je ne presta­ju da me fascini­ra­ju, toliko da su mi postale lični sim­bol borbe za neza­v­is­nu umetnost.

    .

    .

    Đ – Đulsija.

    Piće mojeg det­injst­va. Lat­ice ruže poto­pljene u vodi.

    .

    .

    – Džez.

    Džez mi je pok­lon od Bowiea. Uvek me je učio najboljem!

    .

    .

    E – Elias.

    Nije jed­nos­tavno biti nje­go­va mama, ali nije jed­nos­tavno biti ni moje dete. Rado bih ispričala koliko ga i zaš­to volim, ali on ne voli da se pred­stavl­ja niti voli da ga pred­stavl­ja­ju. Na facebook‑u više ne kačim nje­gove fotke, ne želi to. Kaže da je to nje­go­vo pra­vo i ja se slažem sa njim. Zato bez opisa moje najveće ljubavi, jer ga volim slo­bodom, baš kako on voli da se voli i kako ja volim da volim.

    .

    .

    F – Fikreta.

    Rasle smo zajed­no kao ses­tre i kao dru­garice. Otkad znam za sebe, znam i za nju, nemam sećan­ja iz det­injst­va u kojoj sam sama. U nji­ma je Fikra uvek pored, kao neki melek u insan­sko sure, koji me čuva i pomaže mi kada je potrebno.

     I dan danas sve tako, vila moja.

    .

    .

    G – Geni.

    Fascini­ra me put gena. Skaču iz živ­ota u živ­ot, preskaču gen­eraci­je kako im se ćefne, šeta­ju, daju različi­ta iskušen­ja oni­ma koji ih nose. Meni često kažu da ličim, po sun­cu hodi­la, na alarah­me­tel­je deda Abdu­la­ha. Pored ara­p­skog znao je i turs­ki, pisao je spise na oba jezi­ka, bio je imam u džami­ji, a pored toga bio je i obućar.

    Sa pet god­i­na me je naučio i naše i ara­p­sko pis­mo, volela sam da ga slušam i da učim od nje­ga. Samo što sam ja negde kod Albuk­erk­i­ja skrenu­la u pozorište.

    .

    .

    H – Hatidža.

    Maj­ka. Ja sam uspela da se izborim da budem ono što želim i ona ima najveće zasluge za to, bez obzi­ra što se nije sla­gala sa mnogim mojim odluka­ma. Vaspi­ta­la me je tako da imam svo­je mišl­jen­je, a znam da se mno­go puta poka­jala zbog toga. Ipak, umela je dobro da se nosi sa posledica­ma svog vaspi­tan­ja i nauči­la me je da se ljubav voli slo­bodom, na čemu sam joj zau­vek zahvalna.

    Moja Hatidža, moja vila.

    .

    .

    I – Inšala (arap. „Ako Bog da“)

    Moć­na rečeni­ca sta­la u kratku reč. Vera u Nje­govu milost. Inšala kao gra­matič­ki izraz, poten­ci­jal koji odred­ju­je futur. Buduće vreme koje se gra­di od apso­lutne Imenice, poten­ci­jala i glago­la koji označa­va rad­nju — koja može a ne mora da se desi. Mini-dova za snove, koja i fonološ­ki mno­go lepo zvuči: „Inšala.“ Mno­go lepo.

     (Plus „amin“, naravno.)

    .

    .

    J – Jezik.

     Sred­st­vo koje nam pomaže da pre­ne­se­mo ili prim­i­mo određenu informaciju.

     Sadržaj infor­ma­ci­je mi je važni­ji od jezi­ka na kojem je primam.

    Tač­ka.

    .

    .

    K – Köln

    Kada sam došla u Keln, nisam znala nemač­ki ali to nje­mu nije bio nikakav prob­lem. Ponudio mi je mir u srcu, ljubav, ute­hu i podršku, pok­lo­nio mi divne pri­jatel­je, upoz­nala sam mu ulice, pozoriš­ta, bioskope, grad­s­ki pre­voz, park­iće za decu, pijace, (ah, ta pija­ca na Wilhelmsplatz‑u!), kafiće, restorane, fasade, uni­verzitete, bol­nice, diskoteke, topole i breze…

     Pomo­gao mi je da nađem sebe u njemu.

    .

    .

    L – Lula.

    Što volim da je zabugerim.

    .

    .

    LJ – Ljil­jana Nićiforović.

    Pro­fe­sor­i­ca Ljil­ja, koja mi je u sred­njoj Ekonom­skoj školi u Novom Pazaru pre­davala srp­sko-hrvats­ki jezik i književnost.

    Njeni časo­vi su za mene bili mesto na kojem se proži­ma­ju moje ljubavi pre­ma znan­ju i učitelju. Gov­o­rila bi Bodlera u orig­i­nalu i igrala se priveskom na lančiću. Bila je stro­ga, ali prav­ič­na. Imala je sti­la. Za izbor­nu lek­tiru nam je davala antidra­mu i egzis­ten­ci­jal­izam. Posvećeno je vodi­la dve sek­ci­je: recita­torsku i lit­er­ar­nu. Ja sam išla na obe, sedela u prvoj klupi (ko najza­griženi­ji štre­ber), da što bol­je vidim i čujem. Pisala sam nje­na ime­na po sveska­ma barabar sa Bowie-vim.

    .

    .

    M – Manifest.

    Kao lični pro­glas prav­i­la po koji­ma ja stvaram. Moj Man­i­fest je stao u jed­nu reč: slo­bo­da. U umet­nos­ti nema pri­padan­ja poli­tičkoj partiji.

    S druge strane, zadržavam svo­je pra­vo, a i dužnost mi je, da kroz svo­ju umet­nost izražavam i svo­je poli­tičke stavove.

    .

    .

    N – Novinarstvo.

    Poziv kojem sam se odaz­vala kada sam zbog rata na Kosovu osta­la bez pozoriš­ta. Radio mi je spa­sio duh kada mi je bilo najteže, i pomo­gao mi da se fit vra­tim pozoriš­tu, kada je za to došao trenu­tak. Sad se vraćam nov­inarstvu na WDR‑u, radi­ju u Kel­nu, na kojem pos­to­je redak­ci­je na nemačkom, ital­i­jan­skom, špan­skom, turskom, srpskom/hrvatskom/bosanskom, poljskom, i još mnogim drugim jezicima.

     Veo­ma sam ponos­na što sam i ja deo te savremene Vav­ilonske kule.

    .

    .

    NJ – Njiva.

    Ilus­traci­ja iz slikovnice: Lju­di rade na njivi, ima­ju mno­go posla jer je god­i­na rod­na. Nji­ho­va tela su umor­na ali su im lica sreć­na. Rana jesen, žito je zlat­no, nebo pla­vo a senke okolnog drveća su duge. Društ­vo u pravnoj državi.

    .

    .

    O – Ojice, naravno.

    Pleteni ukras od svilenog kon­ca za marame žena (šami­je) sandžačkog kra­ja. Na jed­noj šami­ji ima oko 80 pletenih cvetića. Za jedan cvetić je potreb­no oko pola sata rada, plus neko­liko sati za mrežicu na kojoj su cve­tovi prišiveni.

     Kad stavim šami­ju na glavu to je isto kao da na glavi imam umet­nič­ki per­for­mans od dva dana.

    .

    .

    P – Porodica/prijatelji/pozorište.

    Sav moj živ­ot u te tri reči. Kako snažno slovo.

    .

    .

    R – Roditeljstvo.

    Stra­hovi su mi još strašni­ji, lepo mi je još lepše.

    .

    .

    S- Sce­na.

    Deo mene, kao gla­va, ruka, noga, mir u srcu.

    .

    .

    Š – Šešir.

    Čiz­ma mi glavu čuva, a šešir mi stavl­ja tačku na vizuel­no predstavljanje.

    .

    .

    T – Turizam.

    Ako smo već svi put­ni­ci, a jes­mo, onda biram da svoj put kroz živ­ot prođem kao tur­ista: pronalaz­im estetiku u kakvim god uslovi­ma da se nađem.

     Rado održavam to stan­je duha i trudim se da ga isko­ris­tim za opšte dobro, (kao i sva­ka dobra Bou­vi­je­va pio­nir­ka J ).

    .

    .

    U – Udo

    Čovek kojeg volim Tom ljubavlju.

    Pleše­mo još gleda­jući se u oči.

    .

    .

    V – Vera.

     Odrasta­la sam u porod­i­ci veru­jućih, u kojoj se Islam ogledao ne samo u poš­to­van­ju pre­ma Allahu dž.š., već i u poš­to­van­ju pre­ma svim ljudi­ma i bići­ma koje je On stvo­rio, pre­ma odgov­ornos­ti­ma koje imamo, pre­ma tuđem, pre­ma nimetu/hrani, pre­ma „ni po babu ni po striče­vi­ma“, pre­ma isti­ni, pre­ma sve­mu što raste, što pos­to­ji, pre­ma opštem dobru.

    Pre­ma iskušen­ji­ma, takođe, jer su i ona deo sce­nar­i­ja koji je napisan mno­go pre nego što smo se rodili, a koji se zove Određenje.

    .

    .

    Z – Zidovi.

    Nepoz­nati ili poz­nati. Na auto-pute­vi­ma, grani­ca­ma, kuća­ma, sport­skim teren­i­ma, viso­ki beton­s­ki zidovi, sa vra­ti­ma ili bez vra­ta, nis­ki zidovi od ćer­piča sa pro­zori­ma i drven­im rešetka­ma na nji­ma. Zidovi od bodljikave žice.

    Forme podela, jer iza zido­va su ljudi.

    .

    .

    Ž – Žene, moje žene.

    Mama, ses­tra, pri­jateljice iz svakog peri­o­da mog živ­ota, pro­fe­sorice, cimerke, šefice, koleginice, komšinice, gaz­darice, tetke, hala, midžovi­ca, dajnice, sve nji­hove ćerke, alarehme­tel­je nana koju znam i alarah­me­tel­je nane koje su umr­le pre nego što sam rođe­na, svekrve, i jed­na i dru­ga, Eliasove vaspi­tačice, učiteljice…

     Sva­ka od njih u mom srcu ima mesto koje pret­varam u dovu.

    .

    .

    .

    .

    .