Ipak zavijam

Seida Beganović
Lat­est posts by Sei­da Beganović (see all)

    .

    .

    Do kada će tra­jati svijet

    .

    Do kada će tra­jati svijet?
    Do tada dok nas služi čulo sluha.

    Napolju- debela kiša.
    Nemam svoj omil­jeni dan u nedjelji.
    Nemam ni svo­jih četrde­set dana za bilo šta.
    Kiša ne prestaje.
    Imam samo ovaj nato­pljeni svijet.
    I kiša povrh nje­ga. Iz ničeg. Pada.
    Imam opne unutar uha,
    između pal­ca i kažiprs­ta na ruci.
    I, kao 6,6 odsto žen­ki homini­da na planeti,
    opne imam i između dru­gog i trećeg prs­ta na nozi.
    Pam­tim pluvijal.
    Romoren­je kose na površi­ni jezera,
    pliskan­je goli­cav­ih oblu­ta­ka pod stopal­i­ma u mulju,
    plač laman­ti­na, svađe ptica…
    Pam­tim sve zvuke vode.
    Opna­ma zakržljalim.Osluškujem.
    A mogu da preko­račim ogradu balkona.
    Jedi­no u čemu je,u odno­su na svog mužjaka,
    žen­ka homini­da nenadmašna –
    je pli­van­je u daljinu.
    U tome je nenad­maš­na i u odno­su na sve
    kopnene sisare.
    Mogu da skl­iznem u vodu
    I plivam.
    U daljinu.
    Do kra­ja svijeta.

    .

    .

    Buđen­je

    .

    Opon­aša san. Virka.
    Odlaže usta­jan­je iz postelje.
    I zaš­to bi ustala.

    Doći će. Nepozvan!
    Čekaće ga. Neće doći!
    Ali vra­ta mu neće otvoriti.
    Nikome vra­ta ne otvara.

    Neka ga, neka ćuti i dal­je iza okna.
    Naslikaće okno na vratima.
    Onako isto kao u uglu zida koji vlaži.

    Nam­jestiće stolicu.
    I gledaće prolaznike.
    Biće zamišljena.
    Ni slušalicu neće podizati.
    Ostaviće poruku na sekre­tari­ci. Tišinu.

    Jav­iće se jednom.
    Neće će se javiti.
    Ni ona neće odgovoriti.
    Nikad ne odgo­vara na poruke.

    Neka ga, neka ćuti i dal­je iza okna.
    Onog islikanog. I onog dru­gog koje će islikati.
    U uglu zida koji vlaži.

    Opon­aša san. Virka.
    Odlaže usta­jan­je iz postelje.

    .

    .

    Vjer­nost

    .

    Tješim ogleda­lo.
    Znala sam ovo pri­je njega.
    Sve nje­gove dojave kasne.

    Neut­ješno, tiho poravnava
    amal­gam kojim sam obložena.
    Ispravl­ja na mom odrazu
    nabore tuđih mis­li o meni

    Istra­jno u vjernosti.
    Uporno i živi i misli
    onako kako izgleda.

    Jedi­no ono,
    od svih koje poznajem.

    .

    .

    Opis brodovl­ja

    .

    Opis brodovl­ja.
    Ne brodovi nego brodovlje.
    Lelu­ja­va bezvremenost.
    Uvi­jek sam zavid­jela pjesnicima
    na toj sli­ci svježine što se spre­ma da se otisne.
    O, kako sam im zavid­jela na tom motivu.

    Pa ako se, uz to, doda crveni kafan­s­ki sto i
    bijeli šešir
    u sjeni.
    I usporeni falš nap­je­va rezolu­ci­je pjes­ničke kamere.

    Mis­lila sam da na pisan­je ima­ju pravo
    jedi­no poete u luka­ma Portugala
    ili Aleksandriji.

    Trenu­tak nabi­ran­ja jedara.
    Nedeša­van­je u čis­toj poten­ci­ji, pot­puno postojanje.

    Brodovl­je.

    Arhe­olozi tvrde da se na sti­je­na­ma iznad doline u koj sam rođe­na nalaze mer­merni stubovi za koje su
    neka­da, mno­go davno, vezi­vali lađe.

    Sli­ka brodovlja.

    Iz don­jeg rakur­sa, doduše.

    Nikad neću pri­pa­dati tom sinestetičkom akvarelu.

    Bilo bi iznuđeno.
    Kao i sve narkotičke viz­ije iza­z­vane vremenom.

    .

    .

    Tema

    .

    “Opet pišete ?
    Sinop­sis dramice ?
    O čemu ?
    Opet o logici
    u kojoj se ne ide dal­je od hipoteze ?
    Opet o Prokurstovim sabirn­im centrima ?
    Opet o dija­logu koji je samo sukce­si­ja pitan­ja bez odgovora?
    Opet o omrazi koja zubi­ma se otki­da od vazduha ?
    Na kom jeziku?”

    .

    .

    Pričaj mi

    .

    Lezi pokraj mene!
    Kao nekad.
    Dođi!
    Pričaj mi!
    Pričaj mi samo!

    O Nje­mu, onom Dru­gom, koji Te čeka,
    pod tri­je­mom negdje, cup­ka­jući s noge na nogu,
    iako nije hladno.
    Sa kat­a­l­o­gom bjeli­na i zajed­ničk­ih bivših života
    pod pazuhom.

    Pričaj mi!
    Pričaj mi samo!

    O Nje­mu, Pouzdanom,
    čija Te mudrost učini­la bun­tovnom i britkom.

    O Nje­mu, Predanom,
    čija Te brižnost učini­la podanikom i čuvarem.

    O Nje­mu, Lakom,
    čija Te strast učini­la krotkom do bludnosti.
    Umoran sam.

    Pričaj mi!
    Umoran sam od bliskosti, pov­jeren­ja i strepnji.
    Možda.
    Umoran sam.
    Lezi pokraj mene!
    Kao nekad.
    Umoran sam.
    Ja, Tvoj Jezik.

    .

    .

    Selim se od stana do stana

    .

    Selim se od stana do stana.
    S groz­dom limenih zvončića u ruci.
    Nepov­jerljivi stan­o­davci čude se bro­ju knjiga
    s kojim i pris­tižem, i maši­ni za pran­je suđa.
    Strank­in­ja bez muža, s djecom.
    I niko joj ne dolazi u posjetu.

    U izna­jml­jen­im domovoima bojim uglove zido­va u boju kajsi­je i redam po podu ćupove i lišće. Danju.

    A noću san­jam tuđe snove.
    Bivših stanara.
    Neči­ju jezu, sram, stra­hove i nemoć.

    Posli­je beskra­jnog niza seo­ba i moje kćerke
    posta­ju sve više jurodive.
    Na jedan sramežljiv način,
    kako to dolikuje
    dobro vaspi­tan­im djevojčicama.

    .

    .

    Moja ved­ri­na je moja ambi­cioz­na majka

    .

    Moja ved­ri­na je moja ambi­cioz­na majka.
    Nije­ma je.
    Ne mogu je optužiti
    da me njen glas iri­ti­rao kod buđenja,
    ili da je tokom ovih godina
    bila pred­vidi­va intonaci­ja njenih pridika.
    Ipak se ne plaši od mene
    onako kako se majke, sve više, s vremenom,
    plaše svo­je djece.
    Ja sam rodi­la svo­ju majku.
    I ona je izbrala da bude moje dijete
    i maj­ka i dobra vila pored uzglavlja.
    Moja ved­ri­na- dar i kazna.
    Nikako da se umori od mene, i ni od sebe same.
    Moja ved­ri­na, moja ambi­cioz­na majka.

    .

    .

    Loš dan, kiša

    .

    Loš dan. Kiša.
    Loši dani su stvoreni za donošen­je odluka.
    — Od preda­to­ra iz mora
    čov­jek neka ne pokuša­va da se brani.
    Tre­ba da bude miran i nepomičan -
    gov­o­rio je moj otac.

    Bio je mornar tri godine.
    Puto­vao je svijetom.
    Od Istre do fran­cuske luke Tulon,
    niz Sredozemlje,
    duž afričke obale,
    kroz Suez, u Indi­ju, Kalkutu,
    i nazad u Jadran.

    - S preda­tori­ma s kop­na čov­jek ima šanse –
    pon­avl­jao je.

    Dje­da je bio lovac.
    I jahač, imao je lipicanere.
    I on je puto­vao svi­je­tom. I bio mudar.
    Ja, kćer­ka i unuka, nemam voza­čku licencu.
    Ni za more ni za kopno.
    Imam nji­hovu krv.
    A ne znam da se orijentiram.
    Ako ne pada kiša.

    Na kiši sjed­im nepomič­na i mirna.

    Nije dobro.
    Besko­ris­na mudrost
    I loši dani.
    Dobre sam potrošila.
    I nije važno ako sam plijen.
    Loši dani su dobri.
    I kiša. I odluke.

     

    .

    Zima

    .

    Kad vuk izgu­bi ženku osa­mi se
    i četrde­set dana tugu­je. Zavija.
    Sjećan­ja ima­ju protokol.
    I hijerhiju.
    Ona najbol­ni­ja na kra­ju dolaze.
    I zimi. Zbog toga je i bjelina.
    O, bjelino!
    Sjećan­ja mi nadolaze u parovima.
    Ipak zavijam.

    .

    .

    .

    .

    .

    .